Da se zna

Kako sa bliznjima, izgleda nepremostiv ljudski problem. Kazu izvestaji iz javnosti da idemo u bioskop da bi se osecali kao deo grupe. Sedimo u mraku, delimo slike sa platna i prodorne zvuke, cutimo, i nismo tako sami. Jadni mi, tako sami. U bioskopskoj sali, nasim gradovima, u Svemiru. Sedam milijardi ljudi na ovom svetu, a mi smo sami. Mozda kad ne bi bili tako pogani jedni prema drugima, ne bi nas delio toliki jaz. Dzaba urodjena priroda drustvenih zivotinja – ljudi su naucili da zaziru jedni od drugih, s pravom, i sada sede u bioskopskom mraku, i cute. 

Kad je oslobodjenje Pariza bilo samo pitanje dana tamo davne 1944. i krenuo je i otpor u gradu, ohrabren bukom saveznickih topova iz pravca Normandije ili dokle su vec stigli pocetkom avgusta, de Gaul je pregovarao sa Amerikancima i Englezima da francuska vojska udje u Pariz prva i zvanicno ga oslobodi. Posle sramotnih godina kolaboracije i raznih izdajstava, general je zeleo da obnovi francuski duh. Ovi su se slozili – Pariz im nije bio nesto bitan, izgledalo je – ali pod jednim uslovom: da svi vojnici koji udju u Pariz budu beli. Znali su o cemu pricaju. U to vreme su dve trecine francuske oslobodilacke vojske cinili Afrikanci iz kolonija, koji su uglavnom prinudno bili mobilisani tokom godina ratovanja, i kao hrabri i pozrtvovani vec uveliko oslobodjali Evropu od 1943-ce. Ne, cvrsti su bili Eisenhower i Churchill, ne zna se koji cvrsci, dogovor vazi jedino ako ce svi biti beli. Da se ne vide na filmu kao junaci, da se ne ljube sa devojkama i plesu po bulevarima. Gledace to americka publika u bioskopima, i ona britanska…- ne, ne moze. De Gaul  se slozio, da li uz opiranje ili bez vec ni tada nije bilo bitno, ali pojavio se ubrzo problem: naime, jedina francuska divizija koja je bila potpuno bela je bila negde u Africi, na ko zna koliko dana putovanja, a oslobodjenje ne moze da ceka. U svim, ali apsolutno svim jedinicama, vojska je bila izmesana. I tu krenuse strateski potezi ovakvi i onakvi, da sakupe dovoljno belih momaka za paradu oslobodjenja, da bi na kraju dovukli Spance da uz nesto belih autenticnih statiraju kao Francuzi.

Uz sva redovna ponizenja i nefer tretman koji su dozivljavali, ovako nesto je moralo duboko da zaboli junacne Arape i crne Afrikance iz juznijih predela, koji su velikom vecinom bili sirotinja od koje bi tesko bilo naci jadnije, i kojima su familije prezivljavale pod ko zna kojim uslovima dok su oni ratovali daleko. Ali to nije bio kraj. Kako sloboda nakon rata nije dosla svima jednako, i kad su krenuli kolonijalni ratovi 50-tih, francuska vlada je 1959. ukinula penzije africkim veteranima Drugog svetskog rata. Neka su ginuli, bili lagani, ponizavani i vredjani, i ako su sve to preziveli, sta, nisu zahvalni? Do 2002-e, kada je Vrhovni sud Francuske nakon bezbrojnih parnica presudio da moraju da im se plate te jadne penzije, njima koji su vecinom do tada i pomrli, nista nisu dobili. Od tada jedna za drugom, drzavne administracije zavlace, razvlace, i ne placaju.

Ovo nije onaj tip istorijske lekcije iz koje se nesto dâ nauciti. Ne, ovo je samo da se zna.

20 thoughts on “Da se zna

  1. Оваквим насловом (‘да се зна’) начела си Ивана, битно озбиљнију тему којој би можда примеренији наслов био Дуга историја бешчашћа.
    Смешно: част. Чему или коме је та именица служила и смишљена, постоји ли тако нешто у савременом свету, или само у главама нас који смо читајући као клинци романе Валтер Скота сањали да једнога дана као витезови истерамо некакву правду, а потом накнадно схватимо да су крсташи били обични мародери и сецикесе.. и да је, наравни, читава институција цркве пала у воду продајом прве индулгенције првоме витезу или властелину за пар златних дуката, неважно да ли за убиство или за конзумацију ius primae noctis..
    Част – архаизам

  2. Bio bi to bolji naslov, Gorane, slazem se. Castan naslov za bescasce.
    Tesko je izdrzati takve udarce. Ali ja ne dam one koji uspeju da se odrze i ne potonu. Ne zato sto sam optimista, nego mi se cini da je prihvatanje takvih poraza nesto kao smrt. A nju cemo odloziti do poslednjeg trenutka.
    Usamljeno je ovako. Svakog dana se nesto novo nauci, i erozija odnese jos jedan komad duse, ili onoga sto zamisljamo da je dusa. Onaj splet vrednosti od kojih je napravljena kuca u kojima nasi mozgovi lepecu kao uhvacene ptice. Ima dobrih kuca, ima losih kuca, ali ne valja kad ti se svakog dana cini da se drzi na nicemu. A opet, to je fundamentalna stvar od koje si napravljena, ili napravljen. Mnogo gadno.

    Korupcija je kraj svega. I tu je od pocetka. Mnogo gadno.

  3. Да. Па колико је само прошло од грађанског рата у САД, који је имао своје неке црнпурасте ветеране које су тада звали црнчуге, до окончања вијетнамског, после кога су, тада већ са пристојнијим именом афроамериканци, прошли пут од уставних на папиру до иоле стварних права да са бледоликима уђу у исте аутобусе, ресторане, школе – мало јаче од једног века. А ишчепрках у библиотечици да је Irving Wallace пре готово пола века објавио роман ‘The Man'(код нас ’67-ме преведен као ‘Мистер президент’) о црнцу председнику – тада чисту фантастику.
    Али да не пљујем ја амере, то је данас популистички спорт: овде је, у нашој авлији, пар недеља по избору садашњег УСА президента прострујао виц о томе како се циге разводе: деца мени, намештај теби, а барака – обама.. Нисмо расисти, ха ха. И ево, сетих се једне вечере од пре 6 година у клубу посланика на Дедињу, где сам због посла заглавио са Грцима и преводећи пар пута застао и оћутао пошто је један поп са тешком златном кајлом и крстачом готово урлао од мржње на рачун Јевреја. После сам свог тадашњег ген.дир-а у колима упитао ко је свештено лице и добио одговор да је у питању секретар св.синода СПЦ. Бешчашће, много гадно.

  4. Uh, teske teme, Gorane, i jos tezi ljudi svuda oko nas. Monstruozno teski, tezi od mamuta.
    Ja nikada necu nauciti da sabiram, to mi je sasvim jasno. Tih sto godina od njihovoog gradjanskog rata do neke vrste uvodjenja slobode i jednakosti, ili bar priznanja…ne znam kako to moze, ili bolje ne moze. Neki od americkih istoricara veruju da se Amerika jos uvek nije oporavila od tog gradjanskog rata. Verovatno su u pravu. Gadne stvari. Nepopravljive izgleda. A uz malo truda se toliko toga postize, ali SVI moraju da se potrude. No, to moj idealizam jauce.

    Bilo je samo pitanje vremena (kratkog) kada ce se ‘baraka’ pojaviti u nasem izdanju. Humor naseg okruzenja je cesto imao veseo, pozitivan ton, ili ga bar ja nisam slusala drugacije. Ali sam zato juce procitala bila neki blog negde usput, i tako se srozala u raspolozenju od nekog banalnog, ogavnog snobizma…bas mi se ogadilo slusanje/citanje praznih ljudi, koji su tu prazninu popunili ruznim namestajem. Ali zaista mi se ogadilo.

    Htela sam da ti kazem da ispada da sam stvarno negde zaturila onu knjigu prica Salinger-a. Nije mi uopste pravo, ipak ta knjiga nije bila moja, ali nema je nigde. Uzecu je iz biblioteke pa procitati tu poslednju, devetu, kako si preporucio. Trenutno citam naizmenicno dve knjige, jednu satiricnu, od koje se smejem pa me klinka gleda i smesi se, i drugu mnogo tisu, vrlo intimnu, koja me tera u neke misli… ne znam u stvari sta me NE tera u misli. ALi ceka me jos jedna sa humorom, pa racunam da cu pregurati.

    Ipak, treba pisati o bescascu. Treba pisati, i pricati, i nikako cutati.

  5. Draga Ivana
    zelim da vas pozdravim tebe i MuadDiba.
    Uzivam u vasoj prepisci, ali nisam u stanju nista pametno da kazem u vezi teksta. Sve bitno ste vec izneli i samo mogu da se slozim sa vasim razmisljnjima.

    Treba pisati i pricati ! 😀

    pozz

  6. Wll, Sarah, као прво да захвалим на поздраву који узвраћам. И да се мало нашалим: па ни ја нисам никада у стању да кажем нешто паметно у вези текста, више напишем оно што помислим, осетим – али Ивана нас, so far, не условљава чланством Менсе – а лично се одређујем коефицијентом неурозе, што и јесте назив овог прелепог блога. Бар је мени он веома comfortable & remote.
    ..а када већ написах remote, Ивана, то се директно тиче онога снобизма који си поменула тамо горе: да, веома не прија испољавање агресивног ега тамо на неким блоговима, просто не осетиш потребу да реагујеш, више ми буде жао што не умем некако да раздвојим духовите коментаре и оне из којих се нешто научи од оних који се тичу self promotion.
    Ивана, поменула си хумор, ја узвраћам – прополис капи. Наиме, далеко сам од лекара и медикамената и сасвим случајно сам упознао неке чудотворне користи од капи прополиса, па ме моје девојке задиркују како за свакаву глупу раницу, квржицу, бубуљицу и било шта препоручујем кап пропилиса: хумор је тај чудотворни лек, као прополис, одавно сакупљам вицеве – пристојне и простачке: и увек се највише упитам ко је и како умео да смисли тако нешто.
    Треба писати, причати, али се изнад свега смејати!!

  7. Hvala na ovako lepom obrtu, Gorane, potpuno si u pravu – treba se smejati!
    I to sa propolisom je jako simpaticno. On jeste jako dobar, ali ne bih se setila da ga stavim bas na svasta, medjutim to verovatno bas potvrdjuje zalosnu istinu ljudskog postojanja: sve je tu na dohvat, i ljudi se, o tragedijo slepila, prosto ne sete.
    O snobizmu cu pisati, jer mi se motao po glavi pre tog susreta pre neki dan, jer kako rekosmo treba pricati i pisati, ali najvise volim, oh kako volim kad sve to odgurnem u stranu i nasmejem se od srca! Neprocenjivo.
    I svaka cast na skupljanju humora. Kad si vec pomenuo Mensu – pogledala sam deo filma ‘beautiful mind’ pre neki dan o onom matematicaru sa sizofrenijom i svacime jos, i film je pokupio silne Oskare, gluma nije losa, ali film je stvarno sasvim osrednji. Tipicno americki, shvatila sam, big production. I prestala sam da gledam u jednom trenutku, prosto mi nije bio inspirativan. Vece sam koristi imala od ranijeg odlaska u krevet. Pravi propolis 🙂

  8. MuadDibe 😀 , ovo pametno sam milsila kroz salu, ne stavih navodnike :lol:, ali vi ste me razumeli.Nego da vam pravo kazem nemogu nesto ni da mislim u poslednje vreme…
    Smeh je moj propolis…volim da se smejem ali nesto se trenutno nakupilo ispod moje grudne kosti i nikako da ode, stisak i praznina…no, nadam se da ce uskoro otici i da cu ponovo vratiti osmeh na obraze…
    Ivana cesto pominje samocu u svim oblicima. Dosta razmisljam o njoj i o tome kako sam okruzena ljudima ali sama. Valjda ovakva razmisljanja idu sa godinama…haha 😀
    Mislim nismo mi Ivana stare ali izgleda previse razmisljamo :mrgreen:

    Hvala na ovom divnom prostoru i na razmeni ovako divnih, pametnih :D, zrelih i nadasve duhovitih reci…
    Bas taj snobizam je i mene oterao sa jednog bloga. Nemam zivaca. Ovde imam sta da naucim, lepotu izrazavanja i da procitam stvarno kavalitetne tekstove i komentare, i zakljucke iz nekog drugogo ugla.
    Puno pozdrava, bas sam se raspisala… 😀
    ‘Odoh da gledam utakmicu srbija-austrija, ko ce za koga da navija vec se zna, klinci protiv mame.
    😀

  9. ..рекох подалеко сам од лекара, те сам до сазнања о пропилису дошао више кроз неверицу да помаже пушачима, а завршио са стварним сазнањем да заиста фино помаже (или бар не одмаже) код благих упала грла или површинских раница. Небитно је то, битно је да служи мојим девојкама да ме завитлавају, поодрасле..:-)
    Ивана, око смеха – па ваљда, је лековитији од било чега постојећег, не знам за срећу да ли је лековитија, али знамо за оно из романа ‘Име руже’ како су попови наумили да смех затру, сећам се и строге баке која би ме опоменула кадгод се мало дуже засмејем да ћу убрзо и плакати – није то било лепо, али бивала је понекад и у праву. Некако по природи сам одувек више био досадни депресивац, мој тада мали брат ме звао ‘манћор’ али захваљујући неколицини дивних људи које сам у животу упознао, укачио сам лековитост смеха како кроз народску касти сељачку промућурност, тако и кроз онај чувени (ипак је постојао!) београдски хумор, ту и јесу прави beautiful minds! – те се наставило и траје, стаално кружи: примера ради, пријатељ из давне војске, а муслиман, ми јуче из Канкуна, где одавно живи, шаље виц о Муји који дубоко у Сахари пита бедуина кол’ко има до мора; на бедуинов одговор да има око 3000км, Мујо уздахне: ‘јесте далеко, ал’ ова плажа вам је супер..’ Веома инсистирам код хумора да је и на свој рачун.
    Дугујем подоста коментара на постове из твоје прочитане архиве, толико тамо има инспиративних ствари: да останем за сада само на Џеј-Ди Селинџеру: и ја сам недавно поклонио свој примерак ‘Девет прича’ али небитно је: ти прекрасни умови су своје написали и то нам јесте доступно either way: макар кроз ове наше разговоре. Сетимо се Бредберијевог ‘Фаренхајта 451’ – свако је научио по један роман и преноси га другима 🙂
    Sarah, smile please! Ето, макар је мама вечерас победила у фудбалу 🙂
    Туге и самоће не недостаје свима нама и то сваког дана, али до нас је да ту муку избацимо уз, давније већ написах, битну девизу Петра Пана: ‘It takes some trust, and little bit of pixie dust’ . Ух, тек ја се расписах..
    Ladies, поздрав и лака вам ноћ 🙂

  10. Mislim da je to najbolje u celoj postavki bloga – on visi tamo negde, ni na nebu ni na zemlji, moze mu se prici sa najudaljenijih tacaka sveta, i ako je dobar, postane redovno mesto za svracanje, a ako nije, onda se zaboravi. Zivot je previse kratak, kako ljudi govore oduvek i treba im verovati, da bi se vreme trosilo tako bezobzirno na mesta i ljude koji nam ne prijaju.
    Uprkos tome, svi to radimo, ali eto – i meni je drago da ste tu 🙂

    Vratice se osmeh, sigurno. Nekad dodje sam, dobro mu je tu, a nekad i drugi pomognu. Nije ni to lose 🙂

    Gorane, ja bih rekla da je i kod propoolisa vazan onaj neprolazni ‘state of mind’. Kad se zna da je lekovit, on je jos tri puta lekovitiji. I kad devojke zavitlavaju, one koje su se jos juce odazivale na ‘nja’, lekovit je jos i vise. Gde ces bolje medicine 🙂
    Inace se njemu moze dodati i origano. Za svasta je dobar. Nedavno sam citala i o cimetu. Ima te lepote svuda. Leci telo, ali leci i duh.

    Mene je Diana podsetila bila prosle godine na Korzici na period tokom mojih 20-ih kada sam bila bas u nekim mracnim fazama. Imala sam i razloga, nisam izmisljala, ali sto uz pomoc biologije, sto uz neke slucajne okolonosti – za koje ne mogu da kazem da su bile narocito naklonjene ali ostaje cinjenica da su mogle da budu i daleko gore – ja padam, usamljena sam kao zgoljavo drvo usred pustinje, ali i podizem se, i umem da se smejem. Iznenadim i sebe i druge.
    Ja jesam za nas humor mislila da je stvarno nesto posebno. Ima ga svuda, sigurno, ali kod nas je to prosto kao sto crnci recimo stoje na cosku i pevaju acapella kao da su u Carnegie Hall-u, kod nas se pricaju posalice, vicevi i pripoveda. Ne znam da li je neko ikada to izucavao malo dublje, sakupljao material, predstavio ljudima ‘naucno’. Potrebno je pronaci sto vise pozitivnog. Nacija kao i ljudsko bice, mora da za leci fizicke rane, ali jos je vaznije zaceliti i obnoviti duh.

    Pricacemo o ranijim temama, bice i novih, ne zurimo.
    A pixie dust je sve ovo.
    Hvala vam.

  11. Хвала теби. Журбе бар овде нема, довољно је журбе свуда унаоколо.
    Лепу си реч употребила: приповедање. За разлику од хумора, који овде и даље није изумро нити ће, приповедање мислим да јесте. Ваљда баш због свеопште журбе, чега ли већ.
    А у младости сам као упијач слушао двојицу кућних пријатеља који су умели и имали шта да причају, о да. Било је то – изузетне су биографије имали, сваки за себе, а далеко од тога да су спадали у познате. Нису одавно међу живима, а надам се да не би било досадно да напишем коју реч о њима, ако дозволиш.
    Поздрав, сретне нем нове радне победе 😦

  12. Molim te, ne oklevaj. Narocito kad ih nema vise, vazno je pricati, a to smo vec utvrdili.
    Ja isto nailazim na ljude sa zivotnim pricama koje vredi sacuvati i stalno nameravam da ih zapisem, ali to je velika obaveza. Moja prica koju stalno pricam nije nista posebno, jedino sam ja pricljiva, ali te price su zanimljive, neobicne, i vredi ih sacuvati. I ona fina dama iz Otave je puna prica, i ja uzivam da slusam. Ponekad mi prica iste price ispocetka, i to im samo dodaje. Nema puno ljudi koji uopste imaju sta da kazu.

    Srecna nova nedelja.

  13. Е, па хвала ти на дозволи.. немам ја ништа припремљено, осим што сећања на те људе носим дуго у глави као што са собом кроз све селидбе носимо и некакву шкрињицу, сувишну, сакупља прашину и заузима драгоцени простор, али је истовремено и један део прошлости који асоцира на неку пријатну топлину.
    Немам намеру Ивана да пишем никакве романе, већ бих прву причицу-биографију послао некако чим је саставим, па да погледаш да ли је интересантна
    И ја сам причљив када је до писања, али када је до причања – тута мута 😦 🙂 🙂

  14. Nije vazno u kom je obliku, vazno je da je namera tu da se prica zapise. Nekad tim pricama stvarno dugo treba da dodju od povrsine. Koji god da je razlog koji ih je izvukao napolje, dobro je.
    Ti si, Gorane, odlican pripovedac, i pusti performans uzivo – neka to izvode oni koji su u tome dobri. Ja uzivo najcesce slusam, i retko se zapricam. Meni su vazniji tonovi drugih glasova i sta oni imaju da kazu nego moj sopstveni. On peva u ovakvom, tihom prostoru 🙂
    Ali volim razgovore, one spontane, inspirisane koji teku. Od performansa uzivo, moj je ples. To mogu bilo gde – na ulici, medju strancima, ovakvima, onakvima, ako je beat dobar 🙂

  15. Драга Ивана, потрудио сам се, инспирисан нашим разговорима, и записао своје сећање на једног од људи које сам јако волео и од кога сам подоста научио. Носио сам то одавно у себи пошто би заиста било штета да то баш нико не прочита, а о нема потомака..
    Једино сада не знам шта с тим текстом: није ми пријатно да то поставим као коментар пошто има готово 3 странице у ворду?
    Поздрав, Горан

  16. Slazem se, tekst nikako ne treba da bude stavljen u komentar.
    Ovo su opcije koje su mi pale na pamet:
    Ja mogu da postiram tekst ovde i napisem da si ti autor, ili mozes da budes moj gost na blogu b92, tako ce puno vise ljudi tekst procitati. Odnosno, i jedno i drugo bi bilo fino, ali ti odluci.

    Drago mi je te je inspiracija ponela. I jedva cekam da ga procitam.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s