Poslednja odbrana demokratije

Danas su izbori u Kanadi. Ne učestvujem već godinama, po sopstvenom izboru. Ne iz ubeđenja, već zbog neubedljivosti kandidata, partija i ostalih učesnika. Ne verujem im; ne bih ni sebi kad bih probala da se samoubedim da prihvatim takve izbore. Ali ja sam još kao klinka shvatila da probuditi se u farsi je verovatno najbliže realnosti što se može desiti nekome, podsećam sebe povremeno. Vremenom prestala sa podsećanjima, pokušala da zaboravim.

Konzervativna partija je na vlasti, federalno, već dugo. U Ontariju vladaju liberali. Samo na ta dva primera – dve glavne partije – vidi se više nego dovoljno. iako ja, kao i svako, izbegavam da gledam u sve što mi se ne sviđa. Kad nemam izbora, duboko zameram svakome ko me natera da gledam u ono što mi se ne sviđa. Ali znam; svako zna. Zato što se pre ili kasnije sve vidi.

Pročitala jutros članak na levo-nastrojenom sajtu Jacobin o ekonomskoj situaciji u Kanadi i kako ni jedan od kandidata (uz konzervativnog i liberalnog imamo i socijal-demokratu, ili NDP) ne govori realno o situaciji sada, niti nude neke smislene planove da situaciju poboljšaju. To verujem. Neverovatno sam postala edukovana poslednjih godina u nesposobnostima pametnih i obrazovanih ljudi. Ni pametnih ni obrazovanih ne fali, sigurno ne ovde gde dolaze kao da su ulice popločane zlatom, povrh lokalnog talenta. Čak je, verujem, teško naći sličnu koncentraciju P&O bilo gde drugo na svetu.

Izbegavala sam da slušam kandidate, ali kad nisam uspela, čula sam da pričaju o sniženju poreza, sva torjica (osim o ekonomiji). Ove bogate države, sa neverovatnim brojevima siromašnih ljudi u njima, stalno pričaju o porezu. Valjda je onima koji su ovde došli davnih godina bilo obećano da ovde neće biti poreza, i kad je on sišao sa brodova u korak s pacovima, i nakon što su završili sa domorocima, porez je postao Public Enemy #1. Neka razočarenja je nemoguće preboleti.

Samo na tom primeru ima dovoljno materijala da se obrišu svi kandidati. Jer ova država, njena masivna administracija, budžet kojim maše, obećava, ispunjava i slama obećanja, se zasniva isključivo na porezima. I neverovatno je koliko varijanti ima. Ali država je masivna u teritoriji i sirovinama, pa znaju da imaju još dobru zalihu, bar za koju generaciju.

Ali nisam htela da kritikujem. Nasmejala se danas nakon čitanja članka kako lako ljudi zaborave da je ovo kapitalizam. Kapitalizam nije kraj istorije, nije zaista ništa više ili manje nego varijetet istog principa unazad puno vekova, ali iako je njegov trenutni oblik postao zastrašujući, i zvao se kapitalizam ili ne, suština je da ova država – beznačajna u svemu osim u sirovinama koje se mogu sakupiti na tako velikoj teritoriji – ili bilo koja druga, neće razmotriti drugačije opcije. I neće i ne sme. Jer mi imamo moćnog suseda na jugu, na primer, i za izgovor. Ali pametni i edukovani i kada nisu naročito sposobni mogu bar da pokušaju sa nečim novim. Evo mog predloga: disruptive innovation is big deal glolabno trenutno. I prilično opasna stvar, u svakom pogledu. Zašto je ne primeniti na globalni kapitalizam? U ovoj fazi, jasno je da neverovatni talenti propadaju na poslovima i u firmama koje vode hijerarhije okovane u sistemu koji nije zaista puno drugačiji od kalcifikovanog socijalizma, feudalizma, ili nekog drugog zastarelog sistema kome su okončali dane bez puno pompe (iako revolucije nesumnjivo vole prvu stranu). Po menadžmentu se nijedan ekonomski sistem ne bi puno razlikovao od prethodnog ili sledećeg u evoluciji. Tiranija je uvek na vlasti. Smene dolaze sa manje ili više revolucionarnog ili pohlepnog zadaha, ali to su minorne varijacije.

Kritikujem. A htela sam o inovaciji.

Ljudima je teško upravljati. Pitajte Bogove. I do sada se zaista svašta probalo – od robovanja i feudalizma, do mobilnosti po skalama ovim ili onim (bullshit uvek za petama), ali sada, u milenijumu koji prosto nema gde da spusti stopalo u svom prirodnom koraku napred a da ne ugazi u neki shit, ili sravni cele države i milone ljudi koji žive oko svakog korena trave, jasno je svima da stvari ne valjaju. I čak se niko više i ne trudi preterano da laže. Oni to rade iz navike, jer istina nikada nije bila dobra politika. Ali ne mora se govoriti istina da se proba nešto novo.

Države, pogurajte pojedince. Ako su korporacije smrt svega, a jesu, ojačajte mase. Bez socijalizma i programâ koji bi izazvali nuklearni rat – ili imploziju Amerike – i bez deljenja lako stečenog poreza neradnicima i sirotinji. Ima pokušaja, ali nije ni polupristojno, niko i ne zna za te pokušaje. Neka svako radi za sebe. To je sada prirodni zakon #1, ali svi ga zaobilaze. Udruživanje pojedinaca, klasa, terotorija… je pokazalo da svako mrzi svakoga, i ne ide skupa. Umesto ujedinjenih, mora se probati sa Nezavisnim Trudbenicima. Svako ko misli da je lako raditi sâm, ne zna puno o sebi i još manje o ljudima. Vreme Odrastanja; krajnje je vreme za pravo prosvetljenje.

Ima nebrojeno načina da se stvari probaju, poprave, pokvare, i opet probaju. Jer to je jedino što se može uraditi. Usluge se plaćaju po potrebi. Za zdravstveno osiguranje svako mora da volontira nekoliko sati nedeljno, na primer. Ako neće, ili ne može da postigne jer posao dobro ide, onda neka plati. Različiti nivoi kvalifikacija i ekspertize, različite i usluge. Šegrtovanje, mentori… puno ljudi znači veliki izbor sposobnosti. Svako ko ne kapitalizira na tome – umesto da eksploatiše – je propustio još jednu svemirsku šansu. Ako države neće početi (opet) da masovno ubijaju ljude da bi smanjile pritisak i prohteve, sve ove ljude vredi uposliti. Korporacije nemaju tolike potrebe za radnicima. Previše je ljudi. I ovo što sada rade je iživljavanje. To je obično tačka na kojoj ljudi pivotiraju kad ne znaju šta će od viška, energije, drugih ljudi, dobrog sistema. Skoro svako među ljudima može da radi nešto od vrednosti. Zaposliti ljude je veći posao nego što političari žele da znaju, lakše je ubijati ih. I bukvalno i u prenosnom smislu. A suština je u tome da političari ne moraju da znaju. Jer ljudi umeju sebi da nađu zaposlenje, ali ako ih društvo ubedi da to nije vredno, ili isplativo, oni će poverovati. i bez tapšanja po ramenu, molim. Posao je posao. I mora se odraditi. Mora se uložiti. Uvek se radi o ulaganju. Ne o razmeštanu poreza, već o ulaganju koji ljudi ponude svakog dana kad krenu na posao, i tamo provedu sate, i sate, i opet to isto sledećeg dana… Sve ovo može zaista puno bolje. iako znam da neće. Sigurno ne ova trojica momaka trenutno u spotlight-u.

Zadremala na putu kući, da bih se probudila uz glasove malog dečaka i njegovog tate iza mene. Dečačić priča kao veliki, ali po glasu ne može biti veći od 15cm. I tata priča sa njim kao da je veliki, i već se vidi da poštuju jedan drugog. I u jednom trenutku tata kaže da je izašao sa posla ranije da bi glasao. Dečačić ne reaguje jer ne razume o čemu se radi, niti se pretvara. To još ne ume. Ali ja se postidim. I tu rešim da ću ipak da glasam. Za koga od onih levih, pitala se do biračkog mesta. Odlučila. Kad sam dobila listić predomislila se. Gledala u četiri imena ponuđena, i rešila da mi se ime Noah najviše sviđa. Good luck to all candidates! Šta drugo. I to je posao, možda nešto teži nego što se zamišlja. Ali ko takve stvari zamišlja.

p.s. Klinka ima 18 godina, i glasala je po prvi put. Ne bi da je sledila moj primer, ali je otac malo nagovarao, malo (više) pritiskao. Kad su shvatili na glasačkom mestu da joj je ovo prvi put, dobila je burne ovacije. Entertainment, nikada se ne sme potceniti – ili preceniti – obično učestvovanje u zabavi. Bukvalno. Dobile smo i ona i ja pozive na glasačke žurke. Možda ću i ja jednom konačno razumeti šta je demokratija. Really.

Advertisements

Spektakl

Stand-up comedy je kulturna baština severnoameričkog kontinenta u njegovom delu druge polovine 20. veka, kada su različiti oblici anti-establišmenta procvetali uzduž i popreko. Ako nije sasvim kultura, kultni status poseduje, iako je kultura sve što okupi grupu ljudi oko zajedničke vatre. Dakle ništa posebno (uprkos svetom statusu). Main-stream uspeh je glavni motivator svakog marginalnog, ili centralizovanog, kreativnog truda, i kao i kod svih aktivnosti u ovom delu sveta, ispod tankog sloja filozofije cakli želja za lovom, vagonima love. I slavom, jer dobar broj komičara ne veruje sasvim da bi ih samo lova učinila dovoljno privlačnim.

Možda je stand-up savremena personifikacija antičke arene. Uz modifikacije da danas sami sebe činimo robovima, svojih strasti, slabosti, siromaštva duhovnog i inog. I tražimo arene u kojima ćemo gostovati; čekamo oko ulaza i molimo one unutra da nam daju šansu. Prilično banalizovano u odnosu na Ridli Skotovu viziju, recimo, ali istorija je široko fiktivno polje.

Smejati se sebi nije isto što i izvrgnuti ruglu, bilo sebe ili ljude oko nas, one preko puta, ili arhetipe. To svako zna, ali je tanka linija granice vrlo privlačno polje za nezgrapne, i svako bi da se oproba. Jer definicija našeg doba je upravo u prelaženju granica, njihovom guranju dalje, postavljanju novih… I otkriću šta je to što nas čini ljudima tj. posebnim.

Ljudi nisu ništa posebno. To bi, po mom mišljenju, trebao da bude Prvi Amandman svakog Ustava. I baš zbog toga Ustavi i pravila moraju da postoje. Jer da jesmo nešto posebno, ništa od ovog shit-a oko nas se ne bi dešavalo. Iz meni nerazumljivog razloga dobar broj ljudi veruje a) da ako ljudi shvate da nismo ništa posebno, ne postoji opis Pakla koji bi ilustrovao šta će se desiti na Zemlji kao posledica; b) nije moguće da nismo ništa posebno jer čak i evolucija, ta sirova nauka, pokazuje da se sve do sada odvijalo samo da bi mi došli na scenu, a ko ne veruje u evoluciju može da pita Oga

iako da li smo ili nismo nešto posebno nije pitanje vere. Međutim, vera nas nikada nije izneverila.

U međuvremenu, stand-up komičari su na sceni, i većina se jada o nedostatku seksa. Smeju se sami sebi, i publika im se smeje. (Niko se ne žali na nedostatak ljubavi. To nije smešno, verovatno zbog toga). Smeju se i društvu, društvenim normama, stereotipima… Ali ne ide lako. Smeh je nagrada. Mora se osvojiti. Prihvatanje publike, i učestvovanje u podsmehu komičarima i društvu.

Ja ne volim. Podsmeh i njegove varijacije. Ne vidim da tim putem leži prosvetljenje, ili terapija. Izaći na scenu kao istupanje iz kruga udobnog i poznatog je korak koji može da utiče na pojedinca. Ali stand-up je nešto drugo. Podseća najviše na zlatnu groznicu, čiji je cilj pronaći sopstvenu DNK, i zatim prošetati pobednički krug. Da ona ne čini pojednica je verovatno nebitno.

Najviše mi smeta vulgarnost. I kad nisu psovke, intima izložena uz podsmeh je najgora izdaja, rekla bih. Ko to čini sam sebi, bez obzira na motivaciju, je izdajnik i puno šire ideje. Pa i smeh je orkestriran. Loviti ga, brojati, kalkulisati šta ga inicira, koliko će trajati…

Otišla sam bila nekome za ljubav. Iako sam iz prethodnih primera takve motivacije trebala da naučim da je to uvek progrešan razlog. I verovatno tu leži jedina istinska lekcija: pogrešan razlog je u korenu većine ljudskih akcija. On se za svaku priliku drugačije obuče, dobije novo ime, naslika portret, statut, etablira nadgradnja… a ipak se bez većeg truda vidi da je pogrešan.

Stand-up se igra sa poštenjem. To nije smešno, ne samo meni. Odjednom postanu vidljive i druge laži, pretvaranja, i još se jasnije vidi da reći nešto otvoreno ne vodi nikud. Osim možda ka uspešnoj karijeri ponekog od komičara, ili političara, i sličnog igrača. Samo još jedan oblik pornografije. U globalnoj kulturi spektakla, što naše doba jeste, ničeg drugog i nema.

Solitude

Usamljena sam. U gomili od 1, ili 1,000. Ova prva gomila – bliska, poznata – je poslednja teritorija koju sam izgubila. I ja sam ovde, na prazno mesto, došla sâma. Za mnoge korake sam našla ime ‘izbori manjeg očajanja’. Svako zna takve korake, jedino što kod većeg broja ljudi oni vode ka ljudima. Meni je bilo lakše da skrenem na drugu stranu. Nije bilo lako, već lakše. Bila sam lenja, dakle. Za priznanja ovakvog kalibra se vredi osamiti na vrhu gore, provesti koju deceniju na oblaku. I nadati se nečem substantivnijem, nečem što će poslužiti u času velikog preračuna. Samo što priznanja nikada ne dosegnu visoku crtu. Ovo konkretno je nasmejalo čak. Uostalom, ako na uzanoj stazi koja ne izgleda da vodi nikuda (osim ka očiglednom) smeh svrati povremeno kao slobodni agent i uvek dobrodošla diverzija, stvari nisu tako loše.

I nisu. Ali nisu dobre. A sve što nije baš kako treba, žulja. To zovu Zlatokosi sindrom. Veličina sindroma je subjektivni zatvor. Kao tamničari, ljudi uvek imaju spremno zaposlenje.

Pre smrti moje majke stvari već nisu bile dobre. To nije moglo da promakne ni nekom manje perceptivnom. Ali nakon, ništa i niko više nije imao svoje mesto. Percepcije i perspektiva su postale agresivni juriši na poimanje sveta koji se tek oformio bio u kolebljivim crtama. Deca oko mene su bila stranci. Neka među njima su nosila tamnije kapute. Vanja je izgubio bio svoju majku još mlađi, ali on je tada imao maćehu, i majušnu novu sestru, pa je njegov svet bio puniji. Upoznala sam bila dve nove drugarice koje nisu imale očeve. Odnosno, oni su živeli u drugim gradovima i nisu bili zainteresovani. Majke su stvorile bile dom, i devojčice su već znale kao velike lekciju da neke prepreke, i ljude, treba preskočiti pa i ako je neophodan zalet oko sunca. Radmilin otac je umro dok je bila sasvim mala, i nije ga pamtila. Uz mamu, imala je i babu i dedu. Nikada nije pokazala da je praznina boli, ali možda ja nisam pažljivo gledala. Niko ne gleda pažljivo ni u šta osim ono što njega boli, privlači, odbija. Tuđe sudbine su nezanimljive.

I eksplozije u vakuumu beščujne. Koliki deo osobe nestane sa gubitkom je nemerljivo; niko se ne potrudi da izmeri celost. U odnosu na šta, recimo, ako neko i proba. Odjednom je težina tu, i usamljenost. I ti okrećeš glavu da ne vidiš sebe u budućnosti, jer sve slike su malo pocrnele od eksplozije, i ko bi da gleda u čađavu budućnost. Samo si ti neočekivano velika devojka i znaš da nigde i nikada nećeš naći svoje mesto. Ne prave stolice za takve kao ti, ništa lično.

OK, ne moraju. Tako pričaju velike devojke. Zatim se koju godinu kasnije nađeš na uglu Davisville i Yonge ulica i shvatiš da uprkos malom detetu kod kuće, i muškarcu koji u tebi budi toplinu, to nije dom. I pretvaranje nema smisla. Samo korak u toj fazi nije više tako poletan. Ni bekstva ne dolaze u obliku karte u jednom pravcu. Stolica nije po meri, kad nisi pazila.

U nastavku – pas de deux sa stolicom. Izbor, gde je bio dostupan, je bio u neučestvovanju. I tako sam stigla do tačke koju sam videla davno kroz procep u vremenu. Ako sam imala malo na početku, sada imam još manje. Usput je otpalo samosažaljenje (hvala Gospi!), zavist je zaobišla, vrednosti su devalvirale, principi omekšali. Ljubav je ostavila mali zalog – klinku. Za to osećam neizmernu zahvalnost, iako ne znam kuda da je usmerim; verovatno najbolje na klinku sâmu. Ako sam maštala o slobodi – a jesam, oduvek – ovo je možda najbliže što sam mogla naći. Nije fotogenični nonkonformizam, nije ni vredan opisa, radije bih da ga uopšte ne poznajem, u stvari najviše liči na familiju koju ne trpiš, u šta uvek vredi ubrojati sebe prvenstveno.

Ako kažem danas da sam usamljena, to bi najpre trebalo prevesti ovako: nisam bila velikodušna. Nisam puno uzela ni sa čije trpeze, niti sam ponudila. Mesta na kojima sam probala su bila rasuta vremenom prebrzo. Ili sam ja otišla dalje; i drugi ljudi su odlazili. Prilozi koje sam ostavljala povremeno su nekad bili dobrodošli, nekad su prošli neprimećeni, i ja se nisam zadržavala da vidim šta je došlo posle.

Izuzetak je klinka; moj jedini vredan izuzetak je klinka. Moja nespretna ljubav, nemerljiva, tišina i muzika mog vakuuma.

U petak prepodne, dok sam čekala da se klinka spremi i čitala poruke koje su pristigle, brisala bez čitanja ostatak, na radiju su pustili pesmu ‘Unforgetable’. U izvođenju Nat King Kola i njegove ćerke. Imala sam slobodan dan; bio je moj rođendan i planirale smo da ga provedemo zajedno. Ta prekrasna pesma u tom trenutku je dovela sve u fokus. Najpre sam poželela svima u širokom zamahu neba da budu nekome nezaboravni. Ja znam da jesam njoj, ovom detetu koje to više nije. Računaju se samo trpeze za kojima smo ostali, nadam se da to znate. I ako u vama ima ičeg iole pristojnog, onda ste sa trpeze uzimali, i njoj dodavali, jer nikada nijedan dan nije isti, i jedino što se može preneti u novi dan iz prethodnog je dobro ili loše. Birajte.

Dan je bio prekrasan. Neopisiv u običnim malim stvarima, kakav smo imale ranije, i uvek nov. Neponovljiv, i nezaboravan.

IMG_1616