Mačka na zaleđenom krovu

Prolog: Prirodna katastrofa

Ana je osetila prve simptome prehlade otprilike u isto vreme kad je grad počela da opseda ledena oluja. Oluja je došla bez velike buke, iako ni takvih ne fali ovde – ovo je olujna zemlja.  Ono što je bila kiša tokom subote je sa padom temperature postao sloj leda. Na koji se dodao još jedan, pa još nekoliko…

Nedelja

Nedelja je osvanula zaleđenog daha i u kompletnoj tišini. Jedino je prekidao lom drveća koje je padalo pod težinom ledenog okova. To se dešavalo masovno širom grada, i sve dalje prema Atlantiku kako je bešumna oluja nastavila da se kreće istočno i uništava pod sobom. Od ljudi koji su se probudili u nedelju, što je bio najveći broj građana, oko četvrt miliona je vrlo brzo shvatilo da nemaju struje, ni grejanja. Ledeno drveće koje se lomilo širom grada i kontinenta je u padu obaralo i električne kablove. Otvorene žive strujne linije su ležale po ulicama među granjem i svuda je bio led.

Ana se probudila sa temperaturom i nije odmah shvatila sopstvenu sreću  – njima je sve funkcionisalo. Kada je Den pozvao oko 11, odsečen od vesti i sveta jer nije imao struje a na svega par blokova od njih, ta sreća je postala vrlo delikatan balans u Univerzumu gde su ljudi izloženi elementima usred civilizacije. U medijima su plitičari rotirali sa izveštajima građanstvu kolika je veličina štete i šta sve čine da stvari vrate u normalno stanje: bolnice su prioriteti, na hiljade osoblja je mobilisano i radi nonstop da oporavi grad i pomogne ljudima koji se smrzavaju i pate – i to je sve što mogu da kažu. Niko ne zna. Jedna dilema se javno debatuje – da li objaviti vanredno stanje. Nisu. I oni koji sede u hladnom i nemaju pristup vestima znaju da je to pitanje političkog igrokaza. Ovo će nekom stvoriti karijeru, nekome je uništiti. Oh, dodajte maramicu. Jedino šef Elektrodistribucije govori stvari koje su bitne.

Den se preselio kod njih oko 1. Doneo je neke od svojih zaliha hrane, što je neophodno jer ima specifičnu dijetu. Dijetu sledi pobožno godinama, i na tome mu svako čestita. On ih (njih, sve) zbog toga pezire jer zna da nisu imali nikakva očekivanja. Den i Ana se znaju dugi niz godina unazad. Imaju zajednićko dete. Klinka je u to doba još uvek nesvesna šta se događa i da se planovi za Božić menjaju većini ljudi pa i njima. Ona je prespavala kod drugarice i nameravala je da se vidi s društvom kasnije; sledećeg dana je trebala da krene kod bake za Božić. Metro nije radio ni većina gradskog prevoza ali negde oko 4 popodne njima vitalan deo je bio obnovljen i klinka je stigla kući.

Zvoni telefon. Javio se Antonio. Ni on nema struje. Ana mu je rekla da je dobrodošao kod njih, jer će katastrofa  potrajati, ali ona je bolesna, čisto da bude pripremljen. Rekao je da će se javiti kasnije.

Ponedeljak

Prvobitna procena (u nedelju) da će oporavak struje trajati i do Božića (u sredu) je sledećeg dana promenjen na procene da će biti srećni ako uspeju da sve oporave do vikenda. Najviše vremena odlazi na raščišćavanje loma na ulicama koji blokira pristup kablovima, kao i prolaz vatrogascima i hitnoj pomoći gde su neophodni. Ekipe rade u 12-časovnim smenama i napolju je sve hladnije. Građanstvo se poziva da ostane unutra ili krene u improvizovana skloništa gde će im obezbediti hranu i smeštaj u toplom. Na ulicama je previše opasno sa visokonaponskom strujom koja vreba i drvećem koje se i dalje lomi i pada pod prevelikom težinom.

Klinka je u ponedeljak otišla vozom za Otavu. Ana je pripremila za dosta veliku verovatnoću da ona neće doći jer se nije oporavila dovoljno, plus bi prisustvo virusa među malom decom i starim ljudima bilo ravno kriminalnoj nebrizi.

Ana je pila čaj, čitala, napisala nekoliko mejlova koje nije stigla tokom prethodnih nedelja, jela povremeno, komunicirala sa Denom istovremeno učtivo i opušteno, malo raščistila haos koji klinka nije ni pogledala pre nego što je otišla uprkos ponovljenim molbama da to odradi, tuširala se, vratila se u klinkinu sobu i raščistila još malo, gledali su skupa par pristojnih filmova koje nije bilo lako naći jer nije moglo da bude ništa stresno (Ana to ne može da podnese u ovakvom stanju), i pratili ad nauseam ponavljane vesti o oporavku grada. Den je opsednut vestima i prati ih na više ekrana istovremeno. Flojd je obezbeđivao entertainment kad je sve drugo postalo zamorno. Antonio se nije javio. Ana mu je ostavila poruku zabrinuta.

Den se trudio da ne bude na smetnji. Čak nije izgledalo da mu to predstavlja teret, što nije bila mala stvar – ovo je bila nezahvalna situacija. Ana je bila ne jednom ponosna da su njih dvoje tako civilizovani posle godina mnogobrojnih tenzija i konflikata oko praktično svačega i ničega.

Klinka je rekla bila Ani jednom prilikom unazad par godina da su njeni roditelji frapantan primer pogrešnog spoja. Toliko pogrešnog da je ona vrlo zahvalna za čudo da se rodila, ali da je davno odustala od tipične dečje nade da se njeni roditelji opet ujedine. To bi bilo prosto neprirodno. Ona je to tako opušteno rekla uz vitalan smeh sveznajućih klinaca, da je Ana još jednom shvatila da roditelji nikad ne zaslužuju svoju decu. Dodatno je bila zahvalna za ono za šta je mogla u tom razgovoru. 

Krajem ponedeljka, baš oko vremena za spavanje, otprilike u isto vreme kad i temperatura, krenula je prva kriza.

Kad se našla u krevetu, prva stvar koje se setila je bila Elizabet Tejlor u Mački na usijanom krovu. Južnjačka gotika i trulež se mogla premestiti u severni milje Kevin Klajna i oluje ne tako daleko odavde iz skorije filmske produkcije ali blaziranost severa je oduvek odisala pre svega ustajalom dosadom, i još gomilom nedostataka za kojima nema svrhe potezati. Tenesi Vilijams je bez premca u sporom ključanju ljudskih naravi. I Ani puno bliži. Samo kod njega se tako jasno vidi da nema izlaza iz solidnih zemljanih sudova u koje su svi smešteni ili su slučajno upali skačući okolo nepažljivi u mladalačkom zanosu i slepilu.

Kad su joj tako nenadano narasli zubi tokom noći, Ana je nastavila da grize i kida bestijalno. Nije to bilo prvi put, već normalni deo usijanja. Den, takav kakav jeste, nije krivac. Ne u smislu da je sakrivao ili lažno predstavljao sebe. Naprotiv, moralo mu se uvek izdati priznanje da se trudio da prikaže stvari kakvim jesu ili još gorim, što je tipično za Dena. Kec u rukavu svakog očajnika. Stvari kakve su bile tada, i bez ružičastog pokrova vemena (koji Ana ne trpi, pa on retko pokriva oko nje) su neizbežno bile bolje. Oboje su bili mladi, i nešto optimizma i entuzijazma se može oprostiti svakome na početku. To su oni besplatni čipovi koji se daju tek pristiglim posetiocima u kockarnice.

Kod takvog divljanja jasno se vidi krivac sa unutrašnje strane ograde. Onaj koji je uvek u sobi. Ana ne može da oprosti sebi. Klinka bi se rodila, deca se uvek rode, to izgleda svima promiče uprkos nebrojenim ljudima na svetu. Ali sve ovo…
Zaspala je, budila se i nastavljala da vežba ulogu. Razmišlja da ipak krene za Otavu i tako izađe iz stana. Ali rizikuje puno goru stvar, svesna je, ne oseća se nimalo dobro. Denu nikad ne bi palo na pamet da ode za Otavu, iako ga tamo majka željno očekuje i uvek se iznova nada da će se predomisliti.

Utorak

Izjutra, Ana donosi odluku da neće ići iako joj prospekt predstojećeg nepoznatog broja sati sve teže pada. Ipak se oseća bolje, bar do podneva. Svesna je prirodnog toka situacije – od altruističnog impulsa pomoći bližnjima i inima u nevolji, Ana se našla u okolnostima dugih sati predugih dana u ograničenom prostoru sa osobom prema kojoj u najboljim okolnostima oseća ravnodušno prihvatanje. Sve to posle tri dana gripa i hladnoće koji sprečavaju izlaske počinje da tanji zaštitni film oko nerava i preteranih reakcija.

Prvo je počelo da joj bode oči kako hoda. To joj uvek bode oči. Posle miliona godina evolucije, uspravni hod je minimum koji dugujemo kičmi i precima. Ispravi se!, želi da vrisne. Umesto toga se nasmeje na ponešto što kaže. Uvek je začudi kako hipokrizija ume da osveži tako istinoljubive tipove kao ona. Kada Den krene o ozbiljnim temama, isključi se i gleda u prazno, vežba antimeditaciju. Njegov brat ima struje, i njegov prijatelj. Oni su puno dalje u gradu, ali ne zna da je uopšte pomislio da pređe kod njih ako ovo potraje. Da li bi ona da je na njegovom mestu? Ali nije, ona nije na njegovom mestu. Razmišlja da ode u hotel ako se mrak nastavi. Zna da neće otići, možda hoće. Izaći će i neće se vratiti. Daje sebi do srede. Hoteli su verovatno puni.  Den povremeno baci pogled kroz prozor ka njegovoj zgradi. Tokom dana će se videti po snopu dima iz dimnjaka na vrhu, objašnjava. Sada Ana redovno baca pogled ali ništa ne vidi.

Kažu na vestima da je broj smanjen na nešto ispod 90,000 ljudi bez struje i grejanja. Sredovečni sin i njegova majka su se ugušili ugljenmonoksidom u pokušaju da se zagreju.

Ana zove Otavu da im kaže da neće doći. Priča predugo traje i guši se u kašlju. Žao joj de ih neće videti, i nije.

Zvoni telefon. Javlja se žena sa bosanskim akcentom na bosanskom jeziku. ‘Dobar dan, gospođo,’ kaže. Čudno je kako na jezicima sa vetrometine Evrope reči poštovanja kao ‘gospođo’, ‘gospodine’ zvuče grubo ili usiljeno. Možda zato što su se ljudi odvikli, zaboravili. Nudi jeftine telefonske pozive za Balkan. Ja retko zovem, i oni mene retko zovu, rekla bi Ana ali rekla bi i više i gore pa se samo zahvali i prekine. Godinama nakon bosanske nezavisnosti, pozivi i dalje zvuče kao prvih ratnih godina. Svako misli da on ili ona najviše pati od nepravdi i nepravedne raspodele. Ana ima uslugu preko jedne takve firme. Sada otimaju mušterije jedni drugima.

Klinka šalje tekst poruke još od ponedeljka. Uvek ih završi velikim izjavama ljubavi. Takmiče se koja će dati veću.

Opet zvoni telefon. Antonio. Ne postoji intenzivnije nesrećna osoba koju zna. Ana se pita zašto uopšte zna toliko nesrećnih ljudi. Koliko zna srećnih?  Insistira da dođe i skloni se od zime, pojede nešto pristojno ali on je obavijen plaštom  mizerije i radije bi da bude sâm. Ana se nada da će se osvestiti i svratiti te večeri. Briga o njemu je kao olovna kugla u već preopterećenom sistemu. Danas se oseća bolesnije nego juče.

Uglavnom provodi dan na krevetu u svojoj sobi. Čita. Knjiga je nervira, obrne stranice do kraja. I kraj je bezveze. Klaustrofobičnost individualnosti je poenta, shvatila je uzgred. Kako primereno. Kakva odvratna knjiga o odvratnim ljudima koji stvaraju i podižu druge odvratne ljude. Sasvim primereno.  Njen altruizam nije dugo preživeo u klaustrofobičnim uslovima. Što je dovoljno altruizma. Zavisi koga pitaš. Ana nije sigurna zašto ne može da oprosti sebi sve to sa Denom. Biti žrtva sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i još neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Seks je bio dobar, fenomenalan. Da i to dosadi ne bi smelo da iznenadi. Biti žrtva ranih trauma i sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i drugih neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Nikada nije mogla da podnese žrtve. Biti žrtva, žrtvovati se… – iz tog razloga treba eliminisati nepravde. Ana ne može da podnese žrtve.

Ima dovoljno hrane u frižideru, sutra će sve biti zatvoreno. Den ni jednom nije ponudio da joj donese nešto, ili je pitao da li joj šta treba. Tu nema iznenađenja. Svet računa na takve kao ona. Promenjive, nestabilne, ambiciozne, gladne, hrabre, koji će se kao i svi drugi ugušiti u sopstvenoj klaustrofobiji. Zašto onda promeniti bilo šta.

Oko 6 sati, Ana je bacila pogled kroz prozor. Zgrada svetli! Sputava impuls da otrči u dnevnu sobu i obavesti Dena da može da se vrati kući. Ako zaboravi da proveri, naći će načina da ga podseti. Vraća se na krevet. Ne diše lakše, ali diše bolje.  Ustaje opet i baca pogled. Možda se zgrada opet ugasi. Treba dati tim ispaćenim vrednim ljudima priliku da sve odrade kako treba. Napolju je -15C, još puno hladnije po mraku i vetru i oni rade napolju u rotirajućim smenama nonstop sve od subote uveče. Poslala je tekst klinki da sutra za vreme Božićne večere, nakon što Nana kaže zahvalnicu, obavezno doda zahvalnost tim radnicima koji spašavaju grad i ljude sve do Atlantika. Nasmejala se i rekla ‘how sweet’. But I am not, baby, dodaje Ana u sebi i samo šalje poljupce.

Oko 7 je čula da se Den pakuje. Nešto kasnije je stigla najava – vraća se kući. On tako loše glumi. Možda nije ni disao kako treba tokom tri dana. Nisu bila ni cela tri dana. Dok on izlazi zvoni telefon. Antonio. Ana se nada da i on ima dobru vest jer on će biti još gori gost od Dena. Jeste, dobra vest i kod njega. Ana je ošamućena tolikim dobrim razvojima. Antonio čak zvuči srećno. Objašnjava kako je pokušavao da spava sinoć u stanu koji je bio hladniji nego vazduh napolju. Kad si lud, rekla bi Ana, ali nema potrebe, zna i sam. Den hoće da se pozdravi. Ana kaže Antoniju da sačeka.

‘Puno ti hvala. zaista. Dugujem ti za ovo. Ako ti zatreba nabavka namirnica tokom praznika, ili bilo šta, slobodno se javi,’ kaže.

‘Nema problema. Drago mi je da smo dovoljno blizu i da je ovo ispalo kako treba. We are family after all,’ govori Ana.

Antonio se pozdravlja i kaže da će se javiti sutra. Probaće da svrati da se vide. Božić je sutra. Ovo je Badnje veče. Ana se oseća sve gore.

12 thoughts on “Mačka na zaleđenom krovu

  1. Чуо сам из вести за ледену олују код вас, а јуче успео да видим и фотографије. Фасцинантно ми је да се нико пореклом са наших простора лично не жали. Мој бивши колега ми је из Трнт само честитао празнике и навео да их он проводи са породицом (синови дошли из USA и GB). Шта то значи, изеш га? Често кажем блискима: па коме ћу се пожалити и ко ће се мени пожалити, ако не неко с ким си близак? Ваљда сте се оћел’чили 🙂
    Знао сам да морам да ти честитам Божић (са обавезним закашњењем, баш као и рођендане 🙂 једном од Динових песама. Двоумио се, а обе су ми, после вести о невремену, деловале као црни хумор или иронија. Међутим, после твоје реченице “We are family after all,’ govori Ana“, сматрам да ова која следи истовремено греје и више је иронична него црнохуморна (када пада снег температура је у благом плусу).
    Хвала на лепом тексту и све најбоље догодине 🙂 🙂

  2. Pesma je super izbor, po svemu! 🙂
    Juce je vejalo celog dana, prava snezna idila koju ne dobijamo cesto.
    Odgledala ‘White Christmas’, kupila nedavno. Bing Crosby, Danny Kay, Rosemary Clooney. Bas lep film.

    Mi smo stvarno dobro prosli sa ovom olujom. Neki ljudi jos uvek nemaju struje. Cula se danas sa jednom prijateljicom. Oni su isto bili bez struje do utorka uvece. Ostali u kuci, istrpeli, ne zale se. U pravu si,, izgleda, the frontier spirit kod nekih se bas primi. A kod nekih ne 🙂

    Ja racunam da cu se oporaviti do vikenda pa mi to ostavlja jos nedelju praznika da se malo uzivim.
    Nameravam da pravim kolace, da malo zamirise na vanilu i lepu atmosferu 🙂
    Srecni praznici!

  3. Права ствар! И безбожник православних предака са ове стране безрезервно ужива у бенигним Christmas-Spirit-филмско-музичким садржајима по календару католичко-протестантско-итд 🙂

    Ја свој frontier spirit иживљавам над јадним фазанима, мада сам ове године све промашио, а богме и прошле 😦 Вероватно ме је стигла клетва претходно побијених фазана, пошто ми већ другу годину заредом под прозором канцеларије пева један фазански петао коме не могу ништа – огласи се он онако, у преводу са фазанског: прцпрц. Делује ми то као чисто индијанска ствар 🙂 Просто не знам колико пута сам протеклих пар година гледао Костнеров ‘Dances with Wolves’, а увек откријем понешто ново.

    Овде смо се од 1993-ће закључно са 1999-том жешће напатили са несташицама струје, враћао сам се са сл.пута из Бора или Јагодине аутопутем кроз пола србијице утонуле у тотални мрак. И дан-данас чувамо тзв. бомбице, мале посуде са бутан гасом на којима се скува кафа а може се за нужду и подгрејати ручак. Међутим, некако ми је најгоре када нема воде: тада сам се осећао тако шугаво да бих могао да вриштим.

    Желим ти брз опоравак, твоји колачи и овде миришу, а и празнична атмосфера се опасно приближила (додуше, више се млати по пихтијама, онако дијеталним 🙂 🙂 , а нека се припреми и ћурка.
    Срдачан поздрав

  4. Nad Kletvom mrtvih fazana se zasmejala tako iznenada, zavrsila guseci se od kaslja 🙂
    Ni dijetalne pihtije ne zaostaju 🙂
    Hvala na dahu starog dobrog Balkana. Pusti frontiers, to je za ove nadobudne kapitaliste kojih nikada nece zafaliti. Za njih nema brige, uspevaju u svim uslovima.

    Ti stari filmovi su fascinantni. U poredjenju sa modernim su daleko moderniji. Karakteri kompleksniji, humor duhovitiji, muskarci zanimljiviji, zene daleko daleko boije od ovih novih uloga. Valjda jednom kad je krenulo sa otvorenim seksom i svlacenjem pred kamerama za mainstream publiku, to je odzvonilo i kraj dobrim zenskim ulogama. Danas je prakticno nemoguce naici na zenski lik da je pametan. Ako ima dobru karijeru, film joj se podsmeva, svi joj se podsmevaju, I nikome nije simpaticna. A tesko je seiti se samopouzdane zene u novijem filmu, a da nije opak ili bolestan karakter. Stvarno je zanimljivo pratiti razvoj drustva kroz filmove kroz nekoliko decenija. Ko zna ciji je tu uticaj bio presudan – drustva na filmove ili filmova na drustvo.

    ‘Dances with Wolves’ nisam dugo gledala. Ali ovih dana na youtube gledam sve I svasta, uglavnom Bozicne teme. Imaju hriscanske filmove (vrlo su poucni po raznim pitanjima osim bezuslovne vere u Oga of course) I one o porodicama I vaznim stvarima iz obicnih zivota bez pominjanja Oga. Od totalnih bezveze produkcija do bas simpaticnih I sasvim pristojnih. Svi vrlo ozbiljni o svojim porukama. Hvala Gospi da u ovo doba godine malo stisaju ostale poruke. Bozicna je okay u poredjenju sa vecinom drugih.

    Praznici su praznici, dragi Gorane, narocito ako se dobiju slobodni dani 🙂

    Srecno i sve najbolje i vama, ali nece se cutati sledecih dana. Napisace se ponesto pa ko stigne od pihtija I pecenja da procita, stigne. Nikud se ne zuri 🙂

  5. Слажем се сасвим са тобом око старих филмова.
    Али, ух и уф, прилично сам спреман за расправу са тобом око женских улога у филмовима, пошто је то једна од мојих пасија.
    Као прво, потпуно си у праву гледе тога да су их одвајкада па до данас третирали као курвичице – чак је и једна Бет Дејвис, добро се сећам тог интервјуа, рекла како јој је прва аудиција протекла тако што је имала да легне на кревет а да је потом неки тип пољуби на истом.
    Али је зато, а о томе се веома мало зна, једна Хеди Ламар запамћена као један од изумитеља бежичног преноса података (а памте је по једном од првих еротских филмова у историји филма). По фоткама које имам, била је једнако лепа као Вивијен Ли после.
    Погледај мало на ту тему, истражи када стигнеш и мислим да ћеш нам после тога сигурно подарити један леп текст: Hedy Lamarr 🙂

  6. Pridružujem se Goranovim čestitkama, Ivana. Želim tebi i klinki sve najbolje u novoj godini; puno ljubavi, smeha, lepe mjuze, toplih noći i sunčanih dana, i svega drugog što nam je važno u životu.

  7. Znam za Hedi Lamar, Gorane. naisla bila pre koju godinu u jednom od onih lutanja Internetom sto spada medju najlepse stvari koje nam je Internet doneo. Where do you want to go today, pita Google svakog dana. Mozes utabanim stazama a mozes I da krenes u nepoznato. Jednako je lako.

    Ono sto sam napisala iznad se nije odnosilo na zene vec na zenske uloge. Ranije je bilo zenskih likova I kompleksnijih I otvoreno pametnih, cak su bili vecina. Danas je pametni zenski lik redak dragulj, I uvek ga ublate necim. Kao 3D naocare, bas su nas prilagodili za gledanja niskog sjaja gluposti pa bi nesto blistavo ostetilo tako osetljivo gledaliste.
    Da ima pametnih zena u filmskoj industriji I na platnu I iza njega – toga je uvek bilo. To isto saznajem putem interneta – I zena editora I raznih drugih funkcija. Ne znam koga je to moglo da iznenadi da su zene sposobne, ali ovo danas nije vise cak ni uvredljivo. They kill the spirit zavrtanjem jednog istog.
    verovatno nije neobicno. Pomak ka necem boljem proizvede gigantski korak unazad u prvom talasu. Posle sve to krene puno bolje. Samo smo mi netsrpljivi, sa nasim kratkim zivotima I plitkim nadama.

    Sto se tice lepog teksta o Hedi Lamar, mislim da je mrns na velikom blogu napisala bila nesto prosle godine ili tako negde. Ona je veliki filmofil, nasli biste se. Ja nista ne obecavam. Dobro je da I dalje pisem, je kako gledam trenutno stanje 🙂

    Dusane, hvala za lepe zelje. Sve ovo sto si nabrojao je taman koliko treba, mogle bismo sa time u svet 🙂
    I tebi sve najbolje I neka svaki dan donese nesto lepo I inspirativno.

    Cmok i cmok, obojici.

  8. Ах, цмок 🙂
    Може ли нека помоћ да нађем текст о Хеди Ламар? mrns нисам успео да нађем

  9. Хвала за линк – све из поста ми је било познато, али је блог изврстан 🙂
    Кристин Скот Томас мени зрачи самопоуздањем, није никада била некаква секс бомба као Шероун Стон, али ми је ипак била неодољиво секси у најслободнијим сценама ‘Енглеског пацијента’ – дакле не мерим еротичност изгледом нити величином 🙂
    Видим горе путопис и фотке, идем да уживам, ааааааааааа !!!!! 🙂
    Срећна НГ и теби Ивана, и Душану и Јовани и осталим гостима 🙂

  10. Bas je lepo videti te, Jovana 🙂
    Vise sunca u svakom pogledu za svakoga!

    Gorane, rekla bih da mozemo slobodno da damo izjavu: zivele zene koje su seksi, pametne, samopouzdane i ne boje se zivota! Ziveli i muskarci koji su seski, pametni, samopouzdani i oni ratnici mekog srca usred zivota! A ziveli i svi ostali, jer zivot ipak jeste jedino i jedinstveno pravo svakog bica, i ima pocetak i kraj, ali je u svojoj nepojmljivosti beskrajan!

    Srecna Nova godina!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s