Žaljenje

Umiru ljudi, i umiru stvari. I mesta umiru. Sećanje održava u životu ono čega više nema; fabrika i biblioteka nekroznog materijala. Nije to smrdljivi materijal kao što se dešava u prirodi kad nešto umre; sećanje ima privilegovanu poziciju zbog svoje elegantne pojave – efemerno i intenzivno a imaterijalno dodaje životima kojima sve više fali. Živelo sećanje. A ljudi, stvari i mesta nastavljaju da umiru. Na taj način se ništa u svetu ne izgubi, priča se. Postoji zaborav, svakako, ali on je tu tek da doda malo dramatike. Sidekick, recimo, na realnom TV programu naših života.

Postojalo je jedno mesto u ovom gradu koje je bilo magično lepo. Ne postoji način da se opiše i to uradi verodostojno. Imalo je vrlo jasnu komercijalnu svrhu i verujem da iza kulisa čak i takvog magičnog mesta stvari nisu bile ni magične ni lepe, jer tako je uvek. Taj mračni deo želje i potrebe za komercijalnim uspehom je održavao mesto u svom postojanju pa bi verovatno negde trebalo složiti i koji hvalospev komercijalizmu, kapitalizmu i sličnom shit-u – ali čekaj, pun je svet takvog shit-a i bez mog truda – i nije nemoguće da sama priča o toj galeriji i njenom nastanku nije samo česta pojava bogate žene iz bogatog društva koja prodaje komade umetnosti drugim bogatim ljudima na ime estetike, investicije i prestiža, ali ono što želim da kažem je da je to mesto trebalo zaštiti jednim neoborivim ukazom države kao baštinu svih nas koji hodamo ovim ulicama. Trebalo je, jer nema ga više. Jednog dana sam otišla, prazna, gladna, umorna, ponižena ili prosto željna radosti kojom me uvek napuni a koštalo je samo cenu prevoza – i magičnog mesta više nije bilo. Mali znak sa strane je obaveštavao zainteresovane gde se sada može naći ono što su prodavali, nije ni tabla sa imenom spolja bila skinuta, uveliko se u prostor useljavao neko drugi, i ti drugi su nameravali da ga podele, stvore nešto svoje jer to svako pokušava od početka sveta ili bar ljudskog nadmetanja – uvek ista priča oko deljenja vazduha – i sve to pod pritiscima visoke cene zakupa, što je i one prethodne prisililo da spakuju umetnost i nestanu u nepoznatom pravcu… a prostor je odjednom bio mrtav, i mesto je bilo mrtvo. Takvim iskustvima se dolazi do onih shvatanja o banalnosti držanja zrna peska u šaci jer niti ruka ume da drži i jedno zrno peska večito niti zgrade od moćnih cigala mogu da sačuvaju od uništenja, niti bilo šta i bilo ko išta može. Da nisu menadžeri korporacije koja je vodila biznis zakupnina u tom kraju rešili da povećaju cene bilo bi nešto drugo – mnogo je razloga zašto je kraj neizbežan pre ili kasnije, i uglavnom je bolje ne tražiti ih; zahvatanje peska u šake ima više smisla. Sve to znam ali ne znam gde ću parkirati svoje žaljenje, ovaj nezgrapni, ružni, glomazni tenk od žaljenja koji me grize već mesecima i skuplja mi se jedan vrisak u grudima ali budi tiha, Ivana, vrisak je samo cepanje neba na ništa i ništa – zar ima nekoga ko to ne zna.  

Postoji jedno mesto u ovom gradu koje je magično lepo. Ne postoji način da se verno opiše. Kad sam se probudila usred noći pre neki dan, ležeći nepomična uokvirena svojom ljuskom koja diše i blago podrhtava sa temperaturnim razlikama spolja i iznutra, shvatila sam da ću jedne takve noći za koju godinu ili koju deceniju doći do kraja, i da će se to isto desiti i drugim ljudima, svim ljudima, i neće biti neophodan neki bitan razlog za to, poslužiće bilo koji od njih bezbroj pri ruci, i tu niko ništa ne može. Takvo magično lepo mesto kao jedan život, moj život, neće trajati i to je početak i kraj priče. Ako životinje znaju ovo što mi znamo, ako i drveće zna, ako… koliko je to žalosti u pesku. A prokleta sećanja samo rastu. I ja ih volim sve više, kao što volim i sebe sve više, i te noći sam prvi put čini mi se razumela kako treba visoke i niske note muzike, ekstrema, plača, smeha, jer ništa od ovoga neće potrajati i treba nositi sve što se može nositi sve dok se može nositi i nositi, nositi ništa drugo samo dodavati i nositi…– jer posle nema više.

2 thoughts on “Žaljenje

  1. .. та, како кажеш проклета сећања не само да расту, већ и преовлађују, Ивана. Па има томе већ добрих пола века откако сам као ђак првак закорачио у звечанску библиотеку, лоцирану у тзв. Дому културе који је садржао и биосоп и ресторан, у потрази за бајкама а потом и за књигама Карл Маја. Првосвештеница те библиотеке је била Софија, високих и црвених образа.
    Ређали су се слојеви прочитаних књига, концерата Ђорђа Марјановића, Лоле Новаковић и нешто касније Радмиле Караклајић, и мешали са утисцима о одгледаним филмовима: вестерни, италијански филмови са мачевањем у коме је главни негативац по правилу имао фазонирану брадицу ћинећита стајлинга, и понеког француског црноталасног филма уколико би родитељи то одобрили.
    Клинци би се, после пројекција филмова, у бекјарду мачевали замишљеним мачевима а Шиптари би коментарисали финале вестерна са: ћвар брзина Гари Куфери – па нека то остане забележено овде код тебе 🙂

  2. Oh, Gorane… (hvala!)
    Ostace zabelezeno.
    I ko god prodje slucajno ponece nesto sa sobom, ono sto mu ili njoj treba, ali ovde ce sve ovo ostati.
    Dirnuta,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s