Romantična priča o ljubljenju sa dečacima

Bio jednom jedan dečak Nikola. Ne znam kojim je sve putevima išla njegova sudbina pre nego ga je dovela u Bor, ali on njome i dotadašnjim performansom uopšte nije bio zadovoljan. U nekom trenutku tokom njegovih 16 godina, umrla mu je majka. Njegov otac je sada bio oženjen po drugi put i Nikola je imao sasvim malu, majušnu sestru, sa licem majmunčeta i čupavom glavicom kuštrave kose. Nju je jako voleo, ali odrasle ni malo. Naročito svog oca nije mirisao. Takav motiv – netrpeljivost prema uspešnom i popularnom ocu – i za ovakve provincijske slučajeve uvek poteže sirotog Edipa, neispavanog, neobrijanog i u bade-mantilu, kome su silom uvalili kompleks kao kamen Sizifu i pride naturili krivicu. Zašto ne ostaviti izmučenog momka u njegovoj epohi da se nosi sa svakodnevicom, nikad nisam razumela. Meni je on u najboljem slučaju bio antički primer obožavanja starijih žena. U najgorem – arhetipski jadnik. No, situacija je bila vrlo realna, i bolna, naročito Nikoli. Svetski bol se lako prima u malim mestima.

Meni je bilo 15 godina. Skoro pre toga moj život se razbio, prosto razbio o nešto neumoljivo, monolitno i beskrajno veće od mene. Tih nekoliko meseci do pojave Nikole uopšte ne pamtim. Išla sam u školu svakog dana, onda je došao zimski raspust i Jasna i njeni su se preselili za Beograd. Ali ja apsolutno ništa od toga ne pamtim. Utrnula. Potonula. Ne sećam se ni kako sam njega upoznala. Verovatno je on upoznao mene. Svi karakteri iz života u to vreme kao da su se pojavljivali niotkuda, sa spremnim scenarijem, dok sam ja samo nagađala smisao, a najčešće nisam uopšte ni pratila.

Ipak, mislim da se naš susret desio na probama recitala, jednog od onih vatreno-rodoljubivih, za koji su nas izmešali iz svih generacija. Patos i borbenost, stradanje i vera u pobedu dobrog nad zlim. Sada mi je sasvim očigledno, prvi put da sam uopšte pomislila o tome, da mi profesorka srpskog nije dala ulogu zbog mojih dramatičnih talenata. Verovatno je to bio njen pokušaj da mi pomogne sa vraćanjem u neku vrstu normalnog života i nema mnogo boljih metoda za to od glasnog čitanja savremene rodoljubive poezije.

Nikola je imao lep bariton. Bio je baš izdžikljao za svojih 16 godina. I imao je jako veliku glavu. Sve u svemu, nesrazmeran, baš po meri onoga kako se osećao. Trenutak gde moja memorija o njemu počinje je jednog dana posle škole, išli smo zajedno kući i on je rekao bez uvoda: „Zaljubio sam se“. Ja nisam pitala u koga. Pogledala sam

ga sa strane, nasmešila se i rekla „Kako se to dogodilo?“ Najširi mogući osmeh blaženstva mu se razlio po licu. Rekao mi je kasnije da je strepeo da ću ga pitati u koga. Nikola se bojao, onako sav pun besa, da ne kapiram mnogo stvari u Univerzumu – u kome se on neprekidno vrteo, trudeći se da ga raspetlja – i strepeo je da se zaljubio u glupaču. A u pitanju je bio samo običan slučaj urođene averzije prema potvrđivanju očiglednog. I obnevideloj, teško bi bilo zameniti pogled koji te proždire sve od korena kose do gumenih đonova za interes u anatomiji. Ili to ljubav uvek jeste?
No, ja sam prošla test, izgubljena, često očajna devojčica na dijeti od hormonske supe, koja je sada morala da se nosi i sa lavinom Nikolinih emocija u svojim rukama, krilu, oko vrata, u kosi…- ma bilo ga je svuda!

Nije me tada pitao da li mu uzvraćam osećanja. Možda mu to uopšte nije bilo važno, ili je mislio da će se sve prepreke istopiti pod silinom njegovog zažarenog sunca. Ja se nisam izjasnila. Bio mi je drag, blizak i lepo je bilo sa njim. Ljubav, čak i nečija druga, je bila kao svež prolećni dan usred monohromatskog sivila koje nikako da prođe.

Od tog dana Nikola me je držao za ruku. Prosto je uzeo. I radovao joj se toliko da nisam imala srca da je uzmem natrag. Pisao je pesme i poklanjao ih meni, čitao ih meni, pisao ih za mene, gledao je u mene, dodirivao me i da je mogao udahnuo bi me i zauvek zadržao negde u nekoj od unutrašnjih šupljina. Kad nisam bila zbunjena i pomalo zastrašena tolikim intenzitetom emocija, zavidela sam mu.

Ja sam već neko vreme bila svesna toga da sam seksualno biće. Maštala sam o ljubavi koja ne priznaje granice, ma ne priznaje ništa, bila pomalo zaljubljena više puta, ali nikad načisto kako se to meri, i šta se konkretno sa time radi. Zvanične poruke čestitosti i lični imoralni impulsi su me jedili do izluđivanja. Kada dopustiti dečaku da te dodirne, gde i koliko dugo, uključiti moralnu štopericu koju su mi okačili oko vrata nekoliko godina ranije, šta je u redu a šta nije, pa povrh svega još i ljubljenje! Svi su se ljubili, i meni nije bilo jasno zašto. Ili su oni znali nešto što je meni bilo nedostupno, ili je u pitanju bila ista stvar kao sa cigaretama – svi su pušili. (Ali ja nisam!) Kao što mi je ruka bila prisvojena, trofej mog pristanka i pripadanja, tako se i ljubljenje podrazumevalo. Odmah od početka.

Verujem da je tu bio i početak kraja. Da je Nikola umeo, mogao, znao da bude strpljiviji, i sačeka sa ljubljenjem, naša je mogla biti ljubavna afera veka. Ili bar jedna od miliona kandidata.

Koliko god sam pokušavala da budem pažljiva, slomila sam mu srce. Mogla sam i da ga bacim u usijanu vatru borske topionice, džaba sav trud i iskrena naklonost prema njegovom vlasniku. U naredne tri godine Nikola i ja smo jedva razmenili par reči. Više nisam umela da čitam njegove poglede. Nakon nekog vremena počeo je da se zabavlja sa jednom devojkom iz mog društva. Izgledali su zaljubljeno i srećno. Ja sam sve to gledala sa osmehom uzvišene ravnodušnosti i malom, sasvim malom dozom samozadovoljstva. Nije bilo šanse da je njoj pisao pesme. (Da li je?) Sačuvala sam one njegove/moje/naše, ali vremenom su negde nestale, skupa sa mnogim drugim tragovima tog vremena, u nastupima očajanja, bunta i koječega drugog. Osim sa odrastanjem, činilo mi se da sam se svakim dahom borila za opstanak.

U međuvremenu sam naučila da se ljubim.

Nikolu sam jednom srela na ulici u Beogradu. Dopadali su mi se tada gradovi u kojima možeš da slučajno naletiš na ljude. Ne odviše često, ali ipak u okviru jednog životnog trajanja. Takvi susreti te nateraju da uvek držiš uvučen stomak, staviš karmin pre izlaska i ne pojaviš se ni mrtva na ulici neočešljana. Studirao je filozofiju i izgledao vrlo pun sebe i svog smisla. Ja sam bila na pogrešnom fakultetu, i dalje u pogrešnom životu, ali nisam htela da odustanem. Ideje u mojoj glavi su se durile u mulju, zbunjenost je suvereno vladala, a život je morao da se popuni diplomama i uspesima.

Bilo mi je drago da ga vidim. Sreli smo se još par puta nakon toga. Jednom prilikom, u njegovom stanu razgledali smo ploče, ali ja sam gledala u njega i razmišljala da li želim da ga poljubim. Još uvek je imao veliku glavu. Za to vreme, Nikola je pričao i pričao, kao što sam ga zapamtila. Najednom sam čula šta govori i primetila da nakon reči pitoreskno dodaje slikovito, nakon reči deskripcija opis…i shvatila da on misli kako ga u stvari ne razumem. I da mu je to pričinjavalo zadovoljstvo. A nije imao pojma kako sam naučila bila da se ljubim. Ne, Nikola se nije mnogo promenio. I dalje je delio svet isključivo na one koje voli i one koje mrzi, između kojih je vladao pomalo zbunjeni zakon spojenih sudova. Pitala sam ga zašto se ponavlja. Nije odgovorio. Meni je bilo pomalo tužno, pomalo neprijatno, a malo i smešno. Ja sam bila smešna. A bilo je i glupo. I to sam bila ja. Zaključila sam tada da se treba držati podalje od tih prošlih, nakrivljenih ljubavi. One nikome ne stoje više dobro i izgledaju mnogo bolje na starim fotografijama. Ili u pričama.
Dok nisam nekoliko meseci kasnije srela jednog drugog bivšeg dečka, odmah sledećeg nakon Nikole, koji je te školske godine podrhtavao unutrašnjom groznicom držeći me za ruku i ljubio me kao da ću mu izmaći, i čije je srce završilo na istom mestu kao i Nikolino. I tada mi je bilo žao. Pokazalo se da sam bila apsolutno u pravu, ali sam to priznala sebi tek nekoliko dugih godina kasnije. Nedovoljno ljubljeni dečaci ne praštaju. Od tada, susrete sa bivšim ljubavima sujeverno tretiram kao i susret sa crnom mačkom. Pljunem tri puta protiv uroka, i zaobiđem. A novim ljubavima kažem odmah na početku: ili ću ja tebe poljubiti – kad sam spremna – ili ništa od ljubljenja.

Čula sam kasnije od Jasne, koja bi ga srela na ulici ili čitala o njemu u novinama, da je Nikola stekao reputaciju po ekscesima i lošem ponašanju. Nadam se da se tu negde potkralo i malo sreće, bar u kratkim trenucima predaha između gluposti i promašaja.

I eto, to je priča o Nikoli. Sve je bilo baš tako, osim ako bi je on ispričao. U svakoj priči ima više početaka, nepoznatih razvoja, detalja zaboravljenih namerno ili nepažnjom, ali je kraj uvek jedan.

4 thoughts on “Romantična priča o ljubljenju sa dečacima

  1. Tehnika ljubljenja, Tehnike vodjenja ljubavi, tehnike razne, … danas uopste nisu problem. Samo pitas gospodina Google i nema problema. Nema mucenja, odmah si kvalifovan(a). Ali mozda je u tome i bila neka car. Nevinosti, izucavanja, slatkih muka, pitanja koje daju odgovore kroz praksu,… Ali to neke price koje svako ima… Moj najgori zavrsetak jedne price ucenja je bio sa pitanjem: Je l tebi prvi put? 🙂 Ne bih to toliko zapamtio ali su mi se njeni poljupci svidjali pa neko shvatanje da to nije obostrano je neminovno vodilo ka neminovnosti.

  2. Sa poljupcima u sustini uopste nije lako. To je najcesce prva intimnost, pored pogleda i svega drugog nefizickog. Tehnika je vazna, ali autenticnost ostaje najvaznija. A to se oseti. Mozda ne uvek, ali vazno je i treba da se dozivi na pravi nacin.
    I onda ostaje ono kad sve pogresno prosudimo.

    Ja sam se setila nedavno jednog poljupca, u jednom baru. Kad je on otisao bio do wc-a, prisao mi je neki tip, prilicno pijan, i komentarisao da je bilo ocigledno da je tipu sa kojim sam se ljubila stalo do mene, jer me je ljubio na pravi nacin. Kako treba. Nisam znala sta da mu kazem. Nisam htela da mu pokvarim sliku.
    Tip i ja se nismo vise videli nakon te veceri. Poljubac je bio neka vrsta probe.

  3. Da nisam znao da je poljubac stvarno nekada kod nekoga u nekim situacijama … 🙂 bas onako test. Cuo sam pricu da je sve bilo super na prvom susretu. I onda zavrsetak uz pobljubac i to je bio deal killer. Bez varnice. Nikada se vise nisu videli. Ja mislim da mogu da budem tolerantan oko poljupca. Oko cega ne — e sada to je druga tema.

  4. Da sam znala samo delic situacija u kojima sam se nasla – i kako cu se u njima ponasati – eh… Dobro je smejati se, i sebi i situacijama 🙂
    Ja verujem da ne bih bila tolerantna oko puno toga, ali bolje je da ne pricam (videti prvu recenicu iznad 🙂

    Dobro je kad se delici fino sklope. Ni tada nije lako, ali je dobro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s