Ogledalce, ogledalce..

Procitala sam jednom u kritici nekog filma opasku o Richard Gere-u u kojoj je kriticar rekao da je on emotivno neiskren glumac. Iako je Mr. Gere bio vise nego zadovoljavajuce kompenzovan za svoje sposobnosti tokom godina i decenija svoje karijere, to je teska optuzba. Ali tesko da se medju odraslima moze naci neko ko bi mogao da potvrdi (i ne slaze) da je on ili ona nemaju, i nikad nisu. Emotivnu neiskrenost. I poslednja baraba veruje za sebe da cuva dzepic na grudima u kome su slozene sve njegove verne emocije, ciste kao voda planinskog potoka, suze deteta ili tako neka univerzalna cistota. Ljudima mnogo znace njihove emocije. Igraju se sa njima kao da su Lego kocke, grade kule i avione, i onda sve poruse. U medjuvremenu, u savremenom drustvu i u ovom delu sveta, od tudjih pa i sopstvenih emocija ne mozes da odes ni da piskis a da te neko ne poprska, zamaze, zalepi, umota debelom cebadi od viseslojnih emotivnih vlakana, smisla i metafora. Ali niko da upotrebi golu referencu i nazove stvari pravim imenom: emotivna neiskrenost. Mozda oni na to misle onim ‘pronaci sebe’ samo ja nisam razumela. Nije uvek lako preci kulturne i jezicke barijere.

Sasvim slucajno, ako neko u to veruje – ja, na primer – pogledala sam sinoc dokumentarni film kanadske produkcije „Lovable“, koji je zablistao kao dobar primer emotivne neiskrenosti (nekoliko sati nakon sto sam napisala gornji uvod). Sve osobe intervjuisane u filmu su zene, osim rezisera, koji govori u svoje ime ali se zgodno desilo da je muskarac medju tolikim zenama. On gleda u ogledalo dok govori posto je njemu, po opisu posla, mesto iza kamere (iako one vec dugo dolaze i sa stalkom).

U filmu se govori o ljubavi u savremenom svetu, konkretno o nalazenju partnera, i koliko je ta zelja velika, duboka i siroka – sve u svemu zapreminski oduzima sav prostor u zenskom bicu i ostavlja ga sa malim kapacitetom disanja, a smanjen dotok kiseonika ima dobro znane posledice.

Prvo sam mislila da je krenuo sa zenama pa ce vrlo brzo ubaciti i muske likove. Posle nekih pola sata prihvatila sam da je Mr. Zweig tako hteo – sebe kao jedinog muskarca u svom filmu. Zene intervjuisane u filmu su razlicitih godina, od dvadesetih do ranih 60-tih, i vrlo razlicite, ali sve iskreno govore o ocaju, nadi, praznini, iskustvima, zalosti, pritiscima i odnosu okoline, i neke medju njima su zaista fantasticne zene po svakom merilu, bar koliko se to na osnovu jednog dokumentarnog filma moze zakljuciti. Film je vrlo sporo krenuo tj. trebalo mi je neko vreme da se snadjem sa time sto sam slusala. Za nekoga ko je feministkinja otkad zna za sebe, ja zacudjujuce malo poznajem zene. Mozda zato sto one koje poznajem, ili sam poznavala ranije, nikad ne mogu da stanu ni u jedan film ili knjizevni lik na koji sam naisla.
Dokumentarac je zapoceo sa mladjim zenama (sve lepo izgledaju, i one mladje i one starije, od vrlo lepih do negovanih i pristojno atraktivnih), koje su ogorcene, nervozne, i izgleda zive u neprijatnom stanju permanentnog alarma oko toga sto nisu udate. Jedna glava tog cudovista je zelja i bioloska presija (koju osecaju i one u 20-tim) da imaju porodicu, a druga je poredjenje sa nekadasnjim devojkama iz svoje generacije koje su sve srecno udate. Ili ‘srecno udate’ ali svejedno, udate. Ova druga glava je izgleda daleko prozdrljivija. Starije zene imaju filozofskiji pristup celoj stvari posle brojnih poraza, i one su daleko zanimljivije kao sagovornici.  Nijedna ni u jednom trenutku nije bacila krivicu na muskarce za bilo sta.

Prica za pricom, sa slicnostima i razlikama, pokazuje da je vrlo moguce da od svih puteva kojima se moze krenuti u zivotu vrlo je verovatno da su svi pogresni. Ili prosto vecini ljudi su na izboru pogresni putevi. Ili tako nekako. To je zanimljiva tema, ali film se njome ne bavi. I uticaj viska vremena, materijalne sigurnosti/nesigurnosti na izbore u zivotu je vrlo zanimljiva tema, medjutim ni time se film ne bavi. Njegova namera je da pokaze da zene zele muskarce, a njih nema pa nema. Zasto se to uzima zenama za zlo je meni dosta nejasno. Zasto je smesteno u kontekst gde se vidi da te zene osecaju da je to njihova krivica – i da zele partnera i zasto ga nemaju – mi je jos manje jasno. Zasto toliko puno zena nema samopouzdanja je tek velika muka za mene. Doduse ja sam se zbunila bila pre par dana oko toga sto su mi sise malo porasle, i sto ne umem da razbijam noseve koji zasluzuju razbijanje, ali nikako ne treba pomisliti da bih se libila da nerazmrsivom cvoru pridjem sa ostrim makazama. Ili da ne mogu da ponesem i daleko vece sise.
I tako sam tokom sat vremena konacno pocela da hvatam vajb ovog filma i odjednom popizdela tu negde oko sezdesetog i petog minuta. Film je prava ljigavstina na jedan specifican duboko mizogin nacin.

Reziser, koji se vrlo cesto pojavljuje, puno prica. Daleko vise od svih zena. Njegova prica je o tome kako bi voleo da voli i neko njega voli, da ima i partnerku i decu, kako je pravio greske, zeleo da ima nekoga da ga zagrli i utesi kad mu je umro otac pa posle i majka, i da bi tada sigurno mogao da place, a ovako nista, sve mu je to sasuseno u jednjaku, toliki plac. Prakticno, on je uspeo da ubedi drzavu da mu finansira poruku licne prirode, i zene u filmu su posluzile kao garnir. Mr. Zweig je ruzan muskarac, od onih za koje govore od davnina da bi samo majka mogla da voli, ima oko 60 godina, i ocigledno je imao puno veza sa zenama, a i tokom samog filma radi na nekoliko pokusaja (ne treba zaboraviti ni ceo taj harem likova koje je intervjuisao). Da sam ja Mr. Zweig, pala bih na kolena svakodnevno i zahvaljivala Bogu za takvu srecu. Ne i Mr. Zweig. Ne bih ni ja, doduse, jer u Boga ne verujem, ali mora negde da se povuce crta i ogledalo posluzi za sagledavanje realnosti (iako i ja sebi posaljem povremeno samozaljubljeni cmok tu i tamo). Posto se pojavljuje jedino u malom ogledalu, on dodatno brise ogledalo, valjda zamrljano od neisplakanih suza ili kakvu je vec metaforu to trebalo da predstavlja (edituje snimke sa zenama ali sebe snima dok shprica ogledalo i brise ga krpom – mozda da pokaze kako je uredan?). Sve u svemu, zakljucila sam oko onog istog sezdeset i petog minuta, u pitanju je jedna pogana, narcisoidna rugoba, i bukvalno i opet bukvalno, i negde pola sata pred kraj mi je vec izlazio i kroz nos i kroz usi, a i nekolicini zena u filmu sam pozelela da uradim nesto sto nije lepo, pa sam prekinula sa gledanjem.

Otisla sam na spavanje i, gle opet slucajnosti, sanjala Mr. Zweig-a. On je u tom snu bio donekle sarmantniji, nosio je vesele boje i leprsave kosulje, i vodio nekoliko biznisa na Queen Street-u. Majka mu je bila ziva. Ispovedio mi se dok sam zagledala letnje haljine u jednoj radnji da je on samo ljudsko bice, sa mnogo mana, oh, kako se on rastuzio nad svojim manama, ali eto, voli mlade zenske guzice, voleo bi i decu, sto vise dece, i da ga sva ta deca vole, vole i zabavljaju – zaplesao je Mr. Zweig sa velovima posred Queen Street-a kao mlada devojka. Postidela sam se bila malo svog sinocnjeg besa, i pozelela mu svako dobro, jer sta drugo uraditi u takvoj jednoj situaciji nego biti emotivno neiskren.
Kad sam se probudila, setila sam se filma sasvim jasno, i san mi je bio jos uvek svez, i zakljucila sam da je on jedna pogana, narcisoidna rugoba, ali da nema smisla da ga osudjujem ili bilo sta o njemu mislim jer ga ne poznajem, ne zelim da ga poznajem, i ne postoje sanse da ga ikada upoznam pa mi je tu malo laknulo, i najbolja stvar bi mi bila da ga zaboravim. I to bih odmah uradila, ali nije bilo lako tako lezeci u krevetu, jos uvek spora, jer trebalo je prvo odbaciti prekrivac, pa onda sve ostalo. I tu naidje jedna prosvetljena misao. Treba mi kupiti bic. Eto sta meni treba.

8 thoughts on “Ogledalce, ogledalce..

  1. (portos u odbrambenom polozaju)

    Ja se tebe i tvojih ne bojim!

    (ukrao sam to od zihernadle, a ti pogadjaj iz kog je filma taj lajn 🙂 )

  2. Menja to da bih otkrila svoju pravu prirodu ranije. Dok sam se ja setila…
    Vreme nije nebitan faktor, sa oba kraja doduse.
    Domacu kinematografiju slabo poznajem, ali dobra je ova tvoja odbrambena.
    Moram sad da zurim napolje i dalje od kompjutera. Svraticu kasnije.

  3. Rado bih rekla (i uhvati me povremeno zanos te vrste) kako bih volela da sakupim jednu malu kolekciju nasih dobrih filmova pa osetim/prepoznam opet Balkan kako treba, ali je cinjenica da to iz nekog razloga dosta boli.

    Dan nije bio los, ali nije bio uzivanje 🙂

  4. Povratni ping: Nekoliko godina kasnije « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s