Razgovori

Razgovori sa klinkom skoro uvek završe u nekom uglu istorije. I često su preširoki. Ona se ne usteže da me opomene, ili ja pročitam po njenom izrazu da sam preterala pa pokušam da završim što pre, ne bez poente za kraj. Iako ona na taj način izgubi u zamahu. Nisu razgovori nezanimljivi, pa ni teme, uvek mi kaže, ali zakomplikujem jer jedna stvar vodi ka drugoj, sve je povezano, i onda se zapetljam. Negde usput napravim i najveću grešku: razgovor postane jednostran tj. lekcija.

Ona zna da volim istoriju, i uvek je impresionirana mojim znanjem, što je dosta lako postići jer sa ovdašnjim školskim sistemom ona zna vrlo malo. Ove godine je uzela antičku filozofiju kao jedan od predmeta na fakultetu. Imala je vrhunskog profesora, materija je bila zanimljiva, i istorija je ušla na mala vrata skupa sa Sokratom, Platonom, Aristotelom i skepticima. Verovatno nisam uspela da sakrijem koliko mi je drago zbog toga. (Ona je još uvek tinejdžerka, i moje strategije se moraju razumeti u tom kontekstu).

Razgovori se menjaju. Volela bih da kažem da su zanimljiviji, ali i dalje mi nedostaje period kad je bila mala i njeno otkrivanje sveta iz te perspektive, pa poređenjima nema mesta. Divno je posmatrati decu kako uče i otkrivaju svet u različitim periodima; način na koji znanje otvara vidike se na njima vidi i doslovno.

Razgovori su važan instrument u merenju odnosa među ljudima; kako se odnose jedni prema drugima, nivoi poštovanja, prihvatanja i tolerancije, poklapanje ili ukrštanje stavova – ili kad razgovori prestanu. Za učesnike u razgovoru nivoi su puno bogatiji, i rezultati. Razgovori zahtevaju veštine koje treba izgraditi. Kao, na primer, vežbanje kraćih skretanja i izbegavanje monologa u mom slučaju.

Znam da ću većinu razgovora sa klinkom zaboraviti, kao što sam zaboravila toliko toga otkad se rodila a činilo se nemogućim da neću pamtiti zauvek svaki trenutak. Ali tu se ne može ništa – vreme uzima svoj danak, kao i svaki gospodar puta kojim se mora proći. Vrlo je teško zbaciti okove vlasništva nad iskustvima, sećanjima, proživljenim. Da na svakom novom koraku uspevamo da izgradimo novu konstrukciju kratkog veka a naizgled neuništivu je prekrasna iluzija. I najlepše je to da se ne može dokazati da je iluzija, jer već na sledećem koraku moraće se graditi opet, i opet, svet u kome stvarnost boravi, trenutak po trenutak.

To nije mali zadatak, građenje sveta uvek iz početka. Jer dešava se ljudima da jednog jutra zaborave kako. Ili im više nije stalo.

Razgovori sa klinkom su čas koji nikad ne bih propustila.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s