Ista

Sacekalo me je sve isto. Iste navike. Iste ulice. Isti koraci kojima odlazim po namirnice i druge potrepstine. Isti ljudi koji zovu da cuju utiske. Isti nezavrseni projekti na kojima sam radila pre odlaska. Isti racuni. Isti pogled na grad koji se popularno zove ‘a-million-dollar-view’ i za koji ja placam manje ali svejedno previse. Isti razgovori. Iste brige.
Promena nije nemoguca zato sto sam nepromenljiva, vec zato sto je sve isto. Moj zivot je stvorio mene, i ja sam stvorila njega. Ni on ni ja se ne ljutimo oko toga ko je krenuo prvi. Promena mi najverovatnije i nije potrebna. Ona po koju sam otisla na put nije izneverila – desila se – i sada se treba vratiti istom. Samo ne znam zasto oklevam. Prati me jedan cudan osecaj, u kome ja stojim pred svojim zivotom, kao pred vratima, recimo. Onim staklenim, francuskim. Gleda on mene, gledam ja njega – nismo stranci, ali nemamo vise onaj uigrani, poznati ritam. Treba se snaci u istom. Uci unutra i pustiti navike i utabane staze da odrade svoje. Neizbezno je, desice se. Sanda mi je rekla pred put da se pripremim za mesec dana depresije po povratku. To se njoj desilo u aprilu, i ona veruje da nikad ne omasi. Mozda je to u pitanju.  

Suske, evo me poslednjeg dana u Parizu kako poziram za klinku:

Ivana u Parizu

Ivana u Parizu

O povratku

Vratile smo se s odmora. Pitam se zasto smo uopste isle kad odlazak podrazumeva povratak. Zar se toga nisam setila? Ne pitam se zato sto sam nezahvalna, neskromna, i ne ustezem se da postavljam takva pitanja (iako jesam sve to) vec zato sto smo se juce vratile pa je povratak vrlo svez.
Ustale smo oko 6 jer je aerodromski shuttle insistirao da moraju da nas pokupe prve. Bez dorucka i nenaspavane pokupili su nas kao sto su trazili. Sledeci su bili Italijani, njih cetvoro u srednjim godinama. Pozadi, do nas, sela je jedna glomazna zena koja se jedva popela u automobil. Uspelo joj je iz cetvrtog pokusaja, pa se potom zaglavila u prostoru izmedju dva reda sedista. Nije ona bila debela po standardu koji su Amerikanci postavili pa sada izvoze celom svetu kao sto izvoze sve cega se sete, jer svaka im je zlatna, ne, ona je bila vise evropsko-matronski popunjena. U njenim godinama visak tezine unistava kolena, blokira put krvi, zatrpava bubrege, i radi verovatno jos milion losih stvari, i sve to bledi – jer se ne vidi – ali kad shvatis da ne mozes da sopstveno telo podignes za jedan malo visi stepenik od 20cm zar se ne zamislis nad svojim zivotom i zivotima svetaca koji su svi od reda gladovali da bi bili blizi Bogu i sada se u njihovu cast svi prezderavaju. Kazu da svako voli Boga na svakoj nacin. To bi trebalo da kaze da je svako nesto posebno, pretpostavljam. I to Amerikanci izvoze. Na tone.
Kombi je ubrzo bio natrpan ljudima i prtljagom, i zanosio se malo u krivinama. Od naseg dueta jedan deo peva o svemu sto vidi kroz prozor, kao i obicno, ja sam umorna kao sto svako ko duboko pati usled nedostatka viseg smisla oseca umor – do srca, mozga i bubrega. Ne pamtim ni kad sam poslednji put spavala pristojni niz sati. Odmor tome sluzi, sto mu je verovatno jedina svrha, i to kakva svrha – vrhunska – ali ne i meni.

Na aerodromu pise da je nas avion na vreme. To nam je jos uvek ostavilo dovoljno vremena da cekamo sa drugim Kanadjanima. Medju njima su se isticale dve grupe: jednu su cinili muskarac od oko 40, uspesan i na odmoru (u sortsu), i dvojica mladica univerzitetskih studenata (sudeci po njihovim majicama), koji su planirali da postanu uspesni kao i on ako ne i daleko uspesniji. Drugu grupu su cinile cetiri mlade devojke, jedna zena srednjih godina, i jos jedna starija koja je verovatno bila njena majka. Sve su bile obucene veselo, i cavrljale veselim glasovima o necemu sto nikako nisam mogla da uhvatim, jer je bilo nebitno i nezanimljivo, ali su njihovi glasovi zvucali kao ptice kad pevaju na pocetku dana – veselo i melodicno. Ona prva grupa je pricala o ozbiljnim stvarima. Kritikovali su Pariz. Onaj uspesni muskarac je rekao onim nadobudnim – znate kad bih ja mogao da imam kucu kao moju u Parizu? Nikad! To je trebalo da bude retoricko pitanje. Mladici su ga gledali sa odobravanjem svega kanadskog, narocito kanadskih kuca, koje u okolini Toronta gutaju plodnu zemlju na kojoj ce jedino zeleno sto ce nici u beskrajno dugoj buducnosti dok ljudi vladaju ovim delom Svemira biti vestacka trava nadojena hemikalijama, oko koje ce siroki autoputevi od betona po kojima ce siroki automobili voziti ljude sve sirih guzica progutati jos vise zemlje, i tako Kanadjani rastu, zive, umiru i misle da treba, jer svega u Kanadi ima puno, pa i plodne zemlje, oko koje se inace veci deo sveta muci, i uglavnom zbog te muke umire, ali ko im je kriv kad nisu Kanadjani, a ni Amerikancima nije lose. Jedan od onih mladjih tvrdi da je video Parizane koji nose patike, iako svi tvrde da se to ne moze videti. A-ha! Dobro, kaze onaj iskusni, zavisi u kom ste kraju naisli na takve primerke, ali ima toga, ima – tvrdi samozadovoljno. Pa ni leta nisu tako topla kao u Torontu, buni se jos jedan mladji. Nisu, opet poducava onaj uspesni, Pariz je mnogo severnije od Toronta, pa i Berlin, u kome je on bio tokom zime, ali im zime nisu hladne kao nase. Mladici sa strahopostovanjem gutaju svaku rec koju on kaze.

Moje dete u medjuvremenu luta malo po free-shop radnjama, svetlucavim kao da su vrata Raja. Nema guzve, VIP pristup, garantovano. Vraca se odjednom sa izrazom lica negde izmedju smusenog i sokiranog, prosto zguzvanog. Videla je jedan od casopisa koji prodaju da putnici prekrate vreme dok cekaju, iz one posebne grupe tabloida koji su se promucurno dosetili da papir raste na drvecu i sve dok drveca ima bice i njih, garantuju im Ustavi naprednih demokratija, i procitala na naslovnoj strani kako neka mlada zena, sva namestena za slikanje, tvrdi da je seks sa njenim ocem bio eksplozivno iskustvo iz druge dimenzije, takoreci je srecnica stanovnik Raja, ona i njen taja. Moje dete ne zna kuda ce sa ocima, a njen jadni, mali mozak se bacaka u lobanji, ulovljen, zatvoren, ne razume, i nema kud. I moj isto tako, ljubavi, i moj. Ljubim je po celu da prodje, ali znam da ne prolazi. Meni nikad nista nije proslo.

U avionu sedimo ispred dvojice decaka koji nisu toliko mali da ne znaju, ni toliko veliki da ne mogu da upakuju kolena u prostor predvidjen za kolena, koji ce nas sledecih devet sati sve vreme sutirati, pa i udarati. Roditelji ih gledaju sa obozavanjem vrednim svog lika i dela. U pravu su. Takvi klinci se obicno dobro snadju u zivotu. Nevaspitanje je put u buducnost. Kad sam negde oko drugog sata shvatila da mi predstoji bar jos sest sati nemrdanja odatle a iz svoje koze nikada, sve dok je posedujem, mislila sam da je to najniza tacka tog dana. Nije bila.

Prvo su prikazali film koji je rezirao George Clooney. Jedan jedini zenski lik, u svetu muskaraca, naravno, je opasna bistrica koja elegantno nosi rukavice i tesne suknje pa hoda koracima od 10cm, jer tako je to bilo na pocetku emancipacije, u tamo dalekim 1920-tim, i onda ispadne glupaca na pravom mestu po vec proverenoj formuli koja nosi celi svet na grbaci i nije joj lako ali kad se moze onda se treba umnozavati i preplaviti pa i udaviti sve sto strci i truditi se da budes jedina formula, i onda junakinji iz takve epruvete neizbezno pritekne u pomoc sarmantni glavni junak koji sebe ne shvata preterano ozbiljno, kao sto i dolikuje pravom muskarcu koji ima sve sto jedna zena moze da pozeli: nije zgodan ali je pouzdan, i zabavan. Zar ima srecnije zene na svetu od male Miss Lexie? Ja sapucem kroz buku motora, izmedju slusalica i sutiranja debele dece iza nas, u uvce onom malom izmucenom mozgu da je sve to samo skript, ono sto mali Perica zamislja i plasira, i da tako gluposti postaju univerzalne istine. Cuvaj se univerzalnih istina, ljubavi, moli te mama.   

Sledeci film je engleska idila. The Other Boleyn Girl. U njemu je Henry VIII visok i zgodan, i sjajan ljubavnik sudeci po jos jednoj od onih formula kada polugola mlada zena lezi post-koitalno opustena, rasirena preko celog ekrana. U filmu pokazuju kako druga mlada zena, ambiciozna za razliku od one prve kojoj je bilo dovoljno da kralja cini srecnim neko vreme, izmanipulise Henrija nenaviklog da mu neko kaze ‘ne sada, malo kasnije’, uz obecanje ‘rodicu ti sina’, pri cemu joj je glavni adut da mu uskracuje put pod njene suknje i krinoline, na odmetanje od katolicke crkve, stvaranje anglikanske crkve i menjanje sveta, prakticno, i pri tome joj debelo-glavi kralj ne kaze ni ‘hvala’ vec odrubi glavu. Ali ne pre nego sto je optuzena za incest sa svojim bratom, kome se isto odrubi glava. U filmu ona je ta koja insistira na seksualnom odnosu sa bratom a sa ciljem trudnoce i muskog naslednika Henriju, koji se ipak ne desi na kraju, i pokazuje se opet i po ko zna koji put pametna, obrazovana zena, mladja ili starija, kojoj ambicija pomuti pamet, ubije seksepil i napravi od nje cudoviste. I opet ja sapucem u ono malo uvce da su sve to izmisljenje price, samo price koje krive istorijske podatke kako im se svidja, i kojima je jedina svrha da pokazu seks i socno meso mlade Scarlett Johansen, i zgaze gde mogu inteligenciju i ambiciju u zenama ilustracijom da to prosto nikad ne izadje na dobro, pa je mozda bolje i ne probati, sta kazete, devojke? A ona sapuce nazad da ne razume zasto prikazuju takve filmove u avionima kad ih i deca gledaju, i da ne moze da spava, i nece nista da jede a lepim ocima se vidi crvena ivica i zamagljena belina od umora i nerazumevanja kome vise nema mesta u mozgu u maloj glavi pa izlazi gde god moze. Mozda je sledeci film nesto zabavno, za decu, preracunava logiku menadzmenta avio kompanije. U pravu je. Enchanted je sledece delo na malom ekranu iznad glava i ja se odjednom setim da mi nedostaju Disney kolekcije oblih zivotinjica koje pricaju, skacu i prelivaju se u druge zivotnijice i svi skupa pevaju i vole se. Oh, kako bih ja volela da zivim u slikovnici. Udjem u jednu, i nikad vise ne izadjem. To bi bilo za mene, i odmor i ambicija, i obavezno neko mestasce za zivot u pitomoj sumi. Please, please, please.

U pauzama izmedju filmova pogled mi pada na novine koje cita muskarac malo ispred mene a po strani. Poceo je jedan rat dok smo mi bile na odmoru. Pise u Herald Tribunu da se Cesi brinu i prisecaju nedavne proslosti od pre 40 godina. Svi se boje Rusa. Nisu racunali da ce se oporaviti tako brzo. Ili ikada. A i Kinezi su napravili Olimpijske igre da sve sljasti. Indijci su povtrdjeno najpametniji na planeti. Kako ce se putovati ubuduce sa engleskim. Treba uciti ruski. Jadni Gruzijci – mlada demokratska nacija, ali stara istorija. Podseca na Scarlett Johansen iz filma. Postoji proverena formula za takve herojine. I u politici i u seksu.   

Kad smo stigle, a stigle smo, i to je daleko bolje nego da nismo, susret sa zenom carinikom i sluzbenikom drzave, koja je prvo mene ispitala pa onda moje dete ko sam ja njoj a ko je ona meni, i gde je pismo od oca koje potvrdjuje da nisam dete ukrala iz zemlje – ali ja je vracam u zemlju, podsetila sam je, sto je bilo nevazno kako mi je objasnila jer ja sam mogla da je ukradem iz neke druge zemlje, a toga se stvarno nisam setila – i opet moje dete gleda onim istim pogledom nerazumevanja koje sada vec izaziva pravi alarm u meni. Da li je moguce prestati za danas sa lekcijama o ljudima, molim vas! Umorna je, nije dovoljno spavala, i ona je zaista samo jedna mala devojcica. Zena za salterom sada primenjuje customer service lekcije: smeska joj se i pita je da li se zahvalila mami sto je vodila na tako jedan lep put. Onoj istoj mami za koju je trenutak pre toga pitala da li joj je mama, i ko joj je uopste. Klinka klima glavom, i prolazimo. Konacno.

U taksiju do kuce je udobno i previse hladno. Napolju je Toronto ruzan. Ili sam se prerano vratila, ili sam vec predugo ovde. Tolika ravnica a nigde kukuruza. Ili razi. Zlatne, lelujave razi. U slikovnicu, molim vas, ne zaboravite na mene kad tehnologija uznapreduje i omoguci ljudima zivot u slikovnicama. Iako ce to tada verovatno liciti na sve ovo, samo bolje nacrtano. Vozac taksija je postariji Indijac, kao sto su uvek vozaci taksija od aerodroma. Oni na to drze monopol. Ne usudjujem se da zamislim kroz kakve bi muke prosao neko drugi ciji je zivotni san da vozi fin automobil od i do aerodroma. Zna se sta je monopol. Batinanje, korupcija, kontrola i tako dalje. A i onima koji monopol odrzavaju nije lako. Nikome nije lako. Nespojivo je biti ovako umorna na tako udobnom sedistu.

Kad smo pristigle kuci, nasa zgrada okruzena zelenilom deluje smireno, unele smo kofere do lifta. Liftovi ne rade. Od dva na raspologanju, ni jedan. Mi zivimo na 14. spratu. Oh, tu sam apsolutno shvatila da je ici na odmor besmisleno, kao sto je i sve drugo besmisleno. Otac mog deteta ne zivi daleko od nas pa smo odvukle kofere do njega. Srecom te je bio kod kuce. Popila sam casu vode, ostavila kofere i dete i izasla u realnost mog kanadskog zivota. Osnovne namirnice i put do 14. sprata stepenicama. Pravi pravcati toranj, kao iz slikovnice. Unutra je sve kao sto je bilo ostavljeno pre tri nedelje, samo sa mnogo vise prasine. Nikad od mene nece postati dobra domacica. Cak nisam sigurna da razumem celu stvar sa postajanjem bilo cega. Bar ne na svom primeru.
Jedna jedina stvar mi je nedostajala. Radio. I blog. Ali njega sam mogla da pisem bilo gde. I radio sam mogla da slusam bilo gde. Nista mi nije nedostajalo.
Gledam se u ogledalu. Lepo sam pocrnila. Ivana sa bronzanim tenom. Ivana u novoj kozhi. A ista. Potpuno ista!

To je bio jul. A sada – avgust

Pre neki dan, dok sam stajala u redu u piljarnici, spazila sam ispred sebe jednu bakicu crnkinju, koja je gledano sa strane izgledala kao isecena iz slikovnice, ili price Mark Twain-a. Napolju je bio vruce ali je ona bila dobro obucena, da joj ne bude zima. Svi su se u piljarnici i na ulici kretali hitro, ona nije zurila. Debelo smotana proseda vunasta kosa joj je stajala kao turban ispod koga je ona prozivela dug zivot, noseci svoju kosu, jad, i tezinu rasporedjene gde se naslo mesta, a bilo je sigurno i radosti, jer ona se sve vreme smesila. Onako sa strane, radoznaloj, i zagledanoj u nju kao da je ispala iz aviona kojim raznose bajke okolo, taj njen osmeh je licio na polu-senilni (kad se zaboravi pola zivota, ona pogana polovina, da budem precizna), polu-deciji (kad se zaboravi sve drugo osim ovog trenutka, i on je uvek lep, ‘taj’ trenutak), i polu-nesto-iz-njene-radinosti. Osmeh i po, sve u svemu, i meni je taj osmeh sa strane gledan bio neodoljiv. Ja sam stajala u redu iza nje, ruku i nogu natovarenih vocem, ukljucujuci male prste na stopalima, i posto se nisam setila da uzmem korpu pri ulazu u radnju, sve je to visilo na meni kao na jelki van sezone. Narocito su tresnje bile zagasito rumene. U levoj ruci drzala sam korpicu sa lokalnim breskvama, koje su tek dozrevale. Nejednake velicine, zuto-crvene, nikad prevelike od agrarnih silikona, one su uvek ukusnije od onih koje dolaze iz Amerike, i ja sam se vec radovala kako ce klinka uzivati, narocito u najvecoj, koja je izgledala socno i mocno breskovski – klinka voli breskve.
Nista mi od tog mog tereta nije bilo tesko, jer je bakica iz bajke ispred mene bila slika kakve volim da gledam. Ona je, kako rekoh, bila vrlo spora. Sve sto je imala je rasporedila po pultu, odakle je mladi Kinez vesto i brzo svaku robu zasebno odvagao i dodavao cenu. Premisljala se oko jedne tikvice, i na kraju odustala od nje kad je posle pazljivog traganja po novcaniku zakljucila da joj on nece ispuniti zelju. Tu meni srce pade par spratova nize, ali ona se i dalje smesila tim opojnim osmehom, kao da je prethodne noci imala susret koji je obecao jos puno tikvica, i kako ona nije tip da pozuruje dan, neka, bice prilike. Na izlasku je napravila jedan korak, taman da se ja uvucem ispred mladog Kineza sa mojim (n)ovogodisnjim teretom, i odmah zastala. Ispred jednog omanjeg standa na kome su bile gusto poredjane korpice sa breskvama koje sam vec opisala, i koje su zaista izgledale mnogo dobro, karnevalski. Narocito im je zuta lepo stajala. Tu ih je gledala, i smeskala se, i ja sam vec zavrsila i natovarila opet sve na sebe, ali nisam mogla da prodjem dalje. Stajala je ona, gledala u breskve, stajala sam i ja, gledala u nju. I ponudim joj korpicu iz moje leve ruke, uz reci i osmeh iz moje radinosti:
– Izvolite, uzmite jednu.
Mislila sam da nece odoleti onoj najvecoj, najlepsoj, koju sam htela za moju klinku, ali ima sigurno dobrih i ispod nje, i klinka ce voleti da cuje ovakvu pricu.
Ona je pogled sa brojnih korpica premestila na moju, osmeh je pratio pogled, i sada je, rekla bih, bio jos veci, pa se podigla jedna ruka sporo, oklevala, i onda ispruzila i uhvatila drsku korpice, da je uzme celu. Iznenadjena, ja sam korpicu povukla nazad – mozda me nije cula, ili nije razumela, sto se meni cinilo kao vrlo moguc razlog jer ona nije izgledala od ovog sveta – pa dok je njena ruka jos bila u vazduhu, spora da se vrati odakle je dosla ili strpljiva da saceka i vidi kuda ce te breskve (ni jednom me nije pogledala), uzela sam jednu breskvu iz korpice (ne onu najvecu, nego jednu finu, srednju) i pruzila joj. Ona ruka je prihvatila, i stize da mene glas, taman po meri uz osmeh i turban od kose i povijena ramena:
– Hvala.
Trenutak razbijen, i moje ruke, noge i mali prsti na stopalima pretovareni, izasla sam iz piljarnice, sa mislima da sam bas jeftina jer sam mogla da joj dam celu korpicu ili kupim jednu drugu. Ali nisam se odmah setila, nisam ni planirala nista od toga nego sam sve zbog magicnog osmeha zaljubljenog u tikvice i breskve reagovala spontano, a korpicu koju sam pazljivo izabrala za nekog drugog ne bih htela da dam ni njemu, i nije mi bilo zao sto sam se drzala svoje korpice, ali mi je bilo zao sto joj nisam kupila drugu, pa mi u stvari ni toga nije bilo zao, jer je trenutak vec bio pokvaren, iako onaj osmeh i turban i povijena ledja ne postoje u svetu trenutaka, no nista se vise nije moglo uraditi, osim da nastavim da se smesim prirodnoj pohlepi one ruke, koja je videla ponudjeno i htela da uzme sve. Dobro je bilo da sam ipak ostavila jednu breskvu na oltaru takvom jednom zemljanom bozanstvu, nikad se ne zna. Samo radost nije vise bila onako zuta i crvena. Relativnost svega bi trebala da me podstakne na neku tiradu, ali mi ne ide. Sve je na tu temu vec receno.
Breskve nisu valjale. Prerano ubrane. 

Ali to je bio jul. A sada – avgust.
Danas klinka i ja krecemo na put, na jedno mediteransko ostrvo prvo, pa u Pariz. Pokusavam da se setim kad mi se to poslednji put desilo. Nikad. Bila sam jednom u Parizu, i nosila preko Atlantika i pola Evrope jedan slamnati sesir sirok kao Teksas, koji je zasluzio jedan film ali je dovoljno i da ga se Sanda seca. Ovog puta je sve drugacije. Klinka i ja smo imale sloznu nameru da spakujemo celokupnu garderobu, samo nam nije uspela. Prepakovale smo, nije to bilo strasno. A i sesir je manji ovog puta. Po povratku ce pretpostavljam biti manje neuroze, bar neko vreme, a proze – oh, bice sigurno proze. Ali ovo nije vreme za pricu o povratku. Nemam ni vremena vise. Ovo je sada avgust.