Prošlo vreme

Pretpostavljam da dođe neosetno – migracija u prošlo vreme kao omiljeno doba dana, godine, života; jedino mesto još uvek sigurno i naše. Kao tvrdokorni građanin sadašnjosti, takva promena ne bi trebala da prođe neprimećena u mom slučaju, ali ja sam se uglavnom pretvarala sa sadašnjošću. Istorija je bila i ostala moj omiljeni period.
Prošlost nije isto što i istorija; prošlost je ozbiljan danak životu. Istorija je sve suprotno tome: luksuzno letovalište sa izborom scenarija i mizansena na meniju svakog dana. U sadašnjosti žive intenzivni doživljaji: ljubav, propast, i previše ljudi. Ako bi moglo da se bira i sa tog menija, više ljudi bi ostalo u sadašnjosti. Međutim – nije tako. Ljudi se toliko trude da izmene sadašnjost, i kako se ona ne da, oni se okrenu iluzijama. Sadašnjost u svom najboljem izdanju je retko kada više od još jedne laži. Hvala Gospi. Bez zabluda, suočenje sa realnošću bi bilo kao poželeti ’dobro jutro’ glavi Meduze, otvorenih očiju.
Među takvim opcijama, povlačenje u prošlost onih koji su je nakupili dovoljno izgleda kao neminovna migracija u zemlje u razvoju ostarelih građana iz razvijenih država. Sa malo konvertibilne valute neke linije realnosti se daju obrisati, a kredit u lažima samo raste.

Prošlost je uvek bila loše mesto, obeleženo tragedijama i prljavim bojama. Zabrljala sam bila dovoljno puta, za ostatak su se pobrinuli slučaj i sudbina. Kao građanin Sadašnjosti ja sam u suštini bila izbeglica iz Prošlosti. Ne bih nikada priznala; šta je jedna mala laž naspram svih ostalih. I sve bi nastavilo tim putem da sadašnjost nije ubrzala, ja usporila, i našle smo se u raskoraku. Odjednom bez ritma – srca mog mehanizma – shvatila sam bila jednu bitnu stvar prekasno: Racio nije friend, ni familija, i sve prednosti sa kojima se predstavljao su bile samo promocioni materijal. Dok su drugi ljudi gradili svoje iluzije, ja sam delila letke o racionalnosti i halucinirala o istini. Laži su život, puniji što ih je više; istine ostave vrlo malo materijala da se napravi i osnovno sklonište. Siromah, bila i ostala.

Kad putujem, što jako volim, najlepši deo su lutanja kroz stare gradove. Među visokim zidovima napuklim od vremena i ratova; po tesnim ulicama popločanim petama generacija, ispod prozora otvaranih pozivom zvona, zatvaranih pretnjom gladi i bolesti – u tim baštama ljudske predanosti nađem smisao na kratko, pobegnem od realizacije da ga nisam našla nigde drugo. Kad sam bila mlada nisam mislila da je potreban; mislila sam za sebe da sam građanin sveta. Danas mi ne treba svet; ne trebam ni ja njemu, što je nizak udarac koji sam trebala da predvidim – ali nisam. To bi verovatno bila jedna dobra definicija slobode, retke iluzije od koje nikada nisam mogla da dignem ruke. Što ne znači da je nisam ugušila, kao i sve druge koja su nikle i pokušale da rastu na ovako kamenom tlu.
Budite dobri prema sebi, i uvek skrenite pre  nego što stignete do cilja. U prošlo vreme, bilo koje, ako je moguće.

Advertisements