O čemu pričamo

Dan Majki u Severnoj Americi je uvek na isti dan: druga nedelja u maju. Datumi su različiti, a i vremenske prilike. Za one koji to prate, kažu da je ovo najhladnije proleće u 85 godina, što znači da među živima niko ne pamti ovako hladan period u ovo doba godine; što može da znači i da to nije tako važno nikome. Ljudi bi se žalili puno više i pričali o vremenu nonstop da nemaju većih problema trenutno. Globalna kriza uzrokovana minijaturnom životnom formom, i povećom dozom ljudske gluposti i mahinacija, dominira vestima i istisla je sve druge sa tog poželjnog mesta na vrhu. Samo pre dva meseca bilo je bar dvadesetak tema koje su zvučale kao pitanje života i smrti, sada ih se niko i ne seća. Pozdrav ’stay safe’  je u roku od nedelju-dve postao de rigueur etikete u ophođenju na bilo kom nivou. Uz njega, sa različitih video paltformi i drugih udaljenih, virtualnih mreža, do nas stižu pokušaji emotiranja od ljudi koje jedva poznajemo, što je i pod ovakvim okolnostima pomalo nelagodno, ali ako, pretvaranjem, ljudi ubede sebe da su bolji, i stvarno počnu da se ponašaju bolje – onda sve to vredi izdržati. Iako, realno, nemamo izbora.

Život ide dalje, je moja alternativa gore-pomenutom imperativu, i ponavljam je često bliskima i onim drugim. Kao ohrabrenje, ali i pokušaj subverzije: uvek je uputno misliti svojom glavom. Ovo, verovali il ne, nije kraj sveta.

Klinka i ja imamo dugu tradiciju antologijskih dana majki. Svaki je drugačiji iako mi ne radimo puno različite stvari na taj dan, ali kako je ona rasla, svaki je postajao sve više konceptualni happening. Tokom njenog fakulteta, u maju bi bila kod kuće, pa je to bila prilika i da se proslavi još jedan kraj školske godine i novi korak ka odrastanju. Najvažniji deo je u nečem mnogo dubljem: pustiti radost napolje, i slediti je bez oklevanja i sumnji; ceniti vreme koje provodimo zajedno, i još koji fundament koji se ne sme gubiti iz vida. Mi smo hedonisti koji i od malog umeju da stvore odu životu.

Oni su se odselili bili nedelju dana prethodno, udaljeni su nekih sedam kilometara, i bez automobilâ ili korišćenja prevoza, izgledalo je da će ovo biti jedan od sada-popularnih zoom momenata.
Ne baš. U subotu smo smislile rešenje: krenućemo pešice sa naših tačaka i sresti se na pola puta. Iako smo bile odlučne da skupa provedemo par sati, nije bilo razumno očekivati od jedne osobe, čak i tako mlade kao klinka, da pređe celi put – i zatim se vrati nazad. Mislila je da možda donese sa sobom šta joj treba pa prenoći ovde. Ali to nije bilo prava stvar. Sresti-se-na-pola-puta jeste. Kako je pola puta bilo baš nedge posred rečice Don, ona je dalje razmotrila opcije koje će nam biti na raspolaganju kad se sretnemo, i odlučila se za susret na Yonge & Bloor raskrsnici; to je njoj dalo dobre dve trećine distance i meni ostatak.

Sa tim rešenim problemom iza nas, ostatak dana u subotu je bila čista priprema za lep dan u nedelju. U subotu ujutro je promicao sneg (vejalo je i dan kasnije, u ponedeljak), ali nedelja je trebala da bude toplijih +3°, sa mogućom kišom popodne. Idealno.

U subotu uveče sam bila spremna da nastavim sa čitanjem Ane Karenjine, koju sam započela bila tokom no-Internet dana krajem decembra, ali nisam mogla da ubedim sebe da nastavim od tada. Tek na petini knjige, gde sam zastala bila povratkom interneta, Ana je već bila toliko duboko u nevolji da je bilo lako iskoristiti stres i zauzete dane moje svakodnevice kao izgovor. Poslednjih par nedelja sam često mislila o njoj, i u subotu veče opet otvorila knjigu. Uprkos senci koja se nadnosila nad njom već od prvih strana, ono što je lepo, i tužno, u ovoj knjizi ili svakoj drugoj koja se može opisati imenom klasik je da su stranice sakupljene od životâ različitih ljudi i njihovih porodica. Kad govorimo o ljudima mi uvek govorimo o njihovim porodicama. Odakle su došli, od čega pobegli, iz čega ne uspevaju da pobegnu; koju vrstu bogatstva su dobili odrastanjem. Da li su bednici, ili miljenici sudbine, i kako će potrošiti tu crkavicu koja se ne može prodati, ali od koje se može stvoriti zlatno jaje koje neprestano daje, ili najcrnji jad u kome će se utopiti i najsvetliji dan.

Dok sam čitala na radiju su puštali vrlo lepu muziku. Zastala sam bila u jednom trenutku i pomislila da su producenti možda planirali celi vikend kao praznik majki, znajući da puno veći broj nego obično neće videti svoju odraslu decu, ne uživo, i zato su oni rešili bili da im ulepšaju vikend. Pravila sam neplanirane pauze u čitanju da bih plesala u dnevnoj sobi, ubeđena da je to bila aktivnost koja se odvijala i u drugim sobama širom ovog grada, i dalje. Zatim se setila da mi je klinka poslala bila poruku tog jutra da je njihovo prethodno veče, kraj radne nedelje, bilo vrlo lepo; puštali su muziku i plesali.

Sledeće jutro je bilo oblačno i lepo je bilo bacati česte poglede na široko sivo nebo i grad pod njime. Odmerila sam bila šta ću raditi od tipičnih nedeljnih obaveza i šta neću dok sam čekala da se klinka probudi. Oko 10 zvala je moja prijateljica. Imala je par pitanja oko nečega; rekla sam joj koji su naši planovi za taj dan. Pogodi šta smo mi radili jutros, rekla je zatim. Posle doručka, pustili su bili muziku i plesali u dnevnoj sobi. Nasmejala se i pokušala da objasni: zbližili smo se sa ovim prisilnim boravkom u kući; često kuvamo zajedno – on seče povrće, ja kuvam. Puno je lakše, i brže ide. Ponekad pustimo muziku i plešemo. A kad idemo na nerve jedno drugom, onda svako u svoju sobu da gleda TV. Preda mnom su promicale slike plesa u različitim kombinacijama i generacijama, sa različitom muzikom – kako je to divno, rekla sam. Podsetila me je svojom pričom na Rejmonda Karvera i njegovu priču O čemu pričamo kad pričamo o ljubavi. Dala sam joj kratki uvod – dva para sede skupa, mizerni, ne znaju da li se vole ili ne vole, kao tipični moderni parovi, i pričaju o ljubavi uz koktele. Zatim se jedan od muškaraca seti priče o paru staraca koji se nađu u bolnici tragičnim obrtom, i on odškrine vrata ostatku društva i celom svetu na jednu celoživotnu ljubav. U bolnici, na intenzivnoj nezi, muž je sve vreme pitao o svojoj ženi, zabrinut, i jedino što je hteo je da bude blizu nje. Doktor, jedan od društva, je često provodio vreme sa njim i tako dobio mali uvid u njihov dugi život zajedno. U nekoj zabiti gde su proveli svoje živote, tokom zime kad su bili odsečeni od svega, plesali bi uveče uz muziku koju su voleli. To je sve što pamtim od priče, rekla sam, a oni moderni parovi, ne znam, valjda su se razveli do kraja. Utom sam dobila poziv od klinke i mi smo se pozdravile.

Srećan dan majki, mama! – je bio cvrkutav pozdrav sa druge strane, i tako je krenuo jedan prekrasan dan. Prvo smo ćaskale o susretu, kako da se obučemo za vreme napolju, da li će padati kiša (koja nju nikada ne brine), kad je rekla – trebalo bi uskoro da čuješ kucanje na vratima. I zaista, par trenutaka kasnije je neko pokucao. Otišla sam do vrata držeći telefon u ruci, otvorila, i na pragu je stajala velika papirna kesa, a na korak-dva već na putu nazad ka liftu je bio isporučitelj koji mi je mahnuo i poželeo srećan dan majki. Ushićena, zahvalila sam se, i pokazala na telefon – to je moja klinka. On je mahnuo i otišao, a ja sam unela kesu s blagom unutra i krenula da joj se divim i opisujem klinki koja je slušala sa jednakim ushićenjem.

Pretpostavljam da sve ovo počinje da zvuči kao rableovsko preterivanje. I jeste, apsolutno. Ne znam kako objasniti drugačije takvu sklonost ka euforiji kojoj je potreban samo vazduh, i malo ljudskog duha. I sadržaj u velikoj braon kesi je odgovarao konceptu. Logo na spoljnoj strani mi je već rekao bio odakle je ovo stiglo – Forno Cultura je šarmantna pekara i kafé u gradu, na King Street-u, gde armija mladih ljudi, podeljena u dve grupe, mesi i peče hleb, kolače i slane poslastice iza staklene pregrade, a na suprotnoj strani zida druga divizija služi uvek veliku gužvu posetilaca stešnjenih u sredini. Ceo taj haos je nadgledan od strane sredovečnog para, koji su lepi i u tim godinama, i podjednako rade sve poslove kao i mladi. Bila sam prisutna kad je lepa Italijanka rekla jednoj od devojaka oko Božića na kraju njene smene da lepo provede praznik, i kad je ova zaboravila da ponese kolač, uhvatila je za ruku i dala joj upakovan kolač, zatim je zagrlila. Dok sam ja zavirivala u kesu, klinka je pričala brzo i sa ne malo olakšanja objašnjavala da nije bila sigurna da će sve stići kako treba jer, uprkos trenutnoj situaciji gde su isporuke postale dominantni oblik komercijalnih transakcija materijalne robe, Forno Cultura nije deo trenda, ali učinili su joj, i ona sada može da se opusti. Nestrpljivo je čekala da čuje moju reakciju kad otpakujem poklon.

Unutra je bila jedna uzana bela kutija duža od pola metra, vezana tankom dvobojnom vrpcom, kraj nje jedna mala papirna kesa i jedna staklena teglica. U tegli je bio pesto – sos od bosiljka, pinjola i maslinovog ulja; u maloj kesi kolač u fišeku, a u velikoj kutiji kolač druge vrste. I jedan i drugi kolač su tradicionalne varijante i kombinacije ukusa koje se retko vide danas: torta con olive e olio d’oliva je bila mali kolač sa suvim maslinama i maslinovim uljem i kakaom, a onaj veliki je bio torta con albicocche, rosmarino e pinoli, kombinacija kajsija, ruzmarina i pinjola.

U ovoj fazi sam ja već bila u transendentalnom stanju. Klinka zna da je ovo jedno od mojih omiljenih mesta i da mi teško pada da ne mogu da lutam gradom kako sam navikla. Ali ovo je bilo puno više: sami sastojci, pa tradicija starih receptura – to sve vuče korene i povezuje nebrojene niti puno šire i mimo nas, ali za nas, to su niti naših razgovora i sentimentalnih momenata tokom godina, od putovanja do refleksija, želja i pustih snova.

Ugovorile smo susret i završile razgovor. Ona se javila bila kad je krenula; ja sam u međuvremenu potražila sinopsis one priče od jutros, i zaključila da sam dobar deo zaboravila ali ne i najvažniji deo, zatim sam malo plesala, i kad je klinka javila da napreduje brže nego što je Google maps proračunuo, shvatila sam da ću zakasniti pa sam se spremila što sam brže mogla i uskoro letela niz ulicu Yonge njoj u susret.

Susret je započeo široko otvorenim rukama i dugim zagrljajem na uglu Cumberland i Yonge ulica. U blizini je bio italijanski kafé koji obe volimo i koji je ona zvala da proveri da su otvoreni. Pitala me je šta nosim u kesi koju sam donela. Kolače od jutros, da podelimo, odgovorila sam. Lepo mlado lice je sijalo od sreće i zahvalnosti. Čudile smo se kako je malo ljudi na ulicama. Dan je bio hladan, ali sasvim podnošljiv, naročito zagrejan radošću i zimskim jaknama. Ni na samom početku krize, kada su ljudi bili najzaplašeniji, nismo videle tako prazne ulice u našem kraju. Yorkville, u kome smo bile, je vrlo popularan deo grada i očekivale smo da će biti puno više ljudi, ne samo na ovaj dan, već i sa sporim popuštanjem strogih pravila vanrednog stanja. Ali moguće je da je ovde bilo manje izgovora, gde je sav prostor bio posvećen restoranima i buticima, dok su u drugim delovima grada ljudi mogli da pravdaju izlaske nabavkom namirnica i sličnim neophodnostima.

Coco Espresso Bar na Belair ulici, prethodno Zaza, je bio prazan izuzev jednog gosta koji je stajao za šankom i žene koja je posluživala. Sve stolice su bile pogurane u stranu i blokirane; moglo se samo stajati. To bi u Italiji i drugim delovima Evrope bio najčešći vid posete i u normalnim okolnostima, ali videti bar tako prazan je bilo neobično. Čim smo ušle shvatile smo da su prošla dva meseca otkad smo bile u kafeu ili na sličnom mestu, i žaljenje nad izgubljenim iskustvom, i izgubljenim kafeima kojih će neminovno biti nakon svega ovoga, je dodalo još jedan nivo emocija. Gledano sa druge strane, naš ulazak je verovatno ličio na nalet neočekivane vitalnosti koji ne samo da nije išao uz ova vremena već je bio još neobičniji je nije bilo ničeg drugog u šta je vredelo gledati. Dama iza pulta, elegantna Italijanka srednjih godina u besprekornoj beloj košulji  i finoj radnoj kecelji, sa negovanom frizurom, nas je dočekala kao da smo najveće čudo koje je videla otkad je napustila Italiju. I ona i gost su nam davali komplimente – da li smo sestre ili mama i ćerka, i da ličimo, i kad nije bilo ničeg drugog za reći, gledali bi u našem pravcu i smešili se. Mi smo ćaskale, pijuckale single latte & double cappucino sporo i uživale u svemu a najviše da smo bile tu skupa. Rekla mi je bila Džo prošle godine, rekla sam klinki u jednom trenutku, da su Italijanke najelegantnije žene na svetu. A ona zna, kao manekenka. Klinka se složila svim srcem. Signora nam se jako dopala. A kad nam je dala dva kolačića od badema da umočimo u kafu, još više. Uzvratile smo komplimentima. Nadale smo se da će ona biti tu sledeći put kad dođemo.

Plan je bio da posle kafea imamo piknik u parku. U Yorkville-u je park više konceptualan, konstruisan pre nekih desetak godina, i sve je složeno u redove, i drveće i konstrukcije koje nešto predstavljaju. Kad smo stigle do parka, koji je na nekoliko koraka od kafea, shvatile smo da nije bilo klupa. U normalnim uslovima po parku su razbacane metalne stolice koje ljudi mogu da smeste gde im je volja. Sada su sklonjene i jedino mesto gde se moglo sesti je bio nizak zid oko malog zelenog ostrva. To je bilo idealno.

Prostor između nas je poslužio kao stočić, i počele smo sa raspakivanjem svega što sam donela. Prvo papirni tanjir i metalne viljuške. Zatim mali kolač u svom originalnom pakovanju, tri parčeta velikog kolača umotanog u foliju – dva za nas, jedan da ponese kući njenom dečku. Sledile su dve plastične čaše i metalna boca za vodu u koju sam ulila pred polazak penušavo vino. U malom staklenom pakovanju donela sam jednu jagodu, podeljenu na pola. U tom malom prostoru između nas vladala je vaseljena radosti, dok smo naizmenično uzimale po zalogaj ovog ili onog kolača, gustirale svaki nivo ukusa, pijuckale polako. Smejale smo se oko eventualne pojave policije, iako smo imale prilično dobar osećaj da nas niko ne bi uznemiravao. Sa druge strane ostrva, par mladih muškaraca je bacao pogled na naš piknik, dok su oni pijuckali svoje kafe. Prišla nam je blizu jedna veverica, stajala sa skrštenim ručicama na grudima i gledala nas. Mi smo i njoj nazdravile; bila je ženka, i dok je bila u potrazi za hranom naišla je na nas. Ostavile smo joj mrvice na kraju kad smo počistile, i nadale se da ih je ona uzela, jer bilo je sve više golubova okolo.

Krenule smo bile dalje. Na Bloor ulici je nedavno otvoren veliki kompleks zvan Eataly. Mi smo bile u njima u drugim gradovima, i ona je bila i u ovoj našoj, ali danas je otvorena i biće prilika da se malo sklonimo s hladnog vazduha i unutra će biti raj italijanskog kulinarstva. Mali red pred ulazom se brzo kretao. Popele smo se na sprat i krenule polako u krug da razgledamo i uživamo u svemu izloženom. Napravile bila jedan krug, izabrale nekoliko proizvoda, pa zatim rešile da napravimo još jedan. I još jedan, još jedan… Tajna ovakvih magičnih dana je ne žuriti. Oni kratko traju, to je jasno, ali neće trajati duže ako žurimo. Neophodni sastojak uživanja je efemernost trajanja, koje možda otkuca samo jedan uzdah, ili nekoliko sati, i to je to. Dovoljno kao koncept nema mesta u magičnom; on je grabljiv, posesivan. A ovo je o deljenju i zajedništvu, o neprocenjivom i nemerljivom.

Kad smo izašle napolje, pomalo je padala kiša i vreme je bilo da ona krene nazad; pred njom je bio duži put. Ići ću sa tobom do mosta, rekla sam. Zaista, mama? – pitala je, pomalo zabrinuta da će meni onda biti predaleko i predugi hod da se vratim kući, ali srećna da ćemo nastaviti još malo skupa. U jednom kratkom delu deonica se kreće po ivici lošeg kraja, i sa tako malo ljudi na ulicama, bolje ćemo se osećati obe ako je ispratim. Meni nije predaleko; tako puna svega čini mi se da bih mogla da hodam sa njom do kraja svojih dana.

Korak po korak, bez žurbe, išle smo dobrim ritmom ka istoku. Razgovor celog dana je pokrio nebrojeno tema, od veselih koje su vodile do napada smeha i kikota do ozbiljnih, ali ništa nije bilo teško. Možda se prava vrednost ljudskog života oseti u takvim trenucima, kod razgovora gde se dinamika govora i slušanja naizmenično menja; svaki učesnik donese i dâ od sebe, i zatim ponese sa sobom nešto novo dalje, u svoj dan i nove razgovore. Stigle smo do mosta, i prešle ga zajedno. Nisam dugo bila na ovom mostu, objasnila sam. Nasmejale smo se obe. Rastanak se desio na uglu Broadview i Danforth ulica. Okretale smo se i gledale za onom drugom, mahale poslednji put pre nego što nas je krivina ulice odvela van vidika, i svaka svojim koracima, krenule smo nazad svojim domovima.

Bila sam umornija nego što sam očekivala kad sam stigla kući. Tako ispunjen dan je istisnuo sve nepotrebno, i sve senzacije su bile jednostavne, fundamentalne. Među njima ni jedna jedina briga; prosto disanje, razmišljanje o svemu što se desilo tog dana, pokoji osmeh, poneka nit teme o kojoj bi mogle da nastavimo razgovor sledećeg puta. Za večeru sam skuvala pastu kupljenu tog dana – dva zahvata rukom, rekla sam bila kod pitanja koliko paste želim, dok sam pijuckala još malo onog penušavog vina. Dodala pesto iz mog poklona tog jutra i malo rendanog parmezana. Posle toga je sledilo još jedno parče kolača sa ruzmarinom, kajsijama i minijaturnim pinjolima.

Zatim sam otvorila knjigu uspomena Iris Origo, i pročitala ostatak poglavlja gde opisuje roditelje svoje majke i letâ koja je provela sa njima i decom svoje tetke, i naročito poseban odnos koji je imala sa svojim dedom. Dirljivo je bilo razumeti da su njene uspomene bile vrlo slične mnogim detinjstvima širom sveta i epoha provedenim sa babama i dedama. U prvom poglavlju knjige opisala je bila roditelje i svet u kome je njen otac odrastao; u ovom drugom pisala je o roditeljima svoje majke. I jedni i drugi su bili bogati, iz visokih slojeva društva u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. – svet koji ne samo da je nestao već je bio puno drugačiji od ovoga što mi živimo, u vrednostima i ponašanju. Jedni su bili Amerikanci, drugi Anglo-Irish. Bila su to dva potpuno drugačija sveta i porodice, iako bogatstvo stvori zajednički jezik među najrazličitijim ljudima, i ne štiti od životnih tragedija – ne postoji takav neprobojni štit. Ali postojala je bila još jedna zajednička nit: obe porodice su bile proizvod srećnih brakova, posvećenih muževa i odanih žena koji su se istinski voleli, i to nisu nikada zapostavili. Na kraju poglavlja, kada je Iris već bila mlada žena i u braku i sama, i njena baka je umrla, deda i ona su i dalje razmenjivali redovna pisma, u kojima se on nikada nije žalio na nepodnošljivu usamljenost u kojoj je tada živeo bez svog partnera, već su pričali o različitim temama, uglavnom ozbiljnim. Međutim, u nekim od njegovih pisama, naročito među poslednjim, on je izrazio bio duboko lične istine i svako ko naiđe na ovu knjigu biće zahvalan Iris da je podelila nešto tako intimno a univerzalno. Ovim sledećim isečkom je završila poglavlje o njima:

I believe that love in marriage is better than anything in life. Ambition and success are not in the running with it. My real life has always been my home – wife, children and grandchildren, and she saw and rejoiced in her great-grandchildren. It is a happy record. (Iris Origo: Images and Shadows)

Vrlo emotivna, poslala sam bila tekst poruku klinki u kojoj sam opisala to što sam pročitala i koliko me je dirnulo. Preplavljena zahvalnošću da postojiš i da si tako divno biće, voli te zauvek, Mama.

Tako se završio jedan od najlepših dana u mom životu – zimski dan u maju, piknik na betonu, i spori hod kroz puste ulice. Bilo je najlepših dana i u prethodnim godinama, biće ih možda opet; uvek računam samo po jedan. Bez žurbe, bez straha i briga, moguće je rastegnuti ih, i osetiti bolje i intenzivnije ljubav koja nas prožima.

Phone Downlaod May 2020 115

2 mišljenja na „O čemu pričamo

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s