Nica & Brisel

Leto 2010.

Ova strana sadrži individualno objavljene tekstove o putu u Nicu i Brisel leta 2010. Tekstovi slede hronološki red kojim su objavljeni na blogu. Originalni postovi sa komentarima se mogu potražiti u arhivi.

Beleške iz Nice (1)

Ideju sam dobila jednog jutra kad sam posle  svraćanja u ’La Fougasserie’ pekaru na uglu rue Poissonnerie u koju se išlo svakog jutra po nešto sveže za doručak krenula dalje, imajući na umu jedan market u kome smo već nekoliko puta kupili vrlo slatke dinje, i tako izašla na Place Rossetti. Trg je ispred katedrale Sainte-Réparate i popunjen je stolovima i suncobranima ispred gusto naređanih kafea i restorana. To nije bilo naročito rano ujutro i bilo je mirnije nego obično, ali u Nici jutra i ne počinju rano, ni za trgovce ni za turiste. Dobar broj radnji je tek otvarao, iznosili su se stolovi i roba, prali prozori, ulice su se polako punile. Pod suncobranima su sedeli nasumice poređani ljudi, uglavnom su pili espresso, kroasan na tanjiriću pored, ili nešto drugo za lak doručak. Tu sam spazila jednog muškarca kako sedi sam, zamišljen, polako je kašičicom mešao svoj espresso, opuštene noge pod stolom, dan tek pred njim. Izgledalo je da je tu dolazio svakog dana i tišina njegovog jutra mi je privukla pažnju. S mesta gde sam stajala, posmatrala sam ga neopažena, i bio je iz nekog razloga neobična pojava u tom gusto ispletenom Starom Gradu gde ma kako da sam skrenula nisam bila dalje od nekoliko kratkih koraka od kuće.

Čim mi se ukazala prilika – par dana kasnije – uzela sam par sati za sebe jednog popodneva i korak po korak došla do trga, našla sebi jedan stočić i poručila cappuccino. Sedela u centru ljudskog vrtloga, glasovi sa njihovim jezicima su preletali u svim pravcima, konobar je vešto klizio između stolova i ljudi, i za moj sto svraćali su jedino vetar i golubovi. Uveče je ovuda teško probiti se od gužve, naročito pred sladoledima kuće Fenocchio, kojih ima i bukvalno sto vrsta. Da bi se sve izložile frižideri su poređani jedan uz drugog i zauzimaju dobru trećinu te strane trga, i opslužuje ih osoblje od njih 10-15. Moj pogled je istim neužurbanim ritmom prelazio od šoljice do ulice, susednih stolova, fasada, da bih na jednoj od zgrada oko trga uočila, na poslednjem spratu, kako se bela zavesa nadima od vetra kroz otvorena vrata terase. Ona je to radila u blagim talasima nepredvidive frekvencije, ponekad jedva ivicom da je prešla okvir, a ponekad bi se velikom oblinom koja je ličila na razigranu podsuknju iz nekog od prethodnih vremena izvila daleko napolje. Možda sam sedela pola sata i gledala u zavesu, možda duže, svaka fasada u Starom gradu praznik za mene pa i taj isečak terase sa lepršavom zavesom. Pratila sam pomno varijacije pokreta, izvukla aparat, ali fotografija ne bi uhvatila verno njenu tihu egzibiciju tog popodneva visoko iznad gužve. Imale smo dva jedina tiha mesta u Staroj Nici, zavesa i ja.

U gradovima gde su uzane ulice kanjoni između bliskih zgrada koje se dižu uvis po pet-šest strmih spratova, tišina je retka i kad naiđe, neobična je. Svaki zvuk doživljava čudesnu amplifikaciju u tesnim koridorima, i kroz otvorene prozore oni ulaze u stanove iznad ulice kao da sa njima ulaze i ljudi koji ih prave, ili vespe na kojima tandrču i sve se odvija u svakom stanu i svačijem životu, svuda jednako, svuda istovremeno. Slušati šta ljudi pričaju dok prolaze tik ispod naših prozora bi bilo jako zanimljivo, pomenula je klinka jednog dana, ali treba poznavati sve ove jezike. Ona je bila fascinirana prozorima Nice, i ulicama, ljudima, svime. I ja. Najlepše je bilo kad izjutra prođe kolona dečice koju vaspitači i vaspitačice vode nekud, i oni pevaju, ili prekidaju strofe uzvicima i pitanjima. Najgori su bili zvuci kasno u noć, kada se čuveni noćni život Nice ne gasi, i ne gasi, i… nemoguće je spavati.

Sa trga sam krenula ulicom kraj katedrale, bez određenog cilja, i uočila da deo ulice rue Colonna d’Istria koji se pruža iza katedrale nema praktično nikoga. I to je bilo neobično, pa sam krenula tim putem. Zgrada katedrale čije je lice na strani trga strogo, vertikalno, gotika i barok izmešani u pravom omeru, sa ove zadnje strane je velikim, glomaznim oblinama pritisla ulicu i zaklanja poveći deo neba svojim tvrdim suknjama. Radnjice imaju otvorena vrata, povremeno neko besposlen izađe napolje, baci pogled šta se dešava, i vrati se unutra. Privukla mi je pažnju jedna galerija. Ličila je spolja na kombinaciju galerije i ateljea, i pozadi je sedeo umetnik. Ušla sam da malo razgledam. Podsećao me je na nekoga, moguće arhetipskog slikara sa svojom prosedom kosom i bradom. Dobar deo radova je na podu, u gustim pakovanjima naslonjeni jedni na druge, zidovi su puni, i pogled mi je pao na jedan ram na podu. Sarajevo iz ratnih godina ’90-ih. „Ovo je bila moja zemlja,“ rekla sam mu. Složili smo se da gradovi ne smeju da budu target. Nikada. Rekla sam mu da preko puta nas živi autentični ubica, koji je star i siromašan. Dominira ovim periodom njegovog života tema toreadora i scene koride. Govorim mu da sam upravo pročitala ’Sunce se ponovo rađa’ od Hemingveja posle puno godina, i Hemingvej ume da izdrži test vremena. Razumem ga bolje sada. Mislim da razumem i umetnika. Ulazim u drugu sobu. Tu je nered ateljea još veći i prostor je tako intiman, kao da je takav bio unazad ko zna koliko dugo. Na čiviluku vise radni mantili, šeširi, stvari su bez reda ali znam da nije tako. Pitam ga za dozvolu da uslikam par detalja, ne, ne njegov rad, već bih htela da uhvatim deo atmosfere, ako je to uopšte moguće. Pitam ga o staroj štamparskoj presi, i on se sada zagrejao pred mojim radoznalim pogledom. Rasklopio je, pokazao mi kako radi – nema ih više puno, ova je originalna iz doba Napoleona III. On je i danas koristi i održava sa velikom pažnjom. Njegovo ime nije pseudonim, objašnjava. Ruine nekadašnjeg zamka na brdu u Carcasson regiji u južnoj Francuskoj su gde su nekadašnji plemići Kabaret živeli, ima fotografiju. Očarana sam mirom koji vlada u ovoj ulici, u njegovom prostoru. Volim takve stvari, prostor i ljude koji se dopunjuju. Stari gradovi odišu takvim vidom mudrosti. Trajanje i prolaznost,  dva neprolazno nespojiva koncepta za ljude u njima imaju svoju najpuniju ilustraciju. Ljudi to ne bi mogli, ali gradovi kao prirodna ekstenzija života u njima proživljenim, sakupljaju sve, nose ih, pamte.

Odlazim dalje. Rue de la Prefecture je bučna, široka za ulicu u ovom delu grada, ali tu su važne građevine i uvek se nešto dešava. Apoteku na Place du Palais vode dvojica apotekara koji imaju držanje i fine profile aristokratije. Kod Opere sam okrenula krug i vraćam se duž Cours Saleya, ali ne pre nego što sam ušla i polako obišla ekskvizitnu Auer radnju. Vratiću se ovde sa klinkom. Kraj Opere vredi proći svakog dana jednog života. Popodne prostor Cours Saleye zauzmu restorani sa njihovim stolovima i vreva postaje sve veća kako se približava noć. Skrenula sam opet s ulice i u jednu crkvu. Unutra je potpuno prazno, tišina ima matiranu i prozračnu plavu boju zidova, i vazduh je iste boje, i ja, sigurno. Svi smo atomizirani delimično u ovakvim prostorima. Sa drugog kraja, iza oltara izađe jedna povijena figura, sporo, hramlje. Pred oltaorm se okrenuo licem i poklonio, sporo krenuo dalje. Kad sam ga videla jasnije shvatila sam da je u pitanju grbavac. Izgleda jako star. Crkva izgleda kao njegov prirodni dom i utočište. Napolju nastavljam svoj spori hod ka kući. Nailazim na sto za kojim sede četvorica tinejdžera, i igraju šah. Na svakom koraku me sačekaju najobičnije stvari i ja im se radujem. U ovakvom ambijentu sve je izložbeni komad, ili meni tako izgleda. Pitala sam klince da li mogu da slikam njihovu tablu. Oni su spremni da poziraju, ali meni je uvek neprijatno da slikam ljude, a nekad mi prosto smetaju. Možda je u pitanju potreba da uhvatim scenu koja u sebi sadrži toliko potencijala kad je prazna, i ko god je ispuni, to čini na kratko, uzme je, i ostavi za nekog drugog kad krene dalje. Prolaznost i trajanje. Nisam odmakla dalje u konceptima.

Nica je puna tihih mesta.

Beleške iz Nice (2)

Putovati nije uvek lepo. Problem kod putovanja nisi uvek ti. Izgubljeni prtljag pa pronađen je najlepša vest  i sletanje u jednom komadu je uvek neopisivo iskustvo, ali neke stvari ne mogu da popiju pilulu optimizma sve i kad se baš guraju niz grlo. Nespavanje na primer, ili spavanje u krevetima sumnjivog kvaliteta i čistoće, ustajali dah koji se lepi za zube posle deset sati letenja i nekoliko sati pauze na aerodromima, slaganje/neslaganje sa društvom u kome se nađeš, nesanica, voda od koje te boli stomak, hrana od koje te boli stomak, neobjašnjive vrtoglavice i druge pobune organizma, opekotine od sunca, loši snovi i buđenje u znoju, loš izbor garderobe koji su ponela jedino zato što ne znaš šta bi sa njom u svom svakodnevnom životu koju nećeš nikada obući već ćeš je vratiti u plakar, i nije to fer, iz plakara u kofer pa nazad, i odjednom si rešila da baš sve obučeš (ne sve odjednom!) i dobar deo ti u stvari dobro stoji, mora da si ih zato i kupila, ali prosto ne putuješ dovoljno, a ni odevni artikli onda ne putuju, i niko ih ne izvlači sa njihovih mesta… Inače su mesta koja izabereš sasvim okay, i za krpe i za tebe. A neka su vrlo lepa. Kao Nica, na primer. (iz originalnih beleški)

U Nici postoje dve nezavisne palete. Jedna je ona uz obalu, mediteranska. Plava, bela i siva. I stil koji ide sa njom je posve drugačiji. Beskrajnost je važna odlika. More i nebo su kao džinovski, nesagledivi macaron u dve nijanse plavog. Možeš da uroniš u azurni deo, a skačeš i dovikuješ se u onom svetloplavom, i kad plutaš na leđima, poveruješ da ih ti spajaš. Ili te dve kriške tebe drže. Ko može da podnese više od toga?

Nica leži u Zalivu Anđela. Krupni šljunak uz obalu je siv, i belilo je dominantna boja zgrada koje gledaju ka moru. Čak i kad imaju fine detalje u raznobojnim dekoracijama – a imaju ih sve – sve to izbledi na strani mora. Sledeći korak je promenada koja ide kilometrima i izgrađena je na zidu iznad obale, sa delom za pešake ka moru i automobilskom trakom uz nju. Najvećim delom zove se Promenade des Anglais, u drugom Quai des États-Unis. Engleska aristokratija je otkrila Nicu u 18-om veku ali promenada se ne zove po njima kao dobrostojećoj klijenteli – sve evropske aristokratije su se ovde okupljale i uz Engleze Rusi su bili naročito veliki ljubitelji – već su oni finansirali njenu izgradnju, kao i Amerikanci kasnije deo sa njihovim imenom. Pred gospodskim hotelom Negresco pa Kasinom i dugim nizom finih hotela, Promenada je bila nezaobilazni deo letnjeg uživanja. Tokom dana se sedelo u senci kabana ili na plaži a tokom večeri se šetalo uz druge goste i dalje nastavljalo sa planovima za noć. Belle Epoque je ovde doživela svoj puni procvat među širokim rukama zaliva otvorenim prema Mediteranu, u gradu koji opstaje na tom blagorodnom mestu između Provanse, Alpa i mora hiljadama godina.

Isidora Dankan je  poginula na Promenadi, udavljena sopstvenom ešarpom; u Bugatiju ili Alfa Romeu, pretpostavljam. (iz originalnih beleški)

Moderna vremena nisu puno drugačija. Na plaži se vide ljudi svih uzrasta, uglavnom tamniji nego što su inače, sa jedva kojom šarenom krpicom na sebi. Promenadom se šeta u bilo koje doba dana i noći. Ali ljudi ne izgledaju ništa veći od tačkica, čak i kad si ti jedna i sediš među njima. Prosto sa ove strane dominira monumentalni minimalizam. Ptice preleću, i one su sivo-bele, avioni isto tako; u daljini se vide obrisi brodova koji idu ka Korzici. Neverovatno je mirno sa ove strane. I kad je gužva, ili talasi su visoki i graja dece puni uši, mir je moćan kao samo prisustvo mora i neba. Tako se uči od velikih.

Druga paleta počinje odmah iza prvog niza zgrada, i ona je topla, žuto-oker-narandžasto-crvena, bučna, gusta, kriva, u oblinama i oblicima kojih ima koliko i ljudi i prozora i vrata i bicikla i automobila i svega. Iako na plaži ljudi sede praktično bez ičega na sebi, senzualnost pripada ovoj drugoj. Dok se na plaži može iskovati sveža filozofija u samo jednom sedenju, u gradu i na njegovim ulicama ona će biti odmah stavljena pred svoj prvi test: šta sa svim ovim! Pa ništa. Uživaj ako umeš, ako ne, nema ti pomoći. I tako se u Nici stvaraju i rastvaraju moćni koncepti unutar jednog ljudskog bića u samo jednom danu, a dešava se i u kraćem vremenskom intervalu. Ali ono što traje koliko i svi minuti, sati i dani boravka je jedan nesagledivo dobar osećaj da je biti živa dar koji ovako vredi potrošiti.

Nisam mera svega (možda i stoga što je moju meru vrlo lako kupiti prvim smokvinim drvetom koje vidim i mirisom četinara koji je sišao sa najbližeg brda), ali stalno merim. Neprekidno. I lepo je, zbuni me, podigne i zavrti kad sagledam svet oko sebe gde ono dvoje moćnih s početka – nebo i more – imaju i trećeg partnera, nas zemljane skupine ćelija koji rastemo od vode i zemlje i dišemo vazduh, ili ga stvaramo ako smo drveće. I nije lako prihvatiti prvo da sve ovo postoji. A daleko je teže odćutati, ili vrisnuti pa zaćutati praznih pluća dok egzistenciji utrpavaju, pretrpavaju, kroje i usađuju na silu koncepcije i račune kad se ona sastoji od vrlo, vrlo jednostavnih stvari. Primere za moj najnoviji koncept tišine viđala sam svuda. Nemo prisustvo jednog bića kaže nemerljivo puno. Ako ćemo se upoznavati, najbolje je bez reči.

Jednog dana na plaži nedaleko od mene smestio se bio mladi par. Ležali su isprepleteni, pomešanih udova, opušteni, ona se naslanjala na njega, on je zatim spustio glavu u njeno krilo. Kad su ustali i krenuli sa plaže držali su se za ruke. Nije im bilo više od 20 godina i bili su prekrasni primerci. Sve je na njima bilo harmonično, zasebno i jedno sa drugim. Noah bi ih pokupio za novi početak. Vredelo bi ih poslati u Svemir ako uprskamo stvari na planeti. U toj simbolima bogatoj sceni dok su oni hodali ka stepenicama pa do promenade, zaslepljena suncem iza njihovih leđa videla sam jasno onih nekoliko centimetara ispod vrha glave i za nju i za njega odakle će krenuti svi njihovi problemi. Sva ta lepota i simetrija je tu i oni to nece znati, i verovatno već sledećeg leta će tražiti nešto čemu se daju različita imena ali niko stvarno ne kaže šta je konkretno u nekom drugom, pa još nekom, i tako priče prolaze.

U Monaku je dok sam sedela na klupi i gledala u klinke kako skaču u mekanom igralištu za puno manju decu prišla jedna dama u visokim godinama i pitala da li je slobodno, pa sela do mene. Iza naših leđa su se ređali nizovi skupih automobila pa iza njih skupih jahti – ne vidi se more od tolike navale koju treba parkirati – ali nju su samo interesovala deca. Bila je vrlo lepa. Podsećala je na Jeanne Moreau svojim prefinjenim crtama, brižljivom frizurom, vitkom figurom u letnjem kostimu i rukama sklopljenim u krilu. Sitna i delikatna, dala je Monaku i Monte Karlu eleganciju koju nisam do tada uspela da vidim. Vulgarnost profita i privilegije umeju to da urade i većim mestima, a u ovoj maloj državi je sve vrlo tesno smešteno jedno kraj drugog, celi uspešni enterprise. Stari grad na brdu je dobro održavan i lep. Uvek se nađe neki tihi kutak. Kad su se Diana i njen muž zapričali sa devojkom koja je na svom štandu prodavala rukom rađene notese i papir, simpatični razmak između zuba i plave oči su se otvoreno smejali kao da nema ničeg mutnog na svetu za njih već čista životna radost i predanost svojoj umetnosti, umeću, jer tu negde mora da se krije ono blago za kojim kopaju na svim pogrešnim mestima. Klinka je prva uočila tu njenu autentičnost i skrenula mi pažnju. Dobro je da ona vidi takve stvari. Kao kad je u prekrasnom manikiranom parku uočila dedu na klupi sa svojim unukom. Deda je pričao dečaku na italijanskom i mališan je slušao sa velikom pažnjom. Potom su ustali i sporo krenuli stazicom držeći se za ruke. Ja sam posle podelila sa njom priču o finoj dami koja je sa mnom delila klupu. Bila je očarana. To su najlepši trenuci iz Monaka za obe, iako se on njoj puno dopao. Pričale smo kasnije o toj misteriji – zašto je dolazila da gleda decu. Možda su njeni unuci daleko, možda nikada nije imala decu, ili ih više nema…

Princ izgleda kao Amerikanac. To je za očekivati sa američkom majkom, ali baš ne ide. (iz originalnih beleški)

Cours Saleya je pijaca u Starom gradu svakog dana od ranog jutra do podneva, a ponedeljkom se na njoj okupe razni sakupljači antikviteta i džanka pa se obilazi i razgleda šta ko nudi. Plodovi zemlje dolaze iz Provanse. Boje su kao mozaik života. Ima svega, i lepo je proći i kad ti ništa ne treba. Voće i povrće, sirevi, hlebovi i peciva, sušena mesa, ribarnica, začini i bilje, među njima brdašca lavande kroz koju imaš poriv da provučeš prste i tanani cvetići se razbeže kao zrna peska a ruke posle mirišu i mirišu, pa zatim dolazi kandirano voće koje je tradicionalni art ovog kraja koji se neguje dugo vremena unazad. Jednog jutra – ne baš ranog kako i priliči u Nici – sišli smo tih par koraka koji su nas odvajali od Cours Saleye, i tražili smo što voće što povrće, kad sam zastala kraj jednog štanda koji je između ostalog bio pun kajsija, brdo kajsija rasutih na njemu. One su moja slabost (uz smokve, i grožđe, i dinje i… – ne brojite, molim vas, puna sam). Naročito volim da odmerim znalačkim okom koliko su slatke. Ti trenuci neizvesnosti daju životu ukus kajsije a može i koji drugi sa prethodne liste. Ispred mene u redu bila je jedna Francuskinja koja se raspričala sa prodavačicom kajsija, i ova je priču skratila tako što je pokupila jednu, otvorila je za nju i ponudila joj da proba. Žena ispred mene je uzela polovinu sebi, okrenula se i drugu dala meni. Šest meseci posle te scene, usred zime, njen spontani gest i dalje stoji kao mala misterija humanosti. Videlo se da sam turista, a i nezajažljivi tamanitelj kajsija verovatno, ali ništa od toga nije bilo važno, već samo taj gest davanja. Nisam bila svesna ni da me je uopšte videla prethodno, ne više od bilo koga u jutarnjoj gužvi. Bilo je pitanje ponosa, da je ona sa te zemlje koja rađa ovakvo voće, a ja dobro znam kako dobra zemlja ume da rađa jer i ja potičem sa jedne takve… – razumele smo se, hoću da kažem, a bez reči. I to sam ispričala klinki.

Nice is nice, videle smo na jednoj majici prvog dana. Posle smo tražile majicu i radnju i nigde je nismo našle. Niko nije čuo za taj slogan. Gledale smo se u čudu. Nice is more than nice – Nice est belle. To kažu svuda. (opet original)

Na plaži je jednog popodneva detešce ne starije od 2 godine pokušavalo da natera tanku prostirku sa printom brazilske zastave da je sluša. Prvo se ona izvalila na šljunak pa navukla zastavu preko sebe. To je bilo previše tvrdo. Zatim je ustala pa je sporo i mukotrpno razvukla zastavu da na nju legne. Ni to nije bilo dobro. Potom je legla obrazom na kamen, guza u vazduhu pa navukla zastavu preko glave. To nije bilo rešenje. Pola sata je ona radila na tom izazovu, ništa joj nije odvuklo pažnju dok je majka nije zgrabila i upakovala u kolica, oko čega se malecna klinka bunila, i kad su je uvezali i odvezli ona je i dalje čvrsto držala zastavu u ruci. Klinka i ja smo posmatrale celokupni proces fascinirane misterijom njenog projekta otkrivanja zadovoljstva u oblikovanju sveta svojoj volji.

U ’Auer’ konfekcionarskoj radnji, u koju smo otišle zajedno nakon što sam je otkrila, i koja ima autentični dekor iz sredine 19-og veka, najviše nam se dopala jedna starica koja je sedela na stolici po strani. Bile su vrlo slične, dama iz Monaka i ova u Nici, držanjem i stilom koje vredi sačuvati kao kulturnu baštinu, jer zaista postoji jedna dugo gajena finoća u toj lepoti nenametljivog prisustva. Ako je ova sićušna dama imala 90 godina kao što smo nagađale, preživela je Drugi svetski rat, podigla decu koja sada vode porodični biznis, ostarila i povremeno sedi u radnji, po strani, da nikome ne smeta i niko o njoj ne mora da brine dok poslednji dani teku. Obe su sedele bez prekrštanja nogu. Ja to stalno radim i uviđam da je baš vulgarno u poređenju. Klinka je opet bila fascinirana, njenom lepotom i prisustvom. Lepota koja preživi tako dugo je vredna pažnje i poštovanja. Retka je. Ali nije bilo moguće zanemariti ni lepotu lepljivo-slatkog ušećerenog voća u sirupima, upakovanom u lepe ambalaže ili izloženom da se pokaže prstom koje želiš. Uzele smo breskvu, krušku, šljivu i dinju.

Na peščanoj plaži u San Tropeu, gde su nadomak obale opet parkirane jahte a talasi valjaju i mute pesak u plićaku, videla sam dečaka od nekih 16 godina kako leži na peškiru i čita Sartra. Kraj njega je bila zaliha drugih naslova od Selina i Kamija. Klasični modernista u nastajanju. Pokazala sam ga klinki. Ona je zaključila da je sladak. Sledećeg dana na plaži u Nici videle smo devojčicu možda godinu stariju od nje, dve najviše, koja je bila sa sestrama ili drugaricama, i sedela je u toplesu. Lepa devojčica i njene mlade grudi još mlađe od nje, tek su narasle, još uvek ne sasvim oblikovane. Klinka je mislila kako je to neobično, bilo joj je neprijatno, i radoznalo, mislila je i da je hrabro, pa se pitala da li bi ona. Klinka voli da bude hrabra. U tome je na mene. Nemoj, najradije bih joj rekla. Hrabrost je precenjena, kao i lepota i sve. Sve čemu će neko prikačiti cenu je precenjeno u samom startu. Poniženo i precenjeno. A ovaj devojčurak, da, i ona misli da je hrabra. Ljudi su gledali ispod oka. Previše je svet uznapredovao u gadostima da bi takva scena bila izraz svežine, misterije sazrevanja, ili same lepote. Nisam joj ništa rekla jer bilo mi je žao sve naše dece. Dečak iz San Tropea pokazuje svoje blago, ona pokazuje svoje. Sa godinama će se pokazati da je to sve što se od njih traži.

Dobro je da deca ništa ne znaju. (neoriginalno ali tačno)

Blizu Trga Garibaldi, u radnji u kojoj je deo našeg društva tražio suvenire iako je radnja bila jedna neprivlačna prašnjava svaštara u koju sam ušla preko volje, a ni klinka ne voli takve, našla se opet jedna starica, u crnoj čipkanoj bluzi, uzanim kapri pantalonama, a ispod providne bluze video se probrani crni veš. Nosila je tamne naočare. Vrlo bele kože iz koje je sunce izvuklo svu boju godinama ranije, glavu je krasila kratko ošišana seda kosa. Izazivala je poglede turista, ne i lokalnih. U Nicu treba doći kad se ostari. Nice est belle.

Uveče su ulice pune. I Promenada; na plaži sede sve generacije ljudi. Mladi su obično pijani, obavezno se neko skine go, pokaže se drugima ili otrči do ivice crnila koje je tokom dana azurno more. Svuda se odvija neki performans. Muzičari se okupljaju sa svih strana. Kakve sve živote ljudi žive. Dolaze ovde, sviraju, zarade, mravi i cvrčci, svakome treba ono što se mora, ali ne mora da bude lepo, a ovo jeste. I ne samo muzika. Lepi su i oni sami. Uživaju da budu tu, klasični muzičari, džezeri, improvizatori, break-dancer-i, i deo su leta svakome od nas.

Hrana u Nici je celebration. I vino je pitko. Na najužem sokaku u rue Droite, koja je vrlo uzana, postave se stočići i stolice, svako od njih balansira pod drugim uglom, i ljudi ih ispune. Sednu da pojedu, popiju, pogledaju druge ljude koji prolaze. Na pola puta uz ulicu je palata Lascaris iz 17-og veka. Unutra su sobe sa ostacima očuvanog nameštaja i portretima ljudi kojih više nema, ali stepenice… – misteriozne, nekud vode, nikud ne vode. Ešer ili neko drugi sličnog senzibiliteta bi ovde proveo dane, a oni bi polako postali meseci, pa i godine bi se produžile da naprave mesta. Nica je puna slikara i svi otvaraju vrata letu i ponešto prodaju.

Često se prolazom kroz tesnace ulica začuje opera kroz otvorene prozore nad glavama. Marija Kalas je omiljena. Verovatno svaka kuća čuva i gramofon. Jednog jutra je istom tom rue Droite prošla procesija sveštenika, dece i odraslih. Ponavljali su skupa, melodično, sporo, u finom skladu ’Ave, Ave, Ave Maria’. La Divina.

Place Massena je prošlog leta imao ljude od plastike na vrhovima visokih stubova. Sedeli su i menjali boje, iluminirani iznutra.

Nica je lepa.

Autori fotografija: klinka i ja

Beleške iz Nice (3)

Klinka ga je odmah prepoznala, po glasu. Prilazile smo vili u kojoj je Matisse živeo poslednjih decenija svog života na brdu Cimiez iznad Nice, koje je bilo ekskluzivna adresa još od obaveznih Starih Rimljana koji su svuda stigli, a tu su negde i kaluđeri koji gaje neku jako lepu baštu, međutim pristup je zagrađen i preorijentisan zbog džez festivala koji je krenuo te nedelje. Videla sam bila na programu da José James nastupa te večeri, ali da će njegova pozornica biti tik uz muzej i da će on tada baš krenuti sa svojom tonskom probom je bila tako neočekivana radost da se moje ushićenje naprosto prelilo. A bile smo već načete, i to na vrlo neočekivan način. Ušle smo bile nekih sat vremena pre toga u turistički double-decker bus za turu po Nici i nismo uopšte bile ponosne zbog toga. Prosto nismo sklone turističkom pridevu i nema puno toga što ga nosi bolje od tour buseva. Ako je moguće turiste napraviti da izgledaju superlativno bezveze, te opcije su bile odbačene kad se neko promućuran pojavio sa ovom: apsolutno svako ko u njima sedi izgleda budalasto. Predlog za turu je došao od drugog dela našeg društva, ali oni su krenuli bili ranije, i mi smo se ukrcale blizu hotela Negresco na Promenadi same. Imale smo aparate, kupile smo karte za dva dana, opet po predlogu našeg društva, da se ne bi žurilo jer ima muzeja koje vredi obići pa da niko ne bude pod presijom, ali mi smo to uradile da ne ispadne da nismo zainteresovane, i bilo nam je jako drago da nas niko ne zna. Osim šešira, nosila sam i belu košulju sa dugim rukavima jer sam izgorela bila na suncu, pa aparat okačen oko vrata, i ako je klinka izgledala cool – što njoj nije teško – ja sam neopozivo ličila na najgore od turističkih tipova.

Na gornjem spratu, pod plavim nebom, sve je već izgledalo bolje. Dobile smo po par slušalica koje smo uključile u odgovarajući utikač sa jezikom, i čekale smo da bus krene uz sitno zezanje na sopstveni račun, ali pogled na more je bio tako lep, brzo smo zaćutale. Kad je krenuo, bus nije prešao bio ni stotinak metara kad nas je oduševljenje prikovalo za sedišta. Što nije uopšte bilo neuputno, jer je bus krenuo uz brda pa se odskakalo, plus smo obe dobile poriv da poletimo, što nikada ali apsolutno nikada nije dobra ideja za ljude. Nica je prekrasna. Mi smo već lutale bile Starim gradom, išle Promenadom, i osvojila nas je bila bez većeg truda, ali iz ove pespektive i ulicama koje su vodile uzbrdo pa nizbrdo, kroz tihe krajeve, starije, novije, pored kuća vila i zgrada, ispod terasa i drveća koje nas je na nekim mestima dodirivalo listovima – ostavila nas je bez daha. Kao da to nije bilo dovoljno, iz slušalica je dolazio glas sa britanskim naglaskom koji je sigurno video svoj deo klasičnih pozorišnih uloga, skript je bio zanimljiv, pun informacija i anegdota, i s vremena na vreme glas bi zaćutao i pustio nas da uživamo pred onime što vidimo, a soundtrack za to magično putovanje je bila selekcija klasičnih romantičara Betovena i Hendla. Kako je to neverovatno dobro išlo jedno sa drugim se ne dâ opisati već treba doživeti. Sâm grad je kao besprekorna, skladna kompozicija. Po strani velikih dešavanja, ali nikada zapostavljena bar delom zahvaljujući svojoj idealnoj lokaciji, Nica je rasla kroz vekove i pod uticajima istorije, i nikada nije bila izneverena od onih koji su je gradili. Tu i tamo se naiđe na komade toliko moderne da mora da se čestita ljudima ovde na eskperimentalnom duhu ali i da su imali dovoljno razuma i ukusa da sačuvaju ono što valja dok žive svoje živote svakakve. Život u Nici prosto izgleda kao dobar život, a to nije lak pridev za poneti, bar ne ovih dana. Tako nam izgleda sa drugog sprata tour busa. Pa kad smo na brdu Cimiez prošle kraj Regina hotela, izgrađenog krajem 19-og veka u čast kraljice Viktorije i koji je danas kompleks velelepnih apartmana, kako se more već dugo nije videlo, počela je da se popunjava slika pravog, finog, ekskvizitnog života na jugu koji traje i pokriva sezone, godine, vekove.

Dakle, ja sam već bila pomalo pijana dok smo lutale zagrađenim stazama da nađemo prilaz Matisovom muzeju, kad sam čula José-ov glas. A kakav je taj njegov glas – prefinjen, bogat, topao, duboko intiman, prisan… Sele smo na stepenice ispred vile i gledale preko žičane ograde u njega i tehničku ekipu kako sređuju stvari za nastup te večeri. Ja sam ga videla bila tri nedelje pre toga u Torontu. To mu je bio prvi nastup u gradu nakon onog dve godine pre toga, kad sam ga prvi put uopšte čula, čistim srećnim slučajem. ’Revival’ klub mi se ne sviđa a da nemam konkretan razlog, ali otišla bih i negde gore za priliku da ga vidim. Pre njega je nastupala Elizabeth Sheppard, vrlo talentovana lokalna džez pijanistkinja koju sam već videla jednom drugom prilikom. Ne dopada mi se toliko njen stil, ali ono što radi mi se jako sviđa. Klub je bio većim delom prazan, možda je bilo previše rano, ne znam, ja sam se smestila bila sa čašom vina kraj pozornice. Da ih bolje vidim, ali najviše zato što su mesta za sedenja na ovakvim mestima po strani i ima ih malo a kad sam već došla zbog performansa, vredi uzeti najbolje mesto.

Svako je držao piće, iz razglasa je stizala muzika, a iznad šanka i nasuprot na drugom zidu, balansirano, bili su monitori na kojima se vrtela ponuda da mi posetioci promovišemo svoje biznise publici koja dolazi na takva mesta, koja je dobar deo vremena pijana pa je valjda kao takva naročito podložna marketinškim porukama. Kao primer i dok ne naiđu mušterije, poduzetni ljudi iza reklamnih monitora su na njima vrteli snimke polugolih devojaka koje su se uvijale u ritmu muzike dok kose vijore i zadnjice privlače oko kamere. Niko nije bio previše zainteresovan ni za to. Mali krug posvećene publike je slušao Elizabeth iz bliza, dok se iza nas odvijala redovna graja klupskog doživljaja. Publika u Torontu postaje nesnosno nevaspitana prema izvođačima, a ovaj grad dovodi zaista sjajna imena, i ima vrhunske muzičare i sâm. Nakon nje je opet nastala pauza tokom koje sam pustila svoju mrzovolju da slobodno omrzne to mesto za sva vremena, a i promotere iza ovog happeninga, jer ni Elizabeth ni José nisu za ovakvu atmosferu – njihova muzika se sluša, i uz nju treba sedeti. Bolele su me noge, bolela su me leđa, ono vino mi nikako nije išlo i mrštila sam se i na pod i na tavanicu, i… eto njega u pravi čas.

Posle dve godine izgledao je ozbiljniji, i više ga ne bih zamenila za nekog klinca. Drago mi je bilo da sam se našla odmah tu, ispred scene, jer opet je nastao krug od ljudi koji znaju zašto su došli. Bilo je intimno i lepo. I u jednom trenutku, možda već posle druge stvari, José se obrati menadžmentu i zamoli ih da isključe monitore sa onim vrtećim zadnjicama koji su mu blještali u lice, ali on je to rekao ovako: women in Toronto are beautiful and sexy, i kraj njih zaista nikome ne treba da to gleda. On je u to ime nazdravio svojom čašom viskija i sode, i ja sam se najednom setila da ono nesrećno vino još uvek pliva ispred mene, pa sam podigla i ja svoju čašu. Faca kakva jeste, on se nagnuo i kucnuo, pa je tako sve i da peva bez ikakvog sluha, dobio od mene lojalnost za sva vremena. A kako samo peva… Dar kakav se ne javlja često, ali nije samo to – njegov glas je proživljen, i da nije okusio puno heartbreak-a i druge ljudske patnje, on o tome prosto ume da peva.

Kako je koncert odmicao, tako je buka iza nas postajala sve glasnija, i učesnici sve pijaniji. I onda je on opet izveo jednu vrhunsku stvar: motherfuckers, tomorrow night we will be in Vienna – we came here because you wanted us here. Nije to imalo nekog efekta, jer niko pozadi nije uopšte ni slušao, ali problem je bio u tome što je José zvezda, plus je prirodno cool, pa je ’motherfuckers’ bilo jedino što je on mogao da kaže. Još je gora stvar da je taj izraz postao nešto kao bedž za barabe koji oni smatraju kodom časti, šta li, i to je neverovatna šteta. Ja sam, recimo, imala pravi izraz i samo da mi je mikrofon bio malo bliže, zgrabila bih ga bila i vrisnula iz dubine jako duboke frustracije, godina frustracije i iritacije: assholes! Trenutak je bio za akciju – but we moved on. José će završiti svoj gig, i nadam se nikada više neće pristati da dođe u ovaj grad, sve dok mu ne bukiraju i rasprodaju Massey Hall i Roy Tomson Hall, gde se muzičari slušaju kao da ih je Og poslao, i nisu tapete subotnoj večeri i praznom građanstvu koje je radnodušno i na guzice i na note i na apsolutno sve. Ali bila sam neverovatno ponosna na njega. Zato što je našao svoj novi dom u Evropi, zato što ga tamo vole i poštuju, i zato što je rekao to što jeste, i prvi i drugi put, i zato što i sa takvim jednim nebeskim darom kao taj njegov moćan glas, on je samo, sasvim i neverovatno ljudski, dodirljiv & fragile.

Ispričala sam sve to klinki dok smo sedele na stepenicama đenovljanske vile iz 17-og veka. Bila sam ponosna i na sebe, na tu malu koincidenciju i sinhronizovano putovanje bar jednog člana njegove publike na ovu stranu, jer ostatak, oni što su ostali u Torontu nisu znali koliko je sve ovo ispalo lepo. Seo je pored nas jedan stariji par da i oni malo poslušaju, pa kad su me pitali ubrzo da li znam ko je to jer je mnogo dobar, odmah sam ih obavestila da znam, i da su kao Britanci baš srećni jer on stalno nastupa po Evropi.

Oh, divno je bilo da nikud nismo žurile, i ništa nismo morale, i prošlo je neko neodređeno vreme dok smo ustale i ušle u muzej da vidimo šta čuvaju unutra. Muzeji sa svojim otvorenim prostorima i prozorima i obožavanje je potpuno smešno, naročito kad čuvaju i stolice velikih ljudi, a stolice su osim što su izlizane poprilično male u stvari, ali sve je to deo performansa i svi mi koji u tome učestvujemo smo pozvani, pa smo i klinka i ja imale ozbiljne face i šaputale smo ali mislim da je ona imala baš poveću želju da potrči, vrisne, ili zapeva nešto i sama, što da ne. Na lepim mestima se lepe stvari dešavaju i nama običnim ljudima. Ili ovako – obični ljudi su podložni zakonima neobično lepog.

U muzeju je bila i izložba posvećena poslednjoj Matisovoj ljubavnici, Lidiji Delektorskaji, koja je imala puno uloga ali je uglavnom i standardno zovu ’njegova poslednja muza’. I jeste je puno slikao, i proživeli su zajedno dvadesetak godina, ona jako mlada on već jako star. Kako je to funkcionisalo, i sa onim malim stolicama, je njihova stvar, ali jeste pomalo tužno, bar melanholično, videti mladu osobu o kojoj se ne pominje ništa više nakon njegovog poslednjeg daha. Jedino što vredi učiti od majstora je kako živeti ispunjen, bogat život ali postoji tu kvaka, i oko nje debela vrata i… – ništa se ni od koga ne uči. Dobar život je tako jedna fuckin’ difficult thing. U Nici možda zaista i ostvariva.

Na stanici smo sačekale naš double-decker da nas odveze do sledećeg muzeja na brdu – Šagalovog. Ali pre nego što smo ušle unutra, spazile smo da imaju mali kafe napolju, pod krošnjama velikog drveća, i prvo smo se tu smestile da popijemo nešto hladno i uživamo u miru. Čim smo se smestile, preplavio nas je bio jedan isti osećaj magije ladanjskog života na jugu, jer to je upravo bila atmosefar celog tog brda samo ja nisam uspela da joj dam ime prethodno, a klinka verovatno i ne zna za takve stvari, ali one se prosto otkriju same. Svaka tačka zelenog i plavog na tom platnu julskog popodneva je bila zasićena takvom magijom. I rekla sam joj koliko znam i sama – da je to jug i ono neodoljivo što svakoga privlači, ali nisam morala ništa da kažem, najbolje je bilo da smo se prosto našle tu. A unutra, u muzeju, Šagal je naslikao bio ogromna platna, njegove vizije hrišćanstva, pravde, smisla, patnje ljudske nad kojom bi neko zaista trebao da se smiluje, krajnje je vreme… i nama je bilo apsolutno svejedno. Prošle smo sobama kao da lebdimo – da, da, stvarno leteći ljudi, i puno je strasti i boja, i dobro je da je tako, ali ono napolju je bio raj.

Kako smo se samo radovale da ćemo i sledećeg dana ići tim istim putevima na vrhu otvorenog busa – priznale smo jedna drugoj. I zaista, dan nije izneverio, ni Nica. Nešto smo već mogle da prepoznamo, puno toga je bilo novo, i priča iz slušalica je bila ponekad podsećanje a dobar deo nismo uopšte čule prethodnog dana. U muzici smo uživale tako što smo baš poredile svaku notu sa svakom slikom, i stvarno: a perfect match. Kao priče za buđenje i spavanje, za decu i odrasle, i film i putovanje, i kako je sjajno da se neko uopšte toga setio pa ovako vrhunski izveo, zaključile smo. Klinka je tihim glasom pomenula da ona ne bi imala ništa protiv da probamo i treći put, ali odluku su umesto nas doneli drugi planovi – da se poseti San Trope, Kan, Monako… – i to je bila šteta. Ništa nije prevazišlo magiju tih par popodneva i vožnju kroz Nicu i njenu istoriju – najlepši thrill ride još od vremena kad sam ja kao klinka putovala na jug.

U Briselu (1)

Bilo je lepo u Nici, i bilo nam je žao da odlazimo, ali mnogo smo se radovale dolasku u Brisel. Obrazac smo sada već uvežbale: na putu provedemo najveći deo vremena u društvu, zatim dolazi jedan period – obično na kraju – kada dobijemo i malo vremena za nas. Samo nas dve. I ti kratki dani neretko ispadnu najlepši. Uvek drugačiji, plus njih rezervišemo za mesta gde lutamo ulicama, otkrivamo mesta, ukuse, imamo vremena za priču, nikud ne žurimo – ima tu sakupljenog pravog blaga.

Brisel je bio isplaniran za taj deo našeg putovanja prošlog leta. Imale smo šest dana i ja sam pred polazak provela dosta vremena istražujući šta sve treba videti, okusiti, koja mesta van Brisela posetiti, što je baš zgodno kad je Belgija tako mala zemlja, a imale smo i otvorenu mogućnost da ako se baš uželimo Pariz nije puno daleko vozom, i mi ćemo otići na jedan dan. Da možemo, da radimo po svojoj volji ili inspiraciji, je veliki deo zadovoljstva kod putovanja na koja nas dve idemo. Odnosno, tako je sa mnom, ali mislim da je i klinku uhvatilo. Ukus slobode u takvim okolnostima – tanke šnite frivolnosti – je neodoljivo zavodljiv.

U Briselu je sve ispalo puno drugačije. Naime, u njega smo stigle jako umorne. Tokom dve nedelje u Nici, nisam jednu jedinu noć prespavala ni polupristojno i uprkos dugogodišnjoj navici funkcionisanja sa svojim oblikom insomnije, bila sam iscrpljena. Klinka stvari podnosi daleko bolje ali i ona je bila umorna. Tako da kad smo stigle vozom od aerodroma u grad i shvatile da je naš hotel bukvalno preko puta stanice, pa čak nije bio ni put u pitanju nego nešto nalik na uspavani popločani trg – prava agora iz hipermodernog scenarija – i mi ušetale ležerno u hotel – Le Meridien, jedan od najboljih u gradu, za koji sam našla povoljnu cenu na Internetu – preplavila nas je široka delta sporog zadovoljstva: stigle smo.

Čak je i grad bio odraz te reakcije. Uprkos lokaciji u samom centru i brojnim turistima, ritam Brisela je bio spor, opušten, vrlo neobičan za jednu metropolu. Verovatno su mnogi ljudi započeli bili svoje odmore baš tog vikenda, prvog u avgustu, pa je grad bio u svom letnjem izdanju egzodusa, ali nama su uzroci bili nebitni. Posle bliskog susreta sa mediteranskim suncem i dana provedenih u tesnom, bučnom Starom gradu Nice, ušle smo u hotelsku sobu u kojoj se jedva čulo tiho brujanje ventilacije i rashladnog uređaja, i po sredini je stajao i najveći deo zauzimao široki krevet pokriven slojevima najbeljih među belim perinama. Klinka je vrisnula od sreće kod tog neočekivanog upoznavanja i bacila se s mesta gde je stajala unazad, raširenih ruku, zatvorenih očiju, te potonula u beloj peni pamukom obloženog guščjeg paperja kao u apsolutni, zasluženi raj. Ne može se poreći luksuzu da ima jednu stranu koja nikada neće potamniti: mi smo stvorene za njega. Ili on za nas. A perfect match, ako je ikada jedan potreban za primer.

Kupatilo je blistalo od uglancane keramike, u velikom ogledalu smo se divile našem mediteranskom tenu, i prva stvar posle ležanja na krevetu je bila da se jedna za drugom uvalimo u kadu i lenčarimo, topimo se, i uzdišemo od sreće. Brisel je čekao napolju, sve na dohvat, i istorija i muzeji i kraljevska palata, ali mi smo bile zauzete uživanjem. Do not disturb, je bilo okačeno spolja na vratima naše sobe svakog dana.

Te noći sam spavala. Prošle su godine otkad sam mogla pošteno da primenim taj glagol na svoje noći. Niti verujem da me je klinka ikada videla tako nasmešenu kao tih dana u Briselu.

Naša rutina se vrlo brzo stvorila sama: iz sobe nismo izlazile pre podneva, precrtale smo sve planove, naročito one za putovanja van grada (napravile jedan izuzetak za posetu Brižu), i posle svakog izlaska vratile bismo se da malo odmaramo, pa izašle opet tek u neko doba kasnije. Ništa nije postojalo što je bilo važnije od uživanja je bio moto naše posete Briselu, i ton toj i takvoj filozofiji je dao krevet u sobi broj 527.

Kad jesmo izašle, tog prvog dana, pa i svakog kasnije, bilo nam je prosto neverovatno koliko je sve bilo blizu. Iza hotela je bio trg Marché aux Herbes, koji je vrveo od aktivnosti, ispunjen ljudima, kafeima, restoranima; ulice su se granale pod različitim uglovima i dobar deo njih je vodio na Grand Place, koji i kad bi se gledao svakog dana jednog dugog života prosto ne može da izgubi veličanstvenost. Iako je vreme u Briselu strahovito promenljivo, bilo je sunčanih perioda, bez oblaka na nebu, kada se jasno videlo da je severno nebo puno drugačije od onog južnog, na Rivijeri. Možda su bile u pitanju i boje arhitekture, pa oblici krovova koji su dodirivali nebo, sigurno da jesu, ali bilo je neobično lepo uočiti tu razliku.

Gužvu u tom delu grada su uglavnom činili turisti, ali lokalni ljudi bi se pridružili u najrazličitijim svojstvima. U Briselu ima neverovatno puno muzičara na ulicama, uglavnom klasičnih. Jedan gudački kvartet virtuoznih izvođača je svake večeri svirao pred ulazom u Gallerie de la Reine, prekrasan pasaž iz 19-og veka, koji je iznutra i uprkos neprekidnoj gužvi izgledao kao deo nekog magičnog pozorišta, ili bar predstave koja živi svojim životom unazad ko zna koliko godina i vekova. Tu je bio i jedan od restorana koji je bio preporučen za belgijske specijalitete: La Taverne du Passage, gde je klinka probala waterzooie de volaille aux petits légumes, što je isto bilo pribeleženo na listi preporuka i došlo je u jednom povećem bakarnom ili mesinganom kotliću sa kutlačom unutra da se ona posluži po volji. Ja sam izabrala za sebe krokete od sira, koji su bili jednako dobri. Iako sam imala ambicije da baš probam svašta, u okviru mog repertoara ishrane bez mesa ali sa morskim plodovima, moj stomak nije bio raspoložen, naročito kad je pred kraj boravka u Nici Diana ispunila sebi želju da u tradicionalnom ribljem restoranu uzme najveću moguću ponudu morskih proizvoda, što je izgledalo vrlo unapppetizing, moram priznati, pa su mi se sve gurmanske avanture istopile,  i to je bila velika šteta jer Belgija je zemlja gurmanluka. Srećom pa me nisu napustile sklonosti prema čokoladi i slatkišima, koje stomak daleko bolje podnosi. Iako nije dugo prošlo kad nam se smučilo da na svakih desetak metara a obavezno na svakoj raskrsnici vidimo iste čokoladne radnje koje su od dana svojih početaka prešle u ruke i vlasništvo globalnih korporacija, i u ovoj prestonici čokolade to znači da će oni svaki slobodan prostor, naročito onaj najbolje izložen, zauzeti da bi gurali svoju robu i u tome nemaju nikakvu meru. Kakao je kao i šećer fina materija sa vrlo gadnom istorijom, i mada se oduvek strogo obraća pažnja da ni kap znoja i krvi potrošenih u njihovom stvaranju ne uprljaju uživanje u krajnjem produktu, ovakva overkomercijalizacija prosto zaudara. Ali sam ja imala svoje beleške i preproruke uvek sa nama, pa smo fino zaobišle svu tu komercijalnu razuzdanost i pronalazile najfinija mesta, sa najboljom čokoladom, najboljim dezertima od čijeg ukusa se tope nepca i skoro pa pada u neku vrstu nirvane ili bezumlja, i klinka i ja smo bile jako jako srećne.

Brisel je grad pun paradoksa, i on među njima opstaje, ili bar održava ravnotežu najbolje što može. Nekad ne može. Ko uopšte zna kako je to održavati ravnotežu neprekidno, i pitanje te ravnoteže je fundamentalno? (Puno podignutih ruku u publici. Okay, let’s move on.) Osim arhitekture, koja koegzistira u svom 16-ti – 17-ti vek zlatnog doba i zlatnog prosperiteta stilu i modernom koji je svuda ušao kao što prašina u sve uđe, svaki aspekt ovog grada ima jednu finu melodiju koja povremeno zalazi u lament, ponekad se podigne sa iskrenim entuzijazmom, a ima i tihih pasaža. Bar je meni tako izgledalo. Ako je dozvoljeno davati antropomorfne osobine gradovima – a ne vidim što ne bi bilo, i redovno se dešava – Brisel podseća na ljude kakve volim. Ili ako ih nije lako voleti, mogu ih prihvatiti. One koji nisu sve predvideli i uspešno isplanirali unapred, poseduju istinske vrednosti i lepotu duha, manifestne u nebrojenim primerima, preživeli su mnoge niske udarce ili prosto gadne, nekad uspevaju sa elegancijom i finesama, nekad ne, i ne znaju šta ih čeka sutra, ali računaju da će uvek biti momenata kad će se izdići iznad prizemnosti svojih podzemnih funkcija i prizemnih umova i uopšte gradovi osim što moraju da vole svoje ljude neophodno je da vole i svoje ptice da bi ovaj pokušaj metafore došao do nečega a da to ne bude bezveze, jer nije, stvarno nije. Pa dalje, osim ludih Leopolda, navale birokratije tako jedne naduvane administracije kao Evropska Unija, koja je krenula kao što sve dobre ideje kreću – vrlo fino – da bi vrlo brzo ogrezla u karijerizmu, nepotizmu, protekcionizmu i nebrojenim rivalstvima kojima je nemoguće dati ime, pa nelagodnoj simbiozi dve nacije u zemlji kojoj se raspad odbrojava sada već u minutima a neki su baš nestrpljivi, jer sada svi znaju da je najlakše rasturiti da se niko više neće truditi oko nekog višeg cilja – time’s too short, people! – Brisel ima puno imigranata.

U gradu sa dugom tradicijom, koji je opstao uprkos blizini i blještavom nudizmu Pariza, i naizgled piece-of-cake uspehu Amsterdama, imigranti sa njihovim neizlečivo povređenim mentalitetima koje je oštetio niz brutalnosti, su zaista jedan zaseban varijetet u okviru već teško svarljive vrste. Ljude neki vole da posmatraju kao vrhunski domet prirode ili Boga (od kojih i prva i ovaj drugi pate od neoprostivo previše antropomorfizma) ili naročito invazivnu vrstu korova, nešto nalik genetski ojačanoj travi koja ne zna za bolju primenu svojih pojačanih čula i sposobnosti nego destrukciju gde god se ukaže zgodna prilika – kako bilo, ali ekvilibrijum stranih i nativnih vrsta je mnogo teška stvar. Na ulicama osim onih nebrojenih muzičara koji gradu daju jednu orkestralnu dimenziju magičnog leta, na sve strane sede mlade Ciganke umazane i ojađene sa sitnom dečicom u rukama i prose, prolaze do obrva zabrađene arapske žene i uz njih muževi i deca, beli muževi i crne žene (retka kombinacija sa ove strane okeana, pa je to bila baš fina promena), fino ostarele dame u kostimima i kvalitetnim cipelama sa njihovim muževima koji izgledaju kao da je vredelo poživeti da bi sa njima izašli na espreso i kolač svake nedelje, studenti, deca, svi mogući oblici dece… Sa manje ili više nelagodnosti, sve to opstaje na ulicama ovog grada, i drugih gradova, i većina učesnika ne bi rekla pravu stvar da ih neko intervjuiše i pita za mišljenje, što apsolutno spada u najrazornije gluposti – pitati ih za mišljenje. Rekli bi da je teško, što jeste, ili da su žrtve nepravdi, što sigurno jesu, ali verovatno bi zaboravili da kažu da je grad lep i da kad god imaju priliku prođu ulicama, a ako žive daleko, dođu do centra i prošetaju Grand Place-om, kupe deci galete i sladoled, i gledaju u šareniš ljudstva dok iznad svega zvuci Vivaldija ili Betovena omekšaju već debelo mekan dan, i da je zbog toga vredelo krenuti u svet, otisnuti se a da ne znaš kuda te put vodi. Verovatno je zajedničko za sve ljude da ne pričaju dovoljno o stvarima koje vole.

Mi smo volele naših šest dana u Briselu.

(nastaviće se)

U Briselu (2)

Slušala sam jednu obradu danas. Ne me quitte pas.  U ženskom izvođenju, tiho, intimno, kao da neko peva u svojoj sobi, ne čak ni nekom drugom, više se priseća, i mikrofon i ozvučenje su tu samo da bi jasnije čula sebe. Kao da bi se moglo desiti da zaboravi. Lepo. Setila sam se zatim dana kad sam krenula u Alijansu sa namerom da naučim francuski. Smešno mi je da se i dalje pojavljujem sa velikim planovima s vremena na vreme, ali mi ponekad bude i drago. Moji planovi nikad nisu loši.

U Nici smo čule klasičnu muziku kroz prozore ispod kojih smo prolazile i to je pored toliko lepih stvari ušlo među omiljene trenutke. U Briselu smo čule Jacques Brel-a. Lutale smo bile nasumice, bile u sasvim sporednim ulicama, koje su se ulivale u nešto važnije, povremeno naišle na instalacije i skulpture u otvorenim prostorima, ili igralištima za decu, nije bilo puno saobraćaja ni puno ljudi i moglo se hodati ulicom, ili prelaziti bez veće brige… – stvar je u tome da nije bilo nikakvih briga. I tako smo se našle pod prozorom kroz koji je izlazio glas Jacques Brel-a. Klinka nije znala ko je u pitanju, i objašnjenja su bila nepotrebna. Pogledale smo se sa velikom milinom – kako je sve to bilo dobro. Preko puta je na zatvorenim metalnim vratima garaže bio naslikan mural jedne porodice i ona je pretrčala da stane uz njih, pogleda ih malo iz bliza. Iza ugla izlazilo se na Place du Grand Sablon. Tu smo već bile, više puta.  Po našim preporukama tu su se nalazila dva vrhunska čokoladna mesta, jedno preko puta drugog. Wittamer i Pierre Marcolini. Wittamer je slavio 100-godišnjicu postojanja prošlog leta . Kafé je imao turiste ali i lokalne posetioce. Kako smo tu došle prvi put našeg drugog dana u Briselu – u nedelju – nakon što je market antikviteta završio, sedele smo i posmatrale ljude u kafeu, i brojale ko tu dolazi svake nedelje, na espresso i kolač, i tako ko zna koliko godina unazad. Iskustvo i primer su osnovne obrazovne jedinice za ljudska bića, a i šire. Primeri tradicije kao Wittamer i njihovi posetioci bi bili dobar izbor za školski program bilo gde na svetu. A kad smo probale to što oni prave unutra… Gospo moja, pa petit mort je kidnapovana od strane krajnje nemaštovitih tipova i treba je vratiti tamo gde zaista pripada: Place du Grand Sablon 6, 1000 Bruxelles, Belgique. Ni slađih ubica, ni lepše smrti. Nismo imale pojma šta je to bilo što smo probale, nije nam bilo ni važno da uđemo unutra i pitamo pa saznamo – bilo je prekasno. U Raju smo se našle, i da će to biti Brisel… – okay, nećemo se žaliti. Jedina bitna stvar u svemu je bila da smo mi bile na pravom mestu.

Pierre Marcolini je u sto godina modernijem stilu. Čokoladni i drugi dezerti su izloženi kao u juvelirnici ili galeriji, kako je neko iz Teksasa već uočio i ja pročitala uz odobravanje. Ultra chic je njihov stil. Kreacije koji oni prave zahtevaju foto sesiju i to ne običnim turističkim aparatom. U samoj radnji fotografisanje nije dozvoljeno i osoblje vrlo prefinjeno ali neopozivo sprečava pokušaje. Art je u pitanju. Razumemo. Ali je mnogo dobra stvar da ne sprečavaju lepljenje nosa uz izlog, ili nesvesno otvorena usta od ushićenja.

Iz samo ta dva razloga bilo je neophodno proći kroz Grand Sablon više puta. Ali razloga je bilo još. Kao kad smo ogladnile bile jednog popodneva i gledale u koji ćemo kafé za ručak, i nije nam ništa bilo sasvim po volji, pa smo skrenule u sporednu ulicu – te mnogo volimo – koja je bila tiha i vodila u nepoznato i tu naišle na jedan baš minijaturan kafé sa sendvičima. Unutra je jedna mlada plavuša pravila sendviče i bilo je par stolova za kojima se strpljjivo sedelo, ostatak posetilaca je stajao uz pult i mali prostor je bio pun ljudi. Ta praviteljica sendviča je bila neverovatno spora. Ali pozitivno nikada nismo videle nikoga da je toliko spor. Ona se puno trudila, i svakome ko je došao poslednji objasnila da će morati malo da sačeka, pa je u jednom trenutku jedna malo starija žena ušla iza frižidera i krenula da joj pomaže, i silni ljudi su ulazili i izlazili kroz otvorena vrata i neki majstori koji su renovirali prostor odmah pored su bili baš gladni pa su sendviči koji su uopšte bili napravljeni otišli njima jer postojao je ipak red – ko radi puno dobije sendvič prvi – i izgledalo je da se svi znaju i ćaskalo se između pravljenja sendviča, pa je onda jedan tip obišao okolo do drugog frižidera, uzeo sebi sodu, i svi smo mi čekali, uključujući par slatkih dečaka koji su klinki baš izmamili osmeh a i oni su bili fino vaspitani i strpljivi, da bismo shvatile da su i oni poznavali svakoga, i kad smo konačno dobile naše sendviče, pitali su nas i plavuša i drugi da li su dobri i mi smo samo klimnule glavama jer su nam usta bila puna – fantastični! I stvarno jesu bili takvi, ali je iskustvo u tesnom kaféu bilo nemerljivo lepše. Posred te komplikacije odnosa i sendviča, i sa druge strane frižidera, bilo nam je jedino žao da smo mi bile tu samo u prolazu.

Malo dalje uz brdo, Grand Sablon pređe u Petit Sablon. Možda on ima i značajnijih uloga i mesta, ali našao se bio jedan lep park u kome smo sedele na klupi, posmatrale neke neobične ptice i jezerce prljavo-zelene boje vode, kad smo spazile da po strani u velikoj urni raste lavanda. U Nici je lavande bilo svuda. I opet se stvorila jedna fina veza. Nostalgija za jugom je instantna stvar i neizlečiva, ali bilo je to lepo mesto da se ona doživi.

Opet malo uz brdo od Sablona, a uz brdo i od našeg hotela, samo sa druge strane, je Mont des Arts. Ili Kunstberg. Tu su Briselci okupili različite muzeje lepih umetnosti, i među njima Magritov muzej.  Muzeji u ovom gradu su vrhunski – realizacija je izuzetna. Prosto je svaki korak promišljen, i prezentacija daje posetiocima prostora da se ne guraju jedni sa drugima pa lepo vide sve što je izloženo, prateći tekstovi fino ukažu na bitne stvari, osvetljenje, uglovi iza kojih se skreće, i kako se ide samo u jednom pravcu, krene se na sledeći sprat a sve sledeći uputstva, pa je tako sve kombinacija igre, otkrivanja i susreta. U maloj projekcionoj sali vrte film o Magritovom životu, koji je u kratkim crtama opisan i u izložbenim salama. Iako ja retko kada volim preplitanje života umetnika i njegovog dela – možda zato što je uglavnom urađeno loše – ovde sam bila dirnuta. Organizacija putovanja samo u jednom pravcu je verovatno bila delom zaslužna za to, ali bio je opipljiv i intiman taj doživljaj umetnika od dečarca i prve ljubavi, kroz izazove i slavu, pa rat… Susret bilo kakvog senzibiliteta sa tako jednom katastrofom je traumatičan bez ikakve sumnje, ali pred panoima u Magritovom muzeju se za mene odjednom stekao jedan duboko ljudski osećaj izgubljenosti pojedinca pred istorijom, i vrlo realno razumevanje da je uraditi pravu stvar, jednom , pa još jednom, i tako neprekidno, više puta na dan, prosto izazov koji niko od nas nije prizvao. Ne sumnjam da neko može da izabere uvek baš tu pravu od svih stvari, ali najgore je da će većina nas znati da smo izabrali pogrešno.

Nešto niže niz brdo je jedna neobična zgrada u art nouveau stilu, koji je cvetao punom originalnošću ovim gradom na prelazu iz 19-og u 20-i vek, i u kojoj je smešten MIM – muzej muzičkih instrumenata. Zbirka je sakupljana više od veka i sve dok grad nije otkupio tu moćnu ’Old England’ građevinu, rasuta je bila po raznim lokacijama. Sada je sve na jednom mestu i zbirka i sama prezentacija su prekrasne. Zgrada je kombinacija stroge industrijske i ležerne boemske estetike, što je u vreme kad je sagrađena, 1899., bio izraz sveta koji nije znao šta mu se sprema, i danas sadrži jedan sasvim distinktni duh. Prosto ne izgleda da pripada ni starim majstorima ni modernoj umetnosti, već vremenu koga više nema, što i priliči. Svetlo je prigušeno ali na neobičan način, kao da je naročita vrsta filtera u zidovima i prozorima same zgrade, način na koji su instrumenti izloženi je lepo osmišljen uz dovoljno pratećeg teksta da objasni malo i zadrži pažnju opuštenim turistima od kojih se većina nađe tu zato što svi vodiči o ovom gradu kažu da se muzej ne sme propustiti. Ali to nije sve: svaki posetilac dobije slušalice koje bežičnim putem i samim kretanjem kroz sale pokupe signal za malu muzičku degustaciju onoga što je pred nama, i tako jednostavna ideja sa solidnom tehnologijom doda taman ono zrno iskustvu koje ga pretvori u magično. To što tehonlogija nije savršena sve čini samo još lepšim. Ako se prolazi brže, ili skrene neočekivano, zvuci se ponekad preliju jedan u drugi, ili krenu pre nego što si stigla do eksponata i onda ih tražiš i loviš prateći zvuk. Ilustracije majstora koji su stvarali i mukotrpno razvijali tehnike pravljenja instrumenata od početka muzike su izložene sa velikim poštovanjem. Čak se vide i reklame iz prethodnih vekova kojima su se majstori instrumenata i učitelji muzike obraćali građanstvu.  Muzej je delo generacija posvećenih ljudi, nema sumnje, i samo to je lepo videti, ali izveli su celu stvar vrhunski.

Nazad uz ono isto brdo, kad se krene levo naiđe se na početak velikog zelenila, Parc de Bruxelles. U davna vremena je bio lovište aristokratiji, sedište bitaka tokom ratova raznoraznih, a danas je prekrasan park. Uređen sa pažnjom jezercima, statuama, letnjim pozornicama i tihim šumom drveća, u parku se vide elegantne bake koje vode svoju unuke u šetnju, malo starije devojčice koje su na letnjem zadatku oko projekta za jedan od muzeja na brdu i uopšte se ne ustežu da priđu nepoznatima i pitaju ih da budu deo njihovog projekta, parove koji se izležavaju nikad predaleko jedni od drugih, i obavezno ima muzičara, kao i svuda u ovom gradu. Mi smo tog popodneva naišle na jam session jedne grupe džezera, koji su sedeli opušteno, komunicirali jedni sa drugima, svirali, klimnuli glavama za svaki aplauz i vraćali se svom društvu i zadovoljstvu. Mnogo se dobrih tačaka slilo u tu sliku – prostor u kome je njima prijalo da sviraju i publika je dolazila i odlazila svojim ritmom, u to sunčano letnje popodne u gradu gde je leto kratko i oni se okupljaju redovno, svako ponaosob priča za sebe, ali zajedno, na tom mestu, oni su bili deo lepe slike.

Dok smo bile u Nici i samo povremeno ulazile u Internet kafé, jer putovanja su odlazak od svega, sačekao me je bio jednog dana mail od jedne žene iz Brisela, koja se nakon mojih pitanja na Trip Advisor-u javila privatno i ponudila svoju pomoć ako nam nešto zatreba dok smo u Briselu. To je bilo jako lepo od nje, i javila sam se bila kad smo stigle, ali ni klinka ni ja nismo bile zainteresovane za kontakt sa drugim ljudima. Za mene to nije ništa neobično, ali nisam očekivala reakciju moje klinke. Možda nije trebalo da me iznenadi. Ova putovanja su naše vreme zajedno i mi vrlo lepo u tome funkcionišemo. Poznanstva sa drugim ljudma nisu neprijatna, ali zahtevaju… da, zahtevaju sve ono što nas nije interesovalo da investiramo tada. Ona je ponudila bila i da se sretnemo jednog dana, sa njenom devojčicom koja je bila nešto mlađa od moje klinke ali je odlično govorila engleski, i ja sam morala da je odbijem. Bilo mi je neprijatno, i rekla sam kako jeste – to je bio naš poslednji dan, i za klinku i mene je to putovanje bilo  samo naše vreme. Moguće je da je razlog iza njenog javljanja bilo i oduševljenje Torontom, u kome su bili baš koji mesec pre toga, i uopšte je oduševljenje Amerikom i svime ovde bilo vrlo superlativno. Mi volimo naš grad, i on ima sjajnih dobrih strana i prilično zarđalih loših, ali njen entuzijazam bio prosto neobičan. Mi smo imale privilegiju turista i život u Briselu i Belgiji ima ozbiljnih izazova i problema, ne sumnjam, ali susreti kao taj u parku sa muzičarima podsete koliko svako od nas malo poznaje svoj grad, naročito njegove lepe strane. I opet je isti princip u pitanju – ne samo da ljudi ne govore često o stvarima koje vole, već i ne naprave dovoljno mesta za njih pa vremenom u stvari i vole sve manje.

Preko puta parka je kraljevska palata i Place de Palais, a sa druge strane Parlament. Palata je otvorena za posetioce tokom letnjih meseci, i ako se uđe malo pre zatvaranja, kako je ispalo sa nama nakon posete parku, ulaz je besplatan. Brz hod kroz Palatu joj ne oduzima na veličanstvenosti. Dvorane su nesumnjivo kraljevske sa velikim pretenzijama i dugom tradicijom, i zaista su lepe. Kralj i kraljica žive u nekoj drugoj palati a ova je zvanična za posao kralja i kraljevanja u ovakva vremena gde niko i ništa nije siguran šta sledeći dan donosi, ali u palati sa svim tim ljudima i osobljem sve se i dalje održava u punom sjaju i impresivnosti.

Ispod tog tako važnog brda, grad ima različita lica. Staro sa modernim koegzistira, tiho sa bučnim, i to ima smisla. I da nema, tako je kako jeste. U našem hotelu lepo je bilo sedeti u lobiju. Ogromni prozori okrenuti ka severnom nebu su bili tako moćni da je samo sedenje na udobnom kauču i gledanje kroz njih bilo neka vrsta mentalnog tripa. Ne vidi se puno toga napolju, samo uglovi drugih zgrada, što su sve hoteli u tom delu, i svaki prozor je kao objektiv aparata. Vidi se samo fragment jedne slike, ali tako izolovan, on postane slika za sebe. Sve što mi vidimo je u tom neprekidnom procesu fragmentacije i izbora dominantne slike, ili ugla gledanja. Komplikovana stvar, uzbudljiva ponekad. Niže, ispod te veličanstvenosti, su fini stočići za goste, za kojima oni mogu da poruče piće ili obrok, ili prosto sede i pričaju. Jednog predvečerja smo videle ispod jednog od tih finih antiknih stočića kako iz rešetke za grejanje izlazi jedan miš. Minijaturan, pa još dodatno zgrčen, jer jedan miš sigurno dobro zna da je svaki izlazak u svet velika opasnost (jednom davno započela sam bila priču o mišu s juga pa sam je ostavila, ali sam tim povodom dosta razmišljala o mentalnom stanju jednog miša, recimo), i to ga ne sprečava. Nije što je hrabar, iako je nesumnjivo hrabar, nije možda ni gladan, već prosto izlazi jer može. Zar ima nekoga ko ne bi, u tu prozračno finu atmosferu dobrog hotela, gde mrvice koje padnu na pod brzo budu pometene, ali izaći u nešto drugo – pa ko bi tome odoleo.

Lepo smo se zabavljale posmatranjem miša, ali pažljive da niko ne primeti šta se dešava, jer njegova dugovečnost je umnogome zavisila od naše diskrecije, i mi smo apsolutno bile na njegovoj strani. Kad bi on postao baš bezobrazan – maltene se popeo na vrh cipele jednoj ženi, dotakao repom ivicu pantalona njenom mužu – nervirale smo se što je takva neoprezna budala, pa smo se smejale još više zamišljanjem scene koja bi nastala da ga još neko spazi. Nas dve na tom kauču, ispred ogromnog prozora po meri naših radoznalih očiju, i tajni miš Le Meridien hotela – još jedna lepa slika.

U Briselu (3)

Brisel je riznica i otvoreni muzej art nouveau stila. U gradu danas stoji hiljadu dvesta građevina stvorenih tokom nekoliko decenija s kraja 19-og i početkom 20-og veka kada.. – hiljadu dvesta? Podatak izgleda neverovatan, jer uz njih imaju i one iz prethodnih vekova, pa moderne… Nisu valjda rušili masovno sve one stare, ali da, mora da jesu, jer nisu mogli graditi na krovovima prethodnih pravaca a i te starine su bile vlažne, sa lošim vodovodom i nisu sve bile vredne čuvanja, i… – tako se verovatno odvijala politika urbanog planiranja tada ili bilo kada. Podatak je neverovatan i zbog istorije koja je smestila u poslednjih stotinak godina otkad su napravljene više nego što se smelo smestiti i u hiljadu, ali je daleko najveće čudo da ih je uopšte toliko stvoreno! Pa ni to nije sve, a ni početak – ovih hiljadu dvesta su one koje su preživele.

Grad je jako ponosan na ovu baštinu umetničkog pravca koji je nastao, kulminirao i uglavnom i završio u periodu koji je video neverovatan procvat kreativnosti i modernizacije širom Evrope, što je ujedno bila i završna pesma jednog dugog toka evropske istorije koja je klizila svom užasnom kraju. Nije 19-i vek bio nikakva naivčina ni pastorala po pitanju ratova i prolivene krvi, i verovatno je dobrom broju ljudi koji su mu videli kraj došlo da pljune na tih sto godina krvave demencije i megalomanije, ali niko nije znao šta se tek sprema. Svaka zavesa koja se spusti se može i podići, samo predstava nikada više nije ista. To ne znači da neće biti uvek dobrih predstava, ali i ne mora da znači. Značenja retko kada imaju primenu tamo gde je aplikacija neophodna.

Brisel je u to doba važio za liberalan grad, i umetnici i arhitekte su bili podržavani od strane bogatih slojeva i uprave, što samo po sebi izaziva nevericu, pa su u njega dolazili i umetnici iz Pariza i Beča – dve kulturne metropole tog doba – a u samom Briselu je Victor Horta važio za nesputanog genija. Osim što su u Briselu nicale zgrade od palata i robnih kuća do porodičnih kuća i malih radnji u kraju, stil je neprekidno i brzo evoluirao i širio se sa svakim od umetnika. Nije dugo trajao – već 1914. krenuo je I svetski rat –imao je odjeka i u nekoliko sledećih decenija, i trebalo bi da je već dugo zaboravljen.

Sve se to može pročitati u finim vodičima za turiste, mape su lepo ilustrovane i označene, i moguće je s nogu pokupiti razne podatke, ali bledi pred samom činjenicom: 1200 ovih zgrada. Manični umetnici i njihovi sugrađani, eto kakav utisak se stiče o toj vremenskoj kapsuli. Zar je iko išta drugo radio po Briselu i Evropi osim što se gradilo, izmišljali se automobili, gradili metroi, tehnologije filma i fotografije, i izdavali manifesti i proklamacije da je sve što je staro mrtvo a novo je novo, tek rođeno, iako se stiče utisak da nisu mnogo znali o podizanju bilo čega tek rođenog – they were too busy – mada se ne može poreći da uprkos tolikom angažovanju na lokalnom planu stigli su i u svet udaljen kao dve galaksije tamo po Africi i Aziji da kolonizuju istim tim tempom, i… modernizam je bio i uvek će biti čudno voće. Dok jednima otvara vrata ka novim konceptima i probija svest kao zvučne zidine, drugima sve rasturi. Ja bih rado da sam doživela duh te Evrope, priznajem – na kratko, jer toliko je i trajao. Takvi periodi entuzijazma i poleta verovatno i ne mogu da traju dugo, obzirom da smo kao vrsta skloni gadnim ekscesima, ali takav vrtlog bi bilo uzbudljivo doživeti, iako ne sumnjam da je bilo ljudi i tada koji su kroz sve to prošli a da nisu promenili navike.

Na Grand Place-u smo ušle bile u jedan od zvaničnih trurističkih biroa još prvog dana i tu pokupile nasumice gomilu stvari, od kojih su neke ispale nepotrebne, a neke neprocenjivo korisne. Poneke su bile i izvor inspiracije.

Upravo se to desilo sa mapom koju smo imale, i koja je sadržala fino označene art nouveau građevine po gradu, pa uz njih i kratak opis svake – ime arhitekte, kada je sagrađena i za koga. Nisu ih baš sve smestili, ali bila je to fino popunjena mapa.

Naš plan jednog jutra u Briselu kada su prognozirali kišu je bio kombinacija kompromisa: krenućemo duž Avenue Louise, koja je moderna ulica odmah van granica najužeg i najstarijeg dela grada i ujedno svuda označena kao raj za kupovinu, i odatle skretati u ulice koje se sa njom ukrštaju, jer je u tom kraju moglo da se vidi bar dvadesetak art nouveau građevina, kako je bilo pribeleženo na mapi. One nisu spadale u najznačajnije, i nijedna nije bila otvorena za javnost već su u njima živeli ljudi, što mi se jako dopalo jer to i jeste namena svake zgrade, i nije mi ni bilo naročito važno da vidimo najveće i najpoznatije primerke. Sâm plan je zvučao kao da bi od njega mogle da dobijemo još jedan lep dan u Briselu, i to je bilo najvažnije.

Nakon što smo prostudirale mapu i kako da stignemo do Luize, zastale smo kod pulta konsijerža u hotelu – često smo tu svraćale – i pitale ih da potvrde da li nam je plan pristizanja bio tačan. Uopšte ne moramo na metro, rekao nam je konsijerž, to nije daleko. To je sada već postalo delom magično i podjednako sumnjivo, kako nama ništa nije bilo daleko iz tog hotela. Oni imaju i miša, i mekane krevete… – centar neobičnih zbivanja je bio taj hotel, ili samo kulise za nešto od te vrste. I kad smo već kod magije i sumnji – kako je moguće da je grad toliko tih, pa ni silni turisti ne prave galamu, i otkud svi ti muzičari, i… Dobile smo i kišobran, i krenule napolje.

Iako je Luiza avenija, za mene su takve ulice uvek bulevari, valjda pod uticajem beogradskog koji se piše velikim slovom i čak je i klinka uočila i prepoznaje tu finu širinu osenčenu drvoredima, koje pokazuju najlepšim primerom šta urbano planiranje može da učini za jedan grad, i koje sve potiču iz tog istog evropskog perioda – i ulice i moćno drveće kome je potreban bar jedan vek da naraste toliko – kada se širom sveta planiralo za svetlu budućnost. Ima butika i radnji za one koji to vole, pa lepo uređenih izloga, i nije dugo prošlo kad smo po mapi naišle na prvu ulicu u koju je trebalo skrenuti. Tim skretanjem je započeo jedan nezaboravan dan.

Ako smo do tada uočile da je Brisel tih grad tokom leta, sada smo to doživele punim intenzitetom. Kao kada smo se našle bile na levoj obali Sene u poseti Rodenovom muzeju jednog dana par godina unazad, koji nas je kasnije odveo do kafea koji smo tražile i Luksemburškog parka. I tog dana je padala kiša. U ovom delu Brisela nije bilo muzeja, ni drugih otvorenih vrata za turiste, i kiša je počela da sipi, polako pa brže, da opet uspori i stane, i tako bez reda, ne puno drugačije naizgled od stila kojim smo mi lutale. Klinka u početku nije bila raspoložena za ekskurziju, nije joj se sviđalo ni što sam ja zabila bila nos u mapu i studirala gde i kako treba preći ulicu, ali sa svakim korakom je postajala sve bolje raspoložena i ja sve opuštenija jer sada smo krenule i da pogađamo koja će u nizu zgrada biti ona koju tražimo, i ona je počela da obraća pažnju na čudne prozore i vrata pa detalje koje su ugradili, i kako se to uklapalo među susede, jer sve su zgrade spojene u dugim nizovima koje prekidaju samo poprečne ulice, i bilo je puno različitih stilova. Tu se i rušilo i gradilo tokom dugog niza godina i perioda i svaka građevina je bila proizvod svog vremena i ambicija graditelja, ali svako je pokazao minimum finog vaspitanja i uklopio se u red čiji su temelji bili postavljeni puno pre njih, i sada tako rasparene zgrade dele zidove i ulice, i to ima savršenog smisla. Od jednog maglovitog plana, naš dan je postao neočekivani lov na blago, gde nam je svaki korak postajao sve lepši i uzbudljiviji iako Brisel nikada nije bio tiši. Automobili su prolazili bez žurbe i malobrojni, ljudi isto tako i skoro svako se nasmešio, pogledao nas, klimnuo glavom. Kišobran smo otvarale najviše zbog aparata, da ga zaštitimo, a nekad bi se priljubile uz tesni ragastov da posmatramo sivilo kišnog avgusta u Briselu i zgrade preko puta.

Kad je klinka ogladnila zgodno smo naišle na kafé chez Papi, neugledan spolja, dobar broj decenija star iznutra, koji se unazad širio u zastakljenu terasu pa iza nje baštu koja je tog dana bila pusta. Unutra su Briselci u manjim i većim grupama jeli dobar belgijanski ručak, pa je i klinka izabrala nešto sasvim tradicionalno i fino se najela. Ja sam popila čašu belog s ledom, smirena i tiha, a i gosti i domaćini su nas zagledali radoznalo, jer turisti ne zalaze često tim putem, i mi smo izgleda bile simpatične. Na izlazu nas je Papi pitao da li smo bile zadovoljne. Oh, jesmo, uzvratile smo, vrlo zadovoljne.

Korak po korak, ulica za ulicom, zgrada za zgradom. Otkrivale smo naše art nouveau skrivalice i sada je to postao jedan drugačiji proces – radovale smo se kad bi još jednu prepoznale, ne samo zbog uspešnog dešifovranja mape, i svaka je bila drugačija, kao da je umetnik strogi modernista jednako strogim akademsko-inženjerskim linijama gradio kućice iz bajki za strogo moderne senzibilitete koji su sada istorijska arhiva prošlom vremenu, već zato što smo zbog njih krenule na tu stranu a otkrile mnogo mnogo više.

Lutanjem smo naišle na središte kraja, gde se na jednoj strani dizala moćna crkva a oko nje su ulice bile tesno popunjene bistroima, kafeima i radnjama svih vrsta. Posle onakve tišine prijalo je naći se u prisnoj vrevi gde niko nije žurio. Iako sam ja u ovoj fazi i dalje konsultovala mapu, čisto da nam dâ pravac kretanja, mi uopšte nismo znale gde se nalazimo. Imala sam predstavu gde je u odnosu na nas bila Luiza, a u odnosu na nju naš hotel, tako da nismo bile izgubljene iako bi se mrvice kolača ili hleba ukvasile i ostavile nas bez puta kući, niti bi nas uplašilo i da jesmo bile izgubljene, naprotiv – ta nenaporna kombinacija lutanja i traganja je bila prosto čudesna. Sve na što smo naišle je bilo otkriće, ma kako obično, ali pod sivim nebom boje su potpuno drugačije i to je možda bio razlog da smo na trotoaru zastale pred jednom kajsijom, ispalom iz kese nekom ljubitelju. Kontrast kajsije na sivoj podlozi mokre ulice je bio slučajna instalacija, ali mogla sam da stojim satima na tom mestu i posmatram je. Klinka me je vukla pa je zatim podigla i sklonila u stranu meni za ljubav, u prozor jednog bistroa, jer bio bi veliki greh da je neko neoprezan zgazi u prolazu, njen savršen oblik i boje kao minijaturna pesnica neuništive tihe vatre.

Dalje smo naišle na jedan mali trg, i na njemu market. Sredom popodne Place du Châtelain okupi i na tezgama izloži plodove zemlje i oni bi bilo kog dana bili praznik za čula ali sa sivim kulisama tog popodneva su milion puta umnožene boje kajsije i drugog voća bile ravne orgijama nekog naturalističkog kulta. Tezge sa njihovim krovovima da zaštite od sunca i kiše, nasmešeni ljudi koji čavrljaju među sobom ili sa mušterijama, mirisi hrane i peciva, tih topot kiše i kapi koje se slivaju niz grane drveća, jedna slatka Belgijanka koja se užurbano izvinila što smo je čekale pred njenom tezgom jer se zapričala sa komšijama i to uradila cvrkutom toplog glasa, pa jedan sredovečni par koji je pravio galete i vafle i nudio ih bez ikakvih đakonija već samo ovlaš posute delikatnim prahom šećera, i koje su od najboljih na svetu (Maison Dandoy, Rue au Beurre 31) bolje još bar milion puta, i oni to znaju, jasno se vidi po tihom ponosu sa kojim to rade zajedno, do rasečenih dinji koje leže povrh grožđa i grožđa koje leži pored breskvi, pa brdima naslaganih maslina koje sijaju toplim sjajem ulja usred sveg tog slavlja i… – sve, sve, sve u savršenom skladu. Da smo klinka i ja poverovale da smo odgovorne za tako jednu besprekornu harmoniju se dâ oprostiti jer iako je sve to bilo pitanje duge tradicije i delo vrednih ruku i zalaganja mnogobrojnih ljudi, bez nas da to doživimo po prvi put i otkrijemo u svom lovu na blago ostalo bi samo linije i crtice na mapi, ili par reči u turističkom vodiču, možda i preporuka nekoga ko je već bio ovde, a ovako… ovako je bilo magično i mi izvanredno i neverovatno srećne.

 

 

 

 

Advertisements

One thought on “Nica & Brisel

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s