Tri dana u Palermu

Sećanja na prethodna putovanja počinju da liče na mitove. Naročito kad sam umorna. Dijarama imidža i osećaj sačuvan verno iz trenutka doživljenog tada i na tom mestu me preplave kao što samo spoj željenog, nemogućeg I fantastičnog može. Gde bilo i bilo kada. I moji povremeni napori da napišem putopise koje nisam stigla (unazad dve godine) liče sve više na pokušaje stvaranja mita. To mi se jako dopada. Ako su stare civilizacije ostavile mitove kao tragove svog postojanja, moj neočekivani i privatni silazak u mitologiju izgleda kao prirodna gravitacija.

Palermo je melanholičan grad. Ovaj grad, i ostrvo koji su se približili tik uz vrh čizme Italije, su prošli kroz brutalnost i Renesanse mnogo puta. Obnavljati se nakon nekih iskustava zahteva puno i od divova. Posledice bombardovanja od strane Saveznika u II svetskom ratu još uvek stoje, sada skoro sedam decenija stare. Korupcija i kriminal nakon rata su se pobrinuli da ne bude obnove. Siromaštvo i beznađe su ružičasti snovi imigrantima iz Afrike koji brodovima naleću na ostrvo svakodnevno,  jer reč ‘Italija’ na svakom jeziku sveta označava lepotu a lepota je uvek obećanje, prokleto blagosloveno neprevaziđeno obećanje.

Usred jula 2011. dani su mogli biti vreliji, ali nisu. Tog leta neke želje su se ostvarile, neke nisu. Mi smo se našle bile u Palermu po planu sklopljenom daleko odatle, ali mogle smo da budemo i negde drugo. Klinka je želela još koji dan na plaži, a mene je zavela bila knjiga kojoj sam tada čitala poslednje stranice, i po njenim uputstvima mogla sam da slažem nekog neupućenog da sam već bila ovde. Knjiga je nastala bila daleko odatle; Lampeduza je veći deo života proveo van Sicilije. Nostalgija, porodična predanja, zapisi, istorija… I on je od njih stvorio jedan destilat u kome je svako mogao pronaći deo sebe.  Mi smo se vratile bile u hotel ‘Garibaldi’ a u knjizi je Garibaldi poslužio bio svojoj svrsi, i hodao je ostatak života kao legenda. Pod blagougodnim svetlom revolucije, u novoizgrađenom stakleniku nicao je moderni sistem, snalažljivost još uvek nova disciplina nestrpljiva da joj se aristokratija skloni s puta, hipokrizija je s pravom očekivala dobru poziciju. Daleko gore kataklizme su prošle mediteranskim ostrvom od tog doba, pa je maestralni lament knjige našao svoju ulogu svedenu na privatan izvor melanholije u leto 2011. Meni taj otrov ne treba nabavljati sa strane, ali bilo je lepo – ja sam popunila neka prazna mesta, knjiga me je terala da na svakom koraku poredim epohe i neprolaznost ljudskog ponašanja. Ovo poslednje prepušteno sebi tone sve dublje, u optimizam i očaj jednako, velike planove i realnost. I kad realnost često menja unifomu, što je neizbežno – njoj uvek neko nudi novu uniformu. 

U Palermu zakrčenih ulica, sa palmama koje se njišu na blagom vetru, i južnim svetlom koje pada sa plavog neba bez oblaka, takve misli se vrte po glavi, ali nisu jedine. Lepo je hodati duž ulica sa fasadama nekad blistavim nekad oronulim; gledati svet, i on nekad blistav i lep, nekad oronuo. Možda najlepše od svega je da dodir sve te istorije i savremene tragikomedije ostaje samo periferija mog života, mog iskustva.

Klinka je bila zabavljena kratkom turističkom turom koju smo izvele još prvog dana, i procenila je osenčenu i rashlađenu udobnost hotela ‘Garibaldi’ kao oazu. Posvetila se bila svojoj knjizi, i bila je voljna da istraži Palermo sve dok avantura nije zahtevala negaciju komfora. Kod istupanja je bila velikodušna – mama, ti slobodno idi sama, ja sam okay. To nam je bilo najlepše leto do tada (i svako prethodno je ponelo taj superlativ), i da nije sve išlo po planu nije imalo većeg efekta na naš doživljaj. Poučene životnim iskustvima sakupljenim tokom te godine od kojih se brzo sazreva i kad si klinka i kad si mama, shvatile smo da nam sasvim odgovara da ne idemo po planu ili bilo kakvoj drugoj nacrtanoj stazi. Da nam je jako lepo kad radimo malo jer to malo nas toliko ispuni da postane nemoguće i zamisliti da bi bilo mesta za još, je postalo amblem naših putovanja. Nije postojao jedan dan na svim našim putovanjima da smo mi u njemu ostale prazne. Na Siciliji smo to jasno sagledale (klinka prva, i ja za njom).

Doručak u hotelu ‘Garibaldi’ pamtimo i danas. Bilo je nečeg posebno važnog u ritualu kojim započne dan na tako dobar način. Nakon toga počinjao je dan, i vodio nas je nekad ulicama oko hotela, a nekad dalje i ambicioznije. Ja sam donela bila puno preporuka odštampanih ili označenih u par turističkih knjiga, ali naša poseta Palermu nije bila turistički ambiciozna. Mi smo lutale, nekad sa okvirnim ciljem, najčešće bez njega. Lutanje nas nikada nije izneverilo – nova blaga su uvek čekala negde usput.

Preko puta hotela uzdizala se impozantna i prekrasna zgrada teatra Politeama. Naći senku na trgu i posmatrati fasadu, ma samo baciti pogled na kupolu naspram neba je bilo dovoljno da pogura dan ka magičnom. Palermo je pun palata, istorije, propadanja, i pun je života. Još od normanskih kraljeva iz 11. veka, a i dugo pre njih, ovaj grad su gradili i rušili, osvajali, pripajali, oslobađali, i njegovi kontrasti starog sjaja, urbanog dizajna i mediteranske patine neizbežno vuku ka lamentima. Ljudi požive tek koju deceniju i dobar deo svojih života lamentiraju nad svojim promašajima i uspesima jednako, kako ne bi gradovi stari hiljade godina, i u njima muzika i toplota nebrojenih života.

Na par koraka od nas prolazila je Via Ruggiero Settimo, koja se jednim krajem nastavljala u Via della Libertâ sa njenim ekskluzivnim fasadama i buticima, a drugim je u prolazu kraj Massimo teatra postajala Via Maqueda, jedna od glavnih ulica Palerma. Via Maqueda se zatim ukrštala sa Corsom Vittorio Emanuele i tu je bilo srce grada izgrađeno početkom 17. veka u punom sjaju baroka kao jedan od prvih evropskih primera planiranog urbanizma. Piazza Vigliena, popularno znana kao Quattro Canti, je delila stari grad na njegova četiri kvarta, ali sam trg je bio ispunjen do vrha značenjima i simbolizmom, od strana sveta do svetica-zaštitinica svakog ugla, nimfi i fontana, finih državnih zgrada i velikih kraljeva… – sve se to pročita obično pre nego što se stigne do trga. Danas, a verovatno i dugo godina unazad, trg je zakrčen ljudima, vozilima i naročito turističkim kočijama. Sa takvom koncentracijom konja i kočijaša jedva se šta vidi od lepe barokne gradnje, i najkoncentrovaniji je zadah konjskog urina.  Dok kočijaši glasno nude svoje usluge, konji deluju jadno iako su dobro negovani i okićeni. Beda i sjaj, nikad jako udaljeni jedno od drugog, kao i uživanje u trenutku i mračne misli u glavi. Pokušala da zamislim sudbonosnu scenu u Torinu i Ničea. Danas se takve scene ne dešavaju, pokušavam iz suprotnog ugla, životinje imaju bolju zaštitu. Valjda i ljudi. Eto napretka. Svejedno ih pratim podozrivo. Klinka me je odvukla dalje. Palate, katedrale, crkve, ljudi, svetlost i miris života, i ja se opet smejem. Mene je najlakše kupiti, ponavljam klinki.  Smejemo se skupa i slikamo, nije ni važno šta, važno je uhvatiti svetlost.

Kad se krene od hotela na drugu stranu naiđe se na Via Roma. Ona je običan urbani bulevar osenčen drvećem na koji zaluta tek poneki turista. Tu smo jedne večeri sele da večeramo. Restoran je imao nekoliko stolova na trotoaru i izgledao kao da je oduvek bio tu. Kao što svaki grad ima takve kafane, bistroe, tratorije, i sva ta mesta koja podržavaju urbani život tek odnedavno zasluženo obeležena statusom pravog bogatstva jednog grada i kulture. Naručile smo bile Spaghetti alla Norma, što je popularna pasta na Siciliji sa plavim patlidžanom i paradajzom. Mi smo već u našem kratkom vremenu tamo shvatile da nam ne treba dalje traganje za boljom. Rikota sir, i njega vredi pomenuti, ali svako ko zna o dobroj hrani razume da su dobri sastojci neophodni (podrazumevaju se inače nema ni priče o dobroj hrani). Čudo se desi u onom kratkom vremenu pripreme kada kulinarstvo pokaže svoju prirodu kao jedna od univerzalnih umetničkih formi. U umeću da od praktično ničega stvore hranu da prste oližeš, ljudi odvajkada manifestuju kreativnost kao singularno bogatstvo ljudskog duha. I ta manifestacija se ponavlja iz epohe u epohu, iz ulice u ulicu, širom sveta, od kuća, stanova, udžerica, do rupa i trendi lokacija.

Mi smo uveliko uživale, pričale, smejale se kad mi je klinka skrenula pažnju na dvoje ljudi udaljenih par metara od nas. Prvo je došao bio on i seo za sto za dvoje. Zatim je desetak minuta kasnije došla ona, i sela za sto za dvoje. Oboje su sedeli okrenuti u istom pravcu. Njegov sto je bio iza njenih leđa.

‘Kad bi se okrenula, sedeli bi skupa,’ šaputala je uzbuđeno klinka. ‘Vidi kako su sami, a izgledaju kao idealan par,’ nastavila je.

Zaista, izgledali su kao da bi bili idealan par. Oboje lepi na onaj način moguć jedino kod italijanske lepote koja podrazumeva da svet počinje od lepog i prirodno teži ka stanju bellissima. On je poručio bio obrok i vino, ona je uzela samo espresso. Sedeli su opušteno, naučeni na prostor u kome su sami, i ispunili su i prostor i vreme malim diskretnim ritualima.Mi smo gledale, i šaputale, ali nisu obraćali pažnju na nas, ili jedno na drugo. Kad si sâm, ostati na toj ravni te najbolje čuva od nepozvanog.

Dugo smo bile pod utiskom tog susreta koji se nije desio. Kako je moguće, pitala se klinka, nekad glasno, nekad se videlo da razmišlja o njima. Kako je moguće da se magija ne desi, ili se desi? Niko nema odgovor na to pitanje, ljubavi. Jedino je važno da se dešava. Uglavnom dođe nepozvana.

Pizzeriu Italia smo tražile po preporuci iz turstičkih knjiga. Verovatno najbolja pizza na Siciliji, bilo je zapisano. I dopalo nam se bilo da nisu tvrdili superlativno, jer moguće je bilo da postoji negde iza ugla neko još neotkriveno mesto i unutra peć koja peče još bolje. Očekujte dugačke redove, bila su dodata upozorenja, ali mi smo to izbegle tako što smo stigle rano, tek što su otvorili, gladne i voljne da probamo dobru sicilijansku pizzu. Kraj nas su seli turisti iz Londona, mladi crno-beli par, koji su prisluškivali nas i mi njih (što spada u osnovne turističke aktivnosti, nikad ne znaš šta ćeš otkriti) i posle par minuta se smejali skupa i otvoreno. Kad je klinka blaženo punog stomaka nakon najbolje pizze koju je ikad probala (proklamacija objavljena glasno) dodala da jedva čeka doručak sutra!, svi koji su bili u dometu su prasnuli u smeh, uključujući nju. Oni nisu znali da je već prvog jutra doručak u Hotelu Garibaldi  postao magičan obred za nju, ali nas dve jesmo i nazdravile smo bile u to ime. U pizzeriji nas je posluživao jedan zanosno lep tinejdžer 18-19 godina star, koji nam je na sve što smo poručile donosio povrh – Limoncello, biscotti, ekstra dezert… Sigurno je bilo vidljivo kako smo prijemčive i on je velikodušno dodao uživanju.

Poslednji dan je bio vruć i lutanje se tokom ranog popodneva pretvorilo u traženje senke. Sedenje na terasi kafea na Piazzi Marina na koju smo nabasale nije pomoglo kad smo shvatile da suncobran pod takvim suncem ne nudi stvarno olakšanje, samo malo zakloni. Za predah je potrebna prava hladovina, od drveća ili zgrada. Brzo smo popile hladno piće i prešle do parka koji je bio senovit. Čim smo ušle unutra shvatile smo da smo se našle u parku kakav nikada nismo videle. Giardino Garibaldi je šuma od jednog drveta. Sâmo drvo je kao gledati stvaranje bajke pred tvojim očima, ili stvaranje sveta. Ficus macrophylla u ovoj bašti je najveće drvo u Evropi i star je 150 godina. On neprekidno raste i od njegovih grana nastaju nova stabla koja dalje rastu. Tako je stvorio šumu usred tihog trga i među lepim fasadama Palerma. Doživljaj te lepote i magije je bio tako moćan i neočekivan, klinka je jedva progurala iz stisnutog grla da ona obožava ovo drvo i da je ovo mesto nešto najlepše i najluđe što je ikada videla, i izjavila je doživotnu ljubav Ficusu macrophyllu. Ona zna za moju ljubav prema drveću otkad je bila mala i to joj je uvek bilo simpatično. Uvek pažljiva ako vidi neko drvo posečeno da mi o tome ne kaže, ili mi skrene pažnju kad vidi neko mnogo lepo, sada je po prvi put razumela da se ljubav prema svetu tako intimno i najprirodnije prepliće sa ljubavlju prema drveću. Ja sam tek kasnije povezala sličnost sa Pandorom iz filma Avatar (a jesam se setila Tolkina odmah), ali čak i tako raskošna mašta izbledi pred susretom kao taj koji smo doživele poslednjeg dana u Palermu.

Dugo smo vremena provele u senci moćnog drveta, zagledale ga, pipale, slikale, sedele na njegovim mnogobrojnim korenima i ispupčenjima i gledale ga, gledale i dalje u neverici. Zatim smo krenule dalje, jednom tesnom ulicom na kraju trga, koja je vodila na drugi trg, i druge ulice, i kad smo se opet malo umorile, naišle smo na jedan još tiši trg. Na trgu je bio samo jedan kafé. Tek na svakih nekoliko minuta bi neko prošao. Sele smo bile pod suncobran i naručile dva kapućina. Setila sam se bila Mihajlovih reči da je u Italiji i najgora brlja od kafe bolja od kafe bilo gde na svetu. Nisam poznavalac ali nemoguće bi bilo otići sa Sicilije a da nismo probale. Najbolji kapućino na svetu, neoborivo! složile smo se. Kako je to bio divan dan. Lutale bile po tihim krajevima, nailazile na takve lepote i podelile skupa. Kakva sreća! Stvarati od takvog materijala sećanja, mitove, ili svet.   

 

003_01

006_04A

022_20

013_11

018_16A

021_19

025_23A

026_24A

010_08

008_06

020_18

022_20

023_21A

003_01

004_02

006_04

009_07

010_08

012_10

026_24

003_01

023_21

024_22

Mačka na zaleđenom krovu

Prolog: Prirodna katastrofa

Ana je osetila prve simptome prehlade otprilike u isto vreme kad je grad počela da opseda ledena oluja. Oluja je došla bez velike buke, iako ni takvih ne fali ovde – ovo je olujna zemlja.  Ono što je bila kiša tokom subote je sa padom temperature postao sloj leda. Na koji se dodao još jedan, pa još nekoliko…

Nedelja

Nedelja je osvanula zaleđenog daha i u kompletnoj tišini. Jedino je prekidao lom drveća koje je padalo pod težinom ledenog okova. To se dešavalo masovno širom grada, i sve dalje prema Atlantiku kako je bešumna oluja nastavila da se kreće istočno i uništava pod sobom. Od ljudi koji su se probudili u nedelju, što je bio najveći broj građana, oko četvrt miliona je vrlo brzo shvatilo da nemaju struje, ni grejanja. Ledeno drveće koje se lomilo širom grada i kontinenta je u padu obaralo i električne kablove. Otvorene žive strujne linije su ležale po ulicama među granjem i svuda je bio led.

Ana se probudila sa temperaturom i nije odmah shvatila sopstvenu sreću  – njima je sve funkcionisalo. Kada je Den pozvao oko 11, odsečen od vesti i sveta jer nije imao struje a na svega par blokova od njih, ta sreća je postala vrlo delikatan balans u Univerzumu gde su ljudi izloženi elementima usred civilizacije. U medijima su plitičari rotirali sa izveštajima građanstvu kolika je veličina štete i šta sve čine da stvari vrate u normalno stanje: bolnice su prioriteti, na hiljade osoblja je mobilisano i radi nonstop da oporavi grad i pomogne ljudima koji se smrzavaju i pate – i to je sve što mogu da kažu. Niko ne zna. Jedna dilema se javno debatuje – da li objaviti vanredno stanje. Nisu. I oni koji sede u hladnom i nemaju pristup vestima znaju da je to pitanje političkog igrokaza. Ovo će nekom stvoriti karijeru, nekome je uništiti. Oh, dodajte maramicu. Jedino šef Elektrodistribucije govori stvari koje su bitne.

Den se preselio kod njih oko 1. Doneo je neke od svojih zaliha hrane, što je neophodno jer ima specifičnu dijetu. Dijetu sledi pobožno godinama, i na tome mu svako čestita. On ih (njih, sve) zbog toga pezire jer zna da nisu imali nikakva očekivanja. Den i Ana se znaju dugi niz godina unazad. Imaju zajednićko dete. Klinka je u to doba još uvek nesvesna šta se događa i da se planovi za Božić menjaju većini ljudi pa i njima. Ona je prespavala kod drugarice i nameravala je da se vidi s društvom kasnije; sledećeg dana je trebala da krene kod bake za Božić. Metro nije radio ni većina gradskog prevoza ali negde oko 4 popodne njima vitalan deo je bio obnovljen i klinka je stigla kući.

Zvoni telefon. Javio se Antonio. Ni on nema struje. Ana mu je rekla da je dobrodošao kod njih, jer će katastrofa  potrajati, ali ona je bolesna, čisto da bude pripremljen. Rekao je da će se javiti kasnije.

Ponedeljak

Prvobitna procena (u nedelju) da će oporavak struje trajati i do Božića (u sredu) je sledećeg dana promenjen na procene da će biti srećni ako uspeju da sve oporave do vikenda. Najviše vremena odlazi na raščišćavanje loma na ulicama koji blokira pristup kablovima, kao i prolaz vatrogascima i hitnoj pomoći gde su neophodni. Ekipe rade u 12-časovnim smenama i napolju je sve hladnije. Građanstvo se poziva da ostane unutra ili krene u improvizovana skloništa gde će im obezbediti hranu i smeštaj u toplom. Na ulicama je previše opasno sa visokonaponskom strujom koja vreba i drvećem koje se i dalje lomi i pada pod prevelikom težinom.

Klinka je u ponedeljak otišla vozom za Otavu. Ana je pripremila za dosta veliku verovatnoću da ona neće doći jer se nije oporavila dovoljno, plus bi prisustvo virusa među malom decom i starim ljudima bilo ravno kriminalnoj nebrizi.

Ana je pila čaj, čitala, napisala nekoliko mejlova koje nije stigla tokom prethodnih nedelja, jela povremeno, komunicirala sa Denom istovremeno učtivo i opušteno, malo raščistila haos koji klinka nije ni pogledala pre nego što je otišla uprkos ponovljenim molbama da to odradi, tuširala se, vratila se u klinkinu sobu i raščistila još malo, gledali su skupa par pristojnih filmova koje nije bilo lako naći jer nije moglo da bude ništa stresno (Ana to ne može da podnese u ovakvom stanju), i pratili ad nauseam ponavljane vesti o oporavku grada. Den je opsednut vestima i prati ih na više ekrana istovremeno. Flojd je obezbeđivao entertainment kad je sve drugo postalo zamorno. Antonio se nije javio. Ana mu je ostavila poruku zabrinuta.

Den se trudio da ne bude na smetnji. Čak nije izgledalo da mu to predstavlja teret, što nije bila mala stvar – ovo je bila nezahvalna situacija. Ana je bila ne jednom ponosna da su njih dvoje tako civilizovani posle godina mnogobrojnih tenzija i konflikata oko praktično svačega i ničega.

Klinka je rekla bila Ani jednom prilikom unazad par godina da su njeni roditelji frapantan primer pogrešnog spoja. Toliko pogrešnog da je ona vrlo zahvalna za čudo da se rodila, ali da je davno odustala od tipične dečje nade da se njeni roditelji opet ujedine. To bi bilo prosto neprirodno. Ona je to tako opušteno rekla uz vitalan smeh sveznajućih klinaca, da je Ana još jednom shvatila da roditelji nikad ne zaslužuju svoju decu. Dodatno je bila zahvalna za ono za šta je mogla u tom razgovoru. 

Krajem ponedeljka, baš oko vremena za spavanje, otprilike u isto vreme kad i temperatura, krenula je prva kriza.

Kad se našla u krevetu, prva stvar koje se setila je bila Elizabet Tejlor u Mački na usijanom krovu. Južnjačka gotika i trulež se mogla premestiti u severni milje Kevin Klajna i oluje ne tako daleko odavde iz skorije filmske produkcije ali blaziranost severa je oduvek odisala pre svega ustajalom dosadom, i još gomilom nedostataka za kojima nema svrhe potezati. Tenesi Vilijams je bez premca u sporom ključanju ljudskih naravi. I Ani puno bliži. Samo kod njega se tako jasno vidi da nema izlaza iz solidnih zemljanih sudova u koje su svi smešteni ili su slučajno upali skačući okolo nepažljivi u mladalačkom zanosu i slepilu.

Kad su joj tako nenadano narasli zubi tokom noći, Ana je nastavila da grize i kida bestijalno. Nije to bilo prvi put, već normalni deo usijanja. Den, takav kakav jeste, nije krivac. Ne u smislu da je sakrivao ili lažno predstavljao sebe. Naprotiv, moralo mu se uvek izdati priznanje da se trudio da prikaže stvari kakvim jesu ili još gorim, što je tipično za Dena. Kec u rukavu svakog očajnika. Stvari kakve su bile tada, i bez ružičastog pokrova vemena (koji Ana ne trpi, pa on retko pokriva oko nje) su neizbežno bile bolje. Oboje su bili mladi, i nešto optimizma i entuzijazma se može oprostiti svakome na početku. To su oni besplatni čipovi koji se daju tek pristiglim posetiocima u kockarnice.

Kod takvog divljanja jasno se vidi krivac sa unutrašnje strane ograde. Onaj koji je uvek u sobi. Ana ne može da oprosti sebi. Klinka bi se rodila, deca se uvek rode, to izgleda svima promiče uprkos nebrojenim ljudima na svetu. Ali sve ovo…
Zaspala je, budila se i nastavljala da vežba ulogu. Razmišlja da ipak krene za Otavu i tako izađe iz stana. Ali rizikuje puno goru stvar, svesna je, ne oseća se nimalo dobro. Denu nikad ne bi palo na pamet da ode za Otavu, iako ga tamo majka željno očekuje i uvek se iznova nada da će se predomisliti.

Utorak

Izjutra, Ana donosi odluku da neće ići iako joj prospekt predstojećeg nepoznatog broja sati sve teže pada. Ipak se oseća bolje, bar do podneva. Svesna je prirodnog toka situacije – od altruističnog impulsa pomoći bližnjima i inima u nevolji, Ana se našla u okolnostima dugih sati predugih dana u ograničenom prostoru sa osobom prema kojoj u najboljim okolnostima oseća ravnodušno prihvatanje. Sve to posle tri dana gripa i hladnoće koji sprečavaju izlaske počinje da tanji zaštitni film oko nerava i preteranih reakcija.

Prvo je počelo da joj bode oči kako hoda. To joj uvek bode oči. Posle miliona godina evolucije, uspravni hod je minimum koji dugujemo kičmi i precima. Ispravi se!, želi da vrisne. Umesto toga se nasmeje na ponešto što kaže. Uvek je začudi kako hipokrizija ume da osveži tako istinoljubive tipove kao ona. Kada Den krene o ozbiljnim temama, isključi se i gleda u prazno, vežba antimeditaciju. Njegov brat ima struje, i njegov prijatelj. Oni su puno dalje u gradu, ali ne zna da je uopšte pomislio da pređe kod njih ako ovo potraje. Da li bi ona da je na njegovom mestu? Ali nije, ona nije na njegovom mestu. Razmišlja da ode u hotel ako se mrak nastavi. Zna da neće otići, možda hoće. Izaći će i neće se vratiti. Daje sebi do srede. Hoteli su verovatno puni.  Den povremeno baci pogled kroz prozor ka njegovoj zgradi. Tokom dana će se videti po snopu dima iz dimnjaka na vrhu, objašnjava. Sada Ana redovno baca pogled ali ništa ne vidi.

Kažu na vestima da je broj smanjen na nešto ispod 90,000 ljudi bez struje i grejanja. Sredovečni sin i njegova majka su se ugušili ugljenmonoksidom u pokušaju da se zagreju.

Ana zove Otavu da im kaže da neće doći. Priča predugo traje i guši se u kašlju. Žao joj de ih neće videti, i nije.

Zvoni telefon. Javlja se žena sa bosanskim akcentom na bosanskom jeziku. ‘Dobar dan, gospođo,’ kaže. Čudno je kako na jezicima sa vetrometine Evrope reči poštovanja kao ‘gospođo’, ‘gospodine’ zvuče grubo ili usiljeno. Možda zato što su se ljudi odvikli, zaboravili. Nudi jeftine telefonske pozive za Balkan. Ja retko zovem, i oni mene retko zovu, rekla bi Ana ali rekla bi i više i gore pa se samo zahvali i prekine. Godinama nakon bosanske nezavisnosti, pozivi i dalje zvuče kao prvih ratnih godina. Svako misli da on ili ona najviše pati od nepravdi i nepravedne raspodele. Ana ima uslugu preko jedne takve firme. Sada otimaju mušterije jedni drugima.

Klinka šalje tekst poruke još od ponedeljka. Uvek ih završi velikim izjavama ljubavi. Takmiče se koja će dati veću.

Opet zvoni telefon. Antonio. Ne postoji intenzivnije nesrećna osoba koju zna. Ana se pita zašto uopšte zna toliko nesrećnih ljudi. Koliko zna srećnih?  Insistira da dođe i skloni se od zime, pojede nešto pristojno ali on je obavijen plaštom  mizerije i radije bi da bude sâm. Ana se nada da će se osvestiti i svratiti te večeri. Briga o njemu je kao olovna kugla u već preopterećenom sistemu. Danas se oseća bolesnije nego juče.

Uglavnom provodi dan na krevetu u svojoj sobi. Čita. Knjiga je nervira, obrne stranice do kraja. I kraj je bezveze. Klaustrofobičnost individualnosti je poenta, shvatila je uzgred. Kako primereno. Kakva odvratna knjiga o odvratnim ljudima koji stvaraju i podižu druge odvratne ljude. Sasvim primereno.  Njen altruizam nije dugo preživeo u klaustrofobičnim uslovima. Što je dovoljno altruizma. Zavisi koga pitaš. Ana nije sigurna zašto ne može da oprosti sebi sve to sa Denom. Biti žrtva sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i još neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Seks je bio dobar, fenomenalan. Da i to dosadi ne bi smelo da iznenadi. Biti žrtva ranih trauma i sopstvenog pola i seksa i hormona i prirode i drugih neimenovanih aktera je neumitnost ljudske egzistencije. Nikada nije mogla da podnese žrtve. Biti žrtva, žrtvovati se… – iz tog razloga treba eliminisati nepravde. Ana ne može da podnese žrtve.

Ima dovoljno hrane u frižideru, sutra će sve biti zatvoreno. Den ni jednom nije ponudio da joj donese nešto, ili je pitao da li joj šta treba. Tu nema iznenađenja. Svet računa na takve kao ona. Promenjive, nestabilne, ambiciozne, gladne, hrabre, koji će se kao i svi drugi ugušiti u sopstvenoj klaustrofobiji. Zašto onda promeniti bilo šta.

Oko 6 sati, Ana je bacila pogled kroz prozor. Zgrada svetli! Sputava impuls da otrči u dnevnu sobu i obavesti Dena da može da se vrati kući. Ako zaboravi da proveri, naći će načina da ga podseti. Vraća se na krevet. Ne diše lakše, ali diše bolje.  Ustaje opet i baca pogled. Možda se zgrada opet ugasi. Treba dati tim ispaćenim vrednim ljudima priliku da sve odrade kako treba. Napolju je -15C, još puno hladnije po mraku i vetru i oni rade napolju u rotirajućim smenama nonstop sve od subote uveče. Poslala je tekst klinki da sutra za vreme Božićne večere, nakon što Nana kaže zahvalnicu, obavezno doda zahvalnost tim radnicima koji spašavaju grad i ljude sve do Atlantika. Nasmejala se i rekla ‘how sweet’. But I am not, baby, dodaje Ana u sebi i samo šalje poljupce.

Oko 7 je čula da se Den pakuje. Nešto kasnije je stigla najava – vraća se kući. On tako loše glumi. Možda nije ni disao kako treba tokom tri dana. Nisu bila ni cela tri dana. Dok on izlazi zvoni telefon. Antonio. Ana se nada da i on ima dobru vest jer on će biti još gori gost od Dena. Jeste, dobra vest i kod njega. Ana je ošamućena tolikim dobrim razvojima. Antonio čak zvuči srećno. Objašnjava kako je pokušavao da spava sinoć u stanu koji je bio hladniji nego vazduh napolju. Kad si lud, rekla bi Ana, ali nema potrebe, zna i sam. Den hoće da se pozdravi. Ana kaže Antoniju da sačeka.

‘Puno ti hvala. zaista. Dugujem ti za ovo. Ako ti zatreba nabavka namirnica tokom praznika, ili bilo šta, slobodno se javi,’ kaže.

‘Nema problema. Drago mi je da smo dovoljno blizu i da je ovo ispalo kako treba. We are family after all,’ govori Ana.

Antonio se pozdravlja i kaže da će se javiti sutra. Probaće da svrati da se vide. Božić je sutra. Ovo je Badnje veče. Ana se oseća sve gore.

Detektivski rad i osmoza na dnu

U životu postoje dve (dobre) opcije: stvoriti umetničko delo, ili biti pošten.

Kad sam upoznala Lejna to se nije moglo zvati poznanstvom i zaboravila sam ga bila i pre nego što sam stigla kući te večeri. Bila sam na nekom happening-u koji nije bio naročito zanimljiv, on mi je prišao, popričali smo malo usred zaglušne buke, i ja sam ubrzo otišla dok je on bio zabavljen negde drugo. Nedugo nakon što sam stigla kući, već dobro posle ponoći, stigao mi je kratak mejl sa Linkdina za konekciju. Lejn je na osnovu mog imena i uzgrednog pominjanja profesije napravio malu istragu i pronašao me. Tom mejlu je usledio jedan sa porukom o žaljenju da sam otišla tako brzo, par komplimenata, predlog da se vidimo, malo detalja o svakodnevici i osobina koje ih reflektuju. Svi ostali mejlovi su bili slični po formatu, i otkrivali su Lejna kao još jednu osobu u svetu sa njegovim paralelnim postojanjem koje je povremeno dodirivalo druga postojanja, ali verovatnije je da nije. Da su sva naša postojanja u strojevima tesnog marša smetalo bi biti tako zguran, ali pošto nisu, smetaju druge stvari, naročito praznina.

Već sam se na početku složila bila da se sretnemo, i mada to niko ne bi shvatio kao ozbiljno obećanje, obično se trudim da ih održim, i ozbiljna i neozbiljna. Ali nije mi se žurilo na susret sa Lejnom. On je u svojim porukama sa njihovim standardnim formatom otkrivao detalje o sebi, kao recimo da se upravo odvojio od svoje žene.

Prošlo je bilo nekoliko nedelja. Lejn je pisao, ja sam odgovarala kad sam mogla ili mislila da treba, i razmišljala kako sam dodala samo još jednu stvar na svoju listu obaveza. Zatim je jednog petka Lejn predložio da se sretnemo u subotu popodne i prošetamo Queen West-om. Oh, pa ja to baš volim! I tako se bez plana desio susret dugo planiran. I ispao daleko bolji nego što sam očekivala. Lejn mi se uživo mnogo više dopao, dan je bio prekrasan, i ulica puna ljudi. Ima šarma, intenzivnu inteligenciju koja je u neprekidnom istraživanju, i život pun zanimljivih iskustava. Nisam se raspitivala o njegovom braku, najpre zato što me nije interesovalo, a on je pominjao ponešto samo u kontekstu razgovora ili teme na kojoj smo trenutno bili. To je bilo pravo olakšanje. Ljudi danas vide druge ljude kao mobilne ispovedaonice otvorene 24/7. Da je Lejn umeo da priča o najširim temama i samo povremeno zađe u ispovesti ličnih promašaja je bio veliki plus. Složili smo se da ćemo se videti opet.

Sledeći susret je bio izlazak na romantično mesto sa pesmama Leonarda Koena u izvođenju talentovanog benda.  Iako mi se sada Lejn dopadao, skok od šetnje Queen Street-om na romantični date je bio prebrz. Još sam manje bila spremna za držanje ruke, ili obgrljeni struk. Kad je na moj kratki pokušaj objašnjenja da mi je potrebno vreme za fizički dodir i slične razvojne situacije – I don’t like to be touched by people I don’t know! – Lejn odgovorio premeštanjem ruke sa struka na koleno i objašnjenjem da je on vrlo senzualan i to mu je priroda, morala sam da se nasmejem: I’d call that bullshit. Lejn je to prihvatio kao još jedan simptom moje liberalne inteligencije i ubedio me da ne moram da brinem, on će biti strpljiv. Na povratku kući borila sam se sa pitanjem ‘šta meni fali’ u svim njegovim oblicima i značenjima. Veče je bilo prijatno ali me je unutrašnja borba iscrpla. Kako drugi prolaze kroz ovakve lavirinte, zapitam se povremeno.

Sa Lejnom se više nisam srela. U međuvremenu smo predložili jedno drugom da budemo prijatelji, što među dobrim brojem ljudi znači utopiju škarta ili distopiju iluzija. Prijateljstvo je možda najviše od svih starovremskih ljudskih odnosa prošlo kroz evoluciju modernizma. Ali sve je to došlo nakon neočekivanog razvoja. Kako grad nije dovoljno velik za dvoje odraslih ljudi koji, ispostavilo se, odlaze dosta često na slična mesta – kako se nismo ranije sreli, čudili smo se bili prethodno, Lejn je u jednom mejlu izneo informaciju da on viđa i druge žene. Postojale su bile dobre šanse da ćemo se naći na istom mestu jedne večeri pa je hteo da me pripremi. To je bilo zaista komično zamisliti. Zatim je tu informaciju sledilo objašnjenje da se on ne ponaša tako stoga što je izašao gladan sa bračnog ručka, već zato što su on i njegova žena unazad nekoliko godina imali otvoren brak. Lejn je objasnio da on uvek ima nekoliko žena sa kojima održava veze. Tu informaciju, objasnio je, bi mi izložio pre nego što bi nas dvoje postali ‘intimni’. On je vrlo korektan u tim stvarima, objasnio je dalje. Sledilo je još puno objašnjenja. Zatim me je pitao za mišljenje. O otvorenim vezama, o braku, o ženama, o muškarcima, o seksu, o seksu, oh da o seksu…

Reakcije sa moje strane su bile raznovrsnije od onih koje obično zahtevaju moju pažnju ovih dana. Na primer, fragmenti koji su nedostajali su sada popunili puzzle njegovog ponašanja, od toga kako se uzima račun u restoranu, do strateškog iznošenja ‘činjenica’ i posmatranja efekta i reakcije, do pipanja… Oh, i to pipanje! Da sam uopšte dopustila sebi da objašnjavam kako ne volim da me pipaju muškarci koje sam tek srela! Da sam ispala glupa i nisam sagledala sve odmah mi nije toliko smetalo jer nisam imala šanse – celokupno njegovo ponašanje je dobro razrađen sistem. Ceo dijagram njegove šeme je označen lampicama crvenim i zelenim, i iza svake postoji opcija da se krene dalje, ili kod crvenog skrene i proba drugi pristup. Fascinantno, kompletno fascinantno. Lejn se u takvim mislima ne bi prepoznao. On voli svoju ženu, i posvećen je svojoj devojčici, i fer je prema ženama koje sreće, i voli svog šefa, i dobar je sin, dobar je sin i roditeljima koji mu nisu roditelji, otvoren je širokog srca prema životu, voli umetnost i želi da istražuje svoj kreativni potencijal… Ubaciti sebe u centar jedne takve idile bi i od buđavog limuna napravilo sparkling sugar candy.

Ništa od toga mi ne bi smetalo (osim onoga sa pipanjem) ali kad sam se vratila nemuštoj reakciji koja je tinjala kroz Lejn epizodu, shvatila sam sada šta je bilo u pitanju: upozorenje. Lejn je predator. Soft predator, preciznije. I dok seks od svoje volje među odraslima nije kriminalan, niti otvorene veze šokiraju, ili se bilo koga tiču, Lejn operiše pod samonametnutom iluzijom da je on pošten. I više od toga. Jer njega ne interesuje samo seks. Njega sve interesuje, on sve voli, i oko tako pozitivne i hvale-vredne filozofije života izgradio je hram samoobožavanja. Hramovi posluže kao sklonište i sagraditi ih nije mali trud, pa bi se Lejn verovatno kvalifikovao za prvu od dve kategorije pomenute na početku sa njegovom artificijelnošću na ivici apsurda. Jedino što ovde fali je neophodan sastojak. Umetničko delo se ne opisuje, niti objašnjava. Art is for the living.

I screw around, je jedino što je Lejn trebao da kaže. Zato što mogu, zato što nailazim na voljne žene, zato što je život kratak, zato što… nije potreban razlog, već tehnika. U velikoj želji da zgrabi obe životne opcije, bude lik i sa jedne i sa druge strane ogledala – još bolje, ispuni svaki prazan prostor – Lejn je zakoračio puno šire od svog dometa, i propao tj. završio na dnu, u sredini. Tu je najveća težina, svi završimo na tom mestu. Možda zato što su dve (dobre) opcije dve (loše) opcije i nije poenta u ostvarenju ili promašaju, što su još dve opcije. Binarnost i bizarnost sistema. Zbijeni u gustoj sredini, dva izbora, ili dve klopke, su tek pokušaj izlaska iz mase. Niko nikada nije izašao iz mase. Masa ne postoji. Možda. Možda. Možda.

Tako sam nekoliko dana razmišljala o Lejnu. U stvari sam razmišljala o sebi. Tu je najveća težina, uvek završimo na tom mestu.

Svođenje računa

Preživela sam dečje bolesti, nekoliko ljubavi i tugu, izdržala kad je bilo nepodnošljivo. Zakrpljena rezervnim delovima mudrosti koja nikome ne treba negde u glavi boli me često pogrešan spoj.
Hip-hip-hooray!

Ovo iznad sam napisala nekoliko godina unazad, u jednom od (brojnih) loših raspoloženja. Odnosno, ne pamtim raspoloženje ni kad sam zapisala, ali odiše cinizmom. Ima taj dah nezadovoljstva koje se navuče kao težak impotentni oblak i mrači, grmi ili duva kao da može da ubedi one ispod da nikada neće proći. Velika sila, zaista.

Preživeti  dečje bolesti je i danas sreća. Svako ko je video dete sa malo povišenom temperaturom zna šta je susret sa Strahom. Izvolite, prođite i ne obraćajte pažnju na nas, Gospodine. Prošlog leta, praktično čim smo stupile na tlo Srbije razbolele smo se. Prvo ja, zatim klinka. Ja se nakon tih dečjih bolesti skoro nikada ne razbolim, i kad malo prevagnu virusi ja imam stav divova i drugih vanzemaljca  – čudim se što se kače bezveze kad mi ne mogu ništa. Ni klinka nije često bolesna. Ali kad je temperatura tog dana krenula da raste, i raste, i rasteLjubim ruke, Gospodine. Samo recite gde uplatiti kojom  godinom života. Decenijom?  Da, svakako.
Svaki organizam koji preživi dečje bolesti zaslužuje orden, i penziju za veterane.

Ni ljubavima nisam naklonjena. Ako je suditi po onome iznad, a suditi treba, što da ne. Svi sudimo, i kad prećutimo. Ali postoji jedna među njima (malobrojnim, ja sam otporna i na takve bolesti), o kojoj nemam potrebu da pričam, ne može ni da stane u reči, jedva da staje u mene. I ako sve drugo prećutim, jednu stvar moram reći: zbog ovoga je vredelo živeti.

I krivo mi bude što naginjem cinizmu kad sam loše raspoložena, ili me nešto boli (dešava se), naročito kad me nešto povredi, jer mi je sasvim jasno da ima malo tako bogatih ljudi kao ja.

Dvoje u metrou

U metrou mi je pogled pao na lice jednog muškarca. Ja sam stajala, bila je prilična gužva, on je sedeo pet-šest metara udaljen. Kinez, ne više mlad, pričao je i smejao se, i mimika lica je širila i zatvarala lepezu dubokih linija od očiju naniže. Osoba sa kojom je pričao je bila zaklonjena drugim putnicima. Nisam odmah shvatila zašto mi je privukao pogled, ali nastavila sam da posmatram. Ne poznajem dovoljno kineskih fizionomija da bih mogla da kažem da je njegov lik bio različit, ali imao je nešto drugačije. Nije bio naročito lep, ili pre nije bio izuzetno lep, ne više, ali jeste bila lepota ta koja mi je privukla pogled. Zatim se par osoba pomerilo i videla sam ženu koja je sedela kraj njega. Ni ona više nije bila mlada. Oboje su nosili patinu lepih ljudi. Kao likovi iz Wong Kar-wai filma, 20 godina kasnije. Što sam ih duže gledala sve je bilo jasnije – oni su zaista izgledali kao da su izašli iz egzistencijalnog filma sa Istoka.
Ja volim lepe ljude. Fizička lepota uvek privlači, i ne znam da bih uspela da opišem koja vrsta lepote privlači moju pažnju. Niti bih volela da je definišem. Ali ovo dvoje su bili lep primer. Lepota koja poseduje svest o sebi kao deo celokupne svesti o svetu. Lepota koja poseduje čulo. Samosvojnost. Uz to ide mešavina samopouzdanja i samorefleksije, intelekta, znanje da je dobar život ovaj koji se ima, i sposobnost, ili sreća, razumevanja. Jer prolaznost lepote je lekcija koju nije lako savladati. Možda je još teža ona kad lepota traje. Jer se menja, nije za jednokratnu upotrebu, i postavlja visoke zahteve.
Takve i slične misli su inspirisali njih dvoje, i bilo je čudno da u metrou nije bilo kamera koje su hvatale taj trenutak, jer bio je vredan pažnje.