Beleške iz Nice (3)

Klinka ga je odmah prepoznala, po glasu. Prilazile smo vili u kojoj je Matisse živeo poslednjih decenija svog života na brdu Cimiez iznad Nice, koje je bilo ekskluzivna adresa još od obaveznih Starih Rimljana koji su svuda stigli, a tu su negde i kaluđeri koji gaje neku jako lepu baštu, međutim pristup je zagrađen i preorijentisan zbog džez festivala koji je krenuo te nedelje. Videla sam bila na programu da José James nastupa te večeri, ali da će njegova pozornica biti tik uz muzej i da će on tada baš krenuti sa svojom tonskom probom je bila tako neočekivana radost da se moje ushićenje naprosto prelilo. A bile smo već načete, i to na vrlo neočekivan način. Ušle smo bile nekih sat vremena pre toga u turistički double-decker bus za turu po Nici i nismo uopšte bile ponosne zbog toga. Prosto nismo sklone turističkom pridevu i nema puno toga što ga nosi bolje od tour buseva. Ako je moguće turiste napraviti da izgledaju superlativno bezveze, te opcije su bile odbačene kad se neko promućuran pojavio sa ovom: apsolutno svako ko u njima sedi izgleda budalasto. Predlog za turu je došao od drugog dela našeg društva, ali oni su krenuli bili ranije, i mi smo se ukrcale blizu hotela Negresco na Promenadi same. Imale smo aparate, kupile smo karte za dva dana, opet po predlogu našeg društva, da se ne bi žurilo jer ima muzeja koje vredi obići pa da niko ne bude pod presijom, ali mi smo to uradile da ne ispadne da nismo zainteresovane, i bilo nam je jako drago da nas niko ne zna. Osim šešira, nosila sam i belu košulju sa dugim rukavima jer sam izgorela bila na suncu, pa aparat okačen oko vrata, i ako je klinka izgledala cool – što njoj nije teško – ja sam neopozivo ličila na najgore od turističkih tipova.

Na gornjem spratu, pod plavim nebom, sve je već izgledalo bolje. Dobile smo po par slušalica koje smo uključile u odgovarajući utikač sa jezikom, i čekale smo da bus krene uz sitno zezanje na sopstveni račun, ali pogled na more je bio tako lep, brzo smo zaćutale. Kad je krenuo, bus nije prešao bio ni stotinak metara kad nas je oduševljenje prikovalo za sedišta. Što nije uopšte bilo neuputno, jer je bus krenuo uz brda pa se odskakalo, plus smo obe dobile poriv da poletimo, što nikada ali apsolutno nikada nije dobra ideja za ljude. Nica je prekrasna. Mi smo već lutale bile Starim gradom, išle Promenadom, i osvojila nas je bila bez većeg truda, ali iz ove pespektive i ulicama koje su vodile uzbrdo pa nizbrdo, kroz tihe krajeve, starije, novije, pored kuća vila i zgrada, ispod terasa i drveća koje nas je na nekim mestima dodirivalo listovima – ostavila nas je bez daha. Kao da to nije bilo dovoljno, iz slušalica je dolazio glas sa britanskim naglaskom koji je sigurno video svoj deo klasičnih pozorišnih uloga, skript je bio zanimljiv, pun informacija i anegdota, i s vremena na vreme glas bi zaćutao i pustio nas da uživamo pred onime što vidimo, a soundtrack za to magično putovanje je bila selekcija klasičnih romantičara Betovena i Hendla. Kako je to neverovatno dobro išlo jedno sa drugim se ne dâ opisati već treba doživeti. Sâm grad je kao besprekorna, skladna kompozicija. Po strani velikih dešavanja, ali nikada zapostavljena bar delom zahvaljujući svojoj idealnoj lokaciji, Nica je rasla kroz vekove i pod uticajima istorije, i nikada nije bila izneverena od onih koji su je gradili. Tu i tamo se naiđe na komade toliko moderne da mora da se čestita ljudima ovde na eskperimentalnom duhu ali i da su imali dovoljno razuma i ukusa da sačuvaju ono što valja dok žive svoje živote svakakve. Život u Nici prosto izgleda kao dobar život, a to nije lak pridev za poneti, bar ne ovih dana. Tako nam izgleda sa drugog sprata tour busa. Pa kad smo na brdu Cimiez prošle kraj Regina hotela, izgrađenog krajem 19-og veka u čast kraljice Viktorije i koji je danas kompleks velelepnih apartmana, kako se more već dugo nije videlo, počela je da se popunjava slika pravog, finog, ekskvizitnog života na jugu koji traje i pokriva sezone, godine, vekove.

Dakle, ja sam već bila pomalo pijana dok smo lutale zagrađenim stazama da nađemo prilaz Matisovom muzeju, kad sam čula José-ov glas. A kakav je taj njegov glas – prefinjen, bogat, topao, duboko intiman, prisan… Sele smo na stepenice ispred vile i gledale preko žičane ograde u njega i tehničku ekipu kako sređuju stvari za nastup te večeri. Ja sam ga videla bila tri nedelje pre toga u Torontu. To mu je bio prvi nastup u gradu nakon onog dve godine pre toga, kad sam ga prvi put uopšte čula, čistim srećnim slučajem. ’Revival’ klub mi se ne sviđa a da nemam konkretan razlog, ali otišla bih i negde gore za priliku da ga vidim. Pre njega je nastupala Elizabeth Sheppard, vrlo talentovana lokalna džez pijanistkinja koju sam već videla jednom drugom prilikom. Ne dopada mi se toliko njen stil, ali ono što radi mi se jako sviđa. Klub je bio većim delom prazan, možda je bilo previše rano, ne znam, ja sam se smestila bila sa čašom vina kraj pozornice. Da ih bolje vidim, ali najviše zato što su mesta za sedenja na ovakvim mestima po strani i ima ih malo a kad sam već došla zbog performansa, vredi uzeti najbolje mesto.

Svako je držao piće, iz razglasa je stizala muzika, a iznad šanka i nasuprot na drugom zidu, balansirano, bili su monitori na kojima se vrtela ponuda da mi posetioci promovišemo svoje biznise publici koja dolazi na takva mesta, koja je dobar deo vremena pijana pa je valjda kao takva naročito podložna marketinškim porukama. Kao primer i dok ne naiđu mušterije, poduzetni ljudi iza reklamnih monitora su na njima vrteli snimke polugolih devojaka koje su se uvijale u ritmu muzike dok kose vijore i zadnjice privlače oko kamere. Niko nije bio previše zainteresovan ni za to. Mali krug posvećene publike je slušao Elizabeth iz bliza, dok se iza nas odvijala redovna graja klupskog doživljaja. Publika u Torontu postaje nesnosno nevaspitana prema izvođačima, a ovaj grad dovodi zaista sjajna imena, i ima vrhunske muzičare i sâm. Nakon nje je opet nastala pauza tokom koje sam pustila svoju mrzovolju da slobodno omrzne to mesto za sva vremena, a i promotere iza ovog happeninga, jer ni Elizabeth ni José nisu za ovakvu atmosferu – njihova muzika se sluša, i uz nju treba sedeti. Bolele su me noge, bolela su me leđa, ono vino mi nikako nije išlo i mrštila sam se i na pod i na tavanicu, i… eto njega u pravi čas.

Posle dve godine izgledao je ozbiljniji, i više ga ne bih zamenila za nekog klinca. Drago mi je bilo da sam se našla odmah tu, ispred scene, jer opet je nastao krug od ljudi koji znaju zašto su došli. Bilo je intimno i lepo. I u jednom trenutku, možda već posle druge stvari, José se obrati menadžmentu i zamoli ih da isključe monitore sa onim vrtećim zadnjicama koji su mu blještali u lice, ali on je to rekao ovako: women in Toronto are beautiful and sexy, i kraj njih zaista nikome ne treba da to gleda. On je u to ime nazdravio svojom čašom viskija i sode, i ja sam se najednom setila da ono nesrećno vino još uvek pliva ispred mene, pa sam podigla i ja svoju čašu. Faca kakva jeste, on se nagnuo i kucnuo, pa je tako sve i da peva bez ikakvog sluha, dobio od mene lojalnost za sva vremena. A kako samo peva… Dar kakav se ne javlja često, ali nije samo to – njegov glas je proživljen, i da nije okusio puno heartbreak-a i druge ljudske patnje, on o tome prosto ume da peva.

Kako je koncert odmicao, tako je buka iza nas postajala sve glasnija, i učesnici sve pijaniji. I onda je on opet izveo jednu vrhunsku stvar: motherfuckers, tomorrow night we will be in Vienna – we came here because you wanted us here. Nije to imalo nekog efekta, jer niko pozadi nije uopšte ni slušao, ali problem je bio u tome što je José zvezda, plus je prirodno cool, pa je ’motherfuckers’ bilo jedino što je on mogao da kaže. Još je gora stvar da je taj izraz postao nešto kao bedž za barabe koji oni smatraju kodom časti, šta li, i to je neverovatna šteta. Ja sam, recimo, imala pravi izraz i samo da mi je mikrofon bio malo bliže, zgrabila bih ga bila i vrisnula iz dubine jako duboke frustracije, godina frustracije i iritacije: assholes! Trenutak je bio za akciju – but we moved on. José će završiti svoj gig, i nadam se nikada više neće pristati da dođe u ovaj grad, sve dok mu ne bukiraju i rasprodaju Massey Hall i Roy Tomson Hall, gde se muzičari slušaju kao da ih je Og poslao, i nisu tapete subotnoj večeri i praznom građanstvu koje je radnodušno i na guzice i na note i na apsolutno sve. Ali bila sam neverovatno ponosna na njega. Zato što je našao svoj novi dom u Evropi, zato što ga tamo vole i poštuju, i zato što je rekao to što jeste, i prvi i drugi put, i zato što i sa takvim jednim nebeskim darom kao taj njegov moćan glas, on je samo, sasvim i neverovatno ljudski, dodirljiv & fragile.

Ispričala sam sve to klinki dok smo sedele na stepenicama đenovljanske vile iz 17-og veka. Bila sam ponosna i na sebe, na tu malu koincidenciju i sinhronizovano putovanje bar jednog člana njegove publike na ovu stranu, jer ostatak, oni što su ostali u Torontu nisu znali koliko je sve ovo ispalo lepo. Seo je pored nas jedan stariji par da i oni malo poslušaju, pa kad su me pitali ubrzo da li znam ko je to jer je mnogo dobar, odmah sam ih obavestila da znam, i da su kao Britanci baš srećni jer on stalno nastupa po Evropi.

Oh, divno je bilo da nikud nismo žurile, i ništa nismo morale, i prošlo je neko neodređeno vreme dok smo ustale i ušle u muzej da vidimo šta čuvaju unutra. Muzeji sa svojim otvorenim prostorima i prozorima i obožavanje je potpuno smešno, naročito kad čuvaju i stolice velikih ljudi, a stolice su osim što su izlizane poprilično male u stvari, ali sve je to deo performansa i svi mi koji u tome učestvujemo smo pozvani, pa smo i klinka i ja imale ozbiljne face i šaputale smo ali mislim da je ona imala baš poveću želju da potrči, vrisne, ili zapeva nešto i sama, što da ne. Na lepim mestima se lepe stvari dešavaju i nama običnim ljudima. Ili ovako – obični ljudi su podložni zakonima neobično lepog.

U muzeju je bila i izložba posvećena poslednjoj Matisovoj ljubavnici, Lidiji Delektorskaji, koja je imala puno uloga ali je uglavnom i standardno zovu ’njegova poslednja muza’. I jeste je puno slikao, i proživeli su zajedno dvadesetak godina, ona jako mlada on već jako star. Kako je to funkcionisalo, i sa onim malim stolicama, je njihova stvar, ali jeste pomalo tužno, bar melanholično, videti mladu osobu o kojoj se ne pominje ništa više nakon njegovog poslednjeg daha. Jedino što vredi učiti od majstora je kako živeti ispunjen, bogat život ali postoji tu kvaka, i oko nje debela vrata i… – ništa se ni od koga ne uči. Dobar život je tako jedna fuckin’ difficult thing. U Nici možda zaista i ostvariva.

Na stanici smo sačekale naš double-decker da nas odveze do sledećeg muzeja na brdu – Šagalovog. Ali pre nego što smo ušle unutra, spazile smo da imaju mali kafe napolju, pod krošnjama velikog drveća, i prvo smo se tu smestile da popijemo nešto hladno i uživamo u miru. Čim smo se smestile, preplavio nas je bio jedan isti osećaj magije ladanjskog života na jugu, jer to je upravo bila atmosefar celog tog brda samo ja nisam uspela da joj dam ime prethodno, a klinka verovatno i ne zna za takve stvari, ali one se prosto otkriju same. Svaka tačka zelenog i plavog na tom platnu julskog popodneva je bila zasićena takvom magijom. I rekla sam joj koliko znam i sama – da je to jug i ono neodoljivo što svakoga privlači, ali nisam morala ništa da kažem, najbolje je bilo da smo se prosto našle tu. A unutra, u muzeju, Šagal je naslikao bio ogromna platna, njegove vizije hrišćanstva, pravde, smisla, patnje ljudske nad kojom bi neko zaista trebao da se smiluje, krajnje je vreme… i nama je bilo apsolutno svejedno. Prošle smo sobama kao da lebdimo – da, da, stvarno leteći ljudi, i puno je strasti i boja, i dobro je da je tako, ali ono napolju je bio raj.

Kako smo se samo radovale da ćemo i sledećeg dana ići tim istim putevima na vrhu otvorenog busa – priznale smo jedna drugoj. I zaista, dan nije izneverio, ni Nica. Nešto smo već mogle da prepoznamo, puno toga je bilo novo, i priča iz slušalica je bila ponekad podsećanje a dobar deo nismo uopšte čule prethodnog dana. U muzici smo uživale tako što smo baš poredile svaku notu sa svakom slikom, i stvarno: a perfect match. Kao priče za buđenje i spavanje, za decu i odrasle, i film i putovanje, i kako je sjajno da se neko uopšte toga setio pa ovako vrhunski izveo, zaključile smo. Klinka je tihim glasom pomenula da ona ne bi imala ništa protiv da probamo i treći put, ali odluku su umesto nas doneli drugi planovi – da se poseti San Trope, Kan, Monako… – i to je bila šteta. Ništa nije prevazišlo magiju tih par popodneva i vožnju kroz Nicu i njenu istoriju – najlepši thrill ride još od vremena kad sam ja kao klinka putovala na jug.

12 thoughts on “Beleške iz Nice (3)

  1. Мислим да о југу треба да пише само неко као Ти, неко ко га носи у својој крви (гени су већ веома чудан израз), неко ко га живи.

    Најлепше од свега је када неко као ти уме и да ту љубав према Сунцу и свему ономе што оно чини од људи на осунчаним просторима сачува у себи у оним твојим хладним просторима и да је пренесе своме детету и нама, којих има доста, с тим што предивне фотке ипак не прикажу онолико те топлоте колико је приказују твоји текстови. А Камијев Мерсо је на суђењу изјавио да је убио због Сунца.

    У Суботици су најбољу шнајдерку називали Мајсторица.
    Well done, Мајстoрице 🙂

  2. Eto kako je lepo kad ti je nesto obecano, i ne izneveri. Kako si to samo naslagao fino, pa sam i veliko slovo dobila 🙂
    Srce si, bas – hvala.

    Ovo su nam verovatno najgore fotke jer je to jedina losa stvar kod tok drmusavog kretanja – nema se vremena da se uhvati kadar, pa ni pritisne okidac, jedino na crvenom svetlu mozda, i tada je sunce na opogresnom mestu… Ali osecaj je bio nemerljiv. I toliko lepote svuda.

    A jug… ne verujem da je to nesto vrlo retko, osecati ga tako dobro i duboko. On pronadje put do vecine ljudi, sigurno mnogih. Ja sam ipak imala srece da dobijem komad uzarenog juga kroz detinjstvo, i to je nesto sto odbija da potamni. Ili izbledi.

  3. Znaci, ne smeta ti sto koristim ruzne reci i rado bih da razbijem nos gomili nevaspitanih baraba 🙂

    Drago mi je da te vidim, Suske. I slobodno svrati kad god se uzelis mira i lepote. Nadam se da nece izneveriti.

  4. Ružne reči iz tvog pera su drugačije, realnije, tiše, i gađaju pravo u metu. Opisuju trenutak.

    Ne umem ja to da objasnim, ne umem da opišem, ali mi prija način na koji pišeš i uvek osetim mir nakon tvojih tekstova.

    Čitam sve što napišeš, i ovde i na b92, nekada sa zakašnjenjem, i retko ostavim komentar, jer nemam zapravo šta pametno da dodam.

  5. Razmisljala sam danas o miru i lepoti koje si pomenula.
    Mislim da dolaze od toga sto su meni potrebni i tako nadju svoj put u tekstove. Pisanje je neverovatno intiman proces, i moze i treba da bude samo posten. Nekome treba ovo, nekome ono – ja volim mir i lepotu.

    Hvala za ovako lepe reci i inspiraciju.

    Ja nisam velikodusna osoba. Pare mi nisu vazne, spontani gestovi ili usluge mi nisu strani ali vecine stvari se prosto ne setim osim kad me zadesi misao na pravom mestu i u pravom trenutku, asocijalna sam i sl. i s pravom mi je jedna prijateljica rekla da postajem pravi osobenjak (namcor, u prevodu). Mozda na ovaj nacin malo nadoknadim takve propuste u karakteru. Nadam se.

    Hvala sto si se javila ovog puta. I ne zamaraj se mislima o komentarima. Kad se stvari dese u pravom trenutku, to je jedino vazno.

    Lep pozdrav,

  6. Pazi sad, Elizabeth znaci nije vise lokalna? Bas lepo 🙂
    Okay, ti jesi lovac na muzicka blaga, i guardian i slicne vazne funkcije nosis, ali ovo nisam ocekivala. Uprkos Internetu i globalnom selu.
    Da, iste veceri. Ali ko zna kad ce Jose sledeci put ovamo. Ne bih ni ja da sam na njegovom mestu.
    Uhvatite ga u Evropi obavezno, gde god se ukaze prilika, dovedite ga u Beograd… ucinite nesto! 🙂

    Ja mnogo volim ta mala mesta (Revival se ne racuna). Ne idem na velike koncerte vise. Ako ne mogu da ih vidim kako treba, pa i stanem pored njih ako mi dodje, nije vredno. Intimno, takve dozivljaje muzike i performansa volim.

  7. Nije, nije lokalna, svojevremeno mi je do ušiju došao njen za sada poslednji album koji je sasvim dobar! 🙂
    Naravno da je završila u mojoj mreži, sa Mreže 🙂

    Josea vrebamo, ima on ovde malu fan-bazu, a lako je možemo proširiti, taman za neki prijatni mali prostor 🙂 Bgd još uvek manjka u broju stvarno dobrih i lepo ozvučenih malih prostora, ali, snašli bi se već nekako…

    Uzgred, i ovaj čovek je kanađanin, koliko vidim… Danas sam ga otkrio.

    Uživaj, pozdrav!

  8. Hvala!
    I pogledam na web-u, kad tamo… nastupa sledeceg petka ovde u gradu. Videcu, nisam sigurna da cu biti slobodna. Obavezno cu javiti ako odem pa da mi zavidis jos malo 🙂

    Ne pratim nista redovno ali sam izlazila redovnije, tj. nisam nikad redovna ali sam svasta probala, sto mi je uvek najdrazi nacin a u poslednje vreme sam suzila sve pa… da se ne zalim, lepo je sto u ovom gradu ima jako puno talenta, i muzickog i svakakvog i ja ponekad vidim od toga ponesto. Ume da bude vrhunsko uzivanje.

    Elizabeth sam videla dva puta. Ona ima nesto svoje, lepo i prefinjeno, i vidi se da vrlo promisljeno i predano radi sve to, pise muziku, vodi svoj bend, i sve je to vrlo, vrlo nepretenciozno ali ozbiljno.

    Za Josea ces vec javiti ako ga dovedete u Beograd pa da budem ponosna, i ja vama zavidim 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s