Od jutra do večeri

Kroz prozor gradskog prevoza je pogled na početak dana zadovoljstvo tek nedelju dana staro, možda koji dan više. U martu će pomeriti sat unazad, po nečijoj promašenoj računici, i to će biti još najsuroviji potez ove rekordno surove zime. Pogled kroz prozor će opet gledati u mrak, i nedelju-dve kasnije ponoviće se ovo što gledam sada. Ne može još, kao da neko govori, neko ko voli da uvodi red, zavodi red, ređa red ovoga pa onoga, svaki red neizrecivo isprazna besmislica. Ali sve to je tek kratka misao ovog jutra. Setila sam se nečega, i sedim ogrnuta sećanjem kao najtoplijim kaputom. Zapisala sam bila taj događaj jednom prilikom, ali nije mi uspelo tada. Nije važno. Evo ga, svež kao da se desio juče, kratki film jednog lepog trenutka. Razmišljam o perspektivi sećanja, o savršenom ritmu magičnih prekida u realnosti koji naiđu naizgled nevezano za tebe, a ipak si ti glavni karakter u njima. Možda ipak imaju veze sa tobom, neraskidive, jake veze baš sa tobom. Sa mnom. Smešim se, izlazim na Warden stanici, i pognute glave, zgrčenih ramena prelazim raskrsnicu, žurim da se sklonim od zime.

Unutra je sve drugačije. Već kod prvih reči dan promeni ritam i preuzme zvanični program. Stojim par sekundi zbunjena.  Ne znam da li je bolje pokušati da zadržim sećanje u mislima, njegov stisak već ne tako blizak… – ne, ne želim ga ovde, i guram van. Ljudi prolaze, dobrojutro, svi menjaju uniforme, koraci idu dobro poznatim putem ka svom mestu i poziciji.

Šta se dešava ljudima kod Alchajmer bolesti, pitam se iznenada. Priče su svakodnevne, filmovi, knjige… ali povrh tragične bespomoćnosti upisao se neizbrisiv trag samoživosti tako tipične za ovo doba, i ja okrećem glavu na drugu stranu, ili se izdižem na prste, provlačim se… I ne čujem ništa u gomili. Zamisli da izgubiš sećanja, uhvatim sebe odjednom u grču razumevanja. Sve lepo, sve voljeno, u prošlosti, sada… Kako je to uopšte moguće? Kako neko može biti živ i ne postojati više? O čemu razmišljaju ljudi u tom stanju? Šta ispuni njihove misli? Nemoguće je da su prazni. Ali ako su izgubili sve, i znaju da su izgubili…

Dan je nastavio da otkucava vreme. Problemi se recikliraju, pristižu novi i puno liče na one stare. I emocije se recikliraju, ali uvrede uvek sveže bole, i trijumfi su kratkotrajni. Gledam ljude oko sebe – da li pomisle na nekog voljenog, na smrt, sete se nečeg lepog, u nevidiljivom prostoru koji ih odvaja od drugih, iako se sve naizgled vidi. Tako smo nepristojno blizu jedni do drugih, neko stalno prolazi, traži još nešto, nikad dovoljno, inbox-i se pune redovno i odgovori očekuju…

Kraj radnog vremena je prilika za još jednu promenu ritma, ali nisam raspoložena za ritam više. Malo zadovoljstvo i gladni mačak čekaju kod kuće. Sinoć je bilo lepše, jutros je bilo divno… kako sam to izvela, pitam se. Kako sam ikada napravila išta od ovog ništavila. Jer sve može da ne postoji, i tako traje večito. Samo ono što jeste, ono što se desi, je potvrda o učestvovanju, i da smo bili tu, naslonili se na grumen zemlje.

Kako prepoznati da živiš u patrijarhatu

Dečake koji rastu u uslovima nepravde, opasnosti, ili nejednakosti odgajaju da se bore, pružaju otpor i ne posustanu dok se ne izbore za svoja prava. Devojčice u istim takvim uslovima odgajaju da se dopadnu.

Problem sa patrijarhatom je da zvuči dobro, situirano, built-to-last. To su akcije koje vredi kupiti. I mizoginija zvuči dobro. Long-term investicija uvek isplativa. Brak skladnog principa, patrijarhat i mizoginija. Nikad im neće zafaliti.

Panacea

Teška, kamena vest je stigla krajem dana kao bačena kroz prozor. Nešto od senki koje se okupe oko  jednog kraja sam naslutila, zato što znam o njima. Vesti su bile šture. Instantna komunikacija je pod prstima, ali prvo treba imati šta reći. Šta ubaciti kroz prozor – da je kraj preran? Nije fer? Ili zaslužen? Bolje je bez reči. Samo preneti vest, kao kad se podeli grozd, ili ima dovoljno mleka samo za jednu čašu, pa odliješ iz jedne u drugu, neka se pola i prospe. Kome treba više.

Ni tuga ni težina nisu merljive; koordinate moje psihe poslednjih godina su suva ravnica koja i kad je dobro natopljena sporo upija – kišu, bol… Naći će svoje mesto, vesti dobre, loše, kamene; putujemo dalje. Niko i ništa ne silazi, i sve duže traje.

Bila je velika devojka dok sam ja bila klinka. Mnogo toga o velikim devojkama nisam razumela, brzo zaključila da me i ne interesuje puno, ali iza devojke… – oh, kako je bila lepa. Obožavala je moju majku, i njenu sestru; to su bile njene tetke, prefinjene, sa držanjem i stilom. Takva je želela da bude kad poraste. I jeste. Prefinjena žena, sa držanjem i stilom. Njoj ispunjena želja, i jedan život svijen oko nje.

Videla sam je svega par puta kao odrasla. Zato što preterujem; krenula u jednom pravcu i otišla predaleko. Nije čekala da ja opet krenem put juga – leta 2013. došla je bila u Beograd sa svojom sestrom, svojim najboljim drugom. Da nas vidi. I zatim ostala, zato što je teta bila sama i bila je to teška godina za nju, staru ali sve i dalje jasno vidljivo – i prefinjenost, i držanje i stil. Kako opisati velikodušnost. Ili radost u tom finom domu koju jedino klinka nije prepoznala jer ona nije bila deo tih davnih dana na jugu, ali mi pamtimo.

Puno razmišljam o jednom jutru u Parizu. Danas se misli spotiču o kamenu, i opet vrate jutru u Parizu. To je moj lek protiv zime, i razbijenog prozora. Panacea.

Subota 25. oktobar 2014. Običan dan u kalendaru, kao i svaki – nikada se više neće desiti nijedan kao on. Stigla sam bila po planu, osim što plan nije imao nikakvog smisla. Ja sam se osećala pomalo krivom, ali vrlo malo; iskoristila sam bila ponuđenu priliku, i dodatno stvorila sama još jednu. Ovako se sigurno ne osećaju uspešni ljudi – raspetljavala sam to malo krivice – oni kojima prilike dolaze redovno. Ne, ne , osećala sam se dobro. Bilo je čudo naći se tog jutra u Parizu. Umorna nakon celovečernjeg leta, ali kako drugačije – poleteti u stomaku metalne ptice koja se popne visoko, uleti u noć, iz mraka izroni u zoru, i spusti se na betonsku pistu u zrelo jutro. Na čuda se nikad neću navići. Ne bi smeo niko.

Imala sam pet sati do susreta sa grupom i bilo je dobro ne žuriti; slow is a good word. Od aerodroma sam vozom došla do stanice Austerlic. Videla na mapi da je u istočnom delu grada; tu klinka i ja nismo prošle prethodnih godina. Malo se zagubila u podzemlju, što nije smetalo; najgori deo je bio da sam redovno propuštala liftove i pokretne stepenice pa sam nosila prtljag nekad uz stepenice a nekad niz, jer su me znaci zbunjivali. Prtljag je postajao sve teži. Nekad zastala na pola puta da se odmorim, nekad bi mi neko pomogao, i tako sam nastavila lutanje. Pre ili kasnije, naći ću se na površini, znala sam. Na površini sam prvo sela u brzi kafić za putnike da okrepim mišiće. Kroasan i kapućino za doručak. Najrazličitiji ljudi i njihov prtljag prolaze ovakvim mestima. Uvek nekome treba stolica, ili mesto za prtljag. Ali niko nije preterano žurio, i na svakome je jedinstvena svetlost oktobarskog jutra. Kapućino je topio okamenjene slojeve umora kao patinu sa renesansne umetnosti; već za koji minut bila sam spremna da krenem dalje. Kako ću potrošiti tri sata u Parizu, pitala sam se entuzijastično.

Prvo sam rešila da pronađem mesto gde ću ostaviti prtljag. Consigne, pisalo je na znacima. Pratila ih, čak pitala usput, ali bezuspešno. Malo obeshrabrena, vukla sam prtljag i hodala okolo, neodlučna. Zatim krenula ka ulici, da vidim šta je sa druge strane. Kako sam prišla ivici, uhvatila sam preko puta masivnu fasadu velike crkve. Oh, vinulo se bilo u meni ushićenje kao topla plima. Zabljesnuta lepotom, podigla sam ruke da slikam, pustila prtljag, na kome su četiri točka odmah krenula da se kotrljaju, trotoar je imao nagib ka ulici, a ulicom lete automobili kao džinovske gvozdene bube i… – jedna devojka je zgrabila prtjag taman kad sam okinula prekidač na fotoaparatu, prtljag na inč-dva od katastrofe. Oči blistave od ushićenja, nisam odmah shvatila šta se umalo desilo. Zahvalila se, zbog prtljaga, a delom i što sam sam mogla sa nekim da podelim svoju kipuću radost.  Ona se simpatično nasmešila, i već smo prelazile ulicu na zelenom, ona sledeći svoju subotu, ja pravo ka crkvi.

Nije bila crkva. Na uglu ulica Boulevard de Hôpital i Rue Buffon počinjao je masivan kompleks Botaničke bašte i muzejâ, od prirodnjačkih do etnografskih, smeštenih u palate koje su se nastavljale u vremenu i prostoru. I što su one bile duže i grandioznije, moja radost nad otkrićem je uzimala maha, i ja sam prešla onu finu granicu između uživanja i lucidnosti, gde srce postane osetljiv instrument, i sve beleži, zatim amplifikuje u reakcije tananog, beskrajno kompleksnog intenziteta. Nad svakim detaljem zemlje i neba sam zastala i divila se. Vukla prtljag sa velikim zadovoljstvom; zaslužio je bio da bude tu, moj saputnik i svedok ovom obilju. Udisala blago jesenje jutro, posmatrala ljude sa decom, i drveće u nizovima, zelene papige u krošnjama, velike crne ptice koje su tu našle dom, vukla prtljag uzbrdo i spuštala ga nizbrdo, i mislila kako je to što  osećam samo manjim delom moj neobuzdani ples, a najpre zasluga svakog umetnika koji je gradio i negovao taj prostor, Parižana koji svoje jutro započinju šetnjom kroz botaničku baštu i posetom muzejima, cvetova koji se otvaraju pod oktobarskim nebom i zaustavljaju prolaznike, lepote koja nas sve dodiruje i uvek je tu. Oh, kakva sreća da sam zalutala put ulice! uputila zahvalnost u tom pravcu povremeno, ali  najpre ovde, gde mi je svako ko je bio tu tog jutra i nebrojenih jutara pre toga, poklonio kap nečega što nema ime a ja sam slučajno prošla i uhvatila ih dok padaju uvis, minijaturni gejziri života.

Pamtite me po životu, ne po smrti.
Pamtite me po mestima gde sam bila, ne onima gde nisam stigla.
Pamtite me po lepoti koju sam podelila, i ničem više.

Za Maju

IMG_4211

IMG_4214

IMG_4215

IMG_4220

IMG_4221

IMG_4222

IMG_4226

IMG_4227

IMG_4229

IMG_4230

IMG_4233

IMG_4234

IMG_4236

IMG_4237

IMG_4245IMG_4246

IMG_4248

IMG_4249

IMG_4255

IMG_4263

Januarski sindrom

Januar se završio. Good riddance. Dok sam se tamo početkom septembra čudila neumoru, koji je neočekivano postao bio problem, u januaru sam se našla na dnu. Otkud ja ovde, čudila se (opet). Povratak na posao početkom januara je bio težak. Dve slobodne nedelje tokom praznika bi se mogle nacrtati jednom nervoznom linijom koja nije mogla da se odluči između ‘gore’ i ‘dole’. Tokom tih dana, mogla sam svim srcem da se upišem u klub neljubitelja drame. Ali to je normalno u svim porodicama. Januar je bio nešto sasvim drugo.

Već prvog jutra. Ustati neprirodno rano, izaći u mračno zimsko jutro, gegati se i mentalno i fizički sporim prevozom do destinacije, i na njoj naći sve ono što je tu bilo i pre Božićnog raspusta…  Zašto uporno tražim razlog i opravdanje za svoje dane ovde, pitala se. Kao da će me neko pitati i ja neću moći da objasnim. Zaraditi platu bi trebalo da pokrije sve odgovore, zar ne. To je ozbiljan nedostatak u karakteru, tražiti odgovore tamo gde ih nema. Sve to znam, i ne pomaže. Dani su nepodnošljivo dugi. Ovo je sve sporo samoubistvo, zaključujem. Nema u tome ni besa ni očajanja. Biti rob nije krivica pojedinca. Ne mogu da pronađem ni nekog drugog kome bih prikačila takav teret. Svako se savija pod svojim.

Jako cenim dobro obavljen posao. Puno mi truda ode na te aktivnosti, ali ne samo zbog lične etike, već i dugi sati brže prođu. Dobro obavljen posao je najmanje bitan deo u poslovanju. I tako su moji najviši profesionalni dometi kompletno promašeni. Svi razlozi koje pronađem otpadaju. A bez razloga je jako teško. Zaraditi platu me uvek izneveri kao razlog, i ne znam zašto. Možda ću jednog dana razumeti.

Možda zato što je ne zaradim? Osim mog prisustva, redovno ukucanog u sistem na dolasku i odlasku,  i uprkos velikom trudu, na kraju svakog dana ne vidim da su moje prisustvo ili trud doprineli išta od vrednosti, bilo kompaniji i njenim ciljevima, ili svetskom napretku. Tek ponešto od mog svakodnevnog rada proizvede zaradu i profit. Ponekad naučim nešto novo, i to pruži zadovoljstvo. U međuvremenu šefica vredno radi da svi naši napori budu podneti državi na uvid, pod stavkom R&D i za to država plaća kompaniji. Neverovatno, zaista. Moj boravak tamo je 30-50% pokriven od strane države. Kompanija nije dobrobitna ogranizacija već profitna korporaciija u privatnom vlasništvu, ali kako država ima fondove koji podržavaju razvoj  – projekti se podnesu uz obrazloženja, i država plati. Dakle, ne samo da varam kompaniju već i državu. Da je menadžment daleko veći prevarant nema nekog većeg efekta na mene. Da uopšte znam te strane poslovanja je veliki poraz. Mislim da sam tokom januara došla do konačnog suočenja sa sobom i nemoralnošću cele šeme. Nisam je osmislila, nisam odgovorna za nju ni na koji način, osim da samim prisustvom učestvujem. Kao što posredno učestvujem u razaranju planete… Sve sami simptomi depresije. Ako se nemoralnost savremenog života može zvati depresijom. Ja jesam moralna osoba, mislila sam ranije. Očito u vrlo rastegljivim terminima. Jer iz jutra u jutro, ustajem, spremim se i krotko krenem put besmisla.

Možda će od marta sve izgledati bolje.

Filth 2, ili Matematika propasti

Kaže na jednom mestu tekst o praksi prerade otpadaka mesne industrije tj. klanica (izvor: Wikipedia) da je 98% životinje upotrebljeno. Insajder je to rekao s ponosom. Odmah posle toga (sledeći iste reči pretrage na Google-u), naišla sam na veganski sajt koji raskrinkava gde se sve u običnom životu koriste materijali čije poreklo vodi nazad u mesnu industriju i klanice. Od automobilskih guma do plastike i šire. Izveštaj je protkan osudom i moralnim užasom.

Kako sam zalutala među ovakve nepomirljive suprotnosti? Sve je počelo nedavno pomenutim istraživanjem za nekoliko projekata i malo dubljim upoznavanjem sa industrijom kojoj ne znam tačni prevod na srpski ali pretpostavljam da je u opticaju prepev sa engleskog oleochemicals = oleohemikalije. Radi se o masnim kiselinama, masnim alkoholima, glicerinu, i sličnim materijama. Prve dve grupe plus glicerin su materijali od kojih se prave drugi materijali, ili se koriste u izvornom obliku, i čine 20-40% materijala korišćenih u mojoj industriji (moja procena, ne zasniva se na Wikipediji). Brojne druge industrije, uključujući prehrambenu i farmaceutsku, ih isto široko koriste.  Na počecima zanatstva pa i industrije, oleohemikalije su se dobijale preradom nejestivog životinjskog tkiva. To je bio jeftin izvor i široko dostupan. Ne samo da se taj proces dalje ekstrakcije materijala isplatio, čime je omogućio niže cene hrane, već je rešio problem otpada. Verovatno niko van istoričara industrije ne razmišlja o meri veličine tog mogućeg otpada – ako se ne bi iskoristilo 98% životinje – ali i divlje nagađanje ne bi promašilo ekološku katastrofu gigantskih razmera. Umesto da brinu o tome, i skupo plaćaju uklanjanje ostataka, biznismeni mesne industrije ih prodaju drugima u ciklusu obrade. Svi zadovoljni, svi bogati.

Zatim su u poslednjih nekoliko decenija vegetarijanci postali brojniji, i glasniji (računam i sebe među brojeve, ne i među glasne). Etika ubijanja životinja u bilo koju svrhu je postala izmešana sa rizicima po zdravlje stanovništva usled hormona korišćenih za uzgoj životinja, pa su industrije dalje napravile katastrofe kada se otkrilo da se prerađeni životinjski otpaci koriste za prehranu biljojeda na farmama (bolest jadnih ludih krava), i sve se smešalo između korumpiranih stručnjaka i uglavnom militantnih glasnogovornika, i u toj prašini je javnost pobedila. Oleohemikalije se danas dobijaju iz biljnih izvora. Životinjski ostaci su našli drugu primenu. Svi zadovoljni, svi bogati.

Kako su izvesne palme najekonomičniji izvori masnog materijala, brzo rastu, i uzgajaju se u siromašnim regionima, divljačka ekspanzija plantaža je brzo dovela do ekoloških katastrofa, koje su se nevezano i sve češće javljale širom planete – odnosno, sve je tesno povezano, ali druge katastrofe su bile vezane za druge hemilkaije. Zajedničko, osim katastrofalnih posledica, je ponašanje i menadžment zemljišta. Iz tog smrada je nikao koncept sustainability. Odnosno, on je poznat oduvek, od prvih naseobina, kao što su nas i ekološke katastrofe oduvek pratile gde god smo istorijski prošli, ali danas nas ima preko sedam milijardi. Samo po brojevima, mi smo ekološka katastrofa.

Pod pritiskom javnosti i koje uticajne administracije (Amerika nikada ne potpisuje nijedan ugovor koji limitira biznis), donete su mere i propisi, marketing je umešao prste, i cene su više, pa je tako trenutno vrlo popularno, čak pitanje opstanka, trvditi da su svi oleoehemijski materijali ‘sustainable’. Kako je to moguće ako je ceo proces tek koju godinu star, a drže ga se kao novog zaveta globalni koncerni sa hiljadama tona prodaje, je matematika nemogućeg. Ona koja nas održava u životu ako je verovati velikim strategistima, onima koji planiraju za svetlu budućnost.

Materijali koji se koriste u mojoj industriji, osim oleohemikalija, dolaze iz nafte, silicijuma (koji je drugi najraspostranjeniji element posle kiseonika), najšireg biljnog sveta – što egzotičnije to bolje – i vode. Odnosno, koriste se i drugi mineralni izvori, ali neka oni svi upadnu u vreću sa silicijumom u kopanju zemlje i peska. Sve je pokriveno, sve se iskorišćava. Moja industrija sa njenim stotinama milijardi dolara prometa godišnje, se takmiči za iste izvore sa svim drugim industrijama. Svi zadovoljni, svi bogati. Za sada.

Kad sam pomenula briljantne tipove i njihove još briljantnije ideje, gledala sam u vrlo jednostavnu matematiku. Svaki novi kozmetički biznis – sa duhovitim imenima, vickastim sloganima, primamljivom ambalažom, koji će se zaslugom te visprenosti i geniljanosti ugurati na već gusto napakovane police koje prodaju to isto – ostavlja za sobom široki trag uništenja. To je jednostavna matematika, ali eksponencijalna katastrofa. Od azijskih vodenih polja do amazonskih prašuma i evropskih ravnica, sve efikasnije, sve brže… – daj još, Zemljo. Genijalaca je nebrojeno u ovoj industriji, i javljaju se jednako često i u svakoj drugoj. Plitke ideje i duboka računica, a umovi veliki.

Od mušterije u La Salumeriji, do ovoga što gledam svakodnevno i dalje, van mog ograničenog sveta, uspeh se definiše ne kao ‘puno’ već kao više. To jeste prilično genijalno, jer superlativ bi postavio gornju granicu pa i relativno, dok komparativ otvara sva vrata nemerljivosti. Osnovna postavka uspeha je da mora da raste. Statičnost je propast, ne uspeh, ma koliko love ležalo na tom jastuku. Kad nezaustaviva armija od sedam milijardi gladnih duša krene da traži svoj komad uspeha, i do njega dođe, to je tek početak. Porast od 5-10% godišnje je neophodan – da pokrije inflaciju, porast cena, populacije, konkurencije… Nema ideje koja bi pokrila veličinu ovakvog koncepta, ovakve računice. Možda svemirske crne rupe, za njih kažu da su bez dna.

Šta će nas hraniti kad sve požderemo? Šta će hraniti naše ideje, vizije, zamisli… Besmrtnost, kažu, je sledeća velika prepreka. Kako inače putovati do sledećih svetova, i započeti sve iznova.

Filth

‘La Salumeria’ na Yonge Street-u u našem kraju je Aladinova pećina za sladokusce. Krcata maslinovim uljem, balsamikom, keksima, orasima, čokoladama, sirevima, pršutima… i svega ima bar 50-100 vrsta, od poda do plafona, i na policama po sredini radnje, a oko Božića vise i sa plafona Panetone kutije sa motivima starinskim ili čokoladnim. Kad  smo mi počele da dolazimo, klinka još vrlo mala, La Salumeria je već bila dobro poznata, bar u kraju. Zatim je Karlo pre deset godina kupio od Rite i Ernesta, i nastavio na potpuno isti način, koliko se to moglo videti sa ove strane polica i izložbenog frižidera. Frižider je isto natrpan da se jedva vide glave iznad pa se svi malo naginjemo i gledamo kroz retke otvore ili staklo, i oni koji nas poslužuju, i mi koji kupujemo. Za mene, koja ne trpim natrpanost robe u drugim prodavnicama do mere blage fobije, ovo je apsolutni Raj. Spolja neupadljiv, jedva stoji natpis nad ulazom. Ja otvorim vrata, uđem unutra i zalije me sreća među paketićima dobrog života iz Italije i sličnih lepih mesta. Ali svakog puta, bez izuzetka.Da me jednog dana neko tu ostavi samu, ne znam s kog kraja bih počela. Ne bih puno toga probala, ali bih sve dodirnula, pročitala ko je od čega napravio tako dobru stvar, vratila nazad, a zatim bih napravila sebi dobar sendvič. Na 15 minuta hoda odavde uvek čeka jedno lepo putovanje.

U subotu sam otišla po pakovanje narendanog grano padana sira za pastu. Kad sam prišla da platim, zaustavile su me čokolade izložene u nizovima. ‘Sačekajte‘, rekla sam ljubaznoj Karlovoj asistentkinji. Ona slična stanja viđa svakodnevno i nije me požurivala. Tako sam prisustvovala jednoj sceni između Karla i sledeće mušterije. Mušteriju sam videla u prolazu – čovek od oko 85 godina, oniži, zdepast, lice grubi reljef dugog života. Ne bi mi odvukao bio pažnju od čokolada da me nije prvo iznenadio njegov glas – samouveren, zvučan, krenuo je bio da naručuje hladne nareske, sireve, masline, i traži Karlov savet, a sve to za nedelju veče i okupljanje oko Super Bowl happening-a. Super Bowl je najveći događaj godine ili bar zime za dobar broj muškog življa u ovom delu sveta, a okuplja i žensko društvo, kako sam čula. Nije izgledao kao neko ko bi pravio od toga veliku feštu, ali šta ja znam o tradicijama. Međutim, reč po reč, pršut po pršut, sir pa masline, razgovor je narudžbinu skrenuo drugim stazama. Mušterija je objasnio Karlu da on ovo čini domaćinu sutrašnje gozbe, koji je neki važni policajac (promakao mi je koji), na šta je Karlo trgovački rekao nešto pozitivno. Zatim je mušterija objasnio kako on voli da čini ljudima koji i njemu čine. Karlo je pitao u koje doba bi želeo da sve bude spremno sledećeg dana. Mušterija je odlučio oko 5. Zatim je pitao Karla ko im je napravio majice koje nose on i njegova asistentkinja (crvene, sa imenom radnje na prednjoj strani). Karlo je nemarno objasnio da im je to uradio jedan klinac, drugar njegovog sina i… – ‘Pitam zato što je to moj biznis,’ presekao je mušterija. Nastao je mali tajac, jedva od par udisaja, i ja sam izašla na ulicu, u ruci čokolada i paketić sira.

Ne znam kako se Karlo izvukao iz tog svežeg gnojiva, ali on je u biznisu dugo pa mu je koža zadebljala na pravim mestima nesumnjivo, Ali mušterija… Zamisli – mrmljala poluglasno da bih dala sebi malo oduška  – on celog jednog dugog života gura, pritiska, ganja, kinji da bi zaradio još malo, pa još malo… Ništa drugo i ne zna. Nikada ne bi pomislio da postoji išta drugo vredno poznavanja. Kao uspešan biznismen, on je svetski čovek – gde god da krene, primiće ga s poštovanjem, nakloniti se i tražiti milost njegovog dolara, iskustva, sjaja. I on neće ništa dati za džabe, ili iz zadovoljstva, ili zato što treba platiti, jer to je za amatere i budale. Pun krug savitljive zmije, kojoj je početak dostojan kraja i svaki kraj jedan novi početak istog dobrog klizavog kruga.

Na poslu već nedeljama istražujem izvesne materijale, naročito njihovo poreklo. Projekat na kome ću raditi zahteva da hemikaliije nisu prerađevine ulja soje ili palme. O tom delu industrije sam znala ponešto, sada naučila puno više, naročito da je praktično nemoguće naći to što moj klijent zahteva. Da je ovo samo jedna mala igra je jasno svima – oni već imaju na tržištu gomilu proizvoda koji ne samo da potiču iz tih izvora već ih i imena odaju, ali do kompromisa je još dug put. U ovoj fazi, oni imaju svoju marketinšku filozofiju, naša firma je na usluzi i ceo proces mog posla ne naplaćuje – ne još. Ako stvari ne idu kako treba, dobar deo krivice će leći meni, a ako sve bude išlo uspešno, sledeća faza će stvoriti toliko problema da ako uopšte bude profita bićemo srećni. Tako bar idu priče koje obično slušamo. Ali to su sve normalna savremena poslovanja.

Jako je ispalo zanimljivo to sa istraživanjem i učenjem. Ekološki-katastrofalno zanimljivo. I dalje ne vidim više od vrha titanskog ledenog grebena, ali obrisi se nacrtaju i sami. Osim toga, principi su vrlo jednostavni, poput zakona fizike koje svi znaju i bez dana škole. Potražnja će uvek rezultirati ponudom. To je staro koliko i svet, ma starije od sveta! Ko god je bio ovde pre nas, prvo je stvorio taj osnovni princip, pa je zatim uzeo komad gline, umazao se kao početnik i zbrljao ostatak. Danas, stvoriti potražnju je najdelikatniji izraz genija. Genijalnost, kreativnost, zeitgeist, su apstrakcije koje naročito dobro zvuče kao izvori zavisti kod onih koji ih nemaju. Stvoriti potražnju, novi ugao u starom dvorištu, otvoriti rupu kroz koju će granuti svetlost zlatnog obilja i slave… korupcija ljudskog duha nije nikad vrlo imaginativna i kad se ljudi potrude da joj nađu novo odelo. Sve što je zaista potrebno je samo dobra šminka. Gle ironije, ja pravim šminku. Kao insider, mogu jedino da kažem da šminka ne mora da bude dobra. Ništa ne mora da bude dobro, jedino da dobro zvuči. To je dobra strana apstrakcija – one nisu realne.

Postoji i loša strana. Zato smo svi mi ovde, na mestima loših strana čekamo sledeći dan. Svrha potražnje je da se udavi u ponudi, zapliva kao moćna flotila pred kojom se široka mora ulivaju u sve veća i veća… Ali – ponuda je sve samo ne apstraktna. Prljava suprotnost čistoj apstrakciji.

Svakog dana se u mojoj industriji neko pojavi sa briljantnom idejom – ‘nisam mogla da nađem šminku koja meni dogovara’ – je briljantan tip žena, ili  – ‘ja sam genijalni make-up artiste koji je šminkao XYZ’ – je briljantan tip gej muškarca. Jedino što se može meriti sa takvom genijalnošću je želja za ličnom fontanom zlata i 15 minuta slave (ovo drugo obično tajna želja, pokrivena koliko i tipična pop zvezda). Iz podjednako mađionačarskog šešira iskaču investitori tzv. vulture kapitalisti, koji će te šljašteće ambicije i besprekorne talente finansirati. Tako firme u kakvoj ja radim, prave fabrike snova, niču kao pečurke širom sveta – protivteža potražnji u univerzalnom ekvilibrijumu. I kad takvi genijalni tipovi dođu kod nas, oni imaju i filozofiju i biznis plan, i još nešto – viziju. Na vratima ih sačekaju tipovi slični njima,samo malo niži u veličini duha naročito vizije, ali koji razumeju njihov jezik. I oni sednu zajedno da razrade strategiju, i pronađu najjeftiniiju opciju. Sledeći korak je projekat koji će osvanuti na mom desku.

Sve do te faze je i dalje apstrakcija. Tu, na mom desku, i sličnim njemu, stvari se promene. Dok besomučna samoživost i pohlepa caruju ljudskim psihama manje ili više genijalnim, ovo što ja radim, i bezbrojne hiljade i milioni u sličnim ili različitim industrijama, je tačka gde se ponuda zakotrlja i transformiše u lavinu posledica. Jer ja koristim materijale stvorene od ove planete. Neko drugi ih je posejao, negovao, zaprašivao, sekao, ispirao, ekstrahovao, procesovao, pakovao, slao, prihvatao, doneo i ostavio na mom desku. I kad ja završim sa njima, drugi ljudi će naručiti velika pakovanja i založiti velike kotlove, i naručiti pedeset hiljada plastičnih bočica kojima će trebati pedeset hiljada kartonskih kutijica, i kad se sve lepo upakuje preneti povrh nebrojenih kotrljajućih točkova do blistavih prodavnica u kojima će one stajati gusto poređane sa kutijicama sličnim sebi, i u kojima će – ako smo ih mi proizveli – stajati podjednako isti proizvodi, a nad njima svetliti slični posteri napućenih mladih žena u stanju erotizovane nirvane. Neki od onih genijalaca s početka će nakupiti dovoljno zlatnog praha da se njime zatrpaju, neki će kupiti privatna ostrva, a neki će nestati tragom nove ideje, dok će kutijice i u njima bočice nastaviti da stoje, na tim policama, nekim drugim, i ako ikada nešto zaživi u plastici, možda gajiti nadu da će se pojaviti žena koju će baš one učiniti srećnom. Jer to je mantra kojom se ogrnuo svet, da mu ne bude hladno, jer mora da je strašno usamljeno i hladno u ovako velikom svemiru biti na toploj planeti punoj svetla, i uništavati, uništavati, uništavati je.

Kod Karla je mušterija od 85 godina nastavio svoj marš ka ništavilu, i neće propustiti šansu da uništi sve što mu se nađe na putu. To je radio dobrih 70 godina, svakog dana. I nikada, ni u jednom trenutku tih 25,550 dana on nije pomislio bio da to nije u redu, da ne treba, da je pogrešno. Ne! ciknuo bi poduzetnik, u tom vrisku najiskrenija izjava njegovog postojanja. Jer ovaj svet stvorili smo sami. Sva ubeđenja, sve vrednosti, sve njegove manifestne katastrofe i one koje tek predstoje su samo predračun naših potražnji, nemerljive genijalnosti koja vidi drvo i poseče, vidi koren i iščupa, vidi reku i uprlja, vidi plavo i zacrni.