Kljuc, vrata i kantata

Uporno se vracam na jedno mesto, kao da cu tu naci kljuc pa njime otkljucati velika teska vrata, izaci sa druge strane i…- Happy End me doceka rasirenih ruku, zgodan, zgodan, zg- i odmoran.
I to mesto je Amerika. Dve kratke posete u sest meseci su me oblepile zagonetkama, ali to je sada iz Ivice i Marice – bajate mrvice hleba (jer ovim putem su mnogi prolazili) su strateski namestene i ako ih pronadjem odvesce me do kljuca, i vrata, i tako dalje do mog Happy End-a.

Mislila sam da poznajem Ameriku – jer ko ne poznaje Ameriku; sve i da ne zelis da poznajes Ameriku nemas izbora, Amerika ce ti prici sama, blistavo nasmesena i predstaviti se: „Hi, I am America!“. Posle svih ovih godina, filmova, knjiga, eseja, TV programa, vesti i slicnih potrosaca vremena koje je moje ali ga svi za mene trose kao da cu trajati zauvek, mislila sam da dobro poznajem Ameriku. Ta kratka putovanja su potvrdila da sam (opet) pogresila. Da greska bude komplikovanija, ili me jos vise uznemiri, Amerika mi je bila potpuno strana kao sto to moze da bude samo kompletno tudj svet. Ja nemam nista zajednicko sa Amerikom, cakstavise, ne razumem je! To me je sve skupa malo uplasilo. Malo vise. Kako sam godinama zivela upoznavajuci svet Severne Amerike oko sebe – a jesam, sirom otvorenih ociju – sa interesovanjem, zeljna da razumem, puna poredjenja, utisaka, otvorena ka ljudima, mestima, posmatrajuci, slusajuci, saznanje da ne poznajem Ameriku uopste je doslo kao poprilican sok. Mozda su tako nesto mislili onim naslovom Eyes Wide Shut, za koji sam ja uvek mislila da je pretenciozno tupav, ali vise ne znam sta da mislim. Sok nije stanje kada razmisljanje moze da ucini bog zna sta, kad vec nije pre-soka.

Sredjujuci utiske, i vracajuci se svakodnevno na isto mesto, sto je tipicno za sve sisare u stanju post-traume manje ili vise strasne, uspela sam da dodjem do necega sto moze da lici na dijagnozu. Poznavanje Amerike manje-vise, ali ja sam u stvari umorna od Amerike. Ne malo umorna, vec chronic-fatigue-syndrome-ne-mogu-vise-da-se-pomerim umorna. Sidjite-vec-jednom-sa-scene umorna. Ugasite-to-bljestavo-svetlo umorna.
Sve dok sam posedovala dobre zalihe radoznalosti o Americi stvari su funkcionisale. Mozda je nisam poznavala dovoljno da predjemo tu prepreku licnog prostora koji je garantovan svakome na ovom kontinentu jer prostora ima dovoljno da svako sebi napravi drzavu i bude u njoj sam-samcit, ali sam bila voljna da probam. Kad sam poslednji put bila u Americi jos uvek sam imala pristojnu zalihu, i sjajno drustvo, pa mozda zbog toga nisam nisam nista uocila, ali ne verujem – entuzijazam je dolazio sa prirodno bogatog izvora.

Moguce je i da sam skroz omasila i da je suprotno tacno: ja sada predobro poznajem Ameriku. I zbog toga zelim da je izbrisem iz glave, ili bar one delove koji su doveli do ovakvog prezasicenja, i onda u tu divnu svezu prazninu pustim nesto novo. Ili jos najbolje – ostavim je tako praznu. Previse Amerike, to je jedna od mojih dijagnoza. I tu Amerika nije mnogo kriva. Ili jeste?
Verovatno bi najbolje bilo obratiti se nekom strucnom licu. U medjuvremenu, evo jednog koji peva nesto na tu temu, iako iz potpuno drugih razloga, ali zahtevalo je to hrabrosti makar stalo u tri minuta pop pesmice, i naravno, morao je da upropasti stvar na kraju onom krunom od trnja. Valjda se uziveo u ulogu – zovu ga neki ispaceni i lako zapaljivi tipovi ‘Gay Messiah’ – ali svejedno ce se nahodati bos po neravnim terenima, to ne gine nikom zivom, samo ja kandidate za proroke nikako ne trpim, cak bih rekla da bih svakom potencijalnom razvalila od srca jednu samarcinu da sve zvoni, ali to samo danima kad me uhvati bes, i ako to nije dovoljno cesto onda bi trebalo naci jos gomilu njih koji ce im redovno razvaljivati samarcine, pa dok se ne osveste. Osim toga nekome je Isus Bozji sin i to treba postovati (u granicama, i to dalekom manjim od granica Amerike) i blasfemisanje je odavno prestalo da zahteva hrabrost, sada je pitanje dobrog, ili loseg, ukusa, mada ja licno mislim da je samo saznanje da je bilo ko ikada bio razapet na ukrstene grede i prikovan za  njih uzivo da tu iskrvari i skapa dovoljan razlog da se to postuje kao jos jedna manifestacija neverovatne ljudske inventivnosti po pitanju uzajamne bratske ljubavi. A nekome je Isus cliche. Ja bih rekla: jadnik, i ovako i onako.

I tako smo se Rufus i ja umorili od Amerike.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s