Happy Days

U praznoj sobi belih zidova uza zid je naslonjena drvena klupa. Na klupi sedi bleda žena u crnoj haljini i tamne kose. Uzani torzo je blago povijen napred. Kroz prozor ulaze zvuci ulice i mirisi tuđih života. Muzičar u stanu iznad svira i ovog jutra. Tako joj je rekao kad je sišao da se upoznaju i doneo buket šarenog cveća uvezan crnom maramom, kojom ona sada pokriva ramena, ponekad sto ili stolicu – da svira u nepredvidiva vremena i izvinio se unapred na smetnji. Pod rukom je nosio i trubu tog dana, i rekao je još da ona oseća ritam grada. Ona ga je pozvala na ručak sledećeg dana.

Od tada, jutra i večeri stižu do nje stepenicama, kroz prozor i preko terase, uz ritam iz njegovog stana. U njenoj praznoj sobi, na suprotnom zidu ona gleda projekciju uvek istog filma.

Prepoznaje kvartove. Oronula arhitektura se oslanja teškim zidovima na ulice po kojima život juri decu, i ona vrište srećnom grajom. Žene se naginju kroz prozore uvek dozivajući nekoga ko se ne odaziva. Bršljen raste uporedo sa decom, u vis. Automobili su retki i sporo se kreću. Uvek privlače pažnju svih koji se zateknu na ulici besposleni. Iz bliza, bezuba lica staraca i beba, i osmesi dece i ljudi, hod mladih devojaka, žena i mačaka, liče. Poznaje ih sve. Ispruži ruku, i potom je spusti. Devojčica u kratkoj haljinici iz pozadine prilazi bliže dok njeno okruglo lice ne ispuni sliku. Oči je ne vide, ali gledaju pomalo nesigurno u budućnost. Odnekud stižu pozivi za ručak i svi odjure u različitim pravcima.

Bleda žena oslanja ruke na kolena i polako ustaje. Poslednje note padaju lako po njoj. Briše ih rukama i odlazi u sobu pored. Na stolu je buket šarenog cveća i na stepenicima se čuju brzi koraci. Pali svetlo.

Tri

Silvia, Rachel i Emily su mala porodica iz Brazila. Došle su iz Sao Paola, siromašne, neobrazovane, da se ovde oprobaju sa boljim životom. Ako je pitanje sreće, ona bi ih našla i na adresi u Sao Paolu iako je verujem lako izgubiti se u gradu takve veličine ako si sreća i neko bi je možda oteo na putu do njih, ali Silvia je bila pobožna katolkinja nemačkog porekla i ona se uzdala u veću moć od sreće. 

„Silvia je mrtva, Silvia je mrtva,“ mrmljala sam zamagljenih očiju St. Clair ulicom koja je vodila na zapad. Odvela sam dete u školu i u povratku srela malu Emily, drugaricu koja je kasnila. „Gde ti je baka ovog jutra,“ zaustavila sam je, začuđena da hoda sama. Umrla je, rekla je mala Emily, tužna ali odraslog lica, kao da zna da priče kao njihova neizbežno dođu do ove tačke. Nisam ništa rekla, samo sam se okrenula i krenula niz ulicu. Kad je postalo neizdrživo prešla sam na drugu stranu i otvorila metalnu kapiju privatne škole, ušla unutra, i sela na kamenu klupu u praznom  atrijumu. Časovi su počeli i ovaj deo zgrade je kao crkva. Silvia je mrtva sam ovde mogla da šapućem bez gradske buke da me nadglasa i visoki zidovi su jasno čuli. Legla sam na klupu i gledala u izvijeni svod. Teška od teškog jada, kao kamen na kamenu ležala sam tu dugo.

Brazil je do mene dolazio u filmskim i muzičkim fragmentima tokom godina, i još ubedljivije, pamtim dve priče dveju vrlo različitih žena – te priče su bile pune boja kao i filmske slike ali bilo je u njihovim glasovima jednog naročitog tona strahopoštovanja, kao da u Brazilu ljudsko biće nema izbora već padne na kolena pred izmešanim pigmentima prirode, ljudske i one veće, koje se tamo utapaju sa istorijom i maštom u fantastičnim efektima koje mi sa našim okvirima dvobojnih svakodnevica ne možemo ni da zamislimo – a te dve žene sam srela bila samo dva puta, pa je sve izgledalo još fantastičnije. Usled svega toga, dok nisam srela ovaj trio Brazilki u svakodnevici, Brazil je bio romantičan. Sa njima je romantika iščilela, i kako nije ostalo mnogo mesta na svetu gde se ona može seliti, verujem da romantika sada opstaje jedino na mestima bez adrese. 

Silvia je bila visoka i tanka, pravih leđa, čistila je kuće bogatim familijama i dobro kuvala. Sretala sam je često pri odlasku u školu, ili kod povratka, i popričale bi na zajedničkoj deonici puta. Uvek je nosila kese i kad sam se jednom ponudila da joj pomognem, u tih nekoliko blokova koliko smo hodale zajedno, sadržaj kese mi je iskrivio leđa od težine, ali ne i njoj. Odvela sam svoje dete kod njih na seansu igranja nekoliko puta, prespavala je tamo na razvučenom kauču pred televizorom gde su se dve devojčice smejale i došaptavale do kasno u noć. Emily je imala 6 godina kad su došle, sa tamnosmeđom pletenicom debljom od  tramvajskih šina, pravih leđa kao i njena baka i krupnih plavih očiju. Rachel je bila između njih, u procepu, i retko je kada bila kod kuće. Puno je radila i zalagala se, i mrzila je da bude u sredini. Jake građe, tršave plave kose, i širokog lica sa tragovima nekadašnjih akni, nije ličila ni na svoju majku ni na svoju ćerku. Emily se poverila mom detetu da misli da je usvojena, jer je baka tuče a mama izbegava. Silvia se poverila meni da je Rachel upoznala nekog mršavog mladića iz Bangladeša dok su čekali u redu u imigracionom ofisu, i mlađi je od nje, ljubomoran i slomio joj je ruku a jednom je došao na njihova vrata usred noći, lupao, pretio i ona ne zna da li sme da zove policiju jer će ih to možda dovesti u nepriliku dok čekaju da se njihov slučaj reši i dobiju papire. U hodniku stana, na zidu stoji mala fotografija njene prijateljice u bundi, koja se ubila nedavno nakon što je ostavio muž. Uzdiše – ljubav i strast, te brazilske kletve ih prate svuda, nije to očekivala. Na polici u dnevnoj sobi stajala je fotografija Brazilca, Emily-nog oca. Izgleda onako kako Brazilci izgledaju u mašti i na boljim posterima. Radi u pošti, ali mogao bi da igra fudbal celi dan na plaži. Ne daju mu imigracione vlasti da dođe i poseti svoju devojčicu, tako govori Silvia maloj Emily a ona onda sve to ispriča svojim drugaricama, tužna i neutešna. 

Godina za godinom otkucava, ona raste i dobija već malo bubuljice i sama, a slučaj tri žene još uvek čeka pred imigracionim sudom Kanade. Zakažu termin pa ga pomere, opet zakažu i opet nešto ne funkcioniše među papirima u papirnim dimenzijama administracije. Nedavno su jednu brazilsku porodicu odbili i specijalne jedinice debelo nafatiranih policajaca u pancirnim odelima su došle po decu u školu i roditelje na poslu da ih pokupe i isporuče na aerodromu za deportaciju. U njihovoj kući se jedva disalo od straha nakon tog incidenta. 

Rachel je uporna i ambiciozna, napreduje u firmi. Emily je u specijalnom razredu jer kažu u školi da zaostaje za drugom decom. Silvia se često moli po celu noć u crkvi na Dundas West-u u društvu odanih vernica i računa da će ovog puta dobiti datum i razrešenje. Poslednjeg puta kad su promenili dobila je infarkt. Ali preko leta je kupila sezonsku propusnicu i vodila Emily svakog dana kad je bila slobodna u Canada’s Wonderland. Putuju autobusom sat vremena u jednom pravcu, ponesu ručak i peškire i provedu tamo celi dan dok Rachel spava ili radi. Povele su i moju devojčicu par puta. „Važno je za decu da se igraju i uživaju u raspustu,“govori Silvia kad se oprostimo na vratima. I onda se zakikoće: „I meni bude lepo tamo.“ 

Prodrmala me je ruka i prenula iz sna. „Mama, sat zvoni već deset minuta,“ govori mi klinka, zbunjena što se ne budim. Gledam je dezorijentisano, u grlu još uvek otkucava „Silvia je mrtva, Silvia je mrtva…,“ kamen u grudima još uvek stoji nerazbijen ali dišem duboko i dan je pun svetla, i odgurnuću nakupljeni jad samo da se pridignem. Zagrlila sam je, promrmljala da sam nešto ružno sanjala. Mislila o tome da pozovem Silviju, vidim kako je, ali sam do kraja dana zaboravila. 

Nakon osam godina slučaj ženske porodice iz Brazila još nije rešen. Silvia je imala još jedan infarkt, dobila je i tumor na mozgu i ne može da radi; Rachel radi danonoćno; Emily se ne druži više često sa mojom klinkom.

 

Ko pravi galamu

Lila je kiša danas. Teška kiša. Neobično je kako toliko vode proizvodi mekan, blag zvuk. Kao da silazi na prstima. Sliva se kap po kap, svaka za sebe ali po strogom redu padanja. Na svakih milion postoji jedna tanka nevidljiva nit i one niz nju silaze.

Mi smo ovde daleko iznad ulice. Niže je i zvuk drugačiji, jači kod udara o tlo. Ovde ona samo prolazi, neke kapi se sudare sa ogradom terase ili padnu na cveće, ali celokupna nacija kišnih kapi silazi a da ne obraća pažnju na nas.

Veći deo dana provela sam u čitanju i pisanju, sve na kompjuteru. Kad sam ustala, umornih nogu – kod sedenja se one najviše umore – rešila sam da se premestim na nešto udobnije: crvena fotelja kraj našeg ljubičastog kauča, i  vreme sa sobom.

Ta promena perspektive je bila najbolja stvar danas. U slušanju kiše promaklo mi je kako je ceo grad tih. Sada je i kiša stala, i grad je tih. Ovo je veliki grad, neverovatno veliki, preterano. Mi smo u njegovom središtu, razmažene okolinom koja kombinuje velike prometne ulice sa malim i tišim, i to stvara nešto nalik intimnosti našeg kraja.

Uzela sam komad čokolade i sklupčana u fotelji grickam male zalogaje. Posmatram kocke tamnog materijala koji je pod zubima ni mekan ni tvrd, a u ustima se topi. Slušam grad u kompletnoj tišini. S juga dopire zvuk čekića. Nešto bliže, dolazi rad točkova po ulici – automobil prolazi kroz veliku baru. Ženski glas sa visokom nervozom dopire odnekud zapadno. Verovatno gubi živce sa detetom. Sa istoka stiže tačkasto zvučno upozorenje kamiona koji ide unazad – obavezan sigurnosni feature za kamione.

Pala je kiša i desio se preokret. Umesto da buku prekidaju momenti tišine, grad je tih i jasno se i razgovetno čuju usamljeni zvuci ljudi koje rade, prolaze na putu kući ili do sledećeg posla. Sve to je tiho i prisno, lepo. Izolovana do ekstrema, što ja jesam, ovo je prava slika pripadanja jednom gradu. Svi se čujemo. Naročito kad sedimo sami.

I dalje posmatram čokoladu. Ulazim u anatomiju ukusa, i anatomiju sebe. Dobro je da tiho dišem, preglasno je neprihvatljivo u ovom ambijentu. Nemam ni glasne zaključke, sve i dalje funkcioniše. Čokolada u geometrijskim oblicima je lepša od čokolade bez oblika. Svako i svuda pokušava da uvede neki red. Uglavnom u sebe. Ja sam uglavnom u redu. Depresija nije ni veća ni manja otkad sam je poslednji put merila. Liči na spomenik podignut za života. Work of art. Menja se, menjam se i ja, i svi propadamo – patina života. Ne smeta mi. Osipanje volje – ni to ne smeta. Oseka, valjda. Nema plime nakon ovoga,  to pripada morima a neke analogije su prosto neumesne. Mnogo bliže ovoj današnjoj tišini je prihvatanje da sam od onih koji duže pamte sve što su izgubili. To ne isključuje radost oko onoga što posedujem ili sam stekla. To su različite stvari. Suprotnosti čak. Koje žive preko puta.

Nekoliko sati nakon tihe izjave ljubavi u fotelji, grad je samo za nijansu bučniji. Mogu tačno da čujem ko pravi galamu.

Završni čin

Na prvi intervju sam otišla čila. Oni su mene pozvali, na osnovu pisma koje sam im poslala pre više od godinu dana i o kome sam sve zaboravila. Nisam znala šta konkretno imaju na umu, nisam imala šta da izgubim. Početak od nule je najpošteniji.

Dobro je prošlo, tog prvog puta. Oni su videli da sam dobar kandidat, ja sam pomislila da je moguć izlaz iz situacije koja nema ni vrata ni prozore.

Kažu da je ponadati se ljudski. Mrzim snishodljivost sa kojom ljudi sami sebe maze po glavi, ili tapšu po ramenu. Sve što ljudi rade i osećaju je ljudski, iako je dobar deo toga odvratan. Da je neko prodao pridev ‘ljudski’ kao nešto bolje od toga što jeste… – možda ga treba vratiti. Dajte nam jedan za odrasle, please.

Puno više od snishodljivosti mrzim kad se u meni probudi nada. O njoj sam već rekla nešto nedavno, verovatno ne i dovoljno. Najgora stvar (a puna je loših stvari) kod nade je da osobu stavlja u poziciju iščekivanja u odnosu na druge ljude. Drugi ljudi su po svim statistikama a i istoriji najčešće neprijatelji. Da te ljudska priroda smesti u takvu jednu poziciju gde u startu gubiš se zove cruel whimsy, za one sklone uzdanju u višu inteligenciju. Za nas ostale, u pitanju je surova realnost.

Kad si ti u kontroli, ne bacaš vreme na nadu – uradiš što je do tebe, ili ne uradiš, i tu se završi. Kad se nada pojavi, za njom slede laži, ulagivanja, hipokrizija, poniženja i slični emotivni kal. Zato što ljudi jednom kad nešto požele, oni teško da mogu da misle o bilo čemu nego kako da to i dobiju.

I tako sam na drugi intervju došla u daleko goroj poziciji, iako su mi svi čestitali i drže palčeve. Prošlo je dobro, već sam malo pričala o tome. Ali sve je bilo drugačije.

Ja sam već prvog puta rekla sve što sam imala da kažem. Propustiti me kroz dodatnih sat vremena ispitivanja i konverzacije u kojoj sam ja mozaik u kockama na slaganje i razlaganje, zahteva od mene da lažem. Lažova ima svakakvih, ja spadam među bolje. Laži su alatke koje retko koristim, jer izbegavam situacije u kojima su neophodne. Da sam se našla u jednoj gde mi je stalo do ishoda, i primorana sam da lažem, je veliko poniženje. Ono što je došlo neizbežno u tom poniženju je da mi je opao originalni interes. Jer nisam samo ja lagala; lagali su i oni. I oni nisu tako dobri u tome.

Na prvobitnim osnovama – neko je njima potreban za posao u kome sam ja dobra – može se ostvariti jedan dobar početak, možda i izgraditi stabilan i solidan odnos. Umesto da nastavimo u tom pravcu, kod drugog susreta je isplivalo puno toga što nije bilo neophodno. Oni su mene primorali da se zaista potrudim da im se dopadnem, ja sam u žaru tolikog truda potrošila jedan deo na razgolićenje i njih, ne samo sebe. Ništa ne ide jednosmerno.

Nema nikakve zabune, za slučaj da ovde ima naivnih, da on ili ona ko je vlasnik kompanije ima jednu jedinu stvar na umu: profit. Ne bilo kakav profit, enormni profit. Kako je takva vrsta pitanje snova, i zavisti u odnosu na druge koji izgleda to postižu jer imaju bolje sve, uljučujući zaposlene i sreću, vlasnik će sve svoje moći vrhovne uprave svesti na dve stvari: povećanje prometa & smanjivanje troškova. Kad se to dvoje slože kako treba, profit teče kao slap na Nijagari. U prevodu to znači da zaposleni moraju redovno da isporuče dobar proizvod u prekratkom vremenu i bez dovoljno osoblja, i da za to neće biti adekvatno plaćeni. Razlog zašto su i toliko plaćeni, i ne ostaju prekovremeno (neplaćeno) stalno je da je stanje stvari u kulturi (trenutno) tako da je veća potražnja za osobljem nego što ga ima pa se plate i radni sati održavaju na prosečnom nivou. Koji je relativna kategorija. Hijerarhija kao i svaka hijerarhija ispod glavnog vođe podrazumeva ljude na pozicijama u kojima oni nisu uvek dobri, i kojih se ne bi odrekli ni po koju cenu. Nepotizam, netrpeljivost, podmetanja i zabadanja, inkompetencije, laži, koruptivnost, su sve stvari koje postoje svuda, u svim grupama ljudi većim od dvoje, i to za mene nije novost. Infantilno ponašanje na takvoj gomili je podnošljivo ako je posao zanimljiv i ispuni dan efikasno, i ako je plata prihvatljiva da se sa njom poplaća sve što se mora platiti. Ali nemojte, molim vas, da mi uz taj paket gurate i prazničnu ćurku. Ćurke ne jedem. Thanksgiving ne slavim.

U osnovi oba susreta bili su interesi. I moji i njihovi. To je prihvatljivo. Ali ispalo je da smo se sreli da bismo lagali.  Osim toga, bajke i šahovske micalice oko toga ko će koga bolje prevariti nemaju nužno veze sa interesom. Naprotiv, samo ga kvare. Da najveći broj stanovništva na planeti smatra da interes ne može da stoji bez prevare je znak vremena. Ovog, i onog pre njega, i onog… (pre)dugo već stojimo na ovom mestu laži i prevara.

Zahvalnica frižideru

Bila sam toliko gladna da sam odmah iza vrata zbacila cipele i utrčala u kuhinju, uključila ringlu dok sam skidala mantil i jedva izdržala da spremim sebi jaja – sve u jednom zamahu praktično. Morala su da budu jaja: 3 komada, smućena u scramble, plus komad hleba i dva ukiseljena krastavca. Nikad nisam pojela toliko jaja pre ovog popodneva, a i u ukiseljenim krastavcima mora da se krije poveća mera – nečeg kiselog? Možda ih zbog toga retko jedem. Ovi stoje u frižideru nekoliko godina. Strpljenja, Ivana, strpljenja – je njihova vrsta poduke, na kiseli način.

Kako sam samo bila gladna. Sve me je bolelo od gladi, i u glavi mi se mutilo. Jaja sa krastavcima i hlebom su bila savršeno rešenje, jedino što osećam da uz njih, ili pre njih, ako nisam baš pojela samu sebe, negde sam odgrizla dobar komad. Stomak je pun, ali neka praznina me prožima, ili negde kroz mene duva vetar.

Bila sam premlada kad sam zaključila da bi najbolje za mene bilo da nemam želja i očekivanja. Podučavanje je prilično standardizovano: mudraci ti kažu šta raditi i šta izbegavati u životu, i tu stanu, pošto su mudri. Iako ti možeš da nastaviš da čitaš, ili postavljaš pitanja. Ja nikada nisam bila sklona slušanju autoriteta pa sam sve morala sama. Ubrzo posle prvog zaključka shvatila sam da sam premlada da nemam želja i očekivanja. Tek sam tu zastala. Od tada se vrtim oko sebe, nerviram se, vreme prolazi a ja nikako da dođem u godine kad bilo šta od toga ima smisla.

Pre nekoliko godina, u okolnostima koje ne vredi sada opisivati, imala sam jedan frižider. Od onih omanjih, zdepastih, nemodernih bar koju deceniju, i on mi je verno služio. Zatim je došlo vreme kad mi više nije bio potreban. Nisam htela da ga se oslobodim, iako verovatno bih da mi je neko ponudio pristojnu (ili bilo koju) sumu za njega. Frižider je stajao u jednom uglu dve-tri godine, i nije se video od još mnogo toga natrpanog povrh njega, niti je smetao.

Stvari su se zatim promenile, i frižider mi je opet zatrebao. Još je bio savršene veličine da stane na jedino mesto koje je za njega ostalo. Lepo od njega. I dalje je radio kako treba, što ga je baš potvrdilo kao pouzdanog u mojim očima.

Prošlo je još dobrih šest meseci možda i cela godina pre nego što sam mu sasvim slučajno otvorila komoru za led. Nisam je nikad ni dirala ni otvarala – frižider mi nije trebao zbog leda. Unutra, jedva staje, ležala je boca italijanskog belog vina. Trebao mi je koji trenutak kod tog neočekivanog susreta da rasklopim prošlost i bocu smestim na pravo mesto. Jedini put kad sam upotrebila komoru za led, u njoj sam zaboravila tu flašu. Ona je tu u međuvremenu proživela zaleđeno stanje dobar broj meseci ili godina, život u mraku jos par godina, proslavila ponovno vraćanje elektriciteta i zamrzavanja – puno, za grožđe sa nekog italijanskog brda.

Što je krenulo kao jeftino belo vino za neuspešan pokušaj publiciteta, pretvorilo se u dobro odležalo vino koje je prošlo svašta. Bilo je jedno od najboljih koje sam ikada probala – pitko i glatko, lepe providne žuto-zlatne boje.

Danas u prodavnici alkohola prođem francuskom sekcijom, pošto mi je dosadila australijska, a pre nje kalifornijska. Razgledam, ne znam šta bih uzela, kad vidim jedan dobar deo police prazan, i u sredini stoji jedna jedina flaša merloa. Pogledam je bolje: na nalepnici piše da je vino iz 2000-te, i košta $11.80. To je vrlo pogrešno. Deset godina odležalo francusko vino bi povuklo bar pet puta veću cenu. I nalepnicu s cenom je neko rukom napisao, što je neviđeno u uslovima ovih radnji gde centralni Halster vlada svime.

Pred tolikim skupom neverovatnih stvari, ja sam krenula dalje, pa se zatim predomislila. Šta je sa ovim vinom, pitala sam se, i bi mi ga žao dok sam ga gledala crnog i usamljenog kako štrči, nalepnica sa cenom na njemu ukrivo, ali umesto da se mučim oko odgovora koji ne znam, odnela sam ga do kase da njih tamo pitam. Žena za kasom nije znala o čemu se radi. Predložila je moguće objašnjenje u prekidu snabdevanja pa je neko rešio da rasprodaju šta imaju i isprazne sebi prostor. Proverila je u sistemu – zaista toliko košta i to je poslednja boca.

Tek kad sam izašla pomislila sam kako je to jedna sasvim opipljivo životna situacija da je vino, pa i da je kiselo kao krastavci, čučalo po raznim mrakovima poslednjih deset godina, da bi konačno dobilo svoj spotlight na toj polici kad su svi drugi otišli. Nije boca neka naročito privlačna, nisam ni ja neka naročita publika, ali svejedno, srele smo se tog dana. Vino je tu svoju cenu verovatno dobilo po silasku sa broda, u nekom skladištu sa svim tarifama i troškovima overenim. Cena je trebala da raste sa godinama, i vino bi se preselilo u prestižnije društvo među vinima kako je starilo, ali nije. Dešava se: stvari idu po redu, preko reda, bez reda – ili uopšte ne idu. (Celu veličinu situacije sam mogla da shvatim tek nakon što sam pojela jaja; pre toga mi razmišljanje nije išlo naročito uspešno). Vino bi zaslužilo neku specijalnu priliku, zbog svega kroz šta je prošlo, zbog svega kroz šta svi mi prolazimo, ali je malo verovatno da  postoji bolja prilika od ovog dana, ili da postoji bilo šta osim ovog dana, i za vino i za mene. 

Vino je još neotvoreno, jaja nisu to mogla da izvedu sama, ja nisam izvela ništa, ali osećam se bolje. I oklevam. Donela sam vino kući i odjednom imamo odnos. Ne znam kakav, kakav je uopšte i moguć. Mogla bih malo da se doteram, obučem nešto fino – to bi nas možda prevarilo oboje da je posebna prilika u pitanju.  Volim posebne prilike, uprkos tome što se izjašnjavam suprotno. Daleko važnije od vina, ali ne bez njegove pomoći, imam novu filozofiju: hit me with a good thing, every day, je filozofija od čije mudrosti ne moram da se oporavljam.

Sve više naginjem ka neotvaranju. Imamo odnos, kako rekoh. Koji je u mojim rukama. Vrlo, vrlo neravnopravan odnos. Mislim da ću ga staviti u frižider.

Kako podnosim stres

Mrzim ga. Već iz daleka kad ga vidim stegne mi se grlo, u stomaku žlezde (koje verovatno vire kroz pupak i prate dešavanja) stisnu kanale i izlivaju tečnost koja se normalno drži sa lobanjom i ukrštenim kostima na nalepnici upozorenja na zaključanim mestima, izlivaju i iz okolnih stomaka, jer sve je povezano i niko od dobrih suseda neće mom stomaku uskratiti kad mu zatreba – i boli. U glavi počne zaglušna buka zvona za uzbunu, zatvori uši i ništa ne čujem osim panike koja kao podivljala neman vitla organizmom. Pokušam da bežim, ali su noge teže od betonskih ploča. Pokušam da odvojim misli pa da one uspostave neku privremenu off-site kontrolu ali ni one ne miču, ulepljene onim ludim lepkom ne mogu da se sete šta su uopšte.
Eto, tako podnosim stres – kao i svako normalan.

Nisam to rekla, kao što neko normalan ne bi. Kod postavljenog pitanja rekla sam – odlično! Podigla glas, obrve i prst, da naglasim. Ne samo to, već kad ga vidim iz daljine da dolazi ja mu potrčim u susret, raširenih ruku, lepršave kose, i uz pozadinu mirišljavih polja, alpskih, na primer. Toliko ga volim da primam i tuđe. Zna se u kraju za ovu moju slabost pa mi svi šalju svoje. Niko u mojoj blizini ne štedi na njemu. Ma čujte, pa ja ću vam biti osoba za stres!

Bili su vrlo zadovoljni mojim odgovorom. Okrenuli su se sledećem – kako sam organizovana, kako rešavam probleme, kako nalazim rešenja, kako nalazim sebe, kako rešavam sebe, kako rešavam drugima ono što ne umeju da reše sami, kako ih nalazim kad se zagube, kako – ma čujte, ja ću vam single-handedly rešiti i pronaći sve, jer prilično je očigledno da sam ja vama neophodna, a vi meni idealni match.

I time su bili zadovoljni.
Daće mi jedan test da popunim. To ostavljaju za sledeći put, zabavnije je tako, rekli su. Ovo sada sam se ja sama svlačila pred njima, uvijala, vrtela, pokazivala sve uključujući privatne delove, a sledećeg puta će me oni skinuti. Takva su pravila performansa, i nečega što se zove protok-ol. Neka vrsta opijata, odmah sam se isprsila svojim znanjem. Tu su oni podigli obrve i prste – vrlo, vrlo dobro.
Jedva čekam, i već se radujem, rekla sam im, toliko mi je drago za priliku da me i drugi konačno vide onakvom kakva stvarno jesam. Pa ja na to oduvek čekam. Mislim – ne, znam da će od toga svima biti bolje. Zahvalila se na kraju. Dodatno poslala ‘thank-you’ notes.

Performans art nije za mene

Imala sam dva intervjua za posao, svaki po sat vremena.
Sve sam im rekla kako jeste.
Ne pamtim poslednji put kad sam toliko lagala.
Sve sam dala od sebe.
Dopala sam im se. Dobro je da je tako, jer mi ništa nije ostalo, sve sada drže u rukama. Kad budu odlagali, ili razlagali, lagali, neka budu pažljivi.
Nije se to desilo slučajno. Ovakvi smooth tipovi kao ja se uvek dopadnu. To je najmanje što možemo učiniti. Ujedno i najviše.
Šarmantni ljudi su često mizerni. Peformans art je gorak hleb. Stalno si gladna. Nikad nisi sita.
Ako mi daju posao, ne znam kako ću ih pogledati u lice.
Možda ću držati povijenu glavu, obavljati posao, zaraditi svoj komad hleba. 
Ako mi ne daju posao osećaću se milion puta gore od ovoga. Držaću povijenu glavu, obavljati neki drugi posao. Hleb nikad ne izostane.
Posao mi je potreban, kao i svakome. Ono što radim nikome zaista ne treba.
Ni ono što oni rade nikome ne treba.
Hleb je svakome potreban. Zašto inače radimo sve ovo.
U biranju između dva zla – što je redovan izbor za ljude – nova zla stalno niču, umnožavaju se i sve vrvi od zala. Odomaćena su, niko i ne obraća pažnju. Naprotiv, svi se trudimo da im se dopadnemo. U zlu u kome smo se našli, to je najmanje što možemo učiniti.
Ujedno i najviše.
Kakav je to performans danas bio… ne razumem kako je izostao aplauz.