Mala prica

Ana, junakinja ove price, je uvek zurila. Hitala je – napred, samo napred – i da li je jurila za necim, ispred necega, ili nesto trece, prica nije znala. Prica se trudila da odrzi korak, ali je uvek ostajala pozadi. Zadihana, ne malo obeshrabrena, prica je jednog dana izasla, i ostavila Anu da trci svojim pravcem, njoj je bilo dosta. Otisla je do parka i kioska da kupi sebi Koka-kolu, prosetala okolo, svratila do penzionera na klupama, zavirila u kolica mladim majkama. Kad se vratila, da proveri da li je Ana izasla sasvim iz njenog skripta, videla je gde sedi na jednom kamenu, izuvena i nagnuta nad jedno stopalo.
„Sta se desilo, Ana?“ pitala je.
Ana se okrenula cuvsi svoje ime. Bila je to ne narocito lepa devojka, sasvim obicnog izgleda u stvari, mogla je takvu da nadje bilo gde, zakljucila je prica. Ovo je bio prvi put da je videla Anu – do tada je gledala samo otpozadi. Ana se osvrnula vise puta, zbunjeno zagledala okolo, i nikoga nije videla. Prica je bila previse mala za nju.

Advertisements

Zapoceti razgovori o filmu

Volela bih da gledam vise filmova u kojima su likovi, i zenski i muski, u jednakoj meri vise i obicni i neobicni. Na kraju prethodne recenice je trebalo da stoji ‘od’ i onda kaze u odnosu na sta, ali taj deo je pitanje izbora ljudi koji bi takve filmove pravili. Takve filmove bi mogli da prave zene ili muskarci, nema treceg. Verovatno bi ih pravili zajedno. Razlog iza jedne takve zelje je da je potrebna drugacija naracija. Ona koja polazi od ljudi, ne od proizvoda koji treba prodati i segmentiranog trzista. To bi trebala da bude odlucujuca razlika izmedju umetnosti i obicne robe. Sve ce se na kraju prodati, pa ipak ima razlike kako se do prodaje doslo. A ja ne moram da gledam sve te filmove, niti bi mi se svi dopali, ubedjena sam. Nije ni pitanje udovoljavanja. 

Ovo je sve vrlo opsta prica, ali od necega treba krenuti.

Jenny Lumet je napisala scenario za film ‘Rachel Getting Married’. Ona sama dolazi iz porodice koja bi se na prvi pogled zvala privilegovanom. Njen otac je Sydney Lumet, majka je novinarka i pisac. Mr. Lumet je bio belac, majka je crnkinja. Kad su se njih dvoje vencali, 1963. i crno-beli brakovi i crnkinje-novinarke su bili retkost, a moglo se i nastradati, i zbog jednog i zbog drugog. Ni to nije bio pocetak. Jenny je unuka pevacice i glumice, prekrasne Lene Horne, koja se kao crnkinja (zvanicno klasifikovana inace izmesano crnacko-belo-indijanske genetike i jos iz dobrostojece porodice) udala za belca tamo davne 1947-e. U Kaliforniji su mesoviti brakovi bili tada ilegalni. Pa su oni presli na Istocnu Obalu. Ni tamo im nije moglo biti puno lakse. Kakvi god da su bili kao roditelji dve generacije unazad, Jenny potice od hrabrih ljudi. Ona sama je mislila da treba da bude glumica. Kao lepa devojka, uz oca slavnog rezisera, pokusavala je nesto, ne vrlo uspesno, ali nije se usudjivala da proba bilo sta drugo. Od tako hrabrih ljudi ispala je Jenny, nesigurna sta da radi sa sobom. Tek je sa nekih 40-ak godina dosla na svoje.

Kazu da zene brze sazrevaju od muskaraca. Iz bezbroj primera pouzdano znam da nije tako. U drugacijem svetu bi to mozda islo drugacijim tokom, ali u ovima koje znamo – zene sazrevaju kasnije a neke nikad.

Ima onih retkih koje se izuzimaju iz tog poretka. Agnes Varda, recimo. Citala sam o njoj kod Roger Eberta, a posle sam potrazila i na web-u. On je cuveni filmski kriticar koga ja pratim zato sto lepo pise, i dopada mi se njegov senzibilitet, iako ne uvek i njegovo misljenje o filmovima. On vec neko vreme pise blog, koji je fantastican. Bogat zivot – ima o cemu i da pise. Jednom prilikom je napisao svoj blog o Agnes. Povodom njenog novog filma: ‘Beaches of Agnes’. Madame Varda je Francuskinja, sada ima 80 godina i pravi filmove vise od 50. Zovu je ‘la grandmère de nouvelle vague’. Ona je napravila prve filmove cuvenog francuskog novog talasa, ali nikada nije bila deo pokreta (niti je taj pokret kredituje u najvecem delu slucajeva). Radila je uvek samo svoju stvar. Ali ‘baba’? Ona je svega dve godina starija od Godard-a, za ime Gospino! (Pogledati iznad kao referencu delic o sazrevanju zena – prim. Ivanina). Agnes je osim sto su je interesovala samo njena posla, izgleda bila i vrlo pametna zena. Mora da je znala da bi guranjem medju ambiciozne momke novog pokreta dobila samo po mestima koja bole, tj. mnogo bi vise izgubila. 

Ono sto karijera Ms. Varde pokriva su prvo igrani filmovi – prva je dala uloge Gerard Depardieu, Philip Noiret-u, pa i Harrison Fordu – da je posle otvorila sebi vrata na dokumentarne filmove, fotografiju i umetnicke instalacije. O svom muzu, popularnom francuskom reziseru Jacques Demy-ju, je napravila dokumentarni film, koji je uspela da zavrsi 10 dana pred njegovu smrt. Film je zapocela kad su svi bili svesni da on umire, i to je bio oprostajni poklon. Zivi oduvek na Montparnassu, u starom komsiluku, o kome je isto napravila film. Ima decu, unuke, i u filmu ‘Beaches of Agnes’, koji je o njenom zivotu, okupila ih je u jednoj sceni na pescanoj plazi i oni se igraju i plesu.

Posto ja nijedan njen film nisam videla – i ne znam kome ne treba oprostiti takav promasaj – najbolje je procitati kako je Roger Ebert opisao, a on ne samo da poznaje njene filmove vec je i nju samu opisao sa toliko postovanja i ljubavi da ne treba odugovlaciti – evo linka:

http://blogs.suntimes.com/ebert/2009/02/saint_agnes_of_montparnasse.html

Jos jedan link sa kratkim opisima njenih filmova:
http://hcl.harvard.edu/hfa/films/2009marapr/varda.html

Utisci sa kabarea

Nisam bila narocito gladna, a na potezu izmedju Spadine i Bathursta ima restorana svih mogucih vrsta. U jednom pravcu se nisam odlucila, ni u povratku mi nije islo lako. Na kraju sam usla u jednu azijsku kucu rezanaca – noodle house – gde je meni obicno duzi od telefonskog imenika prosecnog grada, rezanca su od pirinca, a povrce jedva i skuvano. Nista u stilu azijskog zivota ne budi u meni asocijacije na zdrav zivot, ali svi pricaju da je takva hrana jako zdrava. Obicno ovakve kuce drze Kinezi, a nude razne varijante sa sirokog zahvata Azije – od tajlandske, do vijetnamske, sa par varijeteta kineske, ima i indonezanskih uticaja dok Japanci rade svoju stvar – sto je sve autenticno u tome da Kinezi zaista zive u celom tom podrucju, a priprema je, pretpostavljam, prilagodjena zapadnjackim ukusima. Nesto kao rezanca sa kechapom. Uz vijetnamsku supu Pho se bas tako nesto i sluzi – lici na kechap, samo je jako ljut. Supa se pusi, i dolazi u necemu sto je na pola puta do bazena za decu. Sama kuca rezanaca je zadimljena od otvorenog grila na kome se prevrcu razni nepreproznatljivi komadi mesa – nista ne propadne u kineskom restoranu, tako sam cula – ljudi jedu, odlaze, novi dolaze a par clanova osoblja jedva postizu, ali niko se ne buni. Jedan sredovecni belac sirokog lica i siroke prosede kose se gromoglasno smeje, trese se kuca, stolovi i rezanci. Od dima me peku oci, od supe mi curi nos, od sosa me peku nepca, razmisljam da li da idem na kabare ili samo krenem kuci. Na dnu supe vidim nesto sto lici na mrvice mesa. Nije trebalo da ga bude u mojoj supi.

*

Vrata Alijanse su otvorena, u malom foajeu je velika guzva. Svi drze po casu vina, crnog ili belog, na pultu su pladnjevi sa razlicitim vrstama sira. Puna sam azijske supe, i preskacem sir. Ulaz je $5, i dobije se casa vina. Svi pricaju francuski, pomalo se guraju u tesnom prostoru, ko mora da kaze nesto na engleskom strci kao da prica previse glasno. Nisam dugo vezbala francuski, ali svi pretpostavljaju da ga znam – sta cu ovde inace – pa gde ne moram nista da kazem, nasmesim se i  prihvatim sto god da mi govore. Vino posluzuju dvojica decaka, izgledaju jedva malo stariji od moje klinke. Sledeci put cu je dovesti. Ona i ja volimo da procenjujemo decake, male, srednje, velike, svakakve. Ovi su bas slatki.

*

Jedna zena ima lepu suknju. Ne pamtim kad sam poslednji put videla tako lepu suknju. Ja nemam nijednu. Gde se nalaze takve suknje, pitam se, ali ne usudjujem se ni da komentarisem ni da pitam. Ne bi mi ni rekla. Ja mozda bih da sam na njenom mestu. Narocito ako je na drugom kraju sveta. Neka putuje ako joj je do lepe suknje. Mozda moze da se naruci putem Interneta.

*

Kabare – un spectacle – se odvija u galeriji koju sam obilazila redovno dok sam dolazila na casove. Nevelika, jednostavna, belih zidova i toplog zuto-narandzastog parketa – inspirativan prostor. Tu sam videla i izlozbu fotografija o zenama sa Haitija. Siromastvo bi trebalo da bude ilegalno. I svaka zena odmah po rodjenju zasluzuje bogatu penziju za sve sto je siromastvo ucinilo zenama pre nje. Uz fotografije su stajali isecci razgovora sa njima – objektima te studije. Bez obrazovanja, one znaju sve sto treba da znaju: ovo nije zivot ni za koga, ni psi se ne bi menjali sa njima. Woman is the nigger of the world, rece onaj jedan tragicni pesnik. ‘Niggers’ bi tu istu izjavu postavljenu obrnuto verovatno smatrali uvredom . Pod svevidecim okom katolicke crkve – da  ne bude kontracepcije ili abortusa – silovane su vojnicki redovno, u drzavi u kojoj nikakav drugi red ne postoji, i neprekidno trudne. Bolnice nemaju mesta, deca se radjaju na improvizovanim krevetima razbacanim okolo, ukljucujuci krov bolnice, i one pomazu jedna drugoj, peru krpe, zavoje, pelene, i te raznobojne krpe vijore na toplom karipskom vetru, dok lepa topla lica i velike crne oci gledaju u  objektiv. Svet ljudi je uvreda i inteligenciji i zivotinjama, je bila poenta te izlozbe, koliko sam shvatila. Ali danas sam ovde radi kabarea, i na zidovima su ovog puta sarene slike – zute, crvene, zelene, narandzaste – na kojima velike ribe jure male ribe, ali ne izgledaju gladne. To je bitna razlika. Podrigujem na mesavinu francuskog belog vina i azijskog ljutog sosa.

*

Pozornica je improvizovana naspram jednog zida u galeriji, i deluje sasvim profesionalno. I posle sto godina zivota ovde nece prestati da me impresionira prakticnost Severne Amerike. Nista im nije tesko, sve razrese, i na kraju sklope, sklone, i vrate sve kako je bilo. Daleko najbolja strana ovog drustva je da funkcionise. Ili je do sada.

Stolice su poredjane ispred i sa strane pozornice. Prvi red je skoro sav rezervisan, ali ima mesta. Nikad ne treba odbiti prvi red kad se nudi. Galerija se brzo popunjava. Jedan par staraca koji imaju identicne frizure, kao kacige od guste sede kose, identicne duzine, i oboje su u crnom, jedino je ona malo niza i okruglija od njega, se premestaju pet puta i to vrlo agilno. Svakakve fizionomije dolaze, evropske, africke, azijske,  ljudi razlicitih godina, svuda glatko tece francuski, a oni koji se prebace na engleski povremeno su izgleda bilingvalni. Do mene se spusta na rezervisanu stolicu umetnicki direktor kabarea, tata jednog od decaka i jos jednog tinejdzera koji dolazi taman pred pocetak, preko volje, ali je ipak tu. Obraca mi se na francuskom i ja tu vec moram da prikazem zalosno stanje stvari, i priznam da mi je francuski ‘very poor’. To je u redu, ali kako sam ja ovde, zanima ga. Dolazila sam na casove, stizu mi obavestenja…i tu shvatim da studenti skoro nikad ne dolaze. Oni organizuju filmske projekcije, kabare i slicne male predstave su redovna stvar, predavanja, imaju biblioteku iz koje se mogu pozajmljivati filmovi i knjige – ovo je pravi mali kulturni centar. Ali ovi ljudi ovde okupljeni veceras, oni su vise kao familija i privatno drustvo. Svi se znaju, ili ih je neko od njih doveo. Razmisljala sam da li ce me pitati koliko cu razumeti. Pola, odgovorila bih bez oklevanja, i pola od toga slagala. Nije pitao, sto je bilo lepo. Razumevanje nije samo u jeziku, ali mozda je on to znao.

*

Kabare je zapoceo izlaskom na scenu necega sto bi se zvalo esencijalnom Francuskinjom. Emerald, tako joj je bilo ime, je imala visoke cizme tamnocrvene boje, gole vitke noge atletski izduzenih misica koje su imale vrlo malo mesta za pokazivanje izmedju ivice cizama i ivice haljine sto ih nije omelo da to maksimalno iskoriste, i to su uglavnom bila koscata kolena, ali se videlo vrlo jasno da ta kolena misle za sebe da su najlepsa kolena na svetu, ili bar najlepsa u ovoj polovini sveta, i malu crnu haljinu. Kosu je vezala vrlo nemarno pozadi, nije imala puno sminke, i sela je za klavir, zapocela prvu pesmu, i negde na pola shvatila da je zaboravila reci, i tu se slatko nasmejala, probala jos jednom, popricala malo s publikom, i na kraju odustala. Iako je zabrljala, nije propustila nijedan beat. Takve zene zelim da vidim na svim mestima gde se lepe slike zena. Meni prija, dobro je za decu, i musku i zensku – dobro je za svakoga.

*

Sledeca Francuskinja koja je izasla na scenu je bila trudna, imala je deblja kolena, i toplu kosu boje meda, i bez ikakve muke je baratala istovremeno gitarom, mikrofonom i barskom stolicom. I ona je nosila cizme, sa nesto nizom stiklom. Mozda je u cizmama stos. I ovoj je bilo udobno u njenoj malo siroj kozi, kao da je bas za nju napravljena. Pojavio se i jedan Francuz, dosta neugledan, ponajvise siv, sto u kosi sto u odelu, koji je bio topao kao toplo mleko, a nesto kasnije i jedan francophile, kako rece za sebe, lokalni englesko-govornik koji voli sve francusko i polupijano ili poluboemski glumio malo, ali mu je bilo jako milo da je tu, videlo se. To je dakle bilo vece na kome su se sreli francophones et francophiles.

*

Daleko najlepsi deo je bilo iznenadjenje koje sam otkrila tek  pri kraju. Naime, ovaj spectacle je bio vece pesama koje su originalno dosle iz americke pesmarice, ali su bile prepevane na francuski od strane njihovih postovanih i popularnih umetnika, i izvodjene u tom izdanju toliko puno da su one voljene od svih, i u Francuskoj i u Kvebeku, i svuda drugo, pretpostavljam, gde se cuo francuski radio i francuska muzika. Ne samo oni na sceni, nego je i cela publika pevala na kraju. I tu sam shvatila da smo i mi imali isto to! Ne znam ko je zapoceo trend, Francuzi ili mi, ali mora da je bilo u isto vreme, kasnih 50-ih, ranih 60-ih, i postojao je jedan Djordje Marjanovic i njegovo jugoslovensko drustvo izvodjaca, i svi su ih voleli, i svi su te pesme znali i pevali. Na jos jednom jeziku. Jezika jos ima, ne i zemlje, a ipak traje, sve ovo traje. U razlicitim zemljama, na njihovim jezicima. I znam da mi nece uspeti, ali moram bar da pokusam da kazem da je to bilo jedno izuzetno intimno  vece medju nepoznatima, sa svega 25% jezika (ili pola od toga). Kao medju svojima je bilo, kao medju svojima. Natopljenih ociju, mozda i nisam videla jasno, pa nije bilo nista od toga. Ali bilo je jako lepo.

Ulter i Frida

U tri popodne, Oksitocin je konacno uhvatio korak sa mnom. Spustali smo se zajedno niz Yonge, Mr. Happy – na strateskim pozicijama spreman da me prebaci u orbitu oko Ruzicastog Zrna – i ja, izmozdena gravitacijom stranog sveta. Jos jedno zvezdano jezgro je proslo neoplodjeno, sakrament kosmicke tajne u koju nisam upucena, kao ni ostali glasnici koje srecem na ovom cudnom mestu.

Lunarne faze i galakticke zakonitosti…uh, nisam uvek podrobno pratila. Svejedno, genetskom analizom prepoznata je kombinacija i dodeljena svrha. Primecujem da se svrsishodnost javlja na razlicitim svetovima. Sasvim nepotrebno se pitam, cemu? Nikada necu saznati – moj nivo organizacije je zatrpan visokim kolicinama Estrogena i Progesterona koji slede programirane cikluse, ali sa neprekidnim varijacijama. U sredistu tog vrtloga je radijalna celija, od kojih imam vise stotina i zbog kojih me svake lunarne faze, u tacno odredjeni sat, spuste na ovu planetu. Nije mi jos uvek jasno zasto. Pomislila sam da predlozim svojoj supervizorki da su vece sanse za uspeh ako bi mi dali uputstva, ali pokretanje postupka je zamornije od podizanja nogu na ovoj gravitaciji. Svaki put izgubim po jedan od tih malih, zutih kruzica i pomalo mi je zao. Znam da nisu umetnuti, stvara ih moja hemija, ali sta je uopste moje? „Kad si deo svrhe…“ kako ono bese? Pomoglo bi i da sam naucila jezik. Cesto nalecem na domoroce. Nesto su krupniji od nas, hodaju smesno obzirom da im je ovo nativna sredina, dlakavi su i puno gestakuliraju. Proizvode glasove, samo sto ih ja uopste ne razumem. Na neki ne sasvim smisleni nacin su vezani za svrhu mog boravka ovde. I samim tim gube na dopadljivosti. Jos od malih nogu slusam price o univerzalnosti nase zrtve. Ne znam koliko je univerzalna, jer da jeste, neko bi se valjda setio da je zameni za nesto manje, lokalno.

Nije uvek tako strasno, ali svaki put pred kraj zaduzenja, kao da se fino izbalansirani protok poremeti i zaista mi dodje da se po povratku podvrgnem Gajenju. Tada bih barem saznala sta postaje od sicusnih zrna koja nosimo pri dnu stomaka. Postoji problem sa time – Gajenje donosi uklanjanje receptora za zadovoljstvo, a ja ne mogu da se odreknem randevua sa Mr. Happy-jem. U stvari, ne znam nikoga ko se dobrovoljno prijavio za Gajenje. Ako je to jedini izbor, onda se moze i bez njega. A Mr. Happy…- kad on stupi na scenu, onda je vreme za moj zasluzeni odmor na Ruzicastom Zrnu. Ne znam ko je sve ovo smislio, imam dosta primedbi, i nadam se da bar neko zna sta se desava. Ipak, Zrno joj je bio maestralni potez.

 

Mr. Happy…pa, on ne nosi nikakvu slicnost sa bilo kojim entitetima koje sam do sada srela, ali to je legenda o kojoj se sapuce u prostranim holovima Akademije i podize uzbudjenje do neizdrzivih visina pred prvi zadatak. Zvanicni naziv je Oksitocin. Ne poklanja mu se mnogo paznje, bar ne u ovoj, njegovoj najvaznijoj funkciji, po misljenju sveopste vecine. Zaduzen za bezbroj funkcija on je visoko cenjen iako ne i potpuno objasnjen, no nista se ne da uporediti sa trenutkom kad se stisa bura vecitih oponenata Estrogena i Progesterona i on se pojavi da podigne duh, osvezi isusene usne i svojim snaznim rukama me prebaci u dimenziju Zrna. Cista euforija! Prica se da postoji tajni pokret u kome se uce vestine manipulacije Oksitocina. Kazne za ucesnike su uzasne; zvanicni stav je da bilo kakvo odstupanje od vec razradjenih i ustolicenih principa i standarda dovodi do raspada sistema, a bez sistema smo nista…bla, bla, bla. Licno znam da bi se sve do jedne prijavile za Tajno Drustvo Oksitocina, samo nam kazite gde! Kratki boravak na Ruzicastoj zavara nezadovoljstvo, ali zasto se zadovoljavati komadicima bilo cega, ako je izvor uzivanja vec u nama? „Postavljas glupa pitanja“ govorila mi je M2 dok sam jos ucila da citam.

 

Na uglu Yonge i St.Clair, prelazila sam na zapadnu stranu ulice kad sam se sudarila sa jednim lokalnim. Umalo me je oborio! Jako mrzim sto su tako nezgrapni i vec mi je prst bio na dekoderu, koji bi mu na lokalnom dijalektu sasuo sve ono sto sam ja mislila o primitivcima koji ne gledaju kuda idu, kad sam podigla pogled i upala u nesto sto je najvise licilo na dno bazena nase rezidencije. Samo sto je ovo imalo sitne radijalne pruge u nekoliko nijansi oko okruglo crnog kruga u sredini i neke tackice sa strane i gledajuci u mene odjednom pocelo da menja boje. Domorodac je gledao u mene kao da nije nikada pre toga video pripadnicu moje vrste, i tako neobavesten premislja da li sam jestiva. Brzo sam pipala jednom rukom po dugmicima dekodera da izbaci standardnu poruku, koja bi trebala da kaze nesto o tome da sam vrlo prijateljski nastrojena i bezopasna, dok sam drugom dodirnula levu dojku pod kojom je bio moj licni letalni brisac plavih ociju, ali sam oklevala a da nisam znala zasto.

 

Zgrabio je rukom moju nadlakticu, nimalo grubo i odvukao me sa ulice, nazad na istocnu stranu. Poceo je da govori brzim recenicama i dekoder je zastucao i zacvileo, a u mojoj glavi se pojavio niz smislenih izjava. Primerak nije bio preterano dlakav, imao je usne koje su pravile smesne oblike dok je pricao i moj pogled se naizmenicno setao izmedju njegovih ociju, kose, usiju i usana. Nije izgledao tako primitivno kao ostali koje sam sretala, cak bih rekla da sam uocila definitivne znake inteligencije u plavom pogledu. Iako me je i dalje gledao na isti nacin, polugladno, poluzbunjeno i imao je jos koju polovinu viska, koja mi je narocito bila zanimljiva. Konacno sam uspela da se skoncentrisem i registrujem sta je pricao, i usput prestala da stezem levu dojku kojoj je to narocito prijalo. Predstavio se kao Ulter, i zamolio me je da odemo na kafu. Ja tu gadnu tekucinu nikada ne bih pila, cak i pod blazeno-zastitnim dejstvom Oksitocina, ali nudili su ovde obicno i jednu podnosljivu materiju, zvanu choco, pa sam pristala. Pristala bih i bez toga.

 

Otvorio je staklena vrata i propustio me da udjem. Bila sam vec na ovakvim mestima. Uvek ista, i bez udobnih stolica. Seli smo u jedan ugao, on je doneo par solja sa vrucim isparenjima i seo preko puta. Gledao me je cutke. Gledala sam i ja njega i pitala se kako bih ga prosvercovala na Zrno, jer ako cu probati nesto novo i slasno, to bi moralo biti tamo. Ne znam o cemu je on razmisljao, ali je i dalje cutao. Ja sam pocela da primecujem kako ima zanimljiv odnos sirine jagodica i usana, kako su mu trepavice dugacke i tamne, kako mu koza pod dlakom izgleda sasvim mekano…kad on progovori na cistom felinu!? Dok sam se osvestila, vec sam saznala da je on sin lokalnog kralja sa kojim je nas Krug sklopio ugovor za ovu deceniju i koji je ukljucio dve generacije i tri rasna fenotipa i da on uopste ne zna zasto mi sve ovo prica, ali kad me je video danas umalo se nije srusio, jer ja izgledam skoro identicno kao hologram njegove cukun-cukun-babe, koja je bila poslednja zena na svetu i…

Od svega toga, ja sam registrovala sa istovremenim budjenjem alarma dve jako bitne stvari:

– Ti si PRINC?!!
Prvo mi se omakao kikot, pa nesto nalik na kasalj, pa dva kikota, i onda je iz mene provalio gromoglasni smeh. Naime, jedan od mitova iz najranijih dana Akademije, za koji se uopste nije znalo odakle potice i ko ga je smislio je bio o Princu i cekanju istog, a koji nikad nije dolazio, i kako je zbog toga presusio dotok Oksitocina i cela kolonija zena je potom usahla roneci suze kraj doline od koje je nastala velika voda, pa poplava i…- bilo je tu razlicitih varijacija, od kojih su pravljeni skecevi sa uvek istim zavrsetkom: mi bismo sve vristale od smeha, zapomazuci da prestanu! Cak su nam se ponekad i Mamsis pridruzivale, iako je mit bio strogo zabranjen, a kazne realno bile vrlo neprijatne. Nikada ni jedna medju nama nije pomislila ni na trenutak da princevi postoje. Prica bi bila previse glupa ako je bila stvarna.

On je zastao i gledao me u cudu. Ja sam pokusavala da se zaustavim, sada stucajuci i brisuci suze, i u tome je narocito pomogao drugi deo njegove price koji je bio daleko od neozbiljnog. Ovaj primitivac je znao mnogo vise od mene o tome sta se dogadja i zasto sam ja, kao i sve druge FEJ (Fertilne Evolutivne Jedinice) ovde.

„Ulter, ja sam Frida. Kako je moguce da ja licim na tvoju cukun-tamo-neku-babu? Ja sam alien. Imam zelenu kosu i kozu naslikanu motivima iz sazvezdja sa koga dolazim. Na nasoj planeti uopste nema muskaraca i…KAKO je moguce da ti znas felin?! I sta tacno mislis pod tim ‘poslednja zena na svetu’? Ovaj svet je pun zena!“

Jedva sam se suzdrzala da ga ne preklinjem da mi kaze sve sto zna. Za desetak godina postacu segrt za MEJ (Mentalne Edukativne Jedinice), i tada ne bih imala problema da mu ispravim nabore sive mase i procitam sta ima u njima.

Gledao me je, sada jako ozbiljno.
„Frida, ti ne znas zasto si ovde?!“
Sad sam ja njega pogledala smrtno ozbiljno. Problem je u tome da ja NISTA ne znam. Otkad sam ga srela, primetila sam da se protok Oksitocina promenio, usporio, i da se Mr. Happy odjednom odaziva na ezgoticno ime na „U“.
Nista nisam rekla, samo odmahnula glavom ne ispustajuci njegov pogled.

„Ja ne bih smeo da sa tobom pricam o ovome, ali ne mogu da odolim osecanju da te poznajem i da mogu da ti verujem,“ sada me je vec gledao nekom mesavinom koja mi je bila sasvim nepoznata, i nisam se usudjivala da ga prekinem dok je ne proucim malo bolje, ali mi se odnekud javljala ideja da ovako zelim da me gleda uvek.

„Nisam ni ja siguran vise koji deo ove price je istina a koji mit, meni je oduvek izgledala kao nemoguca bajka,“ zapoceo je. Tu sam se opet prisetila price o Princu. Nemoguce price i nisu tako retke, izgleda, samo mi vise nije bilo smesno.

„Krajem 21-og veka, covecanstvo je bilo u problemima do grla. Izgledalo je da koliko god napredovali u nauci i tehnologiji, jedno epohalno resenje bi donelo hiljadu novih problema. Siromastvo, zagadjenje, politika, ratovi … Tokom nekoliko poslednjih godina veka – i ovo se sve saznalo naknadno – na vrhunskim pozicijama vaznih naucnih i monetarnih institucija pojavile su se zene. To je bio relativno cest trend u to doba, smena tradicionalno muske dominacije, iako se uglavnom smatralo samo formalnim. Mnogo kasnije utvrdilo se sta se zaista desilo tokom tog perioda. Naime, nekih stotinak godina pre toga, bila je osnovana grupa o kojoj se nikada nista nije culo, i koja je imala za cilj ozbiljno menjanje sveta. Bilo je u njoj i muskaraca, ali su najzastupljenije i najbrojnije bile zene. Bogate i mocne. Moja daleka pra-baba je isto bila medju njima. To zamisljeno menjanje sveta se menjalo kako je nauka napredovala, i uz nesto srece kako to obicno biva, zene iz ove organizacije su se zatekle na pravom mestu kad je ostvaren prvi kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom. Izgleda neverovatno, ali jeste tacno, da su one taj kontakt sacuvale od javnosti i bilo koga van njihovog kruga. I u samom ostvarivanju tog kontakta su bile glavne, jer su angazovale bile ljude sa psihickim sposobnostima telekomunikacije razlicitih vidova. Izgleda da je kombinacija organske komponente tela i uma bila krucijalna za vanzemaljce da pozele kontakt sa nama.“

Nisam razumela zasto je njemu prica zvucala toliko neverovatno, ali nisam znala ni ka cemu vodi pa ga nisam prekidala.

„Dalje legenda kaze da su one uz pomoc tih vanzemaljaca organizovale masovni Exodus zena sa Zemlje.“ Ovde me je pogledao sa tako bolnim izrazom da sam ispruzila ruku, uzela njegovu i ohrabrila ga stiskom da nastavi.

„Cak i da projekat nije bio tako strogo cuvana tajna, niko ne bi verovao da je tako sta moguce. Ni dan-danas vecina muskaraca ne zna sta se desilo.“ Gledajuci njegovo istinski duboko prozivljavanje price, nisam mogla da se otmem utisku da je mozda postojao dobar razlog sto ja nista od ovoga nisam znala do sada. On nije odvajao pogled od mog lica, i sada je pogled postao intenzivan. „Ono sto niko ne zna je gde su otisle. Ni danas se ne zna. Na Zemlji su ostale jedino one koje su to htele ako su bile starije od 65 godina i kojima su prethodno bili uklonjeni jajnici. Povele su i svu decu, ukljucujuci decake do 15 godina starosti.“

Popio je malo svog napitka, i ja sam svog. Okrenuo je bio svoju saku i sada je on drzao moju ruku u svojoj.

„Prica o samom odlasku je tek neverovatna. 31-i decembar 2099-e, u podne po Grinichu, svi pamte jedino da je sunce postalo narandzasto, zatim crveno, u krajevima gde je bila noc, zavladao je mrkli mrak. Pet minuta kasnije, svi su se prenuli, i jos par minuta kasnije poceli da shvataju da vise nigde nije bilo zena.“ Slegnuo je ramenima i podigao obrve, kao da i dalje ne zna kako treba reagovati nad tako jednom neverovatnom istorijom. Jeste zvucala fantasticno. Ovde ima princeva, zene nestaju usred dana, i…ni dalje nisam nista razumevala. 

„Sledecih pet godina su bile vrlo mracne. Zacudo, bilo je malo ratova i nasilja, ali puno samoubistava i lokalnih nereda, koje se niko nije mnogo trudio da ugasi ili spreci. Moglo bi se reci da je nastala globalna depresija. Broj muskaraca se prepolovio i dalje naglo padao.

Vrlo brzo su se pojavili prvi modeli zenskih robota, dok je umetnost, video rekordi, pa cak i pornografija, I sve sto je prikazivalo zene bilo ili konfiskovano i sklonjeno u deponije, ili unisteno. Pokusaji da se zena stvori od muskog genetskog materijala su bili potpuni neuspeh. Kloniranje starica koje su ostale je isto tako propalo. Ni to nije imalo smisla, ali je bila predlozena teorija da je u njih ubacen bio gen koji je „kvario“ sve pokusaje – u laboratorijama sirom planete su dobijali samo muskarce.“ Zastao je malo, kao da mu treba duzi dah za nastavak price. „Onda je jedna istocnjacka sekta masakrirala sve prezivele zene. Okrivili su ih da su izdajice i da ‘odbeglim’ zenama prenose poruke o stanju stvari na Zemlji. Ko zna, mozda i jeste bilo tako, niko nije mogao da potvrdi.

Moja cukun-cukun-baba je jedina prezivela zahvaljujuci slucajnosti i mocnom polozaju nase familije. Tokom sledecih 30 godina do svoje prirodne smrti ona je postala obozavana od strane miliona. Dolazili su joj na hodocasca, da joj cuju glas, dodirnu ruku, i njeni hologrami iz mladosti su postali najtrazenija roba na svetu. Svako je zeleo bar da se priseca kako su prave zene izgledale.“ Sada je malo okrenuo glavu u stranu, kao da je sa te distance mogao bolje da me vidi, pravu zenu pred sobom. Ispravila sam ledja i nasmesila se. On je odjednom oslobodio ruku i masio se unutar svog kaputa. Izvukao je tanku karticu koju mi je pruzio. Zena na hologramu mi nije slicila ni malo. Ali je bila lepa, i imala osmeh koji je preziveo mnoge generacije do ovog princa. Nasmesila sam se i klimnula glavom, vracajuci mu njegovu relikviju. On je pazljivo vratio na svoje mesto, uzeo ponovo moju ruku koja je cekala na povrsini stola, i nastavio gde je stao.

„Iako su bogatiji muskarci bili klonirani, mi smo odumirali.“

Otpio je jos jedan gutljaj kafe, gledajuci me sve vreme. Ovo je bila najneverovatnija prica koju sam ikada cula.

„Molim te, nastavi,“ ohrabrila sam ga.

Sada je nasim upletenim rukama pridruzio i svoju drugu. Tako stisnuta izmedju njegovih saka, toplina koja se oslobadjala na prelazu njegove koze u moju je prijatno putovala u svim pravcima.

„Mesec dana nakon sto je ona umrla, i ciju smrt su sledila masovna ritualna samoubistva sirom sveta, uspostavljen je bio kontakt sa nama. Radio amateri i astrolozi su vec decenijama pokusavali da otkriju bilo sta osluskujuci Svemir, ali ni jednog jedinog signala nije bilo. I onda je stigla poruka. Iz zvezdanog sistema toliko udaljenog da je bilo podjednako neverovatno kao i sve sto se desavalo do tada. Ukratko, ponudjen nam je bio ugovor, po kome bi mi dobijali zene za razmnozavanje, ali pod vrlo striktnim uslovima. I po visokoj ceni.“

„Koji su uslovi?“ pitala sam nestrpljivo.

„Da zene biraju. Odnosno, sve ce se odvijati spontano, kad se parovi ‘prepoznaju’. Zene koje ce dolaziti ce biti programirane da reaguju na emotivni stimulans privlacnosti, i tada ce postajati plodne. Imace odnose samo sa jednim partnerom koga same izaberu. Ne smeju biti ni na koji nacin nagovarane – sve je to vezano za ovulaciju i optimalni rezultat. Nasilje je cak i nemoguce, jer ce sve biti zasticene necim sto je nama nedostupno. To je na zalost bilo provereno. Jedna militantna grupa je pokusala da otme jednu od zena za kloniranje (sto je bilo svima na umu) i ceo blok je bio spaljen, sravnjen sa zemljom, ukljucujuci i samu zenu. Nakon toga godinu dana se nijedna nije pojavila.“

Stresla sam se zamisljajuci takav zlocin. Ovo je ipak divljacki svet uprkos plavookom Ulteru.

„Mi mozemo da biramo tipove i da odbijemo ako nam se koja ne svidja, ali to se jos nikada nije desilo,“ nastavio je moju edukaciju moj novi poznanik i po svemu sudeci moj lokalni izbor za Mr.Happy-ija. Od te pomisli mi se stvorila vrucina u obrazima. On je to oucio ali je nastavio nesmanjenim pripovedackim zarom. „One su se vracale na svoju daleku planetu ako su zatrudnele – i tu je stupala na scenu nepovrediva tacka ugovora: deca nisu bila nasa. Dobijali smo samo decake, sa 15 godina, nekad i starije. Proracunato je cak da mi uopste ne dobijamo nazad sve decake, ali ugovor je vise nego povoljan, obzirom da nemamo izbora… “

On je sada zastao i gledao me. Nasmesio se. „Ne mogu da verujem koliko licis na Marijanu. Iako, sa tatuima i kosom izgledas vrlo egzoticno. Bas pravi alien.“
Meni se toplina samo sirila u talasima i krugovima.Protresla sam glavom i procistila grlo:
„Ulter, to onda znaci da si ti ili klon ili rodjen i odrastao negde jako daleko odavde. I sve ove zene okolo su roboti? I da ja moram da osetim…nesto, da bih ispunila svoju svrhu?“ On je potvrdio kimanjem glave. „To uopste nije los plan, neverovatno…,“ mrmljala sam vise sebi. Ovo uopste nisam ocekivala.
„Kako je onda moguce da smo se mi u tako kratkom vremenu tako puno promenile? Ocito smo ista vrsta, pa cak i sa genetskom manipulacijom, da li su takve stvari uopste moguce?“ Istovremeno sam se setila sigurnosti i funkcionalnosti sistema u kome zivim celog zivota. Nema sumnje da je moguce, i da dobro funkcionise.

„Ne znam nista vise o tome. Ja sam rodjen i odrastao u Akademiji sa drugim decacima. Imali smo M1 i M2, koje su se o nama brinule i poducavale nas. Sve je izgledalo bas kao i na Zemlji, samo jos lepse, i nisam imao pojma o bilo cemu do pred dolazak ovde. Tamo sam naucio i felin, ali ga vecina zaboravi kad se vrate, on je neobican za nas ovde. Ja sam nastavio da pisem na njemu, pisma nepoznatoj…,“ i tu me opet pogleda onim ocima, „majci, devojci, uciteljici. Sve se to izmesalo sa godinama. I strasno mi nedostaje,“ uzdahnuo je duboko

U meni se Oksitocin pretvorio u oluju. Ako ovo nije to o cemu je on pricao onda… – u tom trenutku se javio smireni glas iz malog prijemnika iza uva:“ Frida, ovo je tvoj trenutak. Sva komunikacija ce biti iskljucena u sledeca tri dana. Postupaj kako osecas da treba. Za sigurnost ne brini.“ Glas je pripadao Superiornoj Majci, koju sam ja, kao i sve druge jedinke iz moje i slicnih grupa, vidjala jednom godisnje. Ulter je primetio da nesto slusam, i opet mi se toplina popela u obraze, ovog puta mnogo vrelija.
„Nisi mi rekao da li i ti moras da se…ukljucis? za …- da bi se ugovor ispunio. Da li si vec?“ gledala sam ga zbunjena ali sa spremnim odgovorom u ocima, za slucaj da nije imao pravi.
Odmahnuo je glavom. „Nisam. Da, i ja moram da se zaljubim, ali znas, nama zene toliko nedostaju da se vecina zaljubi u prvu koju vide. Ja nisam nikada pre. Do sada.“

Mouthful of Dirt

I turn the hot water tap
and let it run on my fingers
They slowly turn red
Warmth and then pain climb up
synapses with uneven speed
Hardened sides of my forefinger and thumb
don’t feel anything at first
I consider thermal distribution
through a lizard’s skin
It is Monday around noon
thoughts of sex draw an invisible
crown around my head
It is my Birthday perhaps that’s why
I wish there’s something to say
about this Monday
The pain in my fingers brings
tears to my eyes, face contorts
and I pull out scolded flesh with a howl
(too loud for a superficial burn)
Immediate relief at the touch of cool
air is closest to bliss
Pain follows
Memories of sex still haunt me
Intimacy is too vulnerable
with its smells, skin imperfections
and desolate urge to touch
to be awarded to anyone with memory
I look at my senselessly hurt fingers
and remember inadequacies of the past
Impotence neatly wrapped for the Holidays
(what was I to do with it?)
Premature ejaculation Type I – never saw him again
Type II – the happiest person I know
Irritated flesh from the marathon intercourse
that ran past Boston and down towards Bible Belt
Rubbing, pinching, grunting, promises
Too many promises
Too few reasons to remember them

On this bright day in October
I am looking for a job
What would I do at a job?
Lie and cheat in small ways
about minutes of my break
or the quality of what I am selling
listen to my colleagues with my ears shut
participate in social life of the hive
and not do my share…
I can do many things once I have a job
most of them devoid of meaning
In a Meaningful Life, Life is mandatory
and looking for Meaning
is permanent employment
Most of what we do has no meaning
That is how far I’ve come
looking for a job

I put on my walking shoes
take the brown coat and brown hat
and hurry outside
I might catch the quiet period between
lunch and the end of office hours
A glass of wine in the Sun
is like a postcard from distant memories
(not mine)
Now they resemble relatives
whose open invitation to visit
has become a relic itself – I waited too long
Construction workers move like mimes
in slow strokes of timed muscle management
Yesterday they would have stopped their dance
to look at me; today they don’t
If I show them my red fingers
they might help me cross the street
and I’ll look at their muscles and jaws close up
I don’t miss sex; I miss wanting it

Everything is closed – Sunday has moved to Monday
Only churches and banks validate
the parking rules of a traditional weekend
The waitress at a patio with cold metal chairs
ignores me for fifteen minutes
I’ll go home and pick up a bottle of wine
on the way

I have a new purse
It is cheap vinyl
bought at a franchise shop run by immigrants
A Birthday present from my daughter
Her father took her to the nearest mall
led to the store with bulging purses and luggage crates
and told her to choose
He did that with best intentions
After careful and intense consideration
of practicality and style
she found one, white and blue
with buckles and many pockets
and, as she explained later longingly
it was perfect
Her father said with an air of authority
that I wouldn’t like it
and chose the one I am holding now
dreadful, dark and infinitely dull like a Black Hole
She shifted her joy from choosing to giving
effortlessly
and called me right away from his apartment
Her excitement played hide-and-seek of crystal music
teasing my ear
I can’t wait to see it! – I exclaimed
She couldn’t wait to see my reaction
I saw it on Sunday
Her father said that it was cheap and the receipt was inside
It could be exchanged and he’d pay the difference
to upgrade to something better
She looked at him and then at me
Back at him
At me again
Too many lessons on meaning of life
Too few reasons to forgive us
later

I am almost home again
The cheap wine in my hand is too obvious
Like my other employments
drinking gets me ever closer to the top of the arch
from which I can fall to pieces discretely
I turn the corner and go across the little bridge
to the cemetery
It is peaceful
save for runners whose heaving breaths
make me deliberate on a new Holiday
A Day dedicated to the Immaculate Standstill
A day we’ll take our shoes off
and count our fingers and toes
like someone unerringly did
when we were born
On our Birthdays
No posters please
and no collections for fingers and toes
A squirrel hangs upside-down on the closed water faucet
and furiously licks water drops
its hind legs crossed over the metal pipe for support
one intelligent eye attentively on me

I fall on my knees beside it
and bite a mouthful of dirt
Nausea battles fear as I taste
the dead
pathogens
snaking movement of earthworms
squirrel droppings
shards of broken glass
chipped roots
and varieties of poison
Dogs piss on top
women’s high heels poke through sharply
men pound heavily with their flat feet
cars and bicycles carry a dead weight

With a mouthful of dirt
I speak for the Earth
and myself when I say:
Fuck all this!

Kad istorija dodje na veceru

Jedne lepe veceri na Korzici, sedelo se za poredjanim dugackim stolovima, kao cirilicno ‘P’ ili luk sa uglovima, i tradicionalno ponedeljkom. Nezvanicni domacin je bio Heinz, uz njega je uvek bila i njegova zena i svi drugi su bili nemacki turisti, koji bi tu pricali, vecerali, pili malo vina pod otvorenim nebom jedne konobe (moderno zvane ‘pizzeria’), i razmenjivali iskustva sta su videli i sta nikako ne propustiti. Heinz je cak organizovao povremeno i projekcije ili ekskurzije, tolika je njegova ljubav prema ovom ostrvu, i kao zanesenjak, on bi  da celom svetu ponosno pokaze tu lepotu.  Bilo je ljudi svih uzrasta, od najsitnije dece koja se spoticu po neravnom sljunku a loknasta bledo-plava kosica odskakuje sa svakim pokretom, do onih vec blizu penzije, koji zadovoljno uzivaju u plodovima visegodisnjeg truda i zalaganja.

Mi smo na Korzici provele dva ponedeljka, i prvog puta su samo Diana i njen muz otisli, jer iako nam je Heinz pomenuo te ponedeljke kad smo ga srele, kako su sve to Nemci i da im ne smetamo, ja sam sa klinkama ostala duze na plazi i planirale smo da se zabavimo drugacije. Ali nije dugo proslo kad se Dianin muz vratio i zavapio da je Heinzu vece prazno i da ne moze da ga zamisli bez nas dve, a narocito bez romanticne klinke koja ga je osvojila tog prvog dana, i on zeli da je svima predstavi. Smeker u poodmaklim godinama, ili kako je Diana rekla za njega, cudno je kako ljudi tako puni zivota i sarma obicno privuku bezbojnog partnera. I tako smo se mi tusirale, cesljale i oblacile sto smo brze mogle, i pojavile se kad je vec pao mrak, gladne i dobro raspolozene. Upoznale smo se sa svima, i naravno, svi su pricali engleski, i to jako dobar. Heinz nam se puno obradovao, i vece je bilo prekrasno.

Diana i njen muz su sedeli kraj jednog drugog para, i upoznavali su se bili vec par sati pre toga. Oboje su govorili zaista odlican engleski, i muskarac je imao uspesnog brata u Bostonu, pa verujem da su cesto posecivali rodbinu u Americi. Izgledali su dobro i zdravo, i ispostavilo se da imaju troje odrasle dece, cak i jedno unuce. Razgovor se vodio oko obicnih stvari – kako se zivi u Torontu, na primer – i na opasku da sigurno ne moze da se meri sa Evropom, po kulturi, arhitekturi i slicnim rimovanim, vaznim recima, ja sam morala da odbranim nas grad i kazem da on ne mora da se poredi. On je sam po sebi zaista sjajan grad. Ima ljudi svih mogucih vrsta i sve to dobro funkcionise, sareno je, mirno, i upoznavanje njegovih etnickih provincija unutar jednog metropolisa je jedno od najlepsih iskustava koje Severna Amerika moze da ponudi. Sve je to islo vrlo fino i opusteno, pijuckalo se vino i jela fina salata sa kozjim sirom i smokvama, kad se klinka nagnula ka meni i sapnula: mama, zar nisu nacisti bili Nemci?

Od svih ociju koje gledaju svet, decije su na najkracem odstojanju od srca. Ja sam na brzinu sapnula da jesu, ali da je to bilo davno, i da ovi ljudi to nisu, i da je to sve dosta komplikovano, i ostavila ‘komplikovano’ prebaceno preko globusa kao pocepanu krpu. On je cvrst, fino oblikovan, ima smisla, a krpa uz njega ne ide nikako, sve i da je novija, ali to je sve sto se dobije kad si dete ovog sveta.

Oni nisu culi nase dosaptavanje, i ja sam, glumica kakva jesam, nastavila razgovor bez ikakve pauze koja bi i meni malo zbrkala disanje. Ja, naravno, nemam problema sa pojmovima kolektivne krivice i licne odgovornosti, ali to je mozda tako samo zato sto nikada nisam morala da ih testiram. Utom je zenski deo nasih nemackih sagovornika pomenuo svoju majku, jedan dinamo od 90 godina, koja i dalje vozi bicikl svakodnevno, pliva i uopste se ne ponasa kako prilici njenim godinama – gledano iz perspektive onih iza nje, koji vrlo verovatno takve godine nece ni doziveti – i ja tu preracunavanjem unazad dodjem do zakljucka da je ona verovatno pozirala Leni Riefenstahl nekih tamo godina, jer ako je takva sa 90, sa 20-ak je morala da bude olicenje bozanstva i sna tadasnjeg vremena. Iako se vremena ne menjaju bog zna kako puno, ako je vec do promena. Cerka nije pomenula takav jedan podatak o staroj slavi koji bi potvrdio moju dedukciju. A da jeste… – sta ja znam, bila bi mozda bolja cerka. Ali ona mozda sebe zamislja vise kao majku svojoj majci. To su vec porodicne stvari, od onih zapetljanih, koje svako ima.

Tu vec nisam mogla da nastavim kao da mi nije nista. Zacutala sam, i posvetila se salati, pa se ukljucila malo u druge razgovore. To su cudne misli za jednim dugackim stolom usred leta i na Korzici. Kolektivnu krivicu je lako odbaciti – ona nije u redu, i jeste,  ljudi se plasljiva bagra, i to sa dobrim razlogom  – ali licna odgovornost je klizav pojam. I uvek se naslanja na kolektivnu. Zajedno smo jaci, valjda.

Danas sam procitala jedan zanimljiv clanak. Govori o konacnom sabiranju istorije, uz sve razmirice, surevnjivosti i karijerizme medju istoricarima. Zamislio me je jako. Tako sam nesto mislila i sama. Ne zato sto dobro poznajem istoriju, vec jer sve bolje poznajem ljude. Ali dugujem klinki nesto bolje od odrpane krpe prebacene da pokrije mrlje ljudskog prisustva na jednoj zeleno-plavoj planeti.

Cinjenica je da ne znam kako su ti ljudi izgledali klinki. Verovatno bih trebala da je pitam. Meni su izgledali sasvim obicni. A ona se pred tom obicnoscu zaustavila. I postavila, cini mi se, najteze pitanje do sada.

http://www.theatlantic.com/doc/200905/nazi-germany