Agon-nada-yadda

Zabu sam prvi put videla iz bliza kao student. Pod glatkom kozom se mali izduzeni misici isticu jasno, tesno priljubljeni uz kosti, napeti i agilni. Vrlo lepo delo Prirode. Pre toga sam ih uvek primecivala u magnovenju, kroz vrisak, iako pamtim jednu krastacu iz vremena kad sam bila mala i ostala budna duze nego obicno. Bili smo u poseti prijateljima i ona nas je pustila da prodjemo pre nego sto je skladno presla ulicu i odskakutala u mrak. Ta zaba je bila starija od svega sto sam do tada bila videla. Ruzna i neosetljiva na poglede i misljenja, upozorila me je da nikada ne umislim kako se iz moje perspektive sve jasno vidi. Posto je noc bila tamnija od ovih danas i ja u onom stanju detinjeg umora koje podseca na delirijum i ekstazu istovremeno, postojanje te krastace je nepotvrdjeno, pa i istinitost njenog saveta.

Na stolu je stajala ogromna laboratorijska tegla u kojoj su zabe cucale preplasene, i poklopac je imao rupe za vazduh da se ne bi ugusile. To je produzavalo njihovu agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce, i slikalo grotesknu scenu jakim bojama. Bile su odrzavane u zivotu samo zato sto su za eksperimente bili potrebni organi i tkiva koji jos funkcionisu. Zabe su bile koriscene za ilustraciju principa koji je bilo lako razumeti iz teorije, ili na licnom i bezbolnom primeru svog tela. Ako stimulises misic necim, on ce reagovati – lekcija zavrsena. A sve to je bilo nistavno u poredjenju sa metodom pod kojom su zabe umirale. Bilo je zaista vrlo jednostavno, obicne makaze su posluzile. Asistenti su nam pokazali na primeru jedne. Kaziprst bi se ugurao i otvorio joj bezuba usta, zgrceno telo se drzalo u saci da ne smeta svojim otimanjem, i drugom rukom bi se odsekla glava, tacno iznad donje vilice. Na taj nacin su izvesne funkcije nervnog sistema ostajale neostecene jedno krace vreme. Nije bilo mnogo krvi i nije bilo zvuka, osim presecanja kicme. Druge zabe nisu umele ili nisu smele da jauknu od uzasa, poneka studentkinja i retki student bi napravili zgadjeni izraz, asistenti su uspevali da odrze vazno lice. Oni su bili izuzetni primerci koji su na razvojnom putu svoje karijere morali da uce nezainteresovane i ispod-prosecne studente odsecanju glava nizim bicima makazama. Nakon toga, sledio je postupak uklanjanja svih nepotrebnih preostalih funkcija obezglavljene zabe – kojoj su se jos uvek trzale noge – kao sto je bilo ubijanje mozdine dugackom metalnom iglom i ektrahovanje butnog misica, koji bi dalje bivao prikacen na masinu, zastarelu bar deceniju, i ona nacrtala grafikon nadrazaja. Ili je trebala. Vrlo cesto bi masina zakazala, ili misic umro, i eksperiment bio neuspesan.

Kad je doslo vreme prakticnog ispita, po principu slucajnog odabira i cicijaske raspodele srece u Svemiru, izvukla sam egzekuciju zabe. Ostali studenti oko mene su odmah prionuli na posao; uglavnom su gledali kroz mikroskope u krvna zrnca i crtali, ja sam stajala usred laboratorije sa komadom papira u ruci. Asistent me je pitao sta cekam. Mrzila sam predvidljivu sporu scenu i moju ulogu u njoj.
Ja sam pitala: „Da li biste ubili zabu?“, on je sa mnogo puta ponovljenom mrzovoljom rekao: „Ne dolazi u obzir,“ i odsetao da nadgleda rad ostalih. Ja sam se potom sporo okrenula oko sebe i pogledala cudnu sobu, sa aparatima, vanglom u kojoj je lezalo svinjsko srce, teglama sa novom generacijom zaba koje su hvatali promucurni klinci i tako zaradjivali dzeparac (ili su to radili asistenti pod okriljem noci), drugim studentima koji su predano radili na svojim zadacima. Za jedan kratki trenutak, simbolicki, prakticno ili kao metaforu, pitala sam sebe da li bih – u ime buducnosti.

Vratila sam pitanje na sto i krenula ka vratima. Utom se jedan od studenata javio (jedini muskarac prisutan u sobi, osim asistenta): „Sacekaj, ja cu ti ubiti zabu.“ Ja sam oklevala za jos jedan trenutak (sve sto je zaista potrebno za velike promene u zivotu je samo jedan zgodno smesteni trenutak, ali to sam naucila kasnije, empirijski), i onda odustala od nepoznatog, okrenula se i pristala. Asistent je zaustio da nesto kaze i onda se i on okrenuo, nije mogao da gleda. Tu se mala drama zavrsila, jer se ja nisam dobro snasla izmedju zahvalnosti za galantni postupak, gadjenja nad ubistvom od strane mog kolege i mog pristanka da u svemu ucestvujem. Sto je moguce bila poenta te scene – paradoks ljudskog postojanja: altruizam, konformizam i zlocin u istom potezu. On nije nimalo uzivao u izvrsenju, i tim vise zasluzio da mu posvetim ovu pricu. Ali ce ona otici na neku drugu stranu, i verovatno je nece nikad ni procitati. Eksperiment mi svejedno nije uspeo, ni misic ni masina nisu odradili svoje, sto ni na pocetku ni na kraju nije bilo uopste vazno. Za prelaznu ocenu je bilo neohodno da zaba umre i ja pokazem kooperaciju.

Osim slike i zvuka odsecanja zabljih glava, pamtim tu retko uspesnu manifestaciju majusnog vretenastog misica, i njegovo grcenje pod elektricnom stimulacijom, ili u kapi hlorovodonicne kiseline. Refleks je ilustrovao fiziolosku reakciju na strah. Impuls da se skupi i pobegne, cak i tako odvojen od zivota, tela i bilo kakvog smisla, sadrzao je u sebi sustinu bez ikakve nadgradnje koja produzava agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce.

Jutros sam ja bila prikacena na masinu koja nikad ne zabelezi ono sto je zaista bitno. Kad sam spustila slusalicu skupila sam se na svojoj stolici, zaba i jedna devojcica u stomaku, zagrljene u stanju uzasa. Zivotinjske misice nisam jela godinama, kako mi se zablji nasao u zelucu, ne znam. Niti znam otkud devojcica sa njim, ni njih ne jedem. Sapucem im da se opuste, necu moci ovako dugo. Zgrabili su stomak i ne pustaju; misic se rita, devojcica stipa sluzokozu, boli. Ali ne znam sta bih im rekla kad i dalje sve ide na uvrtanje ruke, cupanje kose, lomljenje kostiju. Svet je uznapredovao u nekim pogledima, postoje danas tupe makaze kojima se deca igraju, da se ne povrede. I zabe su postale pametnije i drze se dalje od ljudi, nisam nijednu videla u ovom gradu. Da mi je sad ona krastaca, mozda bi sve konacno objasnila, ali ona je davno odskakutala u mitologiju. Jedino sto mi je ostalo posle svih ovih godina bezuspesnih eksperimenata je jedno od onih neprakticnih znanja koje se ne moze prodati, ni pokloniti sledecim generacijama, ne moze se otresti i ne znam sta bih sa njim. Agonija i nada… – one nisu jedno te isto, i to nista ne menja.

Advertisements

6 mišljenja na „Agon-nada-yadda

  1. После више читања: тужна прича тужнога и наслова: али маестрално написана.
    Треба окренути некако на шалу, као оно недавно код Чера када помену “жабу у трбуву“.
    Поздрав, Ивана

  2. Uvek sam za smeh, dragi Gorane 🙂
    I kad pominjes Chera, on je u jednoj svojoj prici pomenuo ovu (izvlacim stare tekstove ovih dana) ali tu ‘zabu u trbuvu’ mislim da nisam videla. Ume on da dodirne duboke zice emotivne, ali kako lepo ume da nasmeje… – sjajan je u svim izdanjima.

  3. У претходном коментару сам желео да похвалим твој стил писања, успела си да се згрозим над начином усмрћивања жаба зарад вишег циља – мада сам као дете, у потоку испод куће и сам ловио жабе, да не помињем после у лову углавном рањене фазане који клепећу крилима док им кратиш муке, па помагање оцу у дрању зечева..
    Стога сам пожелео да окренем на шалу, а на своме најновијем блогу Чер је, Сремац духовити, ефекат попијеног клакера назвао ‘жаба у трбуву’:-) Сјајан је наравно и у тамним дубинама своје поезије, али морамо се и смејати!

  4. Jeste to bilo grozno, ne zaboravlja se. A viseg cilja nigde.
    Jasno mi je bilo, i cenim okretanje na smeh. Cher je tu fino posluzio, i jeste taj tekst bas dobar. Kao i svi. Ja njegov stil pripovedanja jako volim, a nekad se bas i pomucim da sastavim rastavljeno i rastavim sastavljeno, ali je uvek zabavno 🙂

    Hvala i za pohvalu stilu 🙂

  5. Procitao sam ovu pricu ranije u tvojoj Ostavi.
    Svi nivoi dodiruju, i ranije su, ali sad razmisljam posebno o nasem odnosu prema drugim vrstama, koliko smo nemilosrdni i krvolocni.
    Bas sam pre par dana pricao sa prijateljicom o necemu sto se desilo njoj, bolje receno macetu o kom je vodila racuna i kako je to mace raskomadao pas. Nije to videla, ali sve okolnosti idu u prilog tome da je mace kod vezanog psa ubacio vlasnik psa.
    Pa sam se nadovezao s pricom kako sam svojevremeno gledao psa, koji mi je inace bio simpatican, i „kao“ cuvao je prostor gde sam radio, kako vija neku macku. Vise cuo nego video, jer je vec pao mrak i u toj jurnjavi su se brzo udaljili od mene. Slusao sam krike macke, bilo mi je jasno da ju je scepao, ali sam se nadao da je uspela da se otrgne i pobegne.
    Da bih nekoliko dana kasnije u travi naisao na ono sto je ostalo od nje. Jedan od najodvratnijih prizora koje sam video. Hiljade crva je kusurilo ostatke. Muka mi je bila.
    Pola sata kasnije, dalje odatle, pas mi je veselo prilazio. Mrzeo sam ga, danima. Taj dan sam ga i gadjao kamenicama kad god bi pokusao da mi se priblizi, kasnije je zazirao od mene.
    Pri tome, definitivno vise volim pse nego macke. 🙂

    Ali psima nema tu sta da se zameri, oni prate svoje nagone i koliko je nama poznato, nemaju svest o tome.

    Mi imamo, birali da je zamaskiramo ili ne. I jebe nam se. Za sve druge.
    A i obziri koje pokazujemo prema sopstvenoj vrsti su pretezno, smatram, sta smatram, tvrdim, pretezno motivisani sebicnim potrebama.

    Cesto se pitam, zbog takvih stvari, koja je nasa svrha postojanja uopste, i hoce li nas Priroda vrlo brzo eliminisati kao opasnu posledicu neuspesnog eksperimenta. Nemilosrdno, ali sa svescu zasto je to dobro.

    Preporucujem film „Earthlings“.

  6. Mučan ti je ovaj komentar, portose, jak, dobar, mučan.
    O toj sceni…okrećem glavu i od kompjutera. Za brutalnost nisam nikada razvila efektivnu stomačnu zastitu.

    Ja sam tih godina, kao student, postala vegetarijanac. Moj otac je uvek mislio da sam se pridružila nekom kultu, roditeljska posla, ali stvar je bila baš u tome o čemu pričaš. Na nekim drugim vežbama ubijali su pse, i sve pred nezainteresovanim studentima.
    Čini mi se da sam bila premlada za takva saznanja, naročito što nisam mogla da ih ignorišem, i ništa me od tada nije ubedilo u suprotno. Naprotiv. Sve mi je teže nalaženje razloga sa ustajanje nekim danima.
    Ako je Zemlja, ili Majka Priroda, živi entitet kako neki smatraju, možda i završi sa nama tako kako kažeš. ali šteta je takvog potencijala. Valjda je i ona pomislila kako bi lepo bilo da postoji neka lepa svrha u lepom dizajnu. Kad tamo..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s