Kazi, Secanje, kako se deca raduju?

Kaze u svojoj knjizi Margaret Atwood: „Vancouver is the suicide capital of the country. You keep going west until you run out. You come to the edge. Then you fall off.“

Kroz knjigu se nevoljno vucem vec nekoliko godina. Odnosno, zapocela sam je jednom i ostavila. Pa jos jednom, i opet isto. I to na istom mestu, cini mi se. Ovog puta sam odmakla samo malo dalje od tog mesta, naisla na ovo gore, i probudila se. I to kako – cula sam je, osetila, setila se ko je… Ms. Atwood, pa gde ste to bili?

U knjizi se preplicu odrasli glas i detinjstvo glavnog lika. U ovoj pocetnoj fazi, odrasli glas se retko pojavljuje. Nazalost, jer deciji lik je krajnje nezanimljiv. Potvrdjuje ono sto vecina pisaca, ma kako bili dobri, pokvari – u deci o kojoj pisu nema nikakve radosti. Opisace prasnjavu prostirku ispred ulaznih vrata 50 godina unazad sa detaljnim raslojavanjem boja i vlakana, ostatke dorucka u zubima ostarele tetke, komplet koji je majka nosila na sahrani svekrve i njenu kosu, ali nigde, ni u jednoj recenici to dete nije srecno. Prati, uocava, belezi sve vredno i ne stize da ista zaboravi. Kao da mi ne znamo da to sve moze i da se izmisli. Ali ako ne umeju da opisu deciju radost kako treba, to znaci da su u stvari sve zaboravili. . To sto su odrasli u nesrecne ljude ne znaci da nisu umeli da se raduju kao deca. Deca za to nisu kriva! Zbog toga mi je strahovito dosadno da citam prikaze detinjstva u ozbiljnim knjigama. I jos gore – iznerviram se.

Znam za jedan izuzetak. U svojoj autobiografiji „Speak, Memory“, Vladimir Nabokov apsolutno magicno prikazuje svoje detinjstvo iz vremena na promeni vekova, u poslednjim danima jednog carstva, u porodici u kojoj je bilo svega, i pri vrhu tog mnostva beskrajne ljubavi. Svo bogatstvo njegovog stila koje u mnogim knjigama deluje pompezno, ovde sluzi stvaranju jednog prekrasnog sveta, i on ga se seca sa otvorenom, neprezaljenom ljubavlju. Tako se to radi. Ako cete se vracati u detinjstvo, svoje ili cete otvarati tudje, ispostujte decu koja su ih dozivela.

Advertisements

4 thoughts on “Kazi, Secanje, kako se deca raduju?

  1. Pa, kad je bio pedofil. Ne tvrdim (:
    Imaš iznevereni horizont očekivanja, ali gledaj, mnogi od njih stvaro nisu bili srećni. Recimo, kako je Šulc mogao da bude srećan. To je okej, zamisli da provališ da je neko u dubokoj regresiji. Ma kako „radosno“ to bilo , nije zdravo. Većina dobrih pisaca obavezno napiše posebnu knjigu o svom detinjstvu, npr. Kiš. Neko ima taj habitus kroz ceo život, reeeecimo – Škvorecki. Ja se smejem naglas kad ga čitam, e, to ti je taj habitus koji se ne menja, nema laži -nema prevare…i nema neiz. hor. očekivanja. Odličan ti je blog.

  2. Uh, ne tvrdim ni ja. O „Loliti“ bih mogla da penim i ostrim pero i grizem papir dugo. I o „Adi“. Ali dok je sve ostalo za drugu pricu, taj memoar je apsolutno prekrasan u svom delu o ranom detinjstvu.
    Svejedno, imam problem, i to veliki, kad pisu o sebi kao deci. Uopste ne ulazim u to koliko su bili nesrecni. Ali ulazim u ono kako su ga zapamtili. I trazim da se svakom detetu da ono sto mu pripada po pravu detinjstva – da i kad je ono nesrecno, dete u njemu dozivljava epizode radosti. Decija radost je intenzivna, i ne treba joj ni neki povod – verovatno je prosto reakcija organizma, bilo na ovo ili ono, nacin prezivljavanja, adaptacija. Javlja se stihijski, treba joj jako malo, i dete pamti bez reda naizgled, slicno i zaboravlja, i vrti se u krug, pa u velikim skokovima preleti… Pisanje o detinjstvu bez ikakve zivosti i socnosti je za citaoca kao posmatranje osusene sljive koja opisuje proces svog susenja. (Drugim, slicnim sljivama). To je tuzno, nekad tragicno, ali ima iskljucivo veze sa osusenom sljivom i nikakve sa onom socnom na pocetku.
    I u pravu si, izneverena su mi ocekivanja. Jer se ponavljaju, i dosta mi je jadnih odraslih u ulozi dece u nesrecno zapamcenim detinjstvima. Putovanje u detinjstvo zahteva drugacije odelo. Ja se ovde prakticno zalazem sa prava decijih likova!
    Izuzetak u ovome su memoari, kada pisu iz svoje pozicije o tome sta je bilo, zasto i kako se toga secaju. To bi bila neka osnovna pravila:)

    Hvala za Skvoreckog, ne znam za njega, potrazicu ga. Hvala i za preporuku za Sam Sheparda na tvom blogu – danas sam nameravala da ga nadjem:)
    Za lepe reci za blog – thanks.

  3. Nedavno sam čitao knjigu u kojoj jedan od likova umire tragičnom smrću: metak ga najpre ranjava i on umire od posledica gubitka krvi.

    Nisam ni bio svestan da je pisac i sam ubica vatrenim oružjem, jer kako bi inače detaljno poznavao proces? Hvala ti, Metreknjiga, što si mi otvorio oči.

    Ne daj bože da, slučajno, pisci imaju mašte pa da mogu nešto i izmisle.

    A sad idem da spalim sve Nabokove knjige. Prokleti perverznjak.

  4. Nisei, ne znam da li ce metar knjiga videti ovo, pa cu ja da komentarisem u medjuvremenu.
    Ne mozemo da znamo da li je Nabokov bio pedofil. Uopste je karakter pisca analiziran kroz njegovo delo zapetljana stvar. Naici ces na neke istine, druge ces promasiti, i tako mozes da se vrtis u krug, ili i ne pokusavas.

    Obzirom da je ‘Lolita’ postala to sto jeste, Nabokov je mogao da bude sto god je hteo, branile bi ga vojske knjizevnih kriticara, ljubitelja proze, studenata knjizevnosti, and so on. Stil kojim je ta knjiga pisana je maestralan. Ostale njegove knjige koje sam citala, sa izuzetkom gore pomenutog memoara, su za mene larpurlartizam. Nije to po sebi nesto strasno, niti je on jedini u tome. Njegov stil je vrhunski, ali meni to nije dovoljno.

    Moje izdanje ‘Lolite’ ima na naslovnoj strani komentar iz ‘Vanity Fair’ magazina koji kaze da je knjiga ‘the only convincing love story of our century’. Kakav pretenciozni, beslovesni bullshit! Love story? Svakako da je ‘Lolita’ dosla sva obavijena mistikom simbolizma, metafore, drz-ne daj (da ne bi bila proglasena za dobro napisanu pornografiju), ali proglasiti pricu o detetu, cija se karakterizacija svela na zvakanje zvake, pucenje usana i seksualnu manipulativnost i zrelost u 12-toj godini, i muskarcu od 37 godina koji je briljantni sociopat za ljubavnu pricu, i to jos veka? Please. Nije bitno da li je Nabokov bio pedofil, daleko je alarmantnije STA se sve kanonizuje. Svet koji razume i saoseca sa sociopatom a ima poznavanje dece na nivou apsolutne nule je jedno zastrasujuce mesto. I on nije takav postao zahvaljujuci Nabokovom talentu.

    Ima ona jedna prica Bukovskog o nezaposlenom, sredovecnom tipu koji ispija pivo po vasceli dan i masturbira pa uoci dete od 6 godina u dvoristu, za koje zakljuci da ga izaziva i zavodi, siluje je i onda se rasplace na kraju kad je i ubije u naletu entuzijazma, sto bi bila white trash Lolita.

    Ti kazes da je sve to masta. Mozda jeste, mozda nije, ili je oba. Citala sam pre par godina da je pre Nabokova neki nepoznati nemacki pisac napisao kratku pricu vrlo slicnu Loliti pa se cak poteglo pitanje plagijata. Nije vazno kako je neko delo nastalo, vazno je da kad je pred nama mi svi imamo prava da ga prihvatimo, ili ne, na osnovu naseg sistema vrednosti, senzibiliteta, naklonosti, itd. Za mene je ‘Lolita’ bullshit napisan izuzetno dobro, i obzirom sta je od nje postalo, dosegla je nivo maestralnog bullshit-a.
    A ako je Nabokov tako nesto imao na umu kad je knjigu napisao – kao eksperiment nad knjizevnim svetom i publikom, ocekujuci sve sto je usledilo, i slatko se smejao skupljajuci svoje autorske honorare – onda je to vec vrlo zanimljiv obrt, koji potvrdjuje moje misljenje o knjizi. Medjutim, on se nikada nije o tome izjasnio, bar ja ne znam, a cutnja se ne racuna.
    U svakom slucaju, njegove motive kao ni perverzije ne mozemo da znamo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s