Cuvaj svoje srce

Usplahirena, iscrpljena siromastvom i nedacama, kao i milioni njihovih sugradjana u Saigonu, majka ispraca mladog Vijetnamca na put u Ameriku. U kuci rezimske elite, u kojoj ona radi i trpi vec godinama, on je bio uvucen u nesrecan slucaj tog popodneva koji se zavrsio tragicno. Komunizam, kao i svaki izam, ima svoju elitu, i svaka elita je ono sto elita treba da bude – dokaz da i na najplodnijem zemljistu najbolje uspeva jalova, brutalna tastina. Feudalizam ili komunizam, sledi mu smrt, i ona ga radije salje u neizvesnost. On spada medju najbednije medju bednima – njegov otac je bio americki vojnik. Takvi mesanci su posle rata bili prokazani, prepoznatljivi, ruzni, i ponizavani kako dolikuje. Uz nesto malo para koje je stedela godinama daje mu i svog malog sina, decaka od 5 godina, i blagoslov ‘cuvaj svoje srce’. 

U uvodu filma momak je uvek polu-savijen – visi je od ostalih, a najnizi medju njima. On prihvata svoju sudbinu i poslove koji ga drze podalje od drugih, i na dnu. Odrastao na selu, kod familije, radi od zore do mraka, spava cesto u camcu. Okruzen je vodom i tisinom, retko kada prodje neko, i drustvo mu prave ribe, bivo o kome se stara, reka i udaljene planine. Pejsaz je vlazan i kroz oko kamere. Osecaj pretnje i jedva suzdrzanog potopa, kao da ce se kondenzacija desiti samo ako se naglo okrenes i svet oteti kontroli. Privid kontrole je bolji od nikakve. Lepota predela stoji visoko iznad sveta ljudi.

Film je vijetnamsko-evropsko-americka produkcija i nema mnogo dijaloga. Nema ni previse cutnje, ali je jasno gde je govor prazan i suvisan, i gde cutnja govori glasno.

Na putu do Amerike nasucu se na obalu Malezije i tu zavrse u logoru izbeglica. To je poslednja stanica mnogima. Veliki broj ljudi zivi u logorima po svetu, na stotine hiljada verovatno, raseljenih ima u milionima. Niko i ne pokusava da resi problem. Kao da oni iz II svetskog rata nikada nisu bili zaista zatvoreni, samo otpremljeni dalje. Zice su tu, sa bodljama na vrhu, naoruzani vojnici, i ocaj. Nema masovnih ubijanja, bar ne ona za koja se cuje, i tako godinama.
Muskarci kopaju kanale. Od kada je sveta i veka, i u doba zvezdanih ratova, kopanje jaraka je aktivnost kojoj se ljudska vrsta uvek vraca. Mlada Kineskinja se prostituise sa strazarima. Mladi Kinez, homoseksualac, radi nesto slicno i zavrsava u blatu probusene glave jednog dana. On je vulgaran, ili je takav bio pre nego sto mu se lice naslo u blatu iz jaraka; Kineskinja je puna samoprezira.
Vijetamac radi kao sto je uvek i radio, on i ne zna za drugo, uci engleski, slusa i progovori koju rec kad Kineskinja vise ne moze da izdrzi njegov pogled. Njegov bratic se vezuje za nju, stalno pita gde je majka, i igra se u blatnjavoj vodi.

U jednoj od periodicnih pobuna, u opstem rasulu, njih troje, uz pomoc jednog od Kineskinih klijenata i njene ustedjevine, beze na obalu gde je ukotvljen americki teretnjak. On prevozi ilegalne imigrante do obecane zemlje. Ona ne zeli da ide, ne veruje da za nju ima bilo mesta, ili nade, u bilo kom kampu. Ne ume cak ni da pliva. On ne ide bez nje, i u pletenoj korpi, koju on gura plivajuci, njih troje stizu na brod.

Na brodu je vec biznis kakav se ocekuje. Trgovac robljem i kapetan broda su odgovorni za teret, od kojih ovaj drugi ima toliko mutnih nivoa duse da i pri samom pogledu na boju tog taloga treba bezati glavom bez obzira. U trbuhu broda je puno ljudi. Medju njima odabrani su kontrolori, koji kinje druge ljude, otimaju im hranu, racionisu vodu i za sve uzimaju pare. Dodatno ih i tuku. Prodaju drogu. Kineskinja opet povremeno zauzme pozu i nabaci pogled koji prolaze na svim jezicima, i na svim mestima. Kupuje koju povlasticu za njih troje. Svi uce engleski.
Trgovcu robljem je vazna svaka glava ispod palube, u Njujorku cekaju na isporuku. Nailazi oluja – talasi neprobojni kao zadrigle azdaje obrusuju se na krntiju; pod palubom se ljudi razbijaju o zidove, onesvescuju od panike i mucnine, pojedini umiru. Velike kolicine hrane su propale, sada su ogranicenja svedena na po saku pirinca dnevno.
Vijetnamac se dopada kapetanu broda, moguce i seksualno, ali najvise kao redak proziran kamen, koji ovaj uprkos svojoj iskvarenosti ume da prepozna. Daje mu poslove na palubi, posmatra ga i ocekuje da se bar zamuti ako i ne pukne. Dok je na palubi jedne veceri, Vijetnamac prisustvuje kad kapetan ubija trgovca robljem, gura ga preko ograde i ispira pod od krvi.
Njegov bratic pod palubom dobija groznicu i umire. Otpadaju tela mrtvih sa broda tokom putovanja uvezana u karton. I onda se jednog dana ukaze Manhattan.
Tu ih preuzimaju drugi u lancu ishrane, i svako je rasporedjen shodno mogucnostima – Kineskinja u brotel, Vijetnamac radi fizicke poslove. Uvece se muskarci vracaju u betonski kavez u kome spavaju, zene spavaju danju, i negde drugo.

On ima vencani papir svoje majke sa Amerikancem, fotografiju sa ocem i majkom kad je bio beba, i podatak da mu je otac iz Houstona.

Meksikanac u kavezu sa njima, tokom jedne igre karata otkriva da kao sin americkog vojnika on je u stvari Amerikanac, i slobodan covek. Mocan simbol – Amerikanac, slobodan covek. Ali to je tacno. On istog trenutka izlazi na ulicu i strazaru u koznom mantilu govori u prolazu da je on Amerikanac. I kao slobodan covek ide da pronadje svog oca. Kineskinja ostaje u Njujorku. Jedna od njenih musterija, postariji usamljenik i redovan posetilac, izgleda voljan da joj ponudi ono sto usamljeni muskarci sa stabilnim navikama cesto ponude, ali njoj je sve to samo promena kampa.

Autostopom do Houstona. Posle nekoliko pokusaja, ukljucujuci susret sa njegovom bivsom zenom i bivsim zivotom u velikoj kuci, nalazi oca na zabacenoj farmi gde radi kao nadnicar, u ravnici, pod debelim teksaskim nebom, na crvenoj zemlji. Slep je. Glumi ga Nick Nolte. Vijetnamac saznaje da je jednog dana u Saigonu njegovom ocu eksplodirala mina u rukama, i kad se probudio, bio je nazad u Americi, slep. Vijetnamac mu ne otkriva ko je, imaju vremena. Rade zajedno, pricaju u sporim, rastegnutim recenicama. On je stigao tamo kuda je naumio, njegov otac sedi i ceka na kraju puta vec dvadeset godina.
Film se zove ‘The Beautiful Country’.

Jedan sat po ponoci. Ugasila sam televizor i lampu. U stanu uvek ima dovoljno svetla. Sedim na kaucu, kao na obali, i gledam kroz prozor. Bura se primirila, dva sata uzburkanih slika i emocija se zavrsilo i sad se treba opustiti, sutra imam ispunjen dan. Ne verujem da cu ikada stupiti nogom na brod, osim ako je ukotvljen. Ne znam ni da cu ikada da provirim dalje od Evrope i Amerike. I tu cu se drzati samo turistickih atrakcija i dobro osvetljenih ulica. Odjednom se izdigne u mraku i zasvetli poruka s pocetka koju je neobrazovana, izmucena zena dala sinu. ‘Cuvaj svoje srce’. Scenaristi, reziser, kinematograf, glumci i svi ostali ucesnici u ovom projektu su skupa oblikovali slike i reci, gestove, izraze lica, i svaku scenu, i preneli na rukama dignutim visoko iznad tu jasnu, cistu poentu – keep your heart.

Nema nista od spavanja. Nalazim se negde izmedju plakanja i prosvetljenja, ujedno sam postidjena. Mislim da sam ovog dana ispustila negde komad srca, i to oko gluposti. Ne pamtim sta je bilo ali mi se redovno desava.

Poslednjih godina postaje veliki napor sacuvati to sto jos uvek imam. Previse sam toga videla, suvise znam, i nemam vere.
Ne verujem u politicka resenja za moralne probleme, ni religijska resenja za bilo kakve probleme.
Ne verujem umetnickoj avangardi, a ni staroj gardi.
Ne verujem u mikrofone i direktan prenos, a tek u kamere i njihovu sliku realnosti ne verujem nikako.
Ne verujem u obecanja, ni u statistike, polemike i misljenja.
Ne verujem ljudima u ruzicastom.
Ni onima u crnom.
Ne verujem.
Obradujem se ljudima sa srcem, i prirodno srcanoj deci.

Talenat i srcanost – dve vrednosti koje se mogu pronaci u ljudima.
Talenat se slavi sa vecom pompom, i vise mu se dopusta. Cesto mumificiran debelim trakama prljavstine krije negde ispod svega redak komad srca. I kad se potrosi jednog nestane i drugog. Sigurno da ima izuzetaka, oni zato i postoje, da se ljudi o njih saplicu i prave galamu. Srcanost bez talenta? Mozda. Nije vazno. Ona je pod opsadom od prvog daha i samo prezivljavanje do izvesnog doba zahteva i talenat i tovar srece. Ne, ne verujem da je sreca vazna. Momak iz filma nije imao srece, najbedniji medju bednima. Tacno, mogao je da bude obogaljen. Ili vracen u malezijski kamp. Ali ova prica nije bila ispricana da bi pokazala da je on neunistiv. Mozda bi i njegovo srce u jednom trenutku izdalo. Pa ni to nije poenta. Tako mizeran, bez ikakvog obrazovanja, nevoljen i zlostavljan, on je svesno ili ne, uvidjao da je svaka situacija izbor. I u odluci sledio svoje srce. Neko drugi bi sledio vodju, ili miris para, seksa..on se drzao srca.

Mogao je da postane lopov, ili ubica, makro, mogao je da kinji druge, pobegne i ostavi malisana. Mogao je i da ostane na brodu sa kapetanom i prevozi druge bednike, zaradjivao bi dobro. Sta je jos mogao? Da se prostituise, ili postane narkoman, ulazi u svadje i razbija svoj bes u drugima. Mogao je sve sto i drugi ljudi. Ni za to mu nisu bili potrebni skola, ljubav i nega.

Medju decom sa kojom sam odrasla bilo je onih sa srcem za desetoro, i onih koji su vec tada prodavali jeftino to sto im se zateklo u grudima. Sada posmatram decu sa kojom raste moja devojcica. Sa sest godina, kod mnogih se videla anksioznost, cudljivi su, nervozni, ne umeju da slusaju i retko se smeju. Nekoliko godina kasnije mnogi medju njima psuju, koriste rasisticke opaske, vredjaju i manipulisu one tise ili manje od sebe, bore se za centar paznje, i mnogi su vec sazreli kao snobovi. Buducnost nema lep osmeh sa toliko trulih zuba.

Drustvo, geni, pare, losi primeri, zlostavljanje, previse ili premalo ljubavi, ekonomija, ratovi, losi brakovi, siromastvo, bogatstvo, dosada… ko nije kriv. ‘There’s no such thing as free lunch’ podseca me redovno jedan prijatelj. Tacno. Sve kosta komad srca.

 

 

Advertisements

7 thoughts on “Cuvaj svoje srce

  1. Чудни су путеви господњи. Деца не би смела да гледају телевизију и да буду робови урбаних средина. Онда не би губили смех. Али онда више не би била наша деца. Хмм.. размишљаћу још мало.

  2. Ivana kao i uvijek.Dobra prica,pouka ali i materijal za razmisljanje. 🙂

    Da,da Ivana,sljediti srce je jedini i pravi put.

    Sve ima cijenu, i slijediti srce i napustiti ga.O ovoj temi bi se zaista moglo
    puno toga reci.
    Zainteresovao me je ovaj film.Voljela bih ga pogledati.Zapamticu naslov ili
    mozda bolje zapisati u biljeznicu. 🙂

  3. afroditta, ja sam film bas prepricala u detalje pa se nadam da nece pokvariti dozivljaj. Tako je nenametljivo preneo tu poruku, i zaista mi se ucinilo da su ljudi koji su na njemu radili to ucinili sa srcem. Ili bih ja volela tako da mislim.
    Ovakve teme su one kojima se vracamo celog zivota.

    atajlo, i ja to tako vidim.

    Pozdrav, devojke.

  4. Povratni ping: Druga priča « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s