Mr. Brooks, Picasso i ruzne gospodjice

U filmu ‘Mr. Brooks’ Kevin Costner glumi psihopatu koji je ujedno i jedini zanimljiv lik, i konverzacije sa njegovim alter-egom su centralna i najbolja stvar. Kevin Costner po default-u mora da bude dopadljiv lik, on drugacije film ne bi radio, takav je moj utisak o Mr. Costner-u. Medjutim, ovde su se svi potrudili oko Mr. Brooks-a i to je u redu. Obrt na temu serijskog ubice koji je dobro obradjen. Fascinantan je (iako nerealan, ipak je film u pitanju) nacin na koji konverzacija sa njegovim Mr. Hyde-om otkriva koliko je on dobar u poznavanju/citanju reakcija, mimike pa i mirisa ljudi, koji su njegov plen, pa stoga kao svaki pravi predator da bi opstao a i dosao do plena on mora da bude jako, jako dobar. Zastrasujuce kad je opsesija ubistvo, ali cenim sto nam nisu servirali scene od kojih se pada u nesvest.
Mr. Brooks je u sustini pristojan covek (mozda) samo ima adikciju kojoj ne sme da da ime. I pokusava da se protiv nje bori, ukljucujuci AA mitinge. Cinjenica je da su serijskom ubici opcije za rehab vrlo limitirane.

Koliko je Mr. Brooks zanimljiv, svi ostali likovi su lose obradjeni. Demi Moore nisam dugo videla u filmu, i podsetila me je koliko je ona losa glumica, i svaka cast da je sebi napravila (finansijski) uspesnu karijeru od lose glume, no nije u tome jedina. Ovde problem nije samo njena gluma. Cerka Mr. Brooks-a, za koju se ispostavlja da je nasledila tatinu slabost ka ubijanju iz zadovoljstva ali je jos uvek diletant, mozda ponajvise jer je razmazeno deriste koje nema veze sa realnoscu, je zanimljiv obrt ali nerazradjen. Cak se i karakter entuzijaste i wannabe ubice u liku ucenjivaca sveo na pateticnog tipa koji umesto da gleda Superbowl otkriva thrill u ubijanju.

Iz nekog razloga zamisljam taj lik amatera kao najblizi stvarnom liku kome je dosla ideja za scenario. Film je timski rad, i obzirom koliko je puno paznje posveceno liku Mr. Brooks-a, a koliko malo drugim protagonistima, jasno je gde lezi naklonost autora. Naravno, smestiti svoje fantazije i spekulacije u umetnicku formu je najbezbedniji nacin po sve za nosenje za fiksacijama i mastarijama.

Nista od toga ne zameram filmu, sve u svemu nije los i Kevin Costner je vrlo fino odradio svoj posao. Ovog puta, i ne po prvi put, odvukle su me misli u umetnost kao alter-ego umetnika, u kome se izrazava sve sto on/ona ne bi mogao drugacije. Ili ne bi smeo. Umetnost kao produzetak psihologije, prirodna potreba manje ili vise ispoljena/zadovoljena, avatar.

Pre nekog vremena gledam na nekomercijalnom TV-u program o Picasso-vom geniju. Odusevljena sam svaki put intenzitetom podjednako kao i dometom interpretacija motiva, pokreta, namera, manirizama, simbolizma, istine, mistike, i svega drugog o cemu ni pomislila ne bih u vezi bilo koga, ukljucujuci sebe. U ovom slucaju radilo se o vrlo detaljnoj analizi ‘Gospodjica iz Avinjona’. U emisiji se preplicu i preslikavaju detalji iz Picasso-vog zivota, prepiske, komentara, svetlo i tama, boje, pozicije razlicitih narecenih gospodjica…fascinanto. Sve vreme ostaje misterija sta je, ili ko, posluzio umetniku kao inspiracija za tu besmrtnu kompoziciju. Niz hipoteza postoji sve od ranog 20-tog veka. U jednom trenutku se pojavi razglednica tipicna za to doba koja pokazuje grupu africkih zena u prakticno identicnoj pozi. I tu usledi komentar – nemoguce je da bi takav kiceraj i petparacka sitnica dostupna na svakom kiosku mogla da inspirise tako genijalan rad! Zar bi Picasso prakticno kopirao motiv!
(Koliko je poznato, Picasso je radio sta je hteo, ziveo izuzetno dug i uspesan zivot, manipulisao koga je hteo, kopirao, stvarao, prepravljao, crtkao ili posveceno slikao, i moze samo da se prevrce od smeha u svom novom boravistu u korenu ljubicica nad celim ovim teatrom.) 
Sada kad je bezazleno upoznavanje sa Mr. Brooks-om iza mene uvidjam da je celokupna manifestacija ljudske delatnosti omaz opsesivnosti. I pravo je olaksanje da se vecina opsesija svodi na dosta benigne stvari, recimo kao gore-opisano traganje za izvorom inspiracije kod obozavanog umetnika. Ili bastovanstvo. U sferi nagadjanja – opsesije su sustinski razlog da je uopste izmisljeno bilo sta vredno izmisljanja, kao i sve drugo manje vredno. To mi je vrlo simpaticno, priznajem. I odmah potom, oblije me jeza. Sve sto vidimo, ili se desilo u istoriji, desice se, i imati efekta na nas je proizvod kolektiva opsesivnih, opsednutih umova, pri cemu vecina njih dela individualno. Udruze se samo kada je zajednicki interes u pitanju – produzenje licne opsesije. Ne postoji istina, vera, nacionalni ponos, dobrobit bilo kakva, jedino, samo, iskljucivo, surovo, opsesija za opsesijom za opsesijom za op…

2 thoughts on “Mr. Brooks, Picasso i ruzne gospodjice

  1. pokusala sam pre par nedelja da pogledam mr. brooksa, nesto mi nije lego u tom trenutku. posle razmisljajuci koji bi film mogla da pogledam, svaki put sam ga izbegavala…mozda zato sto nisam gosn. Costnera navikla da gledam u tavim ulogama…sto se tice demi, slazem se sa tobom.

  2. Zanimljivo je kako stave one promocione komentare tamo nekih kriticara na kutiju DVD-ija, i ovde su upotrebili bas jake prideve ‘spellbidning’, ‘mesmerizing thriller’, well… ja sam nasela :))
    Zaista nije los, i dobro je sto me nije prepao. Mnogo mrzim filmove kojima je sva svrha prepadanje ljudi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s