An Idiot’s Guide To Freedom

Kad bih pisala o slobodi… Kad bih pisala o slobodi to bi značilo da imam vremena na pretek i ne znam da li bi mi uspelo da zaobiđem ‘the world of man’. Sa dovoljno vremena to ne bi trebalo da bude teško, ali nemoguće je u svetu ljudi zaobići ‘the world of man’. Kao recimo nos na licu – on štrči. Ima bitnu ulogu, ne poričem, ali nije neophodno da štrči. Kad se radi o slobodi, taj ili bilo koji drugi svet nije dominantan, ali on svejedno štrči. Ovo u stvari nema veze, samo mi izraz ‘world of man’ štrči, i ja ga onda potkačim kad stignem.

Za pisanje o slobodi sve što treba je otvoriti orman. On je savršena antiteza već mnogo puta pomenutom ‘the world of man’. Okay, okay, udaljiću se već od njega, najbolje bi bilo kad bi mi ga neko skinuo i okačio u…
U ormanu ne čekaju skrivena vrata, prolazi između svetova, ne čekaju ni kosti zaboravljenih ljubavnika – ljubavnici obično nisu ni tako prestrašeni a ni toliko glupi da bi skončali na dnu ormana, osim ako bi bili u godinama kad srce ume da iznenadi, ženu, muža, a naročito ljubavnika, ali takvi ljubavnici se i ne guraju u ormane, ne guraju se čak ni u krevet – što je sve jedna duga i sasvim nerazumljiva priča. Nazad u orman: ženu u njenom ormanu sačeka realnost življe od bilo kog TV programa.
(Ovo je sada već jeftina analogija, jer pred prospektom smrti u ormanu, pa…sve analogije su pomalo neukusne).

Svejedno sam požurila – orman dolazi tek na kraju.
Slobodoljubivi tipovi su trkači na duge staze. I bez cilja. Nije nikakav paradoks u pitanju, odnosno nije ništa veći od svih drugih kojima se pliva svakodnevno, i davljenje u paradoksu je najčešći oblik umiranja ljudskog duha. Podigne ruke ka nebu (zanimljivo je kako ljudima, koji ne mogu da lete, nebo izgleda kao da na njemu uvek ima mesta za sve njihove ambicije), omakne se i koji uzvik, i onda zamukne. Ljudski duh je čudna voćka, te meka te čvrsta, jaka sve dok ne zaglibi u pravom paradoksu, i slaba kad je pritisneš. Snaga je ipak bitna jedino u situacijama gde se treba pokazati na delu, zar je to uopšte potrebno ukazivati. U svim drugim je podjednako važna kao i paradna uniforma – služi najviše za seks.

Hrtovi, zečevi i slobodoljupci imaju sličnosti: svi trče. I uvek im je mamac ispred nosa, tj. malo iznad i van dohvata. Dugonoge životinje s početka spiska goni reprodukcija ili glad, o strahu da ne počinjem, ali gde smestiti nagon za slobodom u osnove preživljavanja? Ne samo da on nije neophodan za poslovanje života, već najčešće samo smeta. Pokazalo se nebrojeno puta da su tipovi koje vodi nagon za slobodom ostavili svoje najbliže i najdraže nezbrinute. Podjednaki broj puta ih je trčanje ka slobodi odvelo direktno u propast, materijalnu, duhovnu i još koju sitniju. Dodati tome samoprezir i krivicu koje se neizbežno pokupe na tako dugačkom putovanju, i jasno je da je put ka slobodi u stvari put ka samouništenju. To bi se moglo nazvati ‘neprirodnim nagonom’, obzirom da oni prirodni najčešće nanose štetu drugim bićima.

Dosadašnja istorija ističe kako je ovaj nagon daleko razvijeniji kod muškaraca – žene ne uspevaju da prevaziđu biologiju, čemu se naročito raduju buduća pokolenja. Žudnja za slobodom kod žena je do sada bila najčešće nemušta, neopevana ili samo nagoveštaj, koji bi uvek pokazao svoju pravu prirodu: neizrečen i progutan, okrenuo bi se protiv nje same. Samouništenje se kod žena ispoljava na mnogo načina – kroz depresije, nizak nivo dostignuća, letargiju u odnosu na svakodnevicu, nedostatak samopoštavanja, prihvatanje pravila, klimanje glavom, ili njeno povijanje. Osim samouništenja postoji i destruktivno ponašanje prema drugima, koje se isto javlja u različitim oblicima. To se obično opisuje kao ‘tipična ženska priroda’: zlobna, zajedljiva, podmukla… i vrlo je detaljno i često opisana u fiktivnim i istinitim delima iz literature i novina, i narodnim pesmama.

Na kraju svega, da li te čeka Sloboda, ili Raj, i da li ćeš tamo biti muškarac ili žena, razlika je nebitna; na svim tim mestima bi trebalo da bude jako dobro. A niko ne zna tačno, ne samo da li je moguće, već zašto je to uopšte važno. Ni u Raju ni u Slobodi, a ni u običnom životu, ne možeš sama, a sve što zahteva više od jedne osobe pre ili kasnije postane tragično.

I tako naši dugoprugaši misle da idu ka dalekom i teško dostupnom cilju a u suštini su begunci. Oni beže od svoje i opšte ljudske prirode. Imaju i dijagnozu – hronični gubitnici. Pošto ne očekuju da negde i stignu – ili pobegnu – potraga za slobodom postaje mitična. Mitovi su nuzpojava svih hroničnih kondicija. (Ovde se mora umetnuti nešto: mišljenja sam da ne bi ni bilo fer da stignu tamo gde su krenuli pa se razočaraju, jer osloboditi se svoje prirode svejedno dođe, smrt je tu neprevaziđena). Zbog žudnje za slobodom moguće je pretrčati celu jednu civilizaciju. Osim osećaja pravde i prokreacije – od kojih je ovaj prvi zreo za vodič iz iste serije – ništa drugo nije u stanju da traje toliko dugo.

Vratimo se u orman i njegovoj ulozi kod ženskih maratonaca. Familijarnost predmeta – koja je u svojoj biti kontradiktorna opštem svlačenju konvencija i konformizma – je direktno vezana za poraze. Oni su redovni pratioci u ovom traganju, ili odiseji kako bi je neki nazvali, jer smo mi, po njima, svi jednom bili slobodni i sada tragamo za putem kući. Orman je mesto za sakrivanje od poraza. Slobodno treba otići dalje i reći da je on dobro mesto za sakrivanje od svega. Između poznatih i zaboravljenih stvari, u ormanu se može priznati da nam ništa od svega toga nije trebalo. Besmislice imaju osobinu da ispune prostor koji bi inače stajao prazan. A u besmislicama smo mi ponekad smešni, nekad lepi, zato su tu. Mnoge među njima je nemoguće više obući. Neke još uvek stoje kao salivene. Druge čekaju pravu priliku da izađu i prošetaju, ali su u međuvremenu zastarele i dobre su jedino za istraživanja kreativnih strana kiča. U ormanu je dobro biti sâma. Osećaj koji se pojavi ponekad na otvorenom, u prirodi, ili ormanu, stvori u ustima ukus slobode za koji treba platiti pa šta košta – nezaboravan, a uvek nov.

I ta metaforička putovanja! Od tolikog trčanja, ispada da se nismo pomerili s mesta.

Orman je jedina autonomna teritorija za koju znam. Osim sopstvene glave, i ponekad kade. Orman za Predsednika! Ili bolje, predsedničku Rezidenciju.
Hm. Predsednik u Ormanu – Predsednik iz Ormana. Upoznala sam jednom nekog iz Omana. Bio je jako lep, ali lepota je uvek obmana. I mana. Bila jednom jedna Ana. Na trešnji. A?

****************

Tekst iznad je napisan pre nekoliko godina. Gledam ga. Gledam još malo… – i nemam šta da dodam.

Pozdrav,

Idiot

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s