Zlocin i neprastanje

Slomila sam srce svom detetu u nedelju uvece. Reakcijom, ljutnjom, kaznom za ono sto je uradila ili nije. Ona ce mi oprostiti, toliko znam. To je jedino sto pouzdano znam. Dace mi drugu, trecu, pedesetu sansu.

U nedelju smo imale lep dan. Napolju je brutalna zima zaposela grad; unutra je jedna devojcica stvorila magicno popodne, od nicega prakticno, takva je njena moc. Ne pamtim kad sam poslednji put bila toliko srecna.

I onda je dosla nedelja noc. I jedno za drugim, rec po rec, ja sam se pretvorila u vesticu, ona u uplaseno, povredjeno dete. Sada preostaje da se nadam da ce ona to vremenom zaboraviti.

Mozda da nismo bile toliko srecne. Mozda da se preobrazaj nije odigrao tako javno, sa kompletnim ruznim besmislom da se jasno vidi. Mozda da sam ugurala sebi krpu u usta, ili izasla na led na terasi i vrisnula u noc. Mozda sam mogla da potrcim niz hodnik zgrade i lupam ljudima na vrata, pozovem ih u pomoc, da izadju i ugase pozar koji je pretio da proguta milu, dobru majku jednog deteta i ostavi joj gadnu bestiju od koje ne moze da se brani. Mozda.

I nista, ni oprostaj, ni razumevanje, ni uteha, ne mogu da obrisu tu nedelju noc, nakon te nedelje popodne, kad sam izneverila jedino… Nista ne moze da je obrise. Mozda ce vreme. Ali ne bi smelo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s