Neonske staze

Prevare su teške. Sopstvena naivnost, neznanje, slepilo, i to teško padne, ali ne postoji odbrana koja se ne može premostiti. Uostalom, ne prepoznati prevare na vreme je svojevrstan kompliment senzibilitetu koji korača kroz svet sledeći linije drugačijih boja i svetlosti. U tome ima malo utehe, sasvim malo. Prepoznati prevaru je uvek poraz, i kad se izbegnu finansijske i emotivne katastrofe. U neznanju leži glavni izvor utehe, iako je neznanje nesigurno tlo na koje ne treba računati. Kao i uteha.

Poslednjih meseci, i godina, žrtva sam specifične edukacije na koju nisam računala, nisam ni naročito kvalifikovana da je razumem, ali ona svejedno dolazi. Svet se menja, i ja se menjam, i dobar deo neočekivanog obrazovanja ima korene u poznatim mestima koja iz ovog ili onog razloga izbegavam. Ali istina je da volim da učim, čak sam ponekad prava klinka u omiljenoj biblioteci, pa i u ovoj životnoj, prljavoj, pretrpanoj, zagušljivoj.

Selićemo se za koji mesec. Ovaj stan je postao preskup, i neobično je da je uprkos tako dobrom razlogu dugo trebalo da donesem odluku. Na moju nevoljnost računaju i vlasnici zgrade, i svako drugi ko nudi usluge sa redovnim plaćanjem. Bili vezani ugovorom ili ne, ljudi neće lako prekinuti navike i ustaljeni sistem. Nervoza oko traženja novog stana me razjeda dugo, naročito kad sam shvatila da je praktično jedini realan, ili za mene isplativ način, da prvo otkažem ovaj a zatim krenem sa traženjem novog stana. To stres uveća eksponencijalno. A opet, nećemo završiti na ulici, i to je sigurno. Stres manje-više. Sebe bez stresa verovatno ne bih prepoznala na ulici.

Sada, sa tako velikom odlukom u rukama, rešila sam neočekivano da obratim pažnju na jednu od izreka koje slušam godinama i uglavnom mi idu na nerve. Kad toliko plaćam za stan, govore mi godinama i poznati i nepoznati, mogla bih i da uložim u kupovinu jednog. Nikada nisam bila ubeđena da to ide tako lako, naročito sa jednom odraslom osobom u kući, ali naišao je bio trenutak da se i to overi, i tako sam otišla prvo do banke. ‘Ovoliko imam ušteđevine’, rekla sam (a videli su i sami, sve se vidi ovih dana), ‘koliki kredit bih mogla da podignem?’ Dobro sam se osećala oko tog poteza, i došla sam spremna, sa svim papirima. Zatim sam na jednom od njih videla izjavu mog poslodavca o mojoj plati. Ja dobro znam kolika ja, ali videti je van svakodnevnih računica, u drugačijem kontekstu, je izazvalo neočekivanu reakciju. Postidela sam se bila, najviše zbog nje, te plate jedne visokoobrazovane osobe sa iskustvom koja je čak jako dobra u svojoj profesiji. Samo me je pristojnost sprečila da istrčim iz banke, a i savetnik koji je sedeo sa mnom je bio simpatičan. Oni su svi jako mladi poslednjih godina. Ne znam da li je to trend i u drugim bankama, ali ovi moji ne izgledaju stariji od 26-28 godina. Srela sam dosta njih – Džeremi, Entoni, Kristi, Džen… – u preračunima oko ulaganja, fondova za klinkin fakultet, penzionog fonda. Lepo izgledaju i puni su entuzijazma, čak i kad nemaju dobre vesti. Iskustva su uvek vrlo pristojna, ali pristojnost ima svoje mesto, i naći se u mojoj koži tog trenutka nije bilo dobro mesto ni za šta. Rajli je bio zaista simpatičan, i kad prvobitan proračun po zadatoj formuli nije došao ni blizu nečeg prihvatljivog za stambeni kredit, predložio je da mu dam koji dan jer on misli da će moći da izvede nešto puno bolje.

U međuvremenu sam krenula da istražujem oko stanova, cena, troškova, celog procesa kupoprodaje. To je ispalo jako zanimljivo, pravi detektivski rad. Na primer, nisam imala predstavu da povrh minimalnog uloga, troškovi kupoprodaje sadrže deo koji se zove ‘prenos zemljišta’. Iako kod stanova u zgradama od 20-50 spratova nema nikakve zemlje, sigurno ne u vlasništvu, država naplaćuje oko $10,000 za tu nepostojeću transakciju između ‘vlasnika’. ‘Oprosti’ pola onima koji kupuju po prvi put. Zatim godišnje naplaćuje porez na imovinu koji je minimum oko $2,000. Kad sam se raspitala po kom osnovu se određuje taj porez, jer nisam uspela sama da razlučim kombinaciju, bilo mi je rečeno da administracija određuje vrednost zemljišta i po tom ključu ubire porez. Opet zemljište tamo gde ga nema. Kad na jednom placu nikne zgrada sa 300-500 stanova, država pokupi oko milion dolara godišnje, bez ikakve obaveze da uradi nešto za uzvrat, recimo izgradi kvalitetnu infrastrukturu. Održavanje zgrade, od strane raznih ‘property management’ grupa krene nisko dok je zgrada u pred-prodaji, dok se gradi, i čim se ljudi usele, troškovi skoče bar duplo. Država dozvoljava neimarima da namame kupce. Naravno, kad svaka zgrada donese državi bar milion dolara, a menadžmentu sa troškovima od prosečnih $500 mesečno za manje stanove još dva-tri puta toliko. Dodati tome otplaćivanje kredita, čiji je dobar deo kamata, i suma koja se plati banci, državi i menadžmentu je bar $1,300 mesečno, što je trošak iznajmljivanja manjeg stana. Dodatni deo, onaj koji je vrednost te imovine, je najmanji deo transakcije, ali lepo utvrdi zbir mesečnih troškova na preko $2,000 mesečno.

Matematika mi nije teško pala. Ni prevara čak. Mislim da je olakšanje bilo najveći deo reakcije. I bilo je pomalo smešno da sam mislila da je izvodljivo, ili vredno razmotriti; još smešnije da sam slušala sve te priče godinama i verovala da znaju nešto što je meni nedostupno. Kad se stan proda (obično da bi se kupio veći sa zaradom iz porasta vrednosti), novi set troškova i dažbina skine svoj deo krema, otprilike u istoj ravni kao i kod kupovine, zatim se kupuje i dolazi red onih prvobitnih troškova… Nesumnjivo ljudi sa boljim platama, istorijama, genima, nađu isplativu računicu u celoj zavrzlami, uostalom svaka prevara se može nadigrati jednom gorom, ali ja nisam među tom gomilom.

Kad sam zatvorila tu opciju, rešila sam da posvetim malo više pažnje štednji. To je izgubljena bitka, je moj stav, ali najbolji deo vojevanja je da se niste predali bez borbe. Ja imam ratničke gene bez ikakve sumnje, iako niko ne pamti ni pola ratnika unazad generacijama u mojim familijama. Jedva sam krenula da tragam Internetom kad sam naišla na veselo društvo nezavisnih tipova, ljubitelja kapitalizma i slobode. Recept je na penziji do 30. godine starosti kroz visprenu štedljivost i ulaganje. Ja pozitivno nisam konzument u tipičnom smislu ovog društva, i nisam standardno rasipna ali imam svoje slabosti. Nikada nisam bez love, i ne volim da računam svaki cent ili dolar, i upala sam u novo društvo kao Alisa među zečeve na vreme za čaj. Zabavno je štediti, je moto. Igra nadmudrivanja, veštog ulaganja, jednostavnih grafikona, i više nego sjajnih rezultata. Tekstovi su samo početak konverzacije; čitati komentare je još zanimljivije. Naročito što je to jedino mesto na Internetu gde nisam naišla na vulgaran komentar. Sa lovom su svi ozbiljni i na najboljem ponašanju, i kad iznose drugačija mišljenja. Jedan sajt vodi do drugog, svi imaju miris uspeha ali ne i privilegije. Ovde je sve zasluženo, meritokratija u prvom licu. Ima i početnika, mudraca, alternativaca, i sve je ljubazno, duhovito, i sasvim ozbiljno. Možda ima i prevare, ali osim ideje da je finansijska sloboda dostupna i rezultat male korekcije u ponašanju pojedinca, ništa drugo se ne prodaje. Posle malo čitanja postane jasno da je model izvodljiv jedino u Americi, da zahteva izvestan tip ponašanja koje se može prihvatiti manje ili više rigorozno, i da ostavlja puno prostora za svakoga da pronađe sebe, ili ode dalje svojom stazom. Najviše promoviše optimizam. Ne pamtim kad sam srela nekog tako zgodnog. I ovo je možda prvi put da sam doživela Internet kao grad, pravi veliki grad, sa mestom za baš svakoga, i ulicama sa različitim ponudama. Galama se širi i razliva, tiha mesta i parkovi nailaze, i ja mogu da hodam kao što svuda i uvek hodam. Ponešto ostane iza mene, na neka mesta ću se vratiti, negde ću ostaviti i ja deo sebe. I sve je deo neprekidne konverzacije.

Advertisements

Letnji dan, refleksije

Savršen letnji dan; usred leta a savršen. Retkost, nikome ne promiče. Neko ga je potrošio ovako, neko onako. Nema puno načina da se potroši letnji dan. Jedini naglasak je na ‘potrošnji’, uvek, svega. Potrošen, gotov. Sada će pasti u zaborav, neko će žaliti. Ja spadam u ovu drugu grupu. Melanholija, usamljeno ostrvo divljaštva, na kome i običan kamen postane hram preterane emocije.

Savršen letnji dan i ja hodam. To je moja omiljena aktivnost, osim plesa, i sve to ima smisla. Ništa drugo nema. Otišla sam u novi deo grada. Praktični razlozi, i finansijski razlozi, stoje iza odluke da se selimo. Posle mnogo godina. Polako prihvatam da promena neće biti na bolje. U prihvatanju širim vidike, i evo me gde hodam kroz novi kraj. Razgledam, osećam, zamišljam – da li će nam ovde biti dobro; da li ćemo ovde naći svoj ritam, i urbani stil ležernog hoda koji volimo. Ne znam, ne izgleda mi tako. Ovaj grad nije lep. On nije lep na milion načina. To je otvoreni poziv svakome iole senzibilnom: pronaći lepotu u malim stvarima, u detaljima. Nije naročito teško, samo je besmisleno. Grad je beskrajan. Ja sam na ivici očaja. Ali dok hodam ništa ne boli. Sve ove godine u kojima sam trošila svoju mladost. Ona nije bila ni po čemu značajna osim u jednom detalju: bila je značajna po jednoj specifičnoj vrsti slepila. Difuziji klasnog sistema. Sada sve polako dolazi u fokus. Slika je strašna, prilično nepodnošljiva da budem iskrena. Ne znam da je moguće izmeriti štetu koju sam nanela klinki, sebe ne žalim. Ona je podlegla mom bezbrižnom slepilu, ali odrasla je ovde. Sukobi fundamentalnih vrednosti će je rastrzati još dugo, i ne znam da mogu išta više da učinim, bilo štetu ili dobro. Kad me je pitala jednom nekoliko godina unazad da li smo siromašne, ja sam izmislila bila celu produkciju, mjuzikal praktično, da je zaštitim od realnosti. Nije bilo tako teško, verovala sam i sama da je tako. Sada se taj omot izlizao. Kad si siromašna, bogatstvo se nalazi u mali stvarima, u detaljima. Ne pomaže puno kod traženja novog doma. Sâma definicija doma ovde je drugačija od zamišljenog, ili poslovičnog. Ceo sistem se zasniva na privatnom vlasništvu. Nikada savladala, ni sistem, ni koncept. Ne volim siromaštvo. NIje uvek ružno, i bez tananog traganja za detaljima. Ali uvek dolazi sa strahom. Kad živiš toliko godina sa strahom, mislila bi: kad živiš toliko godina sa strahom. Stanari, podstanari. Menjam se. Samo povremeno prepoznam sopstveni duh, sve ređe. Strah je moja konstanta. Ivana, Strah = iStrah Jednostavna matematika. Sada je moram prekriti nečim, zatrpati. Što pre. Kao što delovi mene same ostaju u tami. Kažu da je nemoguće potpuno poznavati druge ljude. I sebe, i sebe. Blaga ostrva koja isplivaju iz tame su tek pitome plodne oaze. Ostatak u mraku – delovi koji nedostaju – čini sve nemogućim.

Ulice su jako duge. Grad sasvim nepoznat, uvek pun ljudi. Navići ćemo se. Dan prekrasan, dan završen. U navikama leže sve prevare. Ali ovo se ne može preneti nikome. Krivica je samo moja, i prevara.

Tajni put do uspeha

‘Gotovo, gubimo ovaj program,’kaže Kortni. Nije čak ni besna više. Svest o neizbežnom razvoju je sigurno sa njom već danima, i ljudi se na sve priviknu; na poraze svakako. ‘Ja ovu cenu ne mogu da ni pokažem klijentu,’ govori Hozeu, koji je odradio preliminarnu cenu projekta. On je samo službenik koji sledi zadatu formulu proračuna. Ta formula se strogo krije od svih drugih nivoa u korporaciji. U njoj leži profit, i glavni čovek koji vuče poteze je finansijski šef firme; predsednik i CEO su figure u izlogu. Projekat je masivan, i firma koja je na silaznoj liniji bi po svakoj logici poslovanja skočila na priliku i pronašla način da spusti cenu dovoljno da bude prihvatljiva za klijenta sa takvim obimom. Ne u našoj zgradi.

Projekat je postao vrlo ličan za mene, ali svaki je takav. Krenula sam bila da radim na formulaciji prošle jeseni, i od početka su me svi prekidali i govorili šta da radim, pritiskali, vukli, tapšali po ramenu i zabadali nož u rebra, podmetali nogu… – projekat je školski primer korporativnog ludila čiji su simptomi redovniji od izlaska sunca. Ne sumnjam da ima više ljudi koji veruju u tu postavku sveta od planetarne.’Svi’ su šefovi različitih nivoa, i uključuju trijumvirat od R&D-ija, marketinga i prodaje. Rezultati sa toliko ‘stručnjaka’ su bili očekivano loši, ali krivica je uvek bila samo moja. Početkom godine sam napravila preokret i krenula iz drugog ugla. Rezultati su se popravili. Napravila još jedan preokret pre mesec dana i – uspeh. Klijent je potpisao i prihvatio formulaciju.

Od tada do juče radila sam još više – na organizaciji sledeće faze, optimizaciji, kontaktima, nabavci… Ništa od toga nije moj posao. On je trebao da se završi, bar zvanično, onim potpisom iznad. Niko drugi ništa nije uradio, niti će. Očekujem da sleće nedelje Kortni i zvanično objavi da je program izgubljen. Ona je, kraj mene, jedina uložila trud. Njoj će gubitak projekta značiti i monetarni gubitak, pretpostavljam; ona je u prodaji. Na mom nivou, uspeh donese samo nove glavobolje. Dobar broj drugih departmana tovari i posao i krivice na naša leđa, to je standardna praksa. Da sam ja svoj deo posla uradila više nego dobro, i da smo u nadmetanju sa dobro poznatom italijanskom firmom pobedili u prvom krugu, mi nije donelo ni stisak ruke, pa ni obično ‘hvala’. Projekat će propasti zbog krajnje cene. Iako je formula proračuna stroga tajna, i galebovi koji lete oko zgrade znaju zvanični stav te tajne: da je krivica za visoku cenu i svaki izgubljeni projekat iz bilo kog drugog razloga uvek u formulaciji, dakle u meni u ovom slučaju. Ja sam kriva da ćemo izgubiti projekat. Koji smo dobili mojom zaslugom.

Niko mi ništa neće reći javno. To bi mi bar pružilo priliku da odgovorim. Ne, sve će se odvijati kao i uvek, iza mojih leđa. Samo će odjeci stizati do mene, distorzije početnih šaputanja i podsmeha. Da ne čujem ništa, ne vidim ništa, ne znam ništa, bi deset sati svakog dana od ponedeljka do petka učinilo podnošljivijim. Ali ja znam. Jedina nejasna stvar u ovoj maloj zatrovanoj lokvi, ili puno većoj, je paradoks u kome talenat, zalaganje i inteligencija postanu najveći neprijatelj pojedinca. Nije nemoguće da postoji formula koja će to objasniti. Možda je to ona koja otvara tajni put do uspeha. Ne ovakvih polovičnih, smešnih, koje ja viđam s vremena na vreme.