Pozorište

Deca nisu proizvod ljubavi, deca su proizvod seksa. Seks, kad nije na prodaju, je prilično romantizovan. Preterano. I deca, kad nisu na prodaju, su romantizovana. Sve to dolazi kao posledica romantizacije ljubavi, jer se i seks i deca (kad se ne prodaju) vezuju uz ljubav. Ali jubav nije romantična. Odnosno, ona može da ponese romantiku ako ne dođe do seksa. Ako bude seksa, romantika traje kratko.  Romantika vezana za decu traje duže, i dobro je pomognuta uticajima van poimanja pojedinca. Sklonost ljudskih bića ka ushićenju svime što je van njihovog poimanja je plodno tlo na kome ne niče ništa jestivo. Ali se duh time hrani. Duh ne traži ništa od kalorične vrednosti – idealan primer dijete kod koje se puno jede i često prežderava ali nikad ne goji. Zbog toga su svi opsednuti duhom i duševnošću. Na drugom kraju: duh, koji ne dobija ništa stvarno jestivo, je uvek gladan.

Romantika je utočište želja. Imperija karaktera apsolutiste.
I ona se dobro prodaje.

Prodaja je antiteza romantici, i nenadamašan aperitif. Šlihta se sa svakom željom, i nadom, i nudi izbor začina za svaku glad. Zatim slede stvari koje se dobiju za džabe. Ljubav, na primer. Ništa što se dobije za džabe nema trajnu vrednost. Ljubav se visoko kotira samo dok se želi, razgleda u izlozima, ili oko nje cenjka. Jednom kad se to obavilo, u prvom zamahu izgubi 20 – 30% tržišne vrednosti. Uskoro devalvira na  niske vrednosti, ili negativni bilans. I vlasnik ljubavi shvati da je previše p(l)atio za jubav koju je dobio. Pa krene da se nada boljoj, većoj, skupljoj, koju će dobiti na isti način kao i prethodnu, i propustiće je kroz istu mašinu i ciklus prljanja kao i prethodnu, jer svako je nezavidno dobar u jako malo veština, uglavnom destruktivnim, i posle amnezije duže ili kraće, naći će se ’neočekivano’ na istom mestu.

Talenat je jedini preostali afrodizijak prezasićene tržišne ekonomije. Iako vrlo čest, on se ne kupuje i kao jedina vrednost dobijena za džabe košta više od svega skupa. Jer nonstop traži. Ulaganja, patnju, gola popodneva, izlomljene refleksije,  započete… I kad je tako podigao cenu, i uzbudio tržište ogrezlo u obilju ponude – on se proda. Jer to je jedino što svi mi umemo. Kad ne umemo, pretvaramo se.

Romantika, deca, ljubav, seks… vremenom  se okupe u jednu grupu, zbliže, uhvate za ruke, ali se retko kada prodaju u paketu. Nauči svako, pre ili kasnije da će ih razdvojiti, prodati zasebno. I bude im žao kad dođe do razdvajanja, jer svako se navikne, i na dobro i na loše. I na ništa. Navike postoje jer sve postoji i nikome se ne ide na početak. Oni koji pričaju o početku uvek imaju druge stvari na umu – kraj. On je jedini razlog da iko posegne za početkom. U sredini, dobroj, sočnoj, solidnoj sredini, početak je nebitan, samo zgodno odmorište za naraciju.

Kod tako zgodnog uvoda naracije, vredi podsetiti da ona nikada nije bez angažmana. Talentovana ili ne,  zavrteti priču je bezvremena tradicija. Sama tradicija je proizvod takve jedne vrteške. Neko je započeo priču, i sada je puno lakše. Na svaku temu, a tema ima napretek. Manufaktura je uvek bila aktivnost podložna depresijama, čak i tokom uspona i eksplozija produktivnosti – vrlo, vrlo labilna kategorija. Jedino tradicije, naracije i ine žvakalice nikad nisu u opadanju. Jer mora se izraziti. Zadovoljstvo, nezadovoljstvo, patnja, dosada, neravnopravnost, privilegija, arogancija i moć, ponos, želje (ko sme da otvori tu konzervu)…

Treba ovo završiti a kraja nema. Ne ovakvim stvarima. To shvatiti predstavlja neku vrstu kraja, lokalizovanog. U slučaju otežane funkcije, može se izvesti jedan od onih zahvata – izgradi se most, i nastavi dalje. Mudrost računa na to, inače bi ostala bez    m   u  d r  o   s  t    i
a to je uloga poznata svakome. Naći se bez uloge.

Advertisements

Carpe Diem

Invalid loših navika
– čekaj! Maestro loših navika
eskivira bolje igrače
i podaje se osami
anonimne dosade
U uslovima ekonomskog ropstva
glagol
‘podati se’
čini dobre pomake
i obezbeđuje sebi nezaborav
na adresi rezidencije za ostarele
trudbenike sa naglaskom na seks
Svako će okrenuti glavu
podesiti sluh ili podići pogled
kod pomena tako dobrog zanimanja
25, 50, 75
sažetih leta
užeglih leta
i ništa o čemu
bi se napisao izveštaj
upola dobar
1 0 0
Gde počinje razlika?
Ne gledajte u mene – ja sam
na početku sezone
i radim letnje sate
koji su duži od jesenjih
ali kraći od zimskih
(kakva računica!)
i kad stigne petak
ja ne stižem sa njim
u paru
U raskoraku smo
Petak i ja
Jedno slovo razlike
bi opisalo jednog ljubavnika
mog, tuđeg
Petar Veliki, Mali, Osrednji
Istovremeno…
Ne mogu da uhvatim korak
Nevremeno…
Oko 3 jedino što želim
je da spavam

(Poslednje!)
Oblizujem se
veleposednik dva kratka dana
dve čokoladne table
i svežih kolača
koje pokupim petkom na putu kući
Vikendom
se prelijem kao ključalo mleko
željno drugačijeg angažmana
od dece, dojilja, tinejdžera, sportista
Koreni perverzija se
sigurno mogu naći
u strogo uređenim intervalima
obaveze – obaveze – zadovoljstvo
Maestralno… – kako?
Maestralno

Ha ha ha!
Bukirana tokom nedelje kad u publici
sede penzionisani ili situirani
gazde
oči su svima uprte u pozornicu
(ako ne dremaju)
Važnost ima tri glavna atributa:
ko
gde
posmatra

(Niko!)
Subotom, nedeljom
jednim manjim delom petka
postavim nezavisnu državu
između trougla
promenljivih tačaka
Taman kad s(v)e rešim
kraj
sve pokvari
(Iznenađujuće dobar opis
kraja)

Prave reči

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno. Naprotiv, izazivala je odbojnost kad sam bila mala, a i malo veća. Iza  posetâ toj kući godinama nalazila se prinuda, obaveza. I kod nekog blažeg bića to bi izazvalo otpor. Kod nas, klinaca tih godina, nije bilo izuzetka. Jedino je naš brat – jedini sa te strane familije – voleo da bude u toj kući. Verujem da je tu sakupio najlepše uspomene iz detinjstva i rane mladosti. Kao dosta stariji do nas, bio je dovoljno spretan da nas impresionira svojim minhauzenskim pričama, koje i kad nisu ništa naročito u tim godinama naročito na jugu dobiju pomoć i bez većih zasluga. Da, kuća je na jugu, mom jugu.

Postoji i druga kuća na jugu. Kod poslednje posete otkrila sam bila nešto što se sklonilo u stranu u mom životu i njegovom permanentom ubrzanju, ili opsesiji sitne geografije. Ta kuća je puna duhova. Svuda gde sam ostavila delove detinjstva kao zalog, i ne samo ja, sve je to puno duhova, shvatila sam tokom tog putovanja. Ona prva kuća – jer je nisam volela – nema duhova. Ne mojih. Da su moji baba i deda tu proživeli svoje živote, i podigli svoju decu sa radostima i tragedijama, nije ostavilo nekog većeg otiska u meni. Osim tih mrzovoljnih poseta, pamtim i lepe trenutke naravno – sa familijom, pamtim i lepotu predela, puno lepih slika u stvari, ali to je godinama bilo pokriveno otporom mog mladog temperamenta koji nikako nije voleo da ga iko primorava na bilo šta. Temperament je ostao, ali neke stvari su se promenile. Ta poseta jugu pre više godina me je iznenadila. Kuća, prazna već godinama, je ostavila lep otisak u mom duhu koji se širi i sažima, luta, ili čami, i pati sa ili bez povoda – i naporan je, bolno naporan.

Sećam se visokih kreveta. Oni su pretpostavljam bili takvi zbog naslaganih perina iako ni danas ne znam ko ih je slagao i zašto. Možda zato što se u starim porodicama na jugu, kao i u svim starim porodicama ništa nije bacalo. Ali kad si dete ne razmišljaš o uzrocima već prihvatiš i čudiš se u istom dahu, i ti kreveti kakve nikada nisam videla nigde drugo i na koje smo se peli tako što bi prineli stolicu pa sa stolica naskočili na vrh – i svi smo bez izuzetka voleli tu egzibiciju više puta na dan – su ipak bili čudo neviđeno za naše mlade živote koji su mislili da već previše znaju. Kako se tih godina i padalo sa kreveta u snu, stolice su bile prislanjane uz ivicu da nas u tome spreče, iako je to više ličilo na pokušaj zaustavljanja vetra podignutim prstom – stolice su bile previše niske, i deca u zaletu sna lete i padaju i da ne primete, ne sigurno na načine koji limitiraju sve ostale. Niko nikada nije bio ozbiljno ugruvan, ili uopšte – što nije utešilo naše majke koje su, izgledalo je, ozbiljno brinule da ćemo slomiti vratove (što sada potpuno razumem, tu nesnosnu brigu) – ali je u budnom stanju prospekt pada sa te visine izazivao jednu dozu prijatne strave, pa je odmeravanje visine i realna mogućnost leta sa te hridi bila pitanje sazrevanja na jugu. U suštini, to su bili dosadni dugi dani leta kada su se posećivali rođaci, što smo mrzeli iako su rođaci bili fini i dobrodušni, i nije bilo nikakve zabave osim priče i kikota među nama, i verovatno bi priznali u nekom trenutku da nam zabava nije bila neophodna u većim dozama jer je bilo dovoljno neobičnih stvari oko nas, puno drugačijih od naših svakodnevnih života, ali iznad toga je stajala težina prinude, ili obaveze, i sve kvarila. Roditelji bi zaista trebali da upisuju kurseve marketinga. Olakšali bi sebi a deca bi pristala puno lakše na obaveze kad su obučene u avanture. Za svakog oca koji je ispričao priču umesto da je odredio da se nešto mora, postoji bar milion nekadašnje dece koja još uvek čekaju na priču.

Dakle, ta kuća u kojoj nikada nisam volela da budem me je tokom kratkotrajne posete u koju su se utisnule hladne kanadske godine ostavila sa neočekivanim doživljajem tihe ruralne lepote juga. Prekrasno je tamo, ali zaista prekrasno. Potrebna je distanca i od sâmih života ponekad da bi se uvidelo koliko su lepi, ali kod lepote nikada nije kasno. To je jedna od najvećih nagrada koja lepota može da dâ. Spoznati u životu važne stvari – košta. I prekasno je redovan termin. Ne i kod lepote. Ona je uvek sveža, i spremna. Samo ti daje vreme. Kad prepoznaš – ako prepoznaš – sve je obnovljeno i početak se stvori samo za tebe. Laž kao nijedna druga.
Hvala Gospi.

Pamtim i visoke prozore uz visoke krevete. U stvari pamtim jako puno toga. I sve te slike, i toplina slika, mi daju veliku utehu poslednjih nedelja dok razmišljam o tome kako dozvati promenu u svoj život, i koju promenu.
Ja ne posedujem ništa. Ali zaista. Ništa. Ni crvčak ni proleter, ja sam pre kockar u svetu koji je stvorio Las Vegas jer misli da su to kockari. Ili da je to ono što svaki kockar želi.
Nije.
Arhetip među previše tipova. Kockar među kockarima koji ne razumeju jezik brojeva i simbola.
Nisam više sklona kockanju. Ali misli o staroj kući na jugu, naročito o svetlosti na jugu, prožimaju kao što ne pamtim da je išta uspelo već dugo.
Nikada mi nije dugo trebalo da putujem do lepote. Ovog puta ne znam ni da li putujem. Ili da ću ikada. Ali zabavim sebe mislila o tome kako bih mogla ovo, ili ono – i nasmejem se. High speed Internet je svuda moguć. Od toga mi ne treba dugo do celog programa ideja (uvek moja loša osobina, ili sklonost) i da će svako ko putuje na jug proći blizu mene i moći da svrati… Verujem da ljudima ne fale snovi, ali ono što zaista žele uvek može da stane u jako malo. Potrebno im je samo naći prave reči. Ne za druge – za sebe, samo za sebe.

Edukacija Ms. Ivane K.

Imala sam 10 godina kad sam pala bila u školskom dvorištu i ogulila koleno poprilično pa otišla kući uz plač. Mislim čak da me je neko gurnuo dok sam sa drugim klincima jurila okolo, ali ne pamtim detalje, i ako je stvarno bilo tako onda sam dodatno bila i besna. Mama nije bila kod kuće, tati se nije dopalo to što je video, nije znao ni šta da radi, ali uvek smo imali bocu apotekarskog alkohola (a i drugačijeg) u kući pa je on započeo time što je prosuo alkohol po rani da je dezinficira. Na to sam ja vrisnula u plač kao što nikada nisam plakala prethodno jer to je bio moj prvi susret sa dezinfekcijom te vrste, on mi je naredio da prestanem i onda je preko kolena zalepio flaster. Skidanje tog flastera koji se zalepio tokom sledećih dan-dva je bilo jednako traumatično, ali dve traume za redom je nemoguće zapamtiti dobro, i kako se ona prva upisala jasno, sve drugo je dosta maglovito. Na kolenu je ostao ožiljak pa je to još jedan od razloga da tu scenu pamtim.

Setila sam se iskustva nedavno na dosta neočekivan način i shvatila da je to bila u suštini edukacija, što sva iskustva tokom detinjstva jesu, nesumnjivo. A i ona kasnija. Neprekidna edukacija. Ovde konkretno se radilo o načinu na koji su se dezinfikovala dečja kolena u to doba i tim krajevima najviše, a bilo je i drugih nauka.

Do podsećanja je došlo dok sam čitala članak u Njujorkeru o trgovini ljudskim organima na Kosovu i upletenosti KLA i kosovskog političkog vrha u celu stvar. Novinar koji je sproveo detaljnu istragu, putovao po tim krajevima, razgovarao sa nebrojenim ljudima, iščitao nebrojene papire i dokumente uključujući one iz Haga, napisao je svoj izveštaj kao članak koji je išao devet Internet strana.

Vrlo se retko dešava da čitam išta što ima veze sa politikom na Balkanu. Kako je sve politizovano a ja ipak čitam, pravim kakve-takve selekcije i uvek zažalim ako je bilo koja druga tema osim o umetnosti ili o kolačima. Ovde sam bila radoznala kako će obraditi temu.

Na početku članka je fotografija koja me je podsetila bila na nešto ali nisam odmah mogla da smestim gde i šta. Kad sam kasnije u tekstu naišla na referencu da premijera ili predsednika Kosova (nisam sigurna oko titule) zovu ‘balkanskim Mik Džegerom’ zato što je zgodan kao holivudski glumac, shvatila sam odakle mi je poznata ona fotografija – ne liči na Džegera već na Kenedija. I slikan je u pozi koja je prepoznatljivo kenedijevska.

Nedugo zatim počeli su da iskaču manji i veći primeri predrasuda. Čitala sam kao Jugoslovenka kojoj su ratovi razorili zemlju porekla, kao delimična Srpkinja, kao neko ko vrlo površno poznaje dešavanja tokom poslednjih par decenija (jer nisam htela i nisam mogla da pratim) ali dosta dobro zna mentalitet i istoriju regiona, i čitala sam kao pisac. Sve to skupa je postavilo težak test za novinara kome će ovaj tekst sigurno pogurati karijeru napred velikim koracima, i nije ga prošao. Kao suptilni paragon postojećih predrasuda sa pretenzijama na visoko novinarstvo tekst je jako uspešan.

Početna fotografija je posle devet strana dala objektu na fotografiji i završnu rečenicu – da je on jedino prekršio Miloševićeve zakone i na to je ponosan.
Ostatak teksta nije bio neophodan. Ne za bilo šta drugo osim za već pomenutu karijeru novinara. Jeste, naveo je puno podataka  – i svaki pokvario. Ne time da se nepravde mogu ispraviti, već lošim novinarstvom. Nesrećni primer gde sam se setila mog kolena i iskustva sa alkoholom je potekao iz priče tajnog svedoka Albanca, koga čuvaju u Srbiji jer mu je život ugrožen pošto je rešio da svedoči protiv KLA i njihovih zločina, i koji opisuje kako je bio svedok i učestvovao u ubistvu mladog Srbina kome su izvukli srce iz grudi sa namerom da to srce prodaju. Pošto je praktično nemoguće sakupiti dokaze protiv bilo koga na Kosovu jer je lakše uvući se u Cosa Nostru, po rečima jednog od istražitelja, ovo svedočenje je svima sumnjivo, naročito što su Srbi toliko željni da dokažu da oni nisu bili jedini ubice, pa se ovaj novinar dao u potragu za načinom da diskredituje priču, ili je potvrdi. Za to je on putovao na jednu od čuvenih američkih klinika i popričao sa njihovim čuvenim hirurgom koji je celu priču odbacio kao kompletnu besmislicu – jer se to tako ne radi. Na nekoj poljani na krvavom Balkanu, ludi od zla ljudi ubijaju čoveka, hoće da mu izvade srce i prodaju ga, pa za to mu poliju grudi alkoholom dok ga živog seku – ne, normalno se mora obaviti prvo sedacija, kaže vrhunski  hirurg sa vrhunske klinike, stručnjak za transplante. Jer to je najbolje za srce. A i humanije je, jer on je čovek human i civilizovan, i stručnjak kad se radi o poljskom pazarenju srca. Bilo bi zanimljivo pratiti da li se nakon intervjua bar zainteresovao odakle dolaze srca koja je transplantovao. Ili se to tako ne radi? Da je alkohol univerzalni dezinfektant ne samo na Balkanu ja znam od 10 godina. Neka je sve drugo laž, taj podatak je tačan.

Kad je jedan od izaslanika poslat da učestvuje u istrazi američki političar, novinar ga prikazuje kao proverenog stručnjaka bez predrasuda.
?
Da on kao Amerikanac, tj. pripadnik države koja je učestvovala u ratu po defoltu jeste pristrasan nije čak bila ni opcija za razmatranje.
Kad neki drugi kažu, iz dubokog ubeđenja, da i pobednici i gubitnici zaslužuju da budu jednaki pred zakonom, niko ni ne pomisli da KLA nisu pobednici već Amerikanci. Oni su dobili rat. I dali državu organizaciji o kojoj je Interpol sigurno mogao puno toga da pokaže, da ih je neko pitao. Ali to nije bilo važno. Kao što to nije bio američki rat.
I tako dalje.
U stvari svih tih devet strana i brojni meseci koje je ambiciozni novinar potrošio (uopšte provodi vreme po raznim krvavim nedođijama sveta, pa mu to sigurno i nije tako strašno) zvuče kao dobar entertainment.  Neko ko nema moje krvne veze je sve to već video u brojnim filmovima. Da su u pitanju realni kriminalci i ubice i njihove žrtve dodaje verovatno thrill. Malo strave malo olakšanja da mi nismo kao oni. Dobitna kombinacija.
Ja sam baš nedavno srela jednog kanadskog intelektualca koji je ekspert za krizne situacije i koji je bio po svim tim istim mestima, po Balkanu naročito, čak je bio i u Skoplju – mom rodnom gradu, obavestila sam ga iznad čaše belog vina – i shvatila dok sam ga slušala kako elokventno elaborira ispraznost postojanja da ta arogancija intelektualaca iz etabliranih država nije neosnovana. Kad pozoveš nekoga da reši problem koji ti ne umeš ili nećeš da rešavaš, osim što će to naplatiti po visokoj ceni, neizbežno je da će te smatrati budalom, najblaže rečeno. Kada to postane jedna krvava poljana masivne veličine, pa i uz lepo more i planine, naročito uz lepe žene, mora da se bar neki među njima zapitaju u nekom trenutku – nema para koje mi mogu platiti gubljenje vremena sa ovim idiotima.

Najupečatljivija stvar za mene je kako se ono što se nekada zvalo Jugoslavija sada zove The Balkans. Svako je dobio svoju državu, ili će uskoro, ali nikome nije važno da ih popamti, niti će, pa ih i dalje vode pod jednim imenom. I dalje svi pod istim krovom, i istim nebom, samo je zemlja drugačija. Nađubrena leševima. Oni preživeli su posvećeni edukaciji novih generaciija. Oh, dear.

http://www.newyorker.com/reporting/2013/05/06/130506fa_fact_schmidle?currentPage=1

Refleksija, nekompletna

Počelo je dosta davno, i pod direktnim uticajem Interneta jer u to vreme nisam sretala puno ljudi pa je ta vašar-ulica (ne naročito kosmopolitska) bila i prozor u svet i žurka, iako nikada nisam bila veliki ljubitelj žurki a ni prozor u svet me nije privlačio. Svet jeste. U nekom vremenu, ne više. Dakle, početaka se ne sećam, ali je princip ostao. Mislim čak da bi imao vrlo dobru primenu kod karaktera u romanu o kome razmišljam.
Možda je bolje da ne idem dalje o tome. (Srećom mogu da preskočim i nastavim i bez toga).

Oduvek su me privlačili nekonvencionalni tipovi. Ne bilo kakvi, ali uvek sa tom deskripcijom. Među njima ima puno tragičnih figura, i njih je nemoguće gledati drugačije nego kao tragične. Tu nema privlačnosti i odbojnosti. Ali oni retki pojedinci koji pred licem krupijea izgube sve što su uložili – a nikada nisu cicije – i iz priče izađu sa srednjim prstom ka nebu… takve tipove volim. Fuck all this, je zaključak do koga se ne dolazi bez lomova, ali je ujedno i neopisivo liberating. Romain Gary je neverovatan primer takvog pojedinca.
Meni nisu zapala herojska vremena, možda mi fale i neke druge osobine, na primer to što sam kukavica ne pomaže, ali u krugu u kome se krećem neki zaključci se prosto nameću.
Recimo, na sve pokušaje emotivne ucene koji su mi se desili u životu, moj odgovor je uvek bio – fuck you. Ili ako nisam bila elokventno raspoložena, ćutke sam izašla napolje. I danas me iznenadi kad shvatim da me  ljudi poštuju, ili me se boje (ponekad oboje) a da nemaju za to neki objektivni razlog. Ja sam relativno pristojna osoba koja ne ugrožava druge ljude. Poštovanje/strah (i to dvoje često putuju zajedno) dolaze od toga da istupam iz norme. Norme ovih dana su jako, jako niske, ali šta da se radi. Nisam ni ja izuzetan primer ali nemam bolji i a svet devalvira svakodnevno u vrednostima.

Klinka mi je rekla jednu stvar nekom prilikom koja me je iznenadila, ili bar začudila. Naime, ona veruje da ću joj ja reći stvari kakve jesu, i da može da računa na moju objektivnost. Zna da je volim do prezasićenosti (njene) i da je srce kompletno neobjektivan instrument, ali ako prosuđujemo o stvarima, ja ću dati svoje mišljenje bez predrasuda i laži. Ona to poštuje. To nije mala stvar u bilo kom uzrastu. Ni laka uloga za mene, ali to je što je.

Nakon naporne nedelje, danas na putu kući, zaključila sam da bih ja u uslovima ekstremnih socijalnih situacija bila jedna od prvih žrtava. Ne zato što sam heroj, sigurno ne zato što sam veliki ljubitelj ljudi, već kad neko mora da preuzme vođstvo (nevoljno), ili odluči šta da se uradi, ja bih bila ta. Ili jedna od takvih. Duga je istorija vođa i lidera koji tu ulogu traže iz razloga mnogih, uglavnom nečistih, ja bih to uradila iz nužnosti. Kao i sve što sam uradila tokom života, sa izuzetkom lepe umetnosti življenja. Postoji nešto u meni što će progovoriti protiv laži i nepravde, i istovremeno istupiti da reši problem. Do kraja takvog jednog dana, neizbežno je da bi moje poslednje reči bile: fuck all this. Ne tako loš izbor za poslednje reči. Verbalni srednji prst ka nebu, takoreći.
Nasuprot tome, ne volim one koji preživljavaju. Zdušno se nadam da klinka ima te osobine i da će preživeti sve distopije koje će se izređati do kraja ovog veka. Drago mi je da ih ja neću videti. Neke stvari ne vredi preživeti. And I positively hate survivors.
Au revoir et merci, rekao je Romain Gary. Ja ću nadam se moći jednom da kažem nešto slično i ne osećam se kao bleda imitacija. Ima u tome puno humora. Ako sačuvam samo deo svog, biću među srećnima.