Dobra scena u losem filmu

Nije stigla jos do mene kad je izletelo u hodniku: „Mama, kako si ovde lepa!“
Nameravala sam da pisem da napolju pada sneg, jer padao je vrlo lepo sinoc. Nameravala sam i da pisem sinoc a ne danas, i onda sam se setila da u poslednje vreme stalno pisem o vremenu. Nemam o cemu drugom da pisem, je logicni zakljucak, a ja bih onda kontra-ofenzivno izjavila da mogu da pisem i o stolici i o jelovniku kao sto i jesam i nista nije falilo, ali kontra-ofenzivan ton sa mnom nije dobra ideja – ja sam vrlo pazljiva da ne stajem u bullshit. Ipak ostaje da su bele zimske noci najlepse zimske noci. Pisala sam i o njima ranije.
Umesto toga, stigla je klinka u kuhinju i u rukama drzi rasirene fotografije. Mislila sam da je u svojoj sobi, gleda se u ogledalu i uziva, ili se igra igrackama koje je volela i kao sasvim sasvim mala klinka cije je postojanje bilo tako eluzivno kratko da nisam vise sigurna da sam u njemu uopste ucestvovala i duboko mi je zao da se nisam popela na Big Ben i zaustavila vreme, uglavila mu neku kamencinu u mehanizam ili izvukla brojeve, razbila ga da ne trosim vreme, ali ona je otisla bila u moju sobu, otvorila fioku koju znam da je tesko otvoriti jer je prepuna fotografija nekoliko godina unazad i one cekaju – da promenim karakter pa odjednom postanem uredna, da ispunim sebi jednu zelju i napravim od sebe nesto – magicno bice – pa prvo sebi ispunim jos desetak hitnih zelja a onda se bacim i na resavanje drugih problema cistom primenjenom magijom jer ne vidim da bi ista drugo moglo da ima efekta, kako lokalno tako i globalno, i cak bih zamolila sve da ne rade nista nego cekaju na cudo jer sve sto rade pravi samo veci shit – i medju tim nepravedno zapostavljenim fotografijama nasla je njih nekoliko, koje su se desile jednog oktobarskog dana pre nekoliko godina. Stvarno sam na njima lepa. Njoj se verovatno dopada haljina koju nosim, ali znam da u stvari opisuje osmeh. Bila sam zaljubljena i srecna. Zaljubljena vise nego sto bi smelo biti dopusteno jednom obicnom bicu koje se nada malim stvarima u zivotu, jer u takvom stanju pozeli daleko vise. Srecna kao neko ko zna da vec sutra vise nece biti. Vidi se golim okom da sam sve to znala i tada.
Medju fotografijama se nalazi i onaj drugi deo te zaljubljenosti i srece – i glava i rep, uroboros obicne ljudske ekstravagancije, moj objekat i subjekat moje kompletne neobjektivnosti. „Ko je ovo?“, pitala je klinka.
„Neko koga sam volela,“ odgovorila sam. Nisam znala kako drugacije. To mi nije izgledalo kao trenutak kad treba lagati. I verovatno sam pogresila. Dovoljno je neprihvatljivo jednom detetu da njena mama vise ne voli njenog tatu. Nije nista rekla par sekundi, ali se okrenula ledjima. „Da li je on tebe voleo?“ nastavila je konverzaciju kao velika.
„Jeste.“
I opet nekoliko sekundi cutanja. „Zasto onda…?“ nije zavrsila, ali ne bi ni mogla, to bi bila jedna vrlo dugacka recenica.
„Reci cu ti nekom drugom prilikom,“ zavrsila sam autoritativno, i zamolila je da vrati sve gde je bilo – u haos, mrak, i zaborav – vecera je bila spremna.

U jednom zaboravljivom filmu, koji je mogao da bude daleko bolji kao sto sve moze da bude daleko bolje, u kome je opisana bila ljubav dvoje ljudi koji su iz dva braka usli u jedan samo za njih, i u taj brak sa njima usla i deca koju su vec imali, ali stvari su krajnje neocekivano i prebrzo krenule vrlo lose, politicki a kako je ljudsko bice politicko bice tu ni ljubav vise nije mogla bogznasta, u jednoj sceni jedno od te dece govori svojoj majci, kao velika, da je ona zahvalna za to vreme sa njima, jer je to bio prvi put da je videla uzivo kako se dvoje ljudi vole. Klinka je bila svesna da joj je poklonjeno nesto retko, i da je bila srecna da bude deo toga, jer u kucama sirom sveta, gde na policama stoje knjige o ljubavi, sa ekrana emituju price o ljubavi, i svakodnevna propaganda uvek govori o ljubavi – prema Bogu, bliznjem, drzavi, kome god – toga nema.  I tako sam, kad je moja klinka nedavno rekla sa dubokim uzdahom pred spavanje kako joj je najzalosnije da nikada nije videla svoje roditelje kako se vole, i ako je i videla bila je previse mala pa ne pamti, shvatila koliko su deca izneverena vec na samom pocetku svojih putovanja po apokalipticnoj dzungli kroz koju se gura, otima i prodaje svasta, i onda svi slegnu ramenima i kazu – to je svet. Ona je daleko pragmaticnija oko fakta da joj roditelji vise nisu zajedno. Da u njihovim zivotima, pa posledicno i njenom, nema ljubavi koja okuplja ljude, u razgovorima, pogledima, atmosferi koja zagreje i hladne bele noci, prisnosti koja ide dublje i dalje od ekonomije istog zivotnog prostora – to joj je nerazumljivo, i boli kao nesto neprezaljeno. Iznenadilo me je da je umela da da ime tom fantomskom nedostatku. Nespretne okolnosti odraslih zivota ne bi mogle lako da se uguraju u takvu jednu egzistencijalnu potrebu mladog zivota. Ako je bilo moguce osecati se jos vise neadekvatnom od uobicajenog nisam-spremna-za-zivot, to je bilo to. Odatle dolazi i njen autoritet da pita: zasto? – i ja nisam bila deo toga, nemas vise ovakvih fotografija, kako mislis da cu nauciti ista o ljubavi ako je nema nigde i niko za nju ne zna nego se krije po pretovarenim fiokama koje samo sto ne puknui sve se zavrsi sturim recima…
Nemam odgovor i pomilovanje nece pomoci. Dobra scena u losem filmu je ponekad sve sto dobijes, ali to ne mogu da joj kazem.

Advertisements

9 thoughts on “Dobra scena u losem filmu

  1. Hvala Ivana,
    jos jendom cu ti reci, ponavljam se…volim tvoje tekstove, citam ih sa uzivanjem, puno puta pronadjem sebe u njima. Ponekad to ti kazes umesto mene, pogodis srz…Onda se uhvatim za tvoje recenice i razclanjujem,mudrujem….ponekad se upali neko malo svetlo, drugi put ne…sve se vrti u krug…ili je ravna linija…
    (Moja klinka je zelela za bozic doci u posetu u Brampton, ali sam uspela da je odgodim za leto… 😀 )

    pozz

    😀

  2. Dobro je kad se pise i prica o vremenu.
    Mislim da nema glumaca, reditelja…koji su igrali dobru scenu u losem filmu, valjda ne mogu svi filmovi biti dobri.
    Ala se tesim 🙂
    Pozzz

  3. sarah, to sto opisujes je idealan odnos izmedju osobe i teksta, ili dve osobe ako se racuna ona koja je tekst napisala. Po mom misljenju. Posredna komunikacija, bez ikakvih pretenzija i napora. I autor teksta i citaoc (citalac?) mogu da pridju tekstu iz sasvim razlicitih uglova i sredina (i verovatno to cine), ali kad se ostvari uspesna linija, onda je to to. Tekst je komunikacija, i kao sa svakom drugom, kad funkcionise to je apsolutno sjajna stvar. Jako mi je drago da se desava ovde.
    A kad klinke nesto zele i tome se raduju, ceo svet se oboji iscekivanjem i uzbudjenjem. Uzivajte 🙂

    zelena,i ja mislim da je dobro pisati o vremenu. Da drugaciju perspektivu trenutku.
    A najbolja stvar kod losih filmova je, moguce, da shvatis koliko je toga potrebno da bi se stvorio jedan dobar. Onda cenis i pojedinacne dobre scene, i sve sto naidje a vredi.

    Pozdrav, devojke.

  4. sasvim sasvim mala klinka cije je postojanje bilo tako eluzivno kratko da nisam vise sigurna da sam u njemu uopste ucestvovala
    слажем се са претходним коментарима о предивном тексту, Ивана, и истовремено потврђујем: умислио сам својевремено и себи тешко замерио да сам током одрастања ДЦ-3 недовољно био уз њих и то себи и сада не могу опростити – без обзира на то што знам да се тада требало доказати на послу едаби их се могло исхранити како ваља..
    Dovoljno je neprihvatljivo jednom detetu da njena mama vise ne voli njenog tatu.
    Well, Ивана, деца воле и посебно воле да накнадно памте некакву топлину која им ствара осећај сигурности, тзв. породично огњиште – али многа деца која одрастају уз оба родитеља такође схвате да њихова мама више не воли тату, и/или обратно..Није та разлика толико велика, што су деца одраслија брже то схвате, те се та разлика сведе на танку црвену линију

  5. Znam da najveci broj dece i uz dvoje roditelja ne vide medjusobnu ljubav, dragi MuadDibe, ali ono o cemu nisam razmisljala ranije – a trebalo je – je pitanje KAKO ce deca nauciti o ljubavi ako je nigde ne vide, osim u filmovima, knjigama i na slicnim mestima, gde i uz talenat najcesce dolaze od strane emotivno retardiranih tipova i nisu ljubavi koje traju duze od par sati ili dvesta strana, a sve se uci, i ljubav se uci, i onda ispada da sva ova deca po svetu rastu bez osnovnog obrazovanja. Ne znaju, ne umeju, i kad im zatreba nemaju odakle da izvuku. To je ocajno stanje stvari. I meni je zbog toga prosto jako zao. Narocito jer i sama u tome ucestvujem. A ljudski odnosi su komplikovani. I odgovora nema. Pa tako ja samo konstatujem, ponekad, dok napolju pada sneg.

    O krivicama u kojima smo krivi… ne verujem da prolaze. Nekad se nakratko zaborave, to je sve.

  6. Čini mi se da deca mogu da nauče i iz samog osećaja da nekome nedostaje. Pominjanjem dobrih scena i režiranjem celog „filma“. Dobrog „filma“. A činjenica je da može da se režira bez „starosnih granica“. I to je dobra stvar.

  7. Nadam se da si u pravu, Suske. Verovatno tu dolazi onaj element gde ti gradis svoju realnost, i to ume da bude mocna stvar. Sto god pomaze.
    Apsolutno se slazem da treba raditi vise na dobrim filmovima. I onima u bioskopima (razmisljam ozbiljno o tome kako je verovatno najangazovanija umetnost danas filmska umetnost, prosto jer angazuje i animira najveci broj ljudi) i onima u obicnim kucama gde niko ne zaviruje. Godine nemaju veze sa time, u smislu ogranicenja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s