Lula i ja

Sreda usred nedelje, života i dugog toplog leta. Ljudi u ovom gradu previše rade, piju, gledaju TV, dosađuju se, zameraju jedni drugima. Kao i svi gradovi, predstavlja kontradikciju same sebe. Kao što i sve što ljudi stvore predstavlja uvek kontradikciju u njima samima. Poriv da ispruže ruku i dodirnu nekog oni najčešće završe uvrtanjem tuđe ruke, čupanjem kragne na kaputu, grčenjem prstiju od stezanja i utezanja, zatezanja, grabeži.

Sedim na visokoj stolici, za okruglim stočićem, srčem kroz cevčicu mešavinu leda, ruma, kokosa i još nečega, i posmatram ljude oko sebe. Ima ih jedva deset-petnaest, već sam ih sve pregledala i ispitala između treptaja, i to više puta. Besna sam na njih, besna sam i na sebe, ali tu već ima razloga. Na primer, što sam došla.

Moja strast za kockanjem sa satima u jednom danu neće izaći na dobro, i druga generacija ružičastih sandala me pomalo žulja. Animirani muškarac, pet stolova od mene, jede, ustaje, prošeta okolo, spušta se nazad, vrti na stolici, gleda oko sebe. Smeši se kao riba sa debelim usnama iz DreamWorks produkcije i provlači prste kroz kosu svakih dvanaest sekundi. Brojala sam. Prvo provuče četiri prsta, pa ih raširi još više i onda rastrese plavu tanku kosu. Sve to primećujem gledanjem iz ugla, da mi ne uhvati pogled i priđe bliže sa tim vlažnim usnama. Pola sata kasnije sedi za stolom tik ispred mene. Sada ga posmatram otvoreno, nema ničeg drugog. Oh, Lula, šta ja radim ovde?

Smeši se u mom pravcu malo manjom frekvencijom od rastresanja kose. Po pokretima bi se reklo da je sklon svom polu, ali možda je zbunjen po pitanju seksa. Tom pojavom se niko ne bavi ozbiljno, nema u tome para. Visok je, vitak, i nezgrapan kao iščašena životinja. Dugačka majica bez rukava pokazuje previše kože – to stoji dobro jedino Brando-esque tipovima koje je Priroda vajala dobro raspoložena. Kreće se kao da mora i ne ide mu najbolje. Jedna je stvar kad ribe u filmovima za decu i odrasle pričaju sa mešovitim američkim naglascima, ali izaći na suvo je odseći granu evolucije na kojoj sediš, tj. isušiti baru u kojoj plivaš, tj. obična glupost kao… kao i sve ovo. Nikoga još nema na sceni, ja sam pogledala na sat hiljadu i jedan put i sreda se ne miče. Šta ako je ovo poslednja sreda na Zemlji? Šaram nezadovoljnim očima po crvenim zidovima, crvenim kineskim lampionima i u rukama obrćem čašu. Volim graciozne muškarce. Imam jednog na umu. Poslednja misao u poslednjoj sredi na svetu? Kakva patetika. Šta će pre ubiti svet – odurni brak gluposti i pohlepe, ili će pokleknuti od overprodukcije patetike? Ima nade za moj tim.

Odjednom sa moje desne strane dopre glas: „This is a great place, don’t you think so?“ Oh, Lula, ispustila sam ga na trenutak i eto šta je uradio! Gledam ga izbliza, nije ružan, ni neopran, i gađenje koje izaziva u meni je osvežavajuće, kao Schweppes sa kininom. Možda ću večeras počiniti savršeno opravdan zločin, jer stari kanon lepo kaže: ribama nije mesto na suvom. „Why don’t you join me?“
Širok osmeh razvlači vlažne usne i on deluje zadovoljno. Inicijativa ubija muškarce, zar ne? Niko nije kriv.

Seo je tako mrtav i pun samopouzdanja na praznu visoku stolicu sa leve strane. Pa je odmah ustao i otišao po svoje pivo, vratio se i nasmešio, jako, jako zadovoljan sobom. Hmm, viša srednja klasa, možda još malo viša. Novac je uvek uzrok samopouzdanja kod muškaraca. Afera izmedju muškaraca i para je starija čak i od najstarije ženske profesije na svetu (najstarije po muškom dogovoru, predanju i naklapanju). Šta je došlo prvo, kokoš ili jaje? Money, Lula, honey, don’t play silly! Onda kupiš i kokoš i jaje, i sve drugo što ti ne treba. Nagađam profesiju, pisac, možda novinar? Niko drugi ne razbacuje reči kao surreptitious bez veće potrebe. Naročito ne sredom uveče. Piše za novine i korporacije, političare, ima kuću u blizini. Možda ima i unutrašnji život, i u njemu najbolji roman veka, koji čeka. Nasmešila sam se postiđena. Svi imamo podjednake šanse, neko će ipak večeras umreti, on, ja ili sreda.

I gde je Jesse?! U medijskom materijalu piše da je jedinstven glas, moderni trubadur koji godinama prelazi prašnjavu širinu kontinenta, i kuje svoju umetnost od tvrdog materijala civilizacije, potvrdio je i Tom Waits. Možda se ukrca krišom u teretne vozove, sedi na ivici otvorenog vagona i dok mu noge vise tik iznad metalnih točkova on posmatra narandžasto-žutu pustoš kako prolazi monotonim ritmom, i prebire po gitari i unutrasnjoj pustoši – tako ja još uvek, posle svih ovih godina, zamišljam neuništiv duh Amerike. Woody Guthrie je narodni heroj, Bob Dylan patrijarh jedne generacije u jedinstveno američkom stilu ‘papa was a rolling stone’, Jesse je njihov naslednik, kažu još u printu. Ako ovo čekanje potraje utopiću se u vremenu, baš kad je riba izašao na suvo. Upravo mi priča kako je kupio Jesse-ev CD i sluša ga već nedeljama neprekidno, jedva čeka da ga čuje uživo. Pokazuje mi prstom, eno ga pozadi, otišao je malopre da se upozna sa njim, krenuće uskoro, ne brini. I tu se nasmeši sa razumevanjem. Liči malo više na ljudsko biće sada, ali šta ja u stvari čekam, Lula?

U tom trenutku se svetla na pozornici upale i izađe punačka žena sa dvojicom punačkih muškaraca. The opening band. Posle pet pesama i sitne priče koju istresam iz ušiju, dolazi drugi band, njih četvorica plus Crazy Rick. Oh, Lula, ja sam rođena hiljade kilometara odavde, tamo još uvek nisu načisto šta je mitologija, a šta istina, i ko je kriv kad se kamen otvori i proguta ljude bez razloga, i stigla sam ovde da slušam blue-grass/green-grass, what-freakin’-colour-grass?! – ovaj trenutak je sve što imam, prilične su šanse da mi je poslednji, a ja sedim uz muškarca koji je riba i slušam jednog drugog u kaubojskim čizmama, i one su jedine na sceni sa karizmom i od živih i od neživih tvari, dok Got-No-Mercy Rick u velikim čizmama i velikom šeširu zavija u mikrofon i cima metalne žice gitari na kojoj je nesto nažvrljano, nečitljivo odavde… Svaki ubica, čak i nesuđeni kao ja, preklinje u stvari da mu neko prekrati muke. Riba oseća očajanje u meni kako se nadima i valja kao talas prljave, gorke vode, i upućuje mi pogled ohrabrenja „Be patient, Jesse is worth the wait“. Okrećem glavu, još će mi postati simpatičan, i onda ću ga ubiti sa zadovoljstvom!

U dva minuta do 11, Jesse se penje na scenu. Na drvenom podu je Yamaha oslonjena na metalni stalak, stolica, dva mikrofona. On donosi svoju gitaru i usnu harmoniku. Reflektori u plavom i belom osvetljavaju muškarca srednje visine, srednjih tridesetih, crne kose i malih zulufa. I on ima kaubojske čizme, ali ove tek vire ispod otrcanih denim pantalona; nije im do pokazivanja. U pozadini vise tri teške zavese od baršuna vezane po sredini, iza njih je tanko belo platno. Sklad između plavih i belih zavesa, crnog poda, nauljenog i glatkog od korišćenja, i usamljenog muškarca na bini se stvorio iznenada, jer nije bio tu protekla dva sata. Kao da je sigurna ruka prešla preko nereda i sve složila na pravi način. Jesse izgleda kao neko… kao neko po kome bih mogla da pređem prstima, da osetim kako se to radi, složiti sve na pravi način.

I onda je započeo prvu stvar. Oh, Lula, Jesse se zove kao otpadnik i junak iz lepih priča, spada u tipove koje žene vole, i vidi mu se! Da je voljen i da je voleo. Korišćen život i korišćen muškarac. Ima glas koji se trošio i davao, za jeftine honorare, poluprazne dvorane, bez publike, i postajao teži sa svakim iskustvom pa te sada obgrli, i pritisne, na osetljiva mesta, i čvrsta, i nikad nije grub, čak i kad boli. Zamisli samo, ovako je sigurno bilo u šezdesetim, kad je Dylan nastupao gde god su ga hteli, povremeno čujem Mick Jagger-a iz vremena kad još nije previse lagao, Woody još uvek živi u ovoj Americi, svakome trebaju heroji, i ja se prisećam kad mi se poslednji put činilo da ću pući jer mogu sve!

On priča između pesama, tople ljudske priče, iste kao i one koje peva, pesnik i pripovedač, lutalica i baraba – ne, nije baraba. Nema više od dvadeset ljudi ovde, uključujući one bedne muzičare s početka. Ovoliki grad i samo nas grupica sedi u plavo-belom mraku i ja znam da ću napraviti poplavu. Udaviće se čak i ovaj riba kraj mene, ovako ozarenog lica, baš je smešan. Smešimo se jedno drugom i ja odgovaram na njegovo likovanje da je bio u pravu, Jesse je bio vredan čekanja.

Prošla je ponoć davno, Jesse peva poslednju stvar, pa encore, i onda silazi sa bine. Stala sam ispred njega i ništa nisam rekla, zagrlila sam ga samo. Ostali smo u tom jednom trenutku taman toliko dugo da osetimo i sklad i nemir, i ja sam šapnula thank you. I onda sam otišla. Riba je rekao nešto za mnom, Jesse je zaustio da kaže ali je odustao, i nisu me stigli, Lula, i ja sam tek lutajući pesnik. Ali videćemo se opet, ti i ja.

5 thoughts on “Lula i ja

  1. Mada se namrstim kada vidim ovakvo pojednostavljeno (i tendeciozno! 🙂 ) predstavljanje uticaja novca na samopouzdanje u muskaraca ( a opet, drugo pojednostavljenje, o ubicama i zelji za prekracivanjem muka, je…skidam kapu), volim kad ovako pises.
    Nije poenta u tome sto si majstor u umecu s recima, nije to preterano vazno, mada veoma postujem, vec sto uspevas da uneses aromu duse, bas, i onda to dotakne.
    Cesto i protrese, zato i imam svako malo problem sa artikulisanjem komentara, cesto nisam umesan s recima u tim prilikama.

  2. Nisam ni ja bas neka sa komentarima. Tu nema boljeg od MuadDiba. Komentari su vazni – otvore, nastave dijalog – i treba to umeti, uopste nije lako.
    Ali pisanje mora da ima duse u sebi. I pogane, kakva je takva je, neka nervira, ali mora da se oseti.
    Dobro je ako protrese, onda sve ovo nije tek puko belezenje 🙂

    A o muskarcima…cuj, ti jesi jedan, i gledas stvari iz svog ugla. Nema niceg tendecioznog u onome sto pise u tekstu, vec je to izraz iskustva i posmatranja. Nije to lose samo po sebi, sto samopouzdanje dolazi od para, tako je i sa zenama samo nije tako ekstrovertno najcesce, i ne znaci da je UVEK tako. Ali mora se dopustiti da kad dolazi iz duse, nije sve uvek pretty. Tj. dobro je da se ne slazes sa svime sto napisem 🙂

  3. MuadDib je mnogo odlican, volim da citam njegove komentare. Da, on ume. Koristim priliku da ga pozdravim (portos mase veselo, ali dostojanstveno, MuadDibu)

    Za pisanje i dusu se slazem.

    Naravno da gledam iz svog ugla, a nije prvi put da brundam kod tebe o tome kako ne volim generalizacije po polu. A i generalno ne volim generalizaciju (sam ovo dobro reko, a?). Znam i da ne mislis da je UVEK tako, jednostavno, bode mi oci, pa primecujem.
    Kao sto i ti znas, verujem, da dopustam (nije bas ni da se pitam, al kad bih se pitao, dopustio bih 🙂 ) da imas drugaciji stav.

    Naravno da je dobro da se ne slazemo oko svega, nisam bos po glavi da se ne slozim s tim. 🙂

  4. Priznacu ti da, otkad imam vas dvojicu (MuadDiba i tebe) kao manje ili vise redovne sagovornike ovde, zapitala sam se povremeno da li i koliko koristim generalizacije. O muskarcima uglavnom, te su mi najcesce izgleda. To je vama dvojici veliki kompliment, zato sto niste maliciozni, kao sto ni ja nisam maliciozna, i medju pitomim ljudima koji vrte povremeno visoke misli po glavi, moze da dodje do finih razmena, pa i da se neko zamisli nad necim. Pri tome sam ‘neko’ ja, i nisam tvrdoglava na nacin kako ljudi obicno jesu, ali sam vrlo tvrdoglava. Odnosno, nisam ubedjena u suprotno, iako je sasvim na mestu razmotriti suprotno 🙂

    Moje generalizacije nikad nisu kabaste. One samo naznace svoje prisustvo, tako ih treba citati. I gore od zelje da se pokazu pogresnim. Hej, dan kad moje geenralizacije postanu zastarele ce biti dan kad je ovaj svet procvetao (i to ne zato sto nema vise ljudi na planeti 🙂
    Ali najvise volim susrete sa ljudima up close and personal, kad se vide takvi kakvi jesu, i generalizacije se okrenu nekim drugim opstim mestima, jasno im je da ne pripadaju.

    Eto 🙂

  5. .. МуадДиб отпоздравља, достојанствено (подразумева се) – али и уз дозу невеселог признања да јесте бос по глави 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s