Prljavi biznis

Knjigu ‘Lekovi za ljubav’ (u engleskom prevodu ‘Cures for Love’) sam nosila u tašni i čitala tokom brojnih pauza za ručak. Uglavnom sam to radila tako da na bilo kom mestu knjigu otvorim, i dobro je funkcionisalo. Autor je Stendal, koji je tokom kasnog 18. i početkom 19. veka posmatrao i upoznavao ljude, beležio, pisao, razmišljao o svemu pa menjao mišljenja, pretpostavljam, i očito bio ubeđen da ljubav treba raskrinkati ako je već nemoguće sa njom završiti. Knjižica – jer o tome se radi: malecno, ubojito sociološko prosuđivanje – je istovremeno bezdušna i humana. Dobro se slaže sa mojim tendencijama da ljude ne treba žaliti ali ni odbaciti. Samo treba biti pažljiv. Premazani svakakvim bojama, oni  su i sebi neprijatelji; ko će pored tolike kamuflaže prepoznati bilo svoje ili pravo lice drugima. Erudicija je vrhunska i zadovoljstvo je čitati, slagati se ili ne slagati sa autorom, povremeno naići na pasaže koji zaustave i ostanu u mislima i puno kasnije.

Iako sam je nasumice čitala, i ponavljala delove, preskakala strane, pre neki dan sam pročitala jedan deo koji znam da sam čitala prethodno ali ovog puta je iskočio iz ležerno rafiniranog stila pripovedanja, i zgrabio me (prilično nedopustivo ponašanje u okruženju gde za svaki pokret i razmenu postoji tzv SOP tj. pravila, i posledice ako se prekrše). Radi se o mladom svešteniku u Parizu krajem 18. veka, koji je budući siromašan zarađivao kao tutor. ‘Sveštenik’ moguće nije pravi izraz ovde. Abbé označava pripadnost sveštenstvu i  moje poznavanje hijerarhije je minimalno ali kako ovaj mladić nije imao bogatu familiju da mu kupi poziciju a sâm je bio još mlad za veći uspeh u karijeri, on je bio na nekom od početnih nivoa. Davao je časove raznim đacima po gradu i među njima devojci ili devojčici u koju se zaljubio. Prepreke su postojale ne samo u njegovom celibatu već i klasno, i knjiga ne govori o njoj i kog je uzrasta bila,  moguće jer Stendal nije znao ništa više, ali priča se razvila ovako: jednog dana je abe Ruso nakon dobrog ručka blizu Palais-Royal centra dobrog života u Parizu, otišao kući i ispalio sebi metak u glavu. Pre toga je napisao kratko objašnjenje:

‘The inexpressible contrast which exists between the nobility of my feelings and the meanness of my birth, my love for an adorable girl, as violent as it is insuperable, the fear of being the agent of her dishonour, the necessity of choosing between crime and death, all these have made me resolve to abandon life. I was born to be virtuous, I was about to be criminal; I preferred to die.’

Mladić je ovom tragičnom izboru dodao još jedan, za vernika pretpostavljam skoro jednako težak: katolike samoubistvo vodi u večiti užas. Ili možda pred onim prvim izborom sve suvišno ustukne, pa i vera.

Dirnutoj ovim hrabrim, dostojanstvenim gestom sačuvanim od vremena i svetskih dešavanja kao mali zapis u maloj knjizi po strani velikih literarnih i filozofskih tokova, nametnulo se odjednom poređenje sa fiktivnim likom čija karijera ni popularnost nisu u opadanju već 60 godina. H. Humbert nije izabrao način skromnog abea. Ne, nikako. On je za svoj izbor dobio svetsku slavu (između ostalih, Vanity Fair ga je za njegove muke nagradio ‘najvećom ljubavnom pričom 20. veka’) a njegov tvorac je uz slavu dobio i konkretne nagrade – lovu od koje je vrlo udobno živeo do kraja života. I na kojoj bi cela dinastija Nabokovih mogla da nastavi da prosperira još dugo, ako ih negde ima. Da se neko među njima doseti, mogli bi da traže proviziju od brojnih industrija koje profitiraju na seksualizaciji i eksploataciji dece. Dobar advokat bi mogao da dokaže da časna knjiga ima prste u u njihovom uspehu. Cinično, zar ne, Ivana, a tako veran portret: onog prvog su i sahranili kao otpadnika – Crkva ne dopušta sahranjivanje samoubica u osveštanom tlu, na koje oni imaju tapiju – a ovoj dvojici, osim hvalospeva, i danas pišu i pronalaze alegorije, simbole i opravdanja visoki umovi kulture. Pridružili su im se od tada i drugi, Polanski, Aleni i slični miljenici. O ovim poslednjim sam se trudila da ne razmišljam – kome je potrebna veća kazna od vremena u kome živi – ali o Nabokovu jesam često. ‘Speak, Memory’, na primer. Detinjstvo u knjizi opisano je prekrasno. Sve nakon detinjstva je samosažaljenje sa uštirkanom visoko literarnom kragnom.  Ko bi rekao da i tako dobro vaspitana deca ispadnu obični hustler-i. Hteo je da spali rukopis, pa je Vera sprečila, je deo legende. Ako je Vera odobrila, kao žena, čak uspela da razume veličanstvenost dela (i čuje ka-čing! predstojećeg uspeha)… Kakav bi svet bio da Vera nije bila tako požrtvovana? Are you trying to be funny, Ivana? No, not really. Teško da postoji reč u koju je toliko značenja pokušalo da se ugura, kao stopala u staklenu cipelu, a da ona i dalje znači samo jedno: Lolita. Kao što ne verujem da postoji klasa ljudi tako ogrezla u samosažaljenje kao intelektualci. Arogancija i nadimanje ne stvaraju ništa, ali samosažaljenje je lako obući u razne krpe, prerušiti, prefarbati…  Nije ponos, samosažaljenje je najcrnji greh. Dok poštovanje ostaje najveća vrlina. Nikad manje, nikad dalje. Pročitala opet poslednje reči abe Rusoa, bacila pogled nas sat.

Ustala sa stolice, vratila knjigu u tašnu, navukla beli mantil i uputila se hodnikom ka laboratoriji i svom zadatku za ostatak dana: beauty business je moj biznis. Kriva kao i svi, ja u ovome učestvujem.

4 thoughts on “Prljavi biznis

  1. Време је чудо: година, деценија, век, миленијум..
    .. али људске страсти не препознају те тајминге – оне су исте одвајкада, само се мењају критеријуми њихове (не)подобности.

    Девијантна понашања у односу на, хајде да кажемо, класично поимање секса као нечега између два различита пола као претежног, се не могу набројати кроз историју, било као (данас одобрену, малтене пожељну у демократским друштвима – хомосексуалност) све до непобројаних насиља у ратовима током историје.
    Наравно, углавном су жене биле жртве силовања – и то до у бескрај:
    у Италији су, при крају Другог светског рата, током тзв. ослобађања исте по два мароканска ослободиоца истовремено улазили у жртву спреда и страга, док су им цивилизовани западњаци за (звало се – полудобровољну услугу) давали по лименку хране,
    или пак небројеним жртвама сличног насиља, пре и после тога извршеног од стране немачке војске у освајању руских територија, а посебно од стране руске војске по поновном освајању својих и посебно освајању нових територија, укључујући и Југославију
    (извор:Max Hastings, All Hell Let Loose – The World at War 1939-45)

    Па до оног најгорег: насиља над младима (која се тек сада с правом прогањају и осуђују мада трају во вјеки). Сада их зову педофили, а то су у ствари неки поп којегод вере, неки бедни отац, очух, брат .. ко год, макар био и Владимир Набоков himself.

    Стендалов племенити свештеник је, ако ћемо поштено, у односу на нешто што није баш могао да наслути, у најмању руку био – збуњен

  2. Nisam mislila o strastima, jer to je polje – ili rupa – gde je bolje ne ulaziti. Gledajte svoje. Ovde su izbori privukli paznju. Ne mislim da je svestenik bio zbunjen. Na osnovu te poruke vrlo lucidan, doneo je odluku iz ko zna kakve mesavine, ali isticu se respekt, ocaj, plemenitost… Nasuprot tome, da je kod Nabokova bila u pitanju strast, ne znam i ne zelim da znam, ali ta knjiga i sve sto je doslo nakon njenog objavljivanja je cista kalkulacija. I vrlo prljav biznis, sto se mene tice.

    A sto se ljudskog ponasanja tice… rekla bih da vrlo malo od manifestacija ima veze sa strastima. I najgore i najbolje sto cine je uglavnom stoga sto mogu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s