Svi naši vekovi

Predvečerje, praznična nedelja u hrišćanskom kalendaru. Promakla bi mi da nisu stigle vesti početkom nedelje o Notre Dame destrukciji koje su u meni, osim užasa, uzrokovale slične misli kao i kod mnogih ljudi širom sveta: kako vas nije sramota. Preživeti osam vekova evropske istorije danas možda ne izgleda big deal, jer savremene generacije imaju problem da izračunaju i sopstveno godište a o istoriji znaju jedino da je prošlost i shodno nevredna njihove pažnje, ali iznenadilo bi i njih i mnoge druge da ima puno ljudi koji misle drugačije.

Prvo su se pojavila sećanja. Kad smo klinka i ja bile u Parizu poslednji put, leta 2012., divile smo joj se malo sa distance što je dalo njenoj veličanstvenosti celo nebo i dve obale reke, dok je naš omiljeni spori hod kroz gradove i vreme činio svoje, kao recimo uvođenje teme da nije neophodno razumeti sve, jer to je nemoguće, ali to odsustvo nije ključni detalj u životu pojedinca. Ne opravdava, niti odlaže odgovornost izborâ, što ostaje kriterijum za klasifikacije ljudi svih vrsta. Dve godine kasnije, bila sam sama u Parizu i prošla istim stazama, sa sličnim mislima. Ušla sam bila u jednu crkvu malo kasnije, Saint-Séverin, sedela pozadi dok su ljudi ulazili, ostali kraće ili duže, zavisno od toga koliko im je dugo trebalo da pronađu to zbog čega su došli; među njima jedan mladić, skoro dečak, koji se prekrstio, seo pozadi nedaleko od mene i proveo par minuta u refleksiji. Uobičajeno je videti žene, starije ili mlađe, kog starijeg muškarca, shvatila sam bila, i uočila ograničenost mojih shvatanja i poznavanja materije. Svakog dana podešavam ovaj mehanizam koji nosim u sebi, pažljivi mehaničar. Mehanizam je važan, ali ta podešavanja su najbitniji deo.

Završila sam danas ’Rat i mir’, delo izuzetno pažljivijog, preciznog mehaničara. Započela sam sa čitanjem prošle godine, koja se sada čini maglom obavijena daleka prošlost. Nisam žurila. Znala sam šta će se desiti. Najveći uzrok tog sporog hoda je bio moj život koji se oteo kontroli uprkos velikim naporima oko navigacije. Ali nije moguće biti i precizni mehaničar i navigator i putnik kroz vreme…

Jedno svojstvo klasika koje stvara trajnu nelagodnost je koliko su savremeni. To se obično pokrije izrazima timeless tj, zato se zovu klasici, ali to je samo izbegavanje istine. Kad sam ih čitala kao klinka, nisam imala predstavu ni o ljudima, ni o vremenima, i oni su bili avanture, kao i sve drugo uostalom. Danas je čitanje klasika vraćanje u vreme koje ne poznajem po kalendaru, ali znam sve drugo. I svi akteri su prisutni, moje detinjstvo među njima kao i svi oni koje sam zaboravila ili izgubila; ceo svet je tu, među stranicama debele knjige. Naravi, izbori, ishodi i neizbežnosti. Bekstvo iz realnosti  koje vodi nazad u realnost kroz mala vrata na galeriji, i odatle ona izgleda malo drugačije, što je najbolje što se može postići sa realnošću.

Pre nekoliko nedelja, jednog neočekivano slobodnog popodneva, sedela sam bila u kafeu sa knjigom u rukama i sa Rostovima proslavila Božić. Bio je to poslednji uzdah nevinosti jedne srećne porodice. Bila sam zahvalna za priliku da ih čujem kako pričaju, pevaju, pršte u smeh, i sneg pod točkovima i sa njima priča, peva i pršti kroz noć i pod nebom koje će doneti sledeći dan, i sledeći, kad će se sve promeniti i ništa se tu nije moglo učniti.Tolstoj je voleo tu svoju srećnu porodicu, koja nije trajala kao što ništa ne traje, i ne samo u nesrećna i tragična vremena. Ali prolaznost nije i kraj; iz te jedne porodice nastale su nove, iako ništa nije ispalo kako se očekivalo, niti kao što je nekada bilo. I brojni precizni mehaničari su vredno podešavali mehanizme, da bi oni nastavili svoje otkucaje. U prelazima između realnosti, smrzla bih se nad mislma o budućnosti kojih sto godina kasnije, koja tada nije mogla da se zamisli. Možda je Pasternak pokušao da bude Tolstoj te epohe, setila sam se bila iznenada. Mnogi ljudi se prilagode toku vremena sa olakšanjem, čak i kad odnese previše; možda je reka zaborava najbolja destinacija. Oni koji ne mogu da zaborave, traže ono što je izgubljeno sa velikom pažnjom i strpljenjem. Nije lako naći se u toku istorije, nekad neizdrživo. Okrenuti se nazad izgleda tako prirodno.

Puno vremena provodim između vekova i epoha. Najviše zato što mi je ova otužnog ukusa, pretpostavljam. Ili prosto više volim druge realnosti. Nije u drugim epohama lepše, ali ja dišem boljim ritmom, lako je izbeći netražene prisnosti, i niko ne očekuje od mene učestvovanje u glupim ulogama i kostimima. Svi moji pokušaji u mehanici nemaju veće posledice, i to je veliko olakšanje za amatere kao ja.