Smokvino drvo

Savina je obećala bila prošlog leta pred put da će fotografisati  i za mene. Ona voli fotografiju, i obzirom da je odrasla uz roditelje intelektualce koji su oboje bili fotografi-entuzijasti, verujem da je dobar fotograf. Vrlo je brzo shvatila šta ja volim. Možda sam pričala o tome, verovatnije je da je ona obraćala pažnju. Nije vrlo pričljiva ali ništa joj ne promakne. I tako zna da volim stare gradove.

Grad u kome je ona odrasla, Burgas, je na obali Crnog mora. Grad koji ima sve, objasnila je. ‘Pa zašto ste došli ovde?!’ prozaično pitanje koje je izletelo pre nego što sam razmislila mi je verujem oprostila jer je uhvatila bila moje pravu reakciju, onu koja je i na sam pomen lepog grada na obali mora transformisala i mene i dan pa i one koji su se našli dovoljno blizu.

Fotografije je donela bila nedelju-dve nakon što su se vratili, ogranizovana kakva jeste. Mesec dana kasnije sam uhvatila trenutak, setila se i ona je otvorila bila folder. Posle svega nekoliko kadrova bile smo prekinute. Ja sam zatim zaboravila. Mislim da sam jednom pomenula da još uvek čekaju, više da bih istakla kako je to žalosno stanje stvari. Ona me je podsetila da im ništa neće biti, i da ih vreme neće dotaći.

Danas je Melisa svratila do nas, odsnosno da vidi Savinu, ali kako ona i ja sedimo licem u lice i deli nas jedan beli poluzid (dizajn naše šefice), vrlo brzo sam shvatila da Savina pokazuje fotografije svoje dece. Melisa je postala majka prošle godine i transformacija je pomalo komična ali vrlo lepa – od dosta praznoglave, sujetne mlade lepotice postala je opsesivna mama puna ljubavi, topline i radosti, i deli svoju novopronađenu ličnost sa svima. Zaobišla sam zid da im se pridružim. I shvatila da su fotografije iz foldera koji je Savina donela bila prošle godine, za mene. I bile su vrlo lepe; porodično putovanje i prekrasni predeli, stare ulice, peščane plaže, i smokvino drvo.

Kad je Melisa otišla i ja se vratila na moju stranu, kroz okrugli prosek u poluzidu (isto dizajn naše šefice), ja sam dobacila posle nekoliko minuta, dovoljno glasno da me čuje, ali sam govorila i sebi – ‘Slikala si i smokvino drvo.’ Smešila se dok sam prebirala u mislima kroz lepe uspomene koje je podelila. ‘Ne sećam se da sam ti rekla koliko ga volim.’ I zaista, ne pamtim da sam pričala o tome.  ‘Nisi,’ odgovorila je. ‘Ali ja sam slikala smokvino drvo za tebe. Mi imamo jedno i ispred naše zgrade, ima ih svuda, ali tebi bi značilo da ga vidiš. Znala sam da ćeš ti prepoznati kako miriše letnji dan.’

Skoro godinu dana taj folder sedi na jedva metar od mene kroz beli poluzid, i u njemu čeka smokvino drvo samo za mene. I drugi fragmenti lepog starog grada, koje je Savina uhvatila, željna da mi pokaže svoj kraj, jer zna da ću ja razumeti. Uvek je gužva na poslu, ali ne baš tolika; bilo je čak i tihih dana. Ali ja sam zaboravila. Kakav divan gest, sazreo još dublje prolaskom vremena i mojom nebrigom. Kakav prekrasan dar, došao niotkuda, ničim zaslužen, kao proleće, ili ljubav, sreća… Možda je Savina samo htela da kaže ‘hvala’. Na svoj način, neupadljivo. Nema na čemu da mi zahvali, ali negde sam nešto rekla, ili joj pokazala kao moguće, i u njoj je to ostalo. Kao što miris smokvinog drveta ostane sa tobom jednom kad prođeš jugom.

Advertisements

6 thoughts on “Smokvino drvo

  1. Jednom je jedno smokvino drvo pomoglo jednom nesrećnom dečaku. Dečak nije bio srećan zbog karfiolaste bradavice na podlaktici. Jednom je tako išao na plažu pešaka sa roditeljima, stalno istom stazom. Staza je bila provučena između mnogih smokvinih stabala ali samo je jedno pružalo granu na dohvat ruke. Dečak je sa te grane svakog dana brao po jedan nezreli plod i prvu kap lepljivih belih suza koje bi se pojavile na vrhu peteljke kanuo na svoju nesreću.

    Suze zaista pomažu da nesreća prođe.

  2. Divno, Djordje. Tuzan decak i darezljivo drvo. Shel SIlverstein je to napravio previse odraslom lekcijom, ali je svejedno lepa, jer se setio i prepoznao.
    To cudesno doba, republika emocija. I strava I euforija, velike tuge i jos vece radosti. Prvi susreti sa lepotom.

  3. Savinin grad je na obali Crnog mora. Moj prvi susret sa smokvinim drvetom nije bio kraj mora, ali jeste bio na krajnjem jugu. I od tada sve merim jugom. More na jugu? Eh.. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s