Usamljenost letnjih dana

Revolucija jedne godine, i sezone ekstrema, nude idealne uslove za eksperiment. Naši kontrolisani životi slede ritam prirode i diktat društva. U takvom okviru, ljudi žive. Neki dobro, neki loše. Moja procena je da većina ljudi živi OK. To je samo delom zasluga političkih okolnosti i probojnosti pojedinca; najveći uticaj na živote ljudi ima ljudska priroda. Ona je prilagodljiva i teži da i u nepogodnim uslovima stvori balans i red, kakav-takav. To je uostalom kako sva bića preživljavaju; fundamentalna stvar. Izgube se iz vida takve univerzalnosti, i fundamenti ovih dana (verovatno i svih prethodnih) su društvenog karaktera, što je u osnovi komparacija. Ne verovatni cilj društvene organizacije, ali po svemu sudeći njen neizbežni proizvod, komparacija verovatno više košta državne budžete od prvih pet izdataka skupa. Kod komparacije ljudi puno više izgube nego što prosperiraju, ili je veći broj gubitnika, ali sve se vrti i kreće i menja, i stvari su takve kakve jesu dok ne naiđe vetar iz drugog pravca.

Kad se podigne zima, i topliji vetrovi duvaju, sâm dah sveta na licu je intimnost kojoj niko ne zna ime ali je uvek susret dugo čekan. Biti tu kad stigne proleće ili početkom leta je jedna od najlepših strana ove osude. Jer svi smo mi osuđeni na život. I ponašamo se glupo, ili zlo, nekad činimo i dobra dela, cela igrarija je ponižavajuća za one koji drže do takvih stvari – a opet, povremeni uzlet duha i pogled sa te tačke je vredan putovanja.

Postoje savršeni dani u svakoj sezoni, i ako i prođu nezabeleženi, negde u dubokom trezoru naših neuroloških biblioteka oni ostave traga. Postanu deo samog instinkta, deo naše prirode. Tokom leta, ti savršeni dani su očekivani i uvek novi. Jutra su puna obećanja. Popodneva su duga, i obećanja više ne tako sveža. Leta dolaze i prolaze, i ja se uvek nađem na istom mestu (visoko iznad ulice, na 13. spratu, sa prekrasnim pogledom na grad i nebo). Sve je lepše i lakše, vidik pun boja, i praznina ispuni moj celi svet. Ona nije prazna. Ne uvek, ali najčešće, njene nesagledive dimenzije ispune usamljenost i melanholija. Ako moje ‘oduvek’ seže u detinjstvo (nema kud ranije), u tom periodu leži prvi susret sa njima. Tokom godina, uspešna integracija znači da ih se ne bojim, ne više. Usput sam stekla i izgubila više nego što sam računala, ili znala da imam. Niko me nije pitao, niti imao obzira, u tim kalkulacijama. Ali ja sam se nadala da ću biti pobednik. Nad usamljenošću i melanholijom, nad prazninom, bilo je i drugih nesagledivih dimenzija. Promašeni ciljevi su uvek živopisno okićeni hramovi posvećeni večnosti. Niko ne voli da prizna.

Praznina letnjeg popodneva je jedino priznanje koje ne trpi okićenost. Sve je lepše i lakše, i priznati je beznaporno. Ne vodi nikud, nema kud. Postoji u najsavršenijem od svih svetova, i tek za koji sat. Svet nikad lepši, u nekoliko hiljada godina između ledenih doba. I ja u njemu, i moja svest. Da sam mogla da krenem drugim putem. Ili nisam.

 

Advertisements