Nova poznanstva

Likovi u mojoj tašni su davno postali menažerija. Pošto sam vrlo stroga po pitanju veličine, i težine, knjigâ koje ću poneti unutra, proces eliminacije ide vrlo lako. Bezobzirnost, jednom kad se uvežba, je zanimljivo oruđe. Sa mnom putuju gradskim prevozom od proslavljenih velikana do zaboravljenih talenata, iako je govoriti o zaboravu danas, u doba Amazona, anahronizam. Sve se može kupiti, je postala realnost. Da li je to bio kraj i prethodnih civilizacija? Moguće.

Kad tokom kratke pauze za ručak izvučem knjigu iz tašne, to je trenutak pravog preobražaja. Jer iz uloge intenzivne melodrame što je moj posao, a pretpostavljam i svačiji tuđi (ljudska posla, u prevodu), uđem u sasvim drugačiji svet, i novu ulogu. I taj prelaz je vrlo delikatan. Ne iznesu ga jednako dobro svi likovi, ni pisci. Recimo, Montenj. ili Prust. Oni su imali sve udobno vreme sveta, ja sedim na neudobnoj stolici i imam 20 minuta, koje će verovatno bar jednom prekinuti neko ko misli da čitam zato što nemam sa kim da razgovaram. I bez pitanja da li mi treba društvo započnu razgovor. O sebi, čemu drugom. Kad oni konačno odu, i ja pokušam da nađem mesto na kome sam bila, Mišel i Marsel me nasmeju. I oni pričaju o sebi, čemu drugom. Nekoliko dana kasnije, možda i celu nedelju, mesto u tašni se isprazni i otvori za nove likove.

Moji omiljeni ovog leta gospodnjeg su neobičan par. I vreme kome pripadaju je bilo tek generaciju-dve u razmaku, ali svetovi su se izmakli i odmah zatim urušili u tom tesnom prelazu, baš negde ovih dana sto godina unazad. Šerlok je ispao lepo poznanstvo, i tako neočekivano. On je oduvek bio tu, obnovljen u medijima svakih nekoliko decenija, ali prošle su sve ove godine dok ga jednog dana nisam spustila u tašnu. I postala instantno privržena. Tefi je ime za koje nisam ni čula bila sve do pre mesec-dva. Doroti Parker pred-revolucionarne Rusije, literarna zvezda zaboravljenog sveta, koji je samo delom nestao zbog apokalipse koja se odvijala u to vreme. Uostalom, šta je apokalipsa više ili manje. Kako vreme odmiče, i srećem sve više ljudi, mutne stvari postaju jasnije, i to je velika šteta. Jer naći se u đubretu znači biti u đubretu, ništa više. Zaborav koji je od puno težeg tkanja je tipičan za mržnju koju je izazvala Ruska revolucija, i koja jedan vek kasnije nije ni gram tanja. Sve to na stranu, i ne tiče me se uostalom, ne više od bilo kog drugog smrada kome nisam uzrok -Tefi je glas tako blizak, vispren, i čist, da transformacija tokom 20 minuta instantno otvori kanal između vremenâ i svetova, i na tom veštačkom bulevaru se može smejati, i plakati, i užas je uvek za petama, i srcâ nebrojenih ljudi se lome i zvuk odjekuje i danas kristalno jasno, jer sve je uvek tu, u tašni i mrvicama na dnu koje su ispale iz otvorenog pakovanja čokolade i zavuku se pod nokte kad pipam naslepo da izvučem još jedan komadić, i proverim da li ima lešnike, dok čitam i postojim negde drugo, u ulozi koja mi puno više leži iako nisam načisto gde smo, ni tašna ni ja ni cela ova menažerija likova i svetova, tako ljudskih, i zatim siđem ovde gde mi je ljudi previše i apsolutno ne znam kako pomiriti apokalipse i melodrame, ni u sebi a o svetu da i ne govorim, i da li vredi uopšte i probati, kad su one tek različiti aktovi jednog istog komada, ali goni me nešto da probam, iako poriv slabi, i zbog toga mi je drago, i nije, jer ništa nije isto i nikada više neće biti, i to nije ništa neobično a ja bih volela da jeste. U neobičnom se lakše prizna. U običnom – ne.

Advertisements

Poslednji tango

Rachel’s Cofee Shop je middle-of-the-road kafé. Da se nalazi u mid-town-u nije samo koincidencija, sâm deo grada je takav. Konformizam i srednja klasa (prilično iznad proseka) u skladnom braku, što je pretpostavljam esencija stremljenja na tom nivou. Da ne bude zabune, ja nisam protiv ni konformizma ni srednje klase. Osim toga, danas su to vrhunci dometa ljudskog duha. O srednjoj klasi se pišu disertacije, zbog nje se vode ratovi, i celi svet se savija pod teretom ideje i ideala srednje klase. Osveta osrednjih i mediokriteta, po nekima, prirodna težnja ljudskog duha i organizma, po većini. Još jedna klarifikacija ovde, iako više opservacija – srednja klasa je i dalje ‘drugi izbor’, utešna nagrada, prva pratilja. Sâmo njeno ime to i opisuje i objašnjava. Ona na vrhu, to je klasa u kojoj svako vidi sebe, ali je mesto u sredini humanije na CV-iju.

Mi živimo u mid-town-u, i sasvim je udobno. Nasilje je vrlo retko i niko se ne boji, čisto je i održavano, nepoznati vam požele dobro jutro, i mada je imigranata sve više poslednjih godina, niko ne brine da će ovo postati monohrom ili geto, pa je miks ljudi šaren , što je daleko najbolja boja.

Nazad na prvu rečenicu. Odluka da svratim u kafé je bila spontana, i kako je dan bio i hladan i vetrovit, udobna sedišta i blaga muzika su bile prijatan prospekt. Iako Rachel i društvo ne prave dobar latte. Ja im to ne zameram, vrlo su fini i prijatni ljudi. Dodam malo mleka, i sve je bolje. Dobila sam i fino sedište. Gustirala latte s mlekom, malo čitala, i kad je muškarac do mene krenuo da se prema za polazak, desila se mala varnica konverzacije, i on je ostao duže nego što je planirao, a meni je već prijatan dan postao još lepši.

Ispostavilo se da je pesnik. Ima i pravi posao, ali on najbolje zna šta zaista jeste. Ja poslednjih dana i nedelja razmišljam o tome kroz koju od rupa je istekao moj poetski duh, inače se uvek predstavim kao hemičar kad neko pita. I to ispadne kuriozitet, uočila sam. Razgovor je bio širok geografski i kontekstualno, naročito sa kratkim vremenom oko njegovog odlaska, koji je on odložio, pa još jednom, i na kraju je morao da krene ali ne pre nego što je rekao ‘you are magnetic’. Eto zašto su pesnici neophodni. Istina je da je razgovor povrh doze espreso kafe (organic & fair trade) bio veliko zadovoljstvo i za mene. Pesnik je imao fin senzibilitet i konverzacija u svom tesnom obimu je tekla spontano i putevima kojima dugo nisam prošla.

Kod kuće sam pustila muziku i plesala satima. Radila sam i druge stvari, ali one su se dešavale u prekidima muzike i pokreta. Da plešem u dnevnoj sobi je moje normalno stanje, i nije uopšte retko. Uglavnom se dešava kad sam dobro raspoložena, ili kad mi je potrebno da podignem sopstveni duh (i nikad ne razočara), ali danas je bilo još bolje. Zadovoljstvo impromptu razgovora sa pesnikom je bilo veće nego što sam mogla da očekujem od ove nedelje. U čemu je to zadovoljstvo ležalo je bila tajna uspešne formule. Kad jedna rečenica otvori vrata, i kroz njih prođe osoba sa druge strane pa otvori nova, i taj odnos, vrlo sličan plesu, nastavi da osvaja prostor i vreme, bez pritiska da promeni konfiguraciju bilo čega ili pronađe sebi druge primene, već se zadovolji trenutkom u kome postoji, i opstaje u njemu kao u savršeno balansiranom magnetnom polju.

Kao i svaki put, kod ovakvih razgovora ili plesa, pojavi se i seta. Zato što sam prestala da idem na ples pre nekoliko godina, i prestala da razgovoram sa ljudima i pesnicima otprilike u isto vreme. Na plesu je sve postalo jednolično, osim plesa. Poslednji čas na kome sam bila je bio tango. Lina, partner u instruktorskom timu, je imala modricu ispod oka tog dana. Ples nikada nije samo ples; ni modrica nije. Imala sam i ja jednu pre više godina, i desila se bila u sudaru iz koga smo izašle neoštećene velikom srećom, ali nisam bila ubeđena da je Lina dobila svoju modricu na sličan način. Nisam znala da neću ići više, ne tada, ali sam sledeće nedelje odložila bila, pa još jedne, i posle toga više nije imalo smisla. Razgovori su prestali a da nisam primetila.

Nedostaje mi, ples između jednakih, kao i razgovori. Solo ples, i teme kroz koje nalazim svoju poeziju su put samo moj, kroz svemir i njegov gusti mrak. Da se vrata otvore povremeno ka drugim svetovima, u blagim sudarima ličnosti i senzibiliteta, je lak prtljag za poneti. Dobiju i oni nešto moje.

Između svega i ničega

Potrošila sam malo bogatstvo na torte. Prvo sam naručila jednu za isporuku na adresu trošne kuće u kojoj klinka sada živi studentski život sa još četiri devojke. Uprkos tolikom broju devojaka (plus jedna dodatna u poseti tog vikenda), nisam mogla da računam da će neko biti kod kuće kad torta stigne pa sam pripremila plan sa jednom od cimerki. Sve su bile kod kuće, i klinka u WC-u, pa kad je izašla i videla ih kako sve stoje okupljene oko nečega što je iz daljine izgledalo kao mala vatrica, prišla je da vidi šta se dešava, i one su zapevale Happy Birthday i uhvatile par sekundi video kamerom koje mi je ona pokazala i ja bila vrlo zadovoljna da je plan tako lepo uspeo. Zatim je klinka došla kući da proslavi isti praznik, i ovu tortu je očekivala, ali kako su posete kratke, otišle smo bile zajedno da je pokupimo, samo je ona iz pristojnosti okrenula leđa da ne vidi celu transakciju. Otišle smo zatim dalje da obavimo još par stvari sa tortom u kutiji i kutijom sa tortom u kesi, i od par stvari jedna je uspela a druga propala, međutim dan je bio lep i mi vrlo dobro raspoložene, pa kad smo stigle kući i ja izvadila kutiju sa tortom iz kese (i ona opet okrenula leđa iz onog istog sentimenta opisanog prethodno), shvatila sam da se torta nakrivila, ne u kesi ili u kutiji već pola torte je krenulo bilo u jednom pravcu a ostatak se čvrsto držao kutije i osnove.

Torta je pre klizanja izgledala tako savršeno – bledožute boje nežnog krema, sa pravim ljubičastim cvetom dan-i-noć povrh, i tankim čokoladnim krasnopisom napisanom porukom Happy Birthday – da je klizanje samo dodalo malo karaktera tom savršenstvu prilično nestvarnom. Sada su se videli slojevi unutra, jedan bele pene, pa jedan još bleđe žute, zatim jedan tamnoljubičast od kupina i na kraju osnova biskvita od badema, belog sa ivicom blago oprljenom u pečenju na blagoj temperaturi. Tako intimno zagledanje torte je samo još više uvećalo čuđenje nad veštinom poslastičara. Smestila sam je u frižider sa nadom da će se malo učvrsnuti i ja uspeti da joj povratim nešto dostojanstva. Nije se učvrstila i ne znam otkud uopšte ideja da bi, torta od penušavih slojeva, ali sam uposlila nežne manevre i pogurala je malo nazad na postolje, što je išlo vrlo nevoljno, jer, shvatila sam, ovakve torte ne gube dostojanstvo, kao što se i ne učvršćuju – prosto se takvi pojmovi ne primenjuju na njih. Ona je i tako poluskliznuta izgledala kao minijaturno remekdelo. Svećice su bile rogobatni kič u poređenju, od parafina sumnjivog kvaliteta, i u toj fazi je brzina bila kritična, pa sam ih smestila oslonjene jedna na drugu, zapalila brzo i iznela tortu u dnevnu sobu pevajući Happy Birthday, u čemu mi se pridružio ostatak društva. Klinka je bila vrlo srećna, i torta zadovoljna obavljenim zadatkom, jer takva je vrsta torte bila u pitanju: profesionalna, sa penom od meda i kremom od šafrana, ostatak opisan prilično nevešto iznad.

Vikend se završio, klinka se vratila trošnoj kući i svojoj sobi u potkrovlju, i ja sam ostala u dnevnoj sobi visoko iznad ulice da razmišljam o tome kako neki susreti baš ostave utisak na nas, bez većeg truda sa one strane, naprotiv – sâmim prisustvom, kvalitetom i urođenim dostojanstvom, performansom i u nepovoljnim okolnostima. Prisećam se iznenada torti iz detinjstva. One su uvek bile za specijalne prilike, i mada su prilike već postojale i služile kao osnova za proces priprema i slavlje, istina o prilikama je da one dobiju na važnosti upravo zbog tih priprema i pažnje. Vidim jasno mamine vešte ruke i koncentraciju sa kojom dodaje završne finese torti. Magija nije izgubila ništa sa godinama. I ja sam se trudila da ne gledam i ne narušim tradiciju i pristojnost koje se duguju takvim važnim ritualima. I mada su ovi današnji poslastičari virtuozi u kompetitivnom polju Instagrama, sve je oduvek isto, sa te strane, tamo gde se magija stvara. Sa ove, mnogo toga je izgubljeno. Ono što ljudi izgleda retko razumeju je da se nikada ne može sve izgubiti; sve je jednaka mera kao i ništa, koje je jednako nemoguće jer se uvek nešto gubi. Šta stane između tih krajnosti koje su jedno te isto i uopšte ne postoje? Previše.