Laži od zlata

U subotu smo fina dama iz Otave i ja otišle na ručak u Fixx kafe na Yonge ulici, malo ispod St. Clair-a. Ovo mesto je moje nedavno otkriće. Vlasnici su sitan par tamnoputih ljudi iz, nagađam, Libana, ali mogli bi da budu i iz Izraela, možda čak i Egipta… nisam ih pitala jer mora da im je dosta takvih pitanja, kao i svim imigrantima. Odakle ste – posle hiljadu puta može jedino da ide na nerve što je poslednja inkarnacija strpljenja, i koga je uopšte briga odakle je ko, važno je da smo svi tu. Ovo dvoje prave fantastičnu klopu, odnosno ona to radi – sredovečna, sitna, voli šljašteće bluze i visoke čizme, i neverovatno kuva. On vodi biznis i uzbuđen je velikim planovima koji sežu daleko u budućnost. Meni je drago da su ovde dobro posećeni a ako to krene još bolje, što da ne, neka.

U subotu, kad smo se mi našle u kafeu, sve je išlo vrlo dobro, kad sam ja odjednom registrovala razgovor za stolom do našeg. Tu su sedeli jedan tata i dvoje dece, dečak i devojčica, od oko 7 i 9 godina. Nasuprot njima, na zidu je bio veliki LCD ekran i ne znam da li je on komentarisao nešto sa ekrana, moguće je da nije, jer deca su bila premala da obraćaju pažnju na tako šta. On im je objašnjavao šta je to diktator kad sam se ja uključila. Mora da mi je to privuklo pažnju. Nisam ga čula jasno, do mene su dopirali tek odlomci njegovih rečenica. On je nastavio priču jednim suprotnim primerom – stabilnog društva. Društva u kome vladaju red i mir, u kome ljudi plaćaju porez i stvari se rešavaju za dobrobit svih. Bilo je to neverovatno dirljivo, slušati oca koji govori svojoj maloj deci, pokušava da u njih ugradi vrednosti koje će im trajati i čuvati ih za sva vremena, a ko zna kakva će vremena naići kad oni porastu. Tata i deca su bili tamnoputi kao recimo Pakistanci, možda Egipćani, ili Indijci. On možda zna iz ličnog iskustva i o diktaturi i o drugim lošim stvarima, ali ono gde on želi da se fokusira, i usmeri svoju decu, su države gde postoje dobre šanse da ljudima bude dobro. Ne mogu da se otresem te slike.

U našem gradu, u toku su izbori za gradonačelnika i razne gradske funkcionere. Ako je igde važno učestvovati, to bi bilo u političkom životu svog grada. Samo se meni ne da. Osećam se krivom što odbijam da učestvujem, ujedno i kivnom što mi uvaljuju krivicu jer odbacujem olako svoju ‘građansku dužnost’. Moje neučestvovanje ne dolazi od toga da nemam potrebu da grad bude bolji, već je u pitanju nepoverenje prema političarima i svakome ko se prihvati zadatka. Nije ni do prihvatanja, već lomljenja da se u zadatak uđe. Ljudi su previše slabi i koruptivni za takve idealizovane funkcije, kojima među tolikim idealima nikako da dodaju realnu dimenziju: odgovornost za svoje postupke, i to vrlo opipljivu, u vidu novčane, zatvorske i svake druge kazne. Kad se to bude uvelo, legitimna odgovornost ne samo za obećanja već i za sve što se pod njima uradi ili ne uradi, onda ću se i ja rešiti da budem deo sistema.

Na gradskom nivou, predizborna kampanja se ogledala u plakatima na travnjacima ispred privatnih kuća, podsetnika u svim medijima da odgovorni ljudi glasaju, izveštaja o svakom kandidatu, do telefonskih poziva svima koji u ovom gradu poseduju telefone, i kojima bi se po javljanju vrtela snimljena poruka jednog od kandidata, do samih kandidata koji kucaju na vrata kuća i stanova, rukuju se sa tobom i hoće da popričaju, ubede te da su oni odgovor na sve tvoje brige u vezi ovog grada, a i šire, jer svi oni imaju daleko šire ambicije. Moje mišljenje o ljudima koji bi da se bave politikom se može videti ovde (i ostaje nepromenjeno).

Danas je dan izbora i prošao je u nekim drugim aktivnostima i mislima za mene, međutim političari i sistem ne miruju. Glasa se od ranog jutra, svuda po gradu su podsetnici da odgovorni građani glasaju, i glasaće se sve do 8 uveče pa tako ni najzauzetiji nemaju izgovor da nisu stigli.  

Negde oko 5 zazvonio je telefon. Kad sam podigla slušalicu, sa drugog kraja se javio mladi muški glas da me podseti da Josh Matlow hoće moj glas, a on se nada reizboru za nekog političara u školskom sistemu. Ja sam na Josha naišla jednom prilikom kao roditelj i nije mi se uopšte dopao. Čak bi se slobodno moglo reći da je potvrdio svaki stereotip i svaku mudrost o političarima. On je još mlad i tek na početku ali ako jednog dana dogura do premijera, ovo će ostati zabeleženo na Internetu, pa ko je još tu, neka proveri. Zahvalila sam na podsećanju i spustila slušalicu. Oko 6 mi je neko zakucao na vrata. Tamo je stajao neki drugi mladić, sav okićen nalepnicama i bedževima koji su nosili Joshovo ime. On je bio tu da me podseti da… – can you, please, leave me alone?-  prekinula sam ga. Jasno mi je da vi pomno pratite ko je već glasao, ko nije, možda se Josh i ne kotira tako dobro u ovom trenutku, par sati pre zatvaranja glasačkih stanica pa vas šalje, svoje volontere da kucate ljudima na vrata, ali ja želim da me ostavite na miru, i sa telefonskim pozivima i sa posetama – leave me alone, can you get that? Ljudi imaju stvarne živote, sa stvarnim problemima, koje nijedna politika neće rešiti, i koji vam je zakon dao za pravo da me pratite, pronalazite, zovete i kucate na vrata, ne znam, ali sigurno nije zakon za koji sam ja glasala, stoga – back off!

Momak se izvinio, što nije bilo iznenađenje, svsi su ovde izuzetno ljubazni, budući političari, svi čekaju svoj red. I ja sam se opet setila tate iz Fixx kafea i njegove lekcije svojoj deci, pune srca, nade, i vere da je bolje sutra moguće. I tu mi je naišla neka duboka žalost. U svakom društvu, osnovna stvar je pošten pravosudni sistem. Onaj koji će kontrolisati nasilno ponašanje, korupciju, skupljanje poreza. Kako se lako ljudi zaborave, to je jedna od najtužnijih lekcija savremenog društva. Ni pet minuta nakon što su shvatili da stvari mogu da budu bolje. Niko nikada neće toliko žaliti za ovim vremenima od ljudi koji su skoro imali nešto tako dobro kao savremeno društvo. Ne savremeno u smislu trentunog, već savremeno kao najbolji modernizam ikada osmišljen. Možda su prerano odrasli, možda nisu nikad odrasli, ali ako pokušaju, verujem da će se dobar broj njih setiti lekcija svoji očeva, u kojima se govori o stvarima kao što su odgovornost, poštenje, trud. Svi smo mi došli na domak savremenog društva, i svima nam izmiče. Nikada neće biti ovakve prilike, i mi smo je propustili.

Sada je pola devet, i verujem da su nezvanični rezultati svuda objavljeni i pobednici uveliko slave a gubitnici se kuraže za sledeći krug. Ne znam zašto imam osećaj da vremena nikada nisu bila tužnija iako je bilo puno tragičnijih. Nadam se da tata iz kafea to nikada neće ispričati svojim malenim. Neke laži su vredne suvog zlata.

Advertisements

Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko

Tek sam stigla kući, izula se, presvukla, spustila u fotelju. Zazvonio je telefon. Martin pita da li sam slobodna večeras i da li hoću da mu se pridružim u Trane Studiju. Trane kao Coltrane. Imaju neki lokalni festival, mesto nije loše.
Slobodna sam i nismo se dugo videli, ali tek sam stigla… – kad počinje?
Imaš tri sata da se opustiš, možemo nešto da pojedemo.
Neću izdržati toliko dugo da ne večeram, ali doći ću, možemo da popijemo nešto.
Važi, vidimo se u 9.

Nisam ogladnila pa nisam ništa pojela. Popila čašu vina. Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko. Čitala nešto, zakasnila. U žurbi da ga sretnem, razmišljam kako mrzim da kasnim. Mrzim da žurim zato što moram, inače žurim redovno. Ali kad ne moram žurba je kao zalet pred poletanje, i takvu harmoniju duha i tela volim.  Mržnja i ljubav su možda lice i naličje, ali ne iste pojave. Slučajnost je ništa više da se svakome guraju u grudima.
Zašto ne bih usporila, zapitala sam se na desetak metara od Bathurst stanice metroa, usred koraka, umalo izgubila ravnotežu – nije hladno, Martin me ionako ne čeka napolju već je udobno smešten u Trane environment-u, i nikad se ne ljuti ako kasnim. Prevrat u planovima, u glavi, ništa veliko.

Martin je sedeo za barom i studio je bio pun. Osvrnula sam se da pogledam oko sebe dok me je Martin odmerio. On to uvek radi i obično je najneprijatniji deo večeri. Trane Studio ima enterijer koji odgovara muzici iz ozvučenja, diskretno osvetljenje. Sa moje desne strane sedi jedna devojka, ispred mene a iza bara guraju se jedan nasmejani crnac i nasmejana crnkinja. Martin je dobio svoje malo zadovoljstvo u međuvremenu, ja sam sela i barmen je prišao da mi objasni da zbog promene vlasništva nemaju još dozvolu za služenje alkohola ali imaju egzotične sokove od pravog voća i pružio mi je još i meni odštampan na finom papiru. Tako dobro ide ovo sa prevratima, zadovoljno se smešim i osećam da sada jesam gladna a piće sam već popila, i sve je u savršenom skladu.

Daleko od nas, pod osvetljenjem, smenjuju se bendovi i vokalisti. Svi dobro zvuče, i pripadaju manjinama – različite vrste Azijaca i crnaca. Šta će se desiti konceptu manjine kad neke od njih prerastu u većine. Kakav će tek to prevrat biti.  Gori od ovih kojima sam ja sklona, nema sumnje. Vokalisti pevaju sa puno talenta i vrlo su mladi. Ne znam šta je potrebno za uspeh u show biznisu, osim dobrog menadžera, ali oni su tako puni nade i snova, zapljuskuju nas na barskim stolicama sa dugačkim nogama, i sedimo mokri od nade i snova, nas grupica, meni tog trenutka stiže narudžbina, i Martinu sipaju đus. Barmen objašnjava da je u međuvremenu nestalo to što sam naručila pa je on dao sebi slobodu da mi donese nešto drugo, ali ovo je podjednako dobro, i još – dodaje – neće mi naplatiti. On sve to govori sa tako iskrenim osmehom na licu, kao da je jedina svrha tog mesta da deli neku vrstu koktela koji mnogo liči na ljubav među ljudima, i ja se zahvalim njemu da nema potrebe, i Martinu što me je pozvao na to mesto. Hrana je izuzetna, i mala porcija je taman po meri moje gladi. Malo slušamo, malo pričamo. S vremena na vreme okrenem glavu i spazim da svakog puta sa moje desne strane sedi neko drugi. Martin je postojano tu već godinama. Barmen je otišao i nije se više vratio. Umesto njega iza bara efikasno posluje još jedna devojka, i na sceni su opet novi muzičari. I ja sam tu već godinama. Još uvek je sve novo, puno puta nije.

Martin priča da u poslednje vreme piše poeziju. Vadi iz ruksaka svežanj papira. On u njemu nosi sve. Čovek koji toliko malo ima kao Martin, nosi previše na leđima. Pruža mi papire, i razmešta dve male crvene čaše sa upaljenim svećama sa moje leve i desne strane, da mi ponude bolje osvetljenje.  Poezija je u obliku haiku slagalica od uobičajenih izreka iz jezika i klišea. Smeštene po sredini stranice, nižu se jedna ispod druge. Cerebralne mrlje znoja njegovog truda i nebrojenih sati, ne sviđaju mi se u prvih nekoliko redova. Da bi se i tu desio prevrat. Stranica za stranicom, njih dvadeset pet, uz crveno treperavo svetlo sveća, ritam njegovih slagalica, znoj i nade i snovi, sve izmešano, i staro i novo, uvek novo, utapaju glasove sa pozornice i osim crnih slova na belom papiru vidim samo obrise crvenog puta pred sobom, njegovo prisustvo sa leve strane me zaklanja od gužve, na desnoj je neko opet ustao i na stolicu se spustio neko nov.

Vraćam mu papire i zahvaljujem. Objašnjavam da sam reagovala uzbunom na poznato u prvi mah, da bih odmah zatim shvatila da sam upala u jedan novi tuđi svet. I dopalo mi se tamo. Drago mu je. Pričamo o detaljima, ja slušam, učestvujem, ali one dve crvene svetiljke još uvek trepere i odvlače mi pažnju. U filmu ’Love Jones’, koji je fina atmosferična ljubavna priča u kojoj bi mogao da statira i Trane Studio, urbani angst Čikaga se u finom ritmu prevodi u poeziju, intimnost i dinamične a nenapregnute prevrate između poznatog i novog. Volim takva mesta. Pre svega, pre nego što se desi – dan, noć, uspeh, poraz ili kraj druge vrste – bilo šta, postoji jedna opojna smeša, i ko tu prođe često, zahvati koju kap, neka s vremena na vreme sedne kraj mene, volela bih da malo pričamo, malo ćutimo, biće dobro.

Pred polazak je Martin obavestio devojku iza bara da nam je bilo obećano da nećemo platiti moj deo. Ona o tome nije ništa znala. On to uvek radi. Ali njemu je lako, njemu hrana nije bila u stomaku. Nije važno, insistiram, važno je, on insistira, devojka rešava da je bolje da ona popusti, ali ne želim da onaj lepi Trane osmeh™ zapadne u nevolju, i zaista nije važno, važno je, dobacuje opet on, i sve se završilo dobrom napojnicom. Možda je zaista bilo važno, razmišljala sam kasnije. Znaš, podsetila sam ga na ulici, ja sam sve pojela i bilo je stvarno dobro. Nije to važno, odgovorio je.

Rekla sam mu na rastanku da je njegova poezija bila najlepši deo te večeri. Nije to bilo sasvim tačno jer veče takvih prevrata donese puno, puno dobrih stvari, ali to bi bila preduga priča a bilo je kasno, i taj deo priče je bio samo moj.

Priča za laku noć

„Mama, da li smo mi siromašne?“
Sedi na krevetu snuždenog lica, gleda u mene sa mešavinom panike, nade i očajanja.
Ja stojim na suprotnom kraju sobe, sred neočekivanog minskog polja koje je isplivalo iz mulja, i liči pomalo na nered njene sobe sa razbacanim stvarima po podu.

Zvanične statistike prošle godine su tvrdile da su za život dvočlanoj porodici u ovom gradu potrebna godišnja primanja od $42,000. To nije mala plata. Neretko je za tu platu neophodna univerzitetska diploma. Ja zarađujem više i uglavnom pokrivam troškove. To se ovde često zove ’working poor’, ali nisam sigurna oko etikete. Ima puno ljudi koji zarađuju puno manje, možda se odnosi na njih i mi spadamo u srećnike. Ima puno ljudi koji zarađuju puno više. U odnosu na njih nismo tako srećne. Ne skidam pogled sa njenog lica. Ovde je potreban jednostavan odgovor – samo jedan moguć.

„Nismo,“ odgovaram posle duže pauze. Glasno je uzdahnula od olakšanja.  Ona ne zna da već godinama zvona zvone nad tragičnim završetkom nečega što se sa puno elana zove srednja klasa, a služi kao prop u svakoj foto prilici, služi i kao izolacija za uspešno ublažavanje frikcije između ekstrema druge dve klase, služi kao politička ping-pong loptica, što je idealni sport u političkim krugovima, bacati okolo loptice bez težine, takoreći imaterijalne, i služi i na drugim mestima – gde god je potrebno služenje. Ljudi sa svojom decom, kućnim ljubimcima, dugovima, i lepim uspomenama, se dele isključivo na bogate i siromašne. To verovatno zna, iako se ja trudim da je održim u neznanju.

Ono što je konkretno dovelo do moje interogacije su druge mame tj. njihovi načini podizanja ženske dece. One koje vode svoje devojčice u shopping bar jednom nedeljno, a neke su još redovnije: tri puta nedeljno. Ako je nemoguće naći ih drugačije, prošetaj do Holt’s-a, i tamo u nekom od departmana naći će se i mama i ćerka. Klinka je imala mali breakdown baš te večeri, koja nije izgledala puno drugačija od drugih večeri, i ja nisam bila spremna – zašto ona ne ide u shopping bar jednom nedeljno, zar ja ne razumem koliko je to teško kad sva druga deca idu?

Objasnila sam da sve i da zarađujem pet puta više, mi ne bi išle jednom nedeljno u shopping, niti bi ona išla bez mene sa drugaricama pošto ja ne volim. To nije bila dobra strategija.

Objasnila sam i da je to pogrešno, jer orobi decu pre nego što išta znaju i ukrade im želje i snove, što je fundamentalno bogatstvo jednog ljudskog duha. Nije me čula.

Pokazala sam na odeću u prepunim fiokama, i onu po podu, i da niko u našem domaćinstvu ne zna tačno šta tu sve živi, od toliko stvari. To uopšte nije dobro prošlo.

Objasnila sam da se osećaj za vrednosti, kao i onaj za meru, razvija i vrlo je ranjiv, a ovakvo ponašanje ga ubija dok je još zelen, tek tanka grančica u začetku. Gledala me je ćutke iz dubine tužnih očiju.

Nisam objasnila ključali bes na žene koje umesto mene podižu moje dete a da ih ja nisam pozvala. Nisam objasnila ni da mi je jasan jedan od razloga iza tog ponašanja, za koji ih ne krivim ali ga svejedno ne prihvatam – budući opstanak njihovih kćeri u budućem svetu isključivo bogatih i siromašnih umnogome zavisi od toga kako će se udati i razvijanje osećaja privilegije u ženama dolazi od učenja i usavršavanja navika koje uz privilegovanu klasu idu, uključujući veštine shopping-a probranih artikala i probranih brendova u probranim lokacijama.

Pričala sam dugo, ali sam već negde na pola odustala i posmatrala iznad naših glava sudare malih maglina, koje su pretpostavljam bile moje reči, zarobljene u ovoj sobi, u ovom razgovoru, kao i nas dve u svojim nastojanjima da budemo nešto što nam je izmicalo.

„Ja nemam para za takve rizične izlete u masovno ludilo, ljubavi. Takvo ponašanje je pogrešno i vodi ka lošim stvarima,“ završila sam pogurena i poražena. „Kasno je, spremi se za spavanje.“

Vrlo brzo nakon nje, odvukla sam se i sama u krevet. Napušta me sve, razmišljala sam zagledana u plafon, napušta me razum, napušta me snaga, napušta me i srce.

Probudila sam se u 4. Ležala otvorenih očiju.
„I hate you,“ rekla sam noći iznad mene.
„I hate you,“ rekla sam jastuku.
„I hate you,“ rekla sam celom svetu.
Do 7 imala sam plan.

Priča za laku noć

Priča za dobro jutro

Probudila sam je. Ušuškana leži, sanjiva, pitomo se smeši i kaže: „Dobro jutro, mama.“
Smestila sam se na ivicu kreveta, napravila mi je mesta.
„Da li sam ti nekad pričala o Gloriji?“
Odmahuje glavom, pitomost njene naravi i okrugli obrazi njenih godina topli naspram sivog jutra.
„Znaš kako neka deca imaju invisible friends?“
Klima potvrdno.
„Nije to.“ Između rečenica dozvoljavam samo jedan otkucaj ritma.
„Jel’ znaš šta je alter-ego?“
Opet odmahuje glavom, ćutljiva, radoznalost se tek budi.
„To su neke komplikacije na već komplikovanu temu, ali ’alter’ znači druga a ’ego’ znači ja, pa kad ih složiš dobiješ ’druga ja’.“
Sluša, glava i dalje udobno pritiska jastuk.
„Jednom davno, kad sam bila student, videla sam u jednom butiku – mislim da je bio u Đure Jakšića, znaš tamo, kod Knez Mihajlove? (klima potvrdno, smeši se) – jednu lepu haljinu. Apsolutno najlepšu koju sam ikada videla. Dolazila sam redovno pred taj izlog da joj se divim. Nisam nikada ušla da je probam. Cena je bila izložena uz haljinu; sve i da sam radila, ne verujem da bih imala dovoljno para da je kupim. Ali dolazila sam redovno. I brinula da ako je neko kupi ona će otići iz tog izloga i… – a haljina mi se činila sve lepšom.“
Gleda me sažaljivo, razume.
„Stajala sam opet na istom mestu jednog predvečerja, kad je odnekud naišla Glorija. Stala je pored mene i obe smo gledale u haljinu. Prošlo je neko vreme pre nego što se oglasila.
„Nećeš, nadam se, da izvučeš iz džepa kutiju šibica pa da te ujutro nađu zatrpanu ispod starih novina.“
Rekla je to običnim glasom, tj. običnim za jednu Gloriju. Ja sam pogledala ka nebu – to i danas radim, uočila si – pa u vrhove svojih cipela, zatim u nju. „Glorija,…“ krenula sam, u pokušaju da objasnim, nađem opravdanje, izvučem neki dostojanstveni deal.
„Znam, znam,“ rekla je, obgrlila me i odvukla odatle.“

Uzdahnula sam na tom mestu, da uhvatim dah. Još uvek sam bila na početku a treba se spremiti za posao i školu. Ona sluša, zainteresovana, širok osmeh na licu.
„Danas ne mogu da se setim uopšte kako je ta haljina izgledala. Ali pamtim sebe pred izlogom, i da je Glorija došla.“
 Smeši se, tople oči sijaju, dobro je raspoložena.
„Znaš kako u poslednje vreme nemam smisla za humor, niti se puno smejem?“
Uozbiljila se, potvrđuje glavom.
„Ovo nam je prvi put da smo mama, znaš, i njoj i meni, i nije lako. Uopšte nije lako. Ja brinem o pogrešnim koracima, ona brine zašto ne preskočimo sve…“ odmahujem glavom, ona pažljivo sluša.
„Ali sve je počelo davno pre toga, samo ja nisam razumela dok nisam došla ovde. Znaš da sam ja rođena u jednoj zemlji koje više nema?“ Klima potvrdno. „E pa u toj zemlji gde sam se rodila, bilo je tada srećno vreme da se rodiš. Ne znam kako je bilo roditeljima, jer roditeljima nigde i nikad nije lako, ali bilo je dobro biti dete u zemlji koje više nema. I tamo, kao i svuda, bilo je lepih priča, bilo je tužnih priča. Ja sama imala sam i lepih i tužnih priča, međutim imala sam i nešto drugo, nešto neprocenjivo.“
Gleda me zbunjeno.
„Nije bilo ni samo do zemlje, već do moje mame. Ali mislim da su to zajedno uradile. A ona mi je kasnije ostavila Gloriju..“ Zaćutala sam, malo izgubila zalet, prevelika je tema, iako dete sluša.
„Vidiš, ne postoji ništa gore u ljudskoj prirodi od zavisti. Iza svakog zla – a puno je zala na svetu – ako zagrebeš dovoljno duboko, naći ćeš uvek isti izvor: zavist. I ljubomora i zavist su emocije koje svako ima, kao što ima i ljubav, strah, radost, ali ni od jedne druge nije stvorena civilizacija, a od zavisti jeste. Od svega na raspolaganju, od svega što čini ljude, sledili su najgoru.“
Ništa ne razume.
„Sećaš se parkirališta za jahte koje smo letos videle?“
Smeši se opet.
„Ona najmanja je verovatno koštala pet miliona. Bar još toliko da se održava. Dobar broj ljudi se na različite načine ispatio da bi vlasnik stekao tu svoju jahtu od pet miliona, i ljuljao se na toplim talasima mora skupa sa njom. Ali odmah kraj njega parkirana je jahta koja košta pedeset miliona. Jahta od pet kraj jahte od pedeset izgleda kao orahova ljuska, ponosni vlasnik skvrčen u ne više od četvrt oraha. A i od one veće postoji veća. “
Smešno joj je, seća se razgovora.
„Na dalekom Balkanu, gde sam ja odrasla kao u pećini nekoj toploj, sa bubama, crvima, strašnim zverima i svime što vreba na decu, niko me nikada nije mučio pitanjima ni netraženim odgovorima koliko košta njihova kuća, koliko imaju automobila i koje su vrste – svi idu na četiri točka i imaju motor – u kojim radnjama kupuju odeću, koliko često idu u shopping (jer bi svi pomislili da im nešto fali), koga poznaju, i tako 24/7. Nisam bila gladna, kad sam malo poodrasla otišla sam na nudističku plažu, i to mi je bilo dosta, a ponekad sam volela da idem bosa, volim i sada. Ako je neko imao lepu majicu, nisam bila tužna zašto je ja nemam. Ne mogu da se setim danas ni majice ni ko je uopšte nosio, a ni sopstvenih majica se ne sećam. Jedna stvar koju pamtim, pričala sam ti, su one crvene cipelice koje sam jako volela i iznosila ih dok se nisu raspale. Tome služe stvari.“
Gleda me i odobrava.
„Ja sada znam da sam bila jako srećna. Volela bih da mogu da ti dam nešto od toga, na primer sagradim visoki zid i zaštitim te iza njega. Ali ovo je tvoja zemlja, i tvoj život. Ta deca kojima mame kupuju stvari neprekidno, ko zna kakvi su njihovi životi, i životi njihovih mama, koji strahovi i brige ih bude noću, ko ih voli i čemu se nadaju, šta pamte iz detinjstva, jer – takvi su svačiji životi. Ne od krpa, već od stvarnih emocija i iskustava. Budi zahvalna za dobra prijateljstva, i ne zavidi lošim primerima. Ni dobrim primerima. Iza svakog lica su dugački misteriozni putevi kojima samo oni putuju. Glorija i ja dajemo sve od sebe, ali moraćeš i sama. Otrov zavisti kad se useli u ljude pojede ih iznutra, i nikad se više ne oporave. Nema leka. Zbog zavisti ljudi mrze jedni druge – muškarci muškarce, žene druge žene, muškarci žene… – i svi živimo u mržnji. Sve pohlepe, diskriminacije, rasizmi, fašizmi, nacionalizmi različitih boja, mizoginija, politički i ekonomski sistemi uredno usistematizovani u svojim šarenim kostimima predvode paradu – sav taj otrovni korov nikao na zavisti će ubiti ono najlepše što svako od svih ovih milijardi ljudi na svetu nosi u sebi. I tome nije lako odupreti se. Stoga, kad osetiš ljubomoru ili zavist, zastani, okreni se, pođi u novom pravcu, pronađi tiho mesto i popričaj sa sobom, sa Glorijom ili sa mnom. Okupaj se u nekoj providnoj vodi, zastani usput i divi se nekoj lepoti. Ovo je tvoj život, baby, ne daj nikome da ga prlja, skrnavi i gazi. Čuvaj se.“

Tu sam je poljubila uz ’Ustajanje!’ ustala i sama i otrčala u dnevnu sobu jer nije bilo vremena za gubljenje, ionako smo zakasnile i u školu i na posao, ali ovo je bio moj trenutak da dobijem jednu bitku i preterivanje je bilo najmanje što se moglo učiniti u tako vanrednim uslovima. Pustila sam Van Morrisona, zastala na trenutak – gde mi je Patti Smith – pa kad se nisam setila otišla na youtube, i sve sam odvrnula na najglasnije. Kad se klinka pojavila u dnevnoj sobi Glorija i ja smo skakale i smejale se, i jutro više nije bilo sivo, a vrlo verovatno više i nije bilo jutro.

„Oh, mama,“ rekla je, i zagrlila me.

Avanture u biblioteci

Bila sam u biblioteci da vratim jednu knjigu. Bolje je nazvati je knjižicom, jer je baš tanka i nerviralo me je da se trudim oko vraćanja jedne tako tanke knjige. Nije bila loša ali nije mi se dopala. Nije ni to. Ne znam – tanka knjiga.

U biblioteku sam otišla nespremna. Čitala bih nešto, a imala sam malo vremena, ni inspiracija mi nije jaka ovih dana, sve preporuke nakupljene prethodnih nedelja i godina sam negde zaturila, i tako sam se setila kako me ovdašnje biblioteke nerviraju. Imaju sistem ređanja knjiga koji je samo neko jako dugo besposlen mogao da izmisli. U stvari, iskreno se nadam da nije nasleđen britanski sistem, koji je ovde i danas merilo postojane vrednosti, jer oni retko iznevere a ovo nikome nije trebalo. Naime, sistem uopšte nisam provalila, osim da jedno slovo guraju istovremeno u više redova, jedan ispod drugog, i samo se odjednom redosled prekine – kao, recimo, kod Dor-, i krene dalje negde nazad, s leva, u drugom redu, ispod. Ali nije tako uvek. Jer u tom drugom redu je odjednom Dwa-. Okay, moguće je da Dur- ne postoji, iako Lawrence Durrell postoji, ili je postojao, ali i kad sve govori da ja prosto ne gledam kako i gde treba, nije retko da uopšte ne nađem Dur, iako Dur- nisam ni tražila. Princip je u pitanju.

Princip me ne muči dovoljno da odem po pomoć, ono što me muči je da mi kvare zadovoljstvo. A nekad mi pokvare i dan, ako tražim nešto konkretno i ne mogu da nađem. Nije mi ni princip ni problem da priznam da ne kapiram sistem, ja se čak ponosim time da se ne trpim sa sistemima, a da me neko smatra glupom me tek uopšte ne bi uznemirilo, ali traženje knjige u biblioteci je solitarna aktivnost, gde ljude treba ostaviti na miru da gledaju i tu i tamo na nešto vredno naiđu. Tako je oduvek, bar otkad ja idem u biblioteke.

Pa i knjige su im nikakve. Uglavnom u tvrdom povezu, sa kitnjastim slovima i različitim fontovima, prezime pet puta veće od imena, pa dok pohvatam šta je ime autora a šta naslov knjige, prođe mi dobar deo posete. Najveći deo imena koja na kraju uspem da pročitam glave iskrivljene u stranu uopšte ne prepoznajem. Ne tvrdim da sam neki poznavalac, ali da sam toliki nepoznavalac me odjednom uteši da sam na pogrešnom mestu.

Te tvrdopovezne knjige su teške. Osim što je drveće masakrirano bez razloga, i metafore i nešto mudrosti na teme koje svi ionako previše dobro znamo zaista nisu vredne života ni jednog jedinog drveta, ne volim ni kad me od tereta knjiga zabole leđa. Ja od njih neću biti ništa pametnija, ali ću od bola u leđima biti vrlo loše raspoložena. Plus, kad sednem da čitam, treba mi tri puta veće krilo. I uvek pritiskaju na pogrešnom mestu. Less is more, izgleda još uvek ne dopire do izdavačke industrije, gde se uporno žale kako im opada profit, kao što se žale u svakoj industriji, iako je, tvrde provereni izvori, broj sve bogatijih ljudi sve veći. Go figure.

Neophodno je istaći da sam od velikog broja ljudi slušala hvalospeve ovdašnjem bibliotekarskom sistemu, koji bukvalno sve ima – oni tvrde – pa još možeš svašta, da naručiš knjige, imaju i knjige na svim jezicima, i… ne znam šta još možeš, ali neka bude da tvrde kako možeš svašta. Naručila sam i ja par puta neke knjige, od toga sam za jednu knjigu zakasnila da je pokupim i nije je više bilo. Povrh toga da knjigu nisam dobila, nabacila sam i osećaj krivice da sam neodgovorna i ne cenim tuđe vreme, jer neko je sve to morao da odradi – naruči knjigu, pozove me putem centralnog elektronskog sistema, i ostatak.

Najgore od svega je da sam u tom neprijatnom lutanju ne vrlo inspirativnim prostorom naše biblioteke na St. Clair ulici uvidela ono što znam od ranije ali nije me trebalo podsećati – bez obzira na umeće autora (u širokom rasponu umeća), sve te nebrojene gomile reči su napisane od strane ljudi koji su bili i ovakvi i onakvi, neretko krajnje antipatični, anemični, politični u sumnjivim kombinacijama , i sa sumnjivim motivima, i etikama, i ko zna čime još, bez sumnje ambiciozni jer ljudi uporno maštaju o nekom vidu besmrtnosti i knjige iz nekog razloga spadaju u takve ambalaže, i to da ja provodim vreme zbunjena pred njihovom ponudom je odjednom bilo tako apsurdno da sam se našla zatečenom. Transparencija je bitna stvar, ali x-ray vision nije još nikoga usrećila da sam čula. Na kraju sam od svega toga u brzom hodu izletela napolje. Nešto je počelo da me hvata – možda panika, možda bes. Usput sam videla jednog beskućnika koga sam spazila i ranije, koji je na stolici uz izlog spavao, jednog postarijeg čoveka koji je čitao novine sa dva cm rastojanja, jednu mladu ženu koja je namestila svoj laptop i krenula da piše, očito inspirisana tako književnim okruženjem, i osećala sam se suvišnom.

Ali se zato kad sam došla kući sve promenilo. Imam jednog miša ovde – kakvog miša – i taj ponekad baš zna gde da otputujemo. Čarobni miš – nije, ali nije ni loš.
Otkrili smo tako nedavno miš i ja jednog Toma, eno ga u blogroll-u, a evo i linka za druge avanturi-sklone miševe. Obratiti pažnju na ‘Hollywood in the Purple Sage’ (preskočiti uvod oko Eberta), i ‘What Happened with Carolyn Cassady’ – njih sam pročitala. Ništa bibliotekarski, više domaćinski i bez primesa besmrtnosti.

Osećaj avanture. Možda se to sada elimiše iz sistema, ko zna. A bilo je tako jednostavno nekada.

http://tommydark.blogspot.com/

Evo ovde i drugačijih biblioteka, da prevare i najgore cinike:

http://curiousexpeditions.org/?p=78

Nomadi, putnici

Tokom godina pisanja napunila sam jedan veliki zid slikama. Ima nečega u tome – svako dobije jedan zid da ga nečim napuni. Može da kraj zida provede ceo život, u čuvanju, ukrašavanju, a može i da ga napuni pa ode dalje i napravi drugi negde drugo. Ne znam kakva su pravila oko ovoga, možda pravila nema. Nekome ko je prošao kraj mog zida su slike dale uvid u moj karakter i moj život, ili uvide u njihove živote pa i karaktere, ako ništa drugo zamislili su se tu i tamo nad nečim, ali činjenica je da sam ja ponegde malo ulepšavala stvari. Nikad to nije bilo namerno – ne, nikad nije bilo namerno – ali valjda ne može drugačije. Moj slikarski talenat je u bojama, ne u preciznosti grafičkog prikaza. Kad ja sama čitam, desi se jedan od moguća dva procesa. Obilazak izložbe prija. Obilazak ne prija.

Moja klinka uči o fazama vode na časovima iz nauke, o apsolutnim nulama i naučnim fantazijama sličnih vrsta, i ja se podsećam materije uz nju. Ko još pamti da je čvrsto stanje definisamo smanjenim pokretima molekula? Niža je temperatura, stoje u mestu, i malo podrhtavaju, tresu se, vibriraju, ali stoje i ćute. Oni gasoviti lete okolo bez cilja ili smisla prosto zato što mogu i puni su energije – vrući su od samog kretanja. I tu dolazi jedno mesto u knjizi Amélie Nothomb koju sam čitala prošle godine, na kome je ona uobličila i jasno definisala bitnu stvar. Rekla je nešto o kretanju. Da se mora kretati. Onda je to prenela i na druge: ni po koju cenu ne treba stajati u mestu. Ako umireš – beži. Ako patiš – pokreni se. Jedini zakon koji postoji je zakon kretanja. Praktično, život zavisi od toga, na svaki mogući način gledan.

Ovo što je Amélie rekla ja u stvari znam. Znam oduvek. Fundamentalni procesi se dešavaju u vetikalnom stanju, dok se krećemo. Čak i moju klinku učim – ili pokušavam – ali nisam prišla celoj stvari sa naučne tačke. Nisam prišla ni sebi na sličan način već dugo. Molekuli koji ne trče, već pate u mestu – ne valja. Kako je to bilo dobro pročitati kod nje. Zidovi ponekad zaista fantastično posluže. Ljudi sa njihovim teritorijama, prisvajanjima i dubokim korenima, visokim bedemima – i sve je pogrešno.