Festival

Prosli vikend je bio biblijskih razmera za moj nervni sistem, koji nije ustajala bara jer je neubicajeno sklon olujama, ali se svejedno odvija u obicnoj casi, pri cemu bi mu bilo bolje da je ustajao u takvim uslovima, a bilo bi bolje i meni.

Sve je pocelo u subotu uvece kad sam dozivela ponizenje. Nije to osoba koja ga ja nanela ni nameravala niti je shvatila sta je ucinila, ali ona me je ne samo ponizila vec i duboko povredila. Obzirom da je poslovni odnos u pitanju, uvek vazi ona dobra stara ‘it’s not personal, this is only business’. Nije personal sve dok se ne desava tebi, u tome je jedino ta izreka tacna, i leksicki i psiholoski. Dakle, svako ko je izgovara je neoborivo u pravu. Kada jasno kao po mapi sledim put razmisljanja te osobe, mogu jedino da je podrzim da radi pravu stvar – gleda svoje interese, i cak nije ni bezobzirna u tome (kakvih ima) – i steta je sto ja ne mogu to isto, ali ono gde se desio los spoj u subotu uvece je da sam shvatila da se ja u tom odnosu daleko vise trudim. Previse. U medjuljudskim odnosima to spada u daleko najvece greske. U mojim je cesta, cak redovna, i greska takve vrste se uvek, ali uvek skupo placa. Toliko skupo da ja spadam medju najsiromasnije ljude koje znam. Uvek se trudim na pogresnim mestima, i onda platim da me puste da izadjem. 

U noci od subote ka nedelji sam sporo lizala svoje rane i okrenula svu frustraciju prema sebi, a povremeno je i do klinke stizao zadah takve jedne stare povrede. U nedelju je osvanuo Dan Majke. Neko ima ovakvu, neko onakvu, ali majku svako ima. Cak i kad je izgubi, svako je ima. Ima jedno mesto u grudima, ili iza glave, mozda na ledjima – ne znam gde je, mozda svakome drugacije, nije anatomska stvar – kao portal, recimo, gde ulazi jedino cisto savrsenstvo (a portal uglavnom zjapi prazan). Mozda je muskarcima to na nekom drugom anatomskom delu pa su zato izmislili Oga, ne znam, ali za mene je oduvek bilo posve jasno. I drugim danima je tako, medjutim na Dan Majke mogu samo da potvrdim da sve sto zelim je da moje dete odraste i prozivi svoje vreme na svetu u dobrom zdravlju i veselju, ali meni je potrebna majka. Ili Majka. Ne znam kako bi se klinka osecala kad bi shvatila da je njena mama jedna tuzna adolescentkinja koja nikada nece sazreti dalje od univerzalne potrebe za univerzalnom majkom – da, bas onom koja opere od problema, rascisti shit uljucujuci univerzalni kome je jedina univerzalnost u tome da ga se nagomilalo, i – sada dolazi najvazniji deo – dâ utehu.  I nije mi jasno kako to da kad svako ima majku ona svima nedostaje. Mozda bi se ljudi daleko bolje slagali kad bi se religije slozile da je Og – She. U tome smo svi jednaki – potrebna nam je Majka. Jedno kolektivno priznanje u ime svih nas koje bi stiglo i do Meseca, podiglo tamo malo prasine, i izgubilo se negde u mraku i tisini Svemira.

Nedelja je prosla lose za jedan praznik takve univerzalnosti. U ponedeljak se dan vukao, zapinjao, ali priblizio se kraju, na cemu mu treba cestitati. Uvece je stigao Stefan. Na jednu noc, prespavace na kaucu, i ispricati nam sta se sve desavalo otkad se nismo videli. Ne znam zasto mu se klinka i ja toliko radujemo kad je Stefan pun tuznih prica. U stvari znam – on je dobrodusan, veseo boem, filozof i po zvanju a ne amaterski kao sto je veci deo stanovnistva – ali kakve su to tuzne price bile…ono sto je ponedeljak i uspeo malo da zaceli se otvorilo kao da je neko ostrim noktima bas tu nasao da zagrebe.

Medj’ svajcarskim Alpima, na cuvenom jezeru, zivi njegov sin. Upoznale smo ga klinka i ja kad je dolazio sa svojom devojkom pre nekoliko godina – pametan, fin, lepog osmeha – majka ga je sama podigla i izgledalo je da je to uradila kako treba. Od tada je Theo odustao od studija medicine, proveo par godina igrajuci se na kompjuteru 24 sata dnevno, i mrzeci svoju majku (a i oca, ali njega manje, obzirom da je on gledao svoja posla i uglavnom se drzao po strani). Pa zasto! – pitam ja sokirana, a klinka cuti zbunjena, jer ne zna da li dobro cuje ili sta uopste cuje. Misli da ga nije dovoljno volela, sveo je Stefan tuznu pricu na sustinu. Kad je nakon razvoda napustila Svedsku, otisla je roditeljima u Svajcarsku, da joj pomognu da podigne sina a ona se posvetila karijeri. Posto je zavrsila elitne skole po Evropi i Americi prethodno, takva ambicija nije dosla iznenada. Theo se medjutim nasao u jednom trenutku u pogodnom stanju da svede racune, i on je to tako izracunao – ona ga je sebicno odvojila od svega sto bi bilo dobro za njega, i radila sve sto samo njoj odgovara. Znaci – nije ga volela. Pa je zato Theo odlucio da upropasti sebi zivot, kao osvetu majci kojoj nije dovoljno stalo. Za razliku od one recenice gore, unistiti sopstveni zivot da se osvetis nekome ko te nije voleo dovoljno nema ni logike ni smisla, ali se stalno desava. Tragedije su redovno glupe price.

Kad sam se u noci od ponedeljka ka utorku probudila oko moje pouzdane cetvorke, jedino o cemu sam mogla da razmisljam je Theo i njegova prica. Ispostavlja se da je portal obicna rupa. Ne bas obicna – bezdan. Svako ce vuci neku rupu kroz zivot, po cijim ivicama ce povremeno biti srecan, ali ce sve pre ili kasnije u tu rupu upasti i nestati u dubokom crnilu, a taj sto rupu vuce ce svoje dane i ognjiste svejedno uvek praviti bas oko nje. Ne nekoliko metara dalje, nece se setiti ni da ozida mali bedem oko nje a zatrpavanje niti krpljenje, zasivanje takvih rupa nisu vestine kojima su ljudski prsti vicni. Pretpostavljam da ima razlicitih rupa (ne samo po velicini) a znam i da ima onih bez rupe, ali sve na koje sam do sada nailazila su uvek bile jedne iste vrste – univerzalne, takoreci. Nedovoljno ljubavi.  Posto se radjamo bez svesti i znanja, ili iskustva, i ljubav se uci i oseti po prvi put kad se i desi, otkud ljudima tako razvijen instrument za merenje ljubavi? Kako se ispostavlja, drugi ljudi uglavnom nisu puno srecniji, pa ni poredjenje tj. zavist ne moze da bude pouzdan izvor takve jedne fundamentalne disfunkcionalnosti. Hocu da kazem da je apsolutno nespojivo da kad ne znas sta je ljubav, pa naucis zato sto ti je neko, uglavnom majka, pruzi u jednom periodu zivota, ili stalno, pa te povremeno i drugi ljudi vole, manji ili veci broj njih – kako je uopste moguce da umesto zahvalnosti sto si spoznao ljubav, ti, ja, svi, osecamo bes, jed, i bezdani jad, jer je nemamo dovoljno? I za to uvek nadjemo krivca. Nekome je to majka, nekome otac, i drzava se javlja ponekad, ili on sam. To je bila jedna strana jastuka. Na drugoj sam shvatila da se rupa verovatno probusi sama, kada prvi put vazduh udje u pluca. I svetlost zaslepi oci. Miris udari u nozdrve. Glasovi alarmiraju usi. I dodir probudi ljubav u svakoj novoj zveri. U ostatku zivota ce zver imati dovoljno vazduha, Sunce se redovno radja, svet mirise sa njom ili bez nje, i to sve radi bucno, ali ce biti sve manje dodira. U jednom obicnom zivotu ce svega biti, samo dodira sve manje. Culo sa apstraknim imenom ‘ljubav’ je osudjeno da zazivi na kratko, a potom sporo i dugo umire.  

I tako sam produzila vikend i slavlje oko Dana Majke, sto je apsolutno zasluzeno. One su arhetipske tagicne junakinje – iza svakog prozora ce se naci jedna od koje je sve krenulo. Ne jedan dan, to zasluzuje festival.

Advertisements

15 thoughts on “Festival

  1. Веома ме дотакло ово што се написали о Мајци: да, Ог јесте, или треба да буде, Она. Љубав коју ми је мама безрезервно исказивала (уз контраст оца који је сматрао да је за мушкарца то недостојно и срамота) је одредила да сам, још много пре него што ћу имати децу, знао да је то једини могући однос: показати им да их волиш, искрено и кад год осетиш, они то осете прво инстиктом; близнакиње смо поделили одмах по доласку из болнице, те сам ја хранио млађу, онако уфачлована ми се окицама до неба смејала већ следећег дана, а са 2 године није се љутила када јој у пуна уста чоколаде убацим кришку киселог краставца да бисмо ручали на миру: тражила је још.
    Књижевник, режисер, врхунски интелектуалац Живојин Павловић, чији рад безрезервно волим, често је истицао своје виђење две врсте цивилизације: кристална (која прецизно бира средства којима ће доћи до циља, који је унапред оправдао та средства) и аморфне (ваљда ту спадају све славјанскаје душе и сва она унапред нам задата патња која је истовремено и excuse за све што нисмо и нећемо предузети). Колико год могу разумети да неко као Тео може и хоће да упропасти живот због мајчине неисказане љубави, толико ми се то не уклапа у цивилизацију кристала, швајцарску. Then again, моја мама је умрла, ускоро ће томе пет година, тако што се предала и готово мени на рукама, вожња амбулантним колима до болнице – после пола сата било је готово. До данас нисам за њом заплакао, ваљда и Камијев ‘Странац’ некако тако почиње; а дођем му, по Жикиној дефиницији – онај од аморфних.. филозофија апсурда, па види ти сад.-
    Ваш горе текст је Ивана далеко потреснији и сложенији, ово овде је само мој разговор са ивице сна кога нема, уз чашу веома благог и веома хладног, смирујућег црног вина из овчепољског виногорја 🙂
    лака ноћ

  2. U ovaj komentar ste smestili pravi antidot. Hvala.
    Fina klasifikacija – amorfno i kristalno. Pod kojim uslovima jedno prelazi u drugo?
    Jako me je rastuzila ta prica o Theu. Pitala sam se sve vreme kako Yasmin prolazi kroz to. I Stefan danas kaze – jadna Yasmin. Eto kako. A ni njemu nije lako, iako je on tata sa distance jos jednom paru dece, puno mladjoj, i na drugoj strani sveta. Ni tamo stvari nisu kako valja. Ponekad… uvek….stalno…

    Kako je to lepo da Vam je mama dala tako puno, MuadDibe. Svaki put kad se cuje, neka je i najnormalnija stvar na svetu, opet je svaki put lepo, izuzetno.
    Hvala jos jednom. Ja se polako oporavljam od vikenda. Sutra ce biti bolji dan, osecam.

    Lep pozdrav,

  3. Не бих умео да кажем да ли и под којим условима кристално и аморфно прелазе једно у друго, мајстор Живојин је био креативац и није ишао у превише детаља; можда је цивилизација кристала јасна у остваривању интереса а мучи се са емоцијама; понекад утроши пуно лове да сними 90 минута филма или напише роман од 300 страна, еда би до краја истог родитељ детету једва успео да призна како га, у ствари, воли. Они аморфни, често веома сироти а нимало практични у свакодневници, често пак умеју да буду и веома једноставни у томе – а деци, рекох инстиктом и без речи, довољан је и поглед, осмех, гест али не било какав већ онај прави, да осете.. Ма шта деци; и оном вашем кученцету, слуђеном али и жељном а да не зна нити чега је жељно! Ее, та несвесна жудња за НЕЧИМ је својствена раној младости.
    Али нисам ја довољно паметан да смишљам ново и нудим решења; више себи личим на ове гараве секундарце који свакодневно круже и претурају по контејнерима, бирајући и узимајући из њих оно што препознају као добро, однесу па га после изваде из хрпе када ОНИ одлуче да им је потребно.
    Тако је и мене нешто на горњу тему оцеви-и-деца мучило, само се од себе на крају ишчепркало и онда избило из те сакупљене гомилице туђих ствари, сакупљених током година трагања за лепом речју, сликом или песмом: ради се о завршници ‘Ноћи у белом сатену’, не оне са журки већ праве верзије у којој се музика оконча а следи рецитовање:

    Cold hearted orb, that rules the night
    Removes the colours from our sight
    Red is gray and yellow white
    But WE decide which is right
    And which is an illusion..

    Ваљда је и за сваког Теа, када одрасте, решење у последња два стиха. Поодавно сам престао да очекујем од оца да ме нешто као воли, ту врсту љубави је сачувао за унуке и нека је. Схвати то сваки Тео, буде ту после пуно љубави, тихе, лековите 🙂
    Антидот 🙂 Признајем, морао сам да завирим у превод.

  4. Ne znam ni ja kako bi to moglo da bude, ali intrigira podela sa kristalima i amorfnim. Mozda u nekim relativno modernim uslovima to znaci podelu na ona drustva koja se oslanjaju vec dugo na legalnu strukturu i sistem, i samo je dogradjuju – sto su zapadno-evropske drzave, a bilo ih je i van Evrope, recimo Indija, Kina, Japan, iako ne znam dovoljno o njima, dok su amorfne one plemenske, uslovno receno, gde sira familija stvara osnovu ili mini-drzavu u kojoj se odvija svet pojedinca. Emocija ima svuda, ali drugacije su kanalisane, i svuda obojene lokalnim bojama, epovima i mitovima.
    Ne pamtim da sam ista citala od Zivojina Pavlovica pa bih trebala i njega da stavim u notes i nabavim nesto kad se nadjem u Beogradu.

    Ova Vasa slika o prturnaju i biranju medju svakakvim djubretom pa nadjete dobro, to nije mala vestina i umentost je u sebi. Kako sam citala o Anjes nedavno pa mi je sveza, njen dokumentarni film za koji je dobila dosta nagrada – Les Glaneurs and la glanuse, ili u engleskom prevodu The Gleaners and I – bas govori o ljudima koji nalaze vredne komadice u odbacenom, ili neprimetnom. A daljom asocijacijom to me vodi do jednog fantasticnog eseja koji sam citala o planini djubreta u Manili od koje zive hiljade ljudi (i prerano umiru) i koji me je duboko uzdrmao, jer nikad o tako necemu nisam cula a to je sve svet, i dotice se kristalne strukture koja postoji i unutar takvog jednog hadskog mesta, i ljudi, njihovih zivota i ekstrema …evo linka ako koga zanima, tekst je izuzetan: http://www.harpers.org/archive/2006/12/0081312
    A nakon toga sam gledala jedna dokumentarac o istom tom, na drugom kraju sveta, u Juznoj Americi… i ne znam vise sta sam htela da kazem, osim da je to vrlo vredno, sto Vi radite, jer trazite dobro, pazljivo, strpljivo, probirljivo. U traganju za lepim, kako rekosmo. I nekome cete dati kad im zatreba, ili su najmanje ocekivali. Svi smo mi deca koju su ostavili samu u najgorem trenutku.

    A za taj poetski deo belih satenskih noci nisam znala. Bas ste pravi riznicar 🙂

    Theo je mlad. I ja sam u njegovim godinama gajila povecu netrpeljivost i neprastanje prema mom ocu, sada se prisecam. Ali otkad sam majka nisam nizasta. Ne mogu da podnesem ni najmanju pretnju ni tudjoj deci. Sve bih ja njih u staklenu bastu, ili rajski vrt. Pa neka tamo luduju, na sigurnom su.

  5. Meni se cini da je moj najveci problem nas mentalitet tj.razmisljanja nasih roditelja, pogotovo oceva o ono vreme kada smo mi bili deca. Moj je ostavio samo strogocu koju pamtim i dan danas, bez objasnjenja bez zasto? A danas je prema unucima sasvim drugaciji, da kazem normalan i u skladu sa vremenom. Ima dana kada mislim da je to bilo ok, iz ove sadasnje perspektive, ali tada jako bolno i previse srogo. I sigurno sam da je ostavilo negde u dubini traga. Ja sam samo znala da cu prema svojoj deci biti majka i da ce ljubav i njeno iskazivanje biti na prvom mestu, a onda sve ostalo. Disciplina i rad ali uz primer i objasnjenje. Deca ne razumeju mnoge stvari ali vizuelno kopiraju nas, pokrete, mimiku, govor, gestikulaciju…

    Theo kaznjava prvo sebe, zbog neuspeha njegovih rodtelja i njihove zajednice, a onda majku.
    „Culo sa apstraknim imenom ‘ljubav’ je osudjeno da zazivi na kratko, a potom sporo i dugo umire,“
    Koliko ljubavi je dovoljno i kako je dozirati da ne umre? Eto i ja bih to volela da znam.

    * Ivana , draga moja vise i ne znam sta sam htela da kazem.Osim da je ljubavi uvek premalo… 😀

  6. Citam ovo tvoje, sarah, i shvatam da ja u stvari ne znam STA je moj najveci problem – imam ih toliko 🙂
    Ali slicne su price. Zamerala sam i ja mom ocu nepotrebnu strogocu. Sada o tome retko kada razmisljam, delom sigurno i zbog toga sto sam daleko i retko ga vidjam, i oni svi omeksaju sa godinama, valjda shvate sopstvene promasaje a i smrtnost nije mala stvar. Nisam ja bila nesto jako hrabra, ali sam pravila izbore od koga mu se sigurno dizala kosa na glavi, i u krajnjoj liniji izgurala svoje. Zbog cega se ne osecam nesto sjajno. Guranje i izguravanje i nije neka narocita aktivnost. Zapetljani smo svi u odnose kojima ni pocetak ne moze cesto puta da se razluci.
    Ali dobro je kad dobre stvari iz toga izadju. Cak i sjajne. MuadDib je postao posvecen i pozrtvovan otac, ti si mama koja zraci ljubavlju kao sunce…svaki uspeh je veliki uspeh, jer postoje velike sanse da ispadne samo jos jedan neuspeh, statistika. Nisu to male stvari, naprotiv.

    Nikad dovoljno ljubavi, draga moja, i to je misterija veca i od toga sta dolazi iza duge.

  7. Nisam ni ja bila hrabra ali mlada i dovoljno luda i izgurala to sto sam tada zelela…i ja sam uspela da se izborim… i sada sam za sve sama kriva, ne mogu nikoga da krivim i to mi je uvek neka satisfakcija, kao i sa klincima odgajam ih bez icijie pomoci( tu prvenstveno mislim na babe i dede…) nije lako ali prezivecu 😀
    Hvala na divnim recima.
    Svidja mi se jako tvoja poslednja recenica iz komentara.

  8. На десном крају дуге
    нема ћупа злата
    има пуно туге
    и ћаса од блата.
    (ето и ја нешто своје смислих, макар било и морбидно) – понекад се можда овде и поиграмо, бар се ја са собом све време играм ћириличном тастатуром: руком не бих умео да испишем ни кратку реченицу, ћирилицом 🙂
    Устврдих раније да не верујем у љубав, осим родитељске, волео бих изнад свега да грешим. Чак мислим да је једно од најлепших искустава (бар за нас, дечаци) заљубишкати се неколико пута у животу, то чудно и необјашњиво струјање траје далеко дуже него све оне секунде/минути/у збиру животном пар сати/ тамо оно нечега о чему не говоримо као пристојни, овде 🙂
    Љубав родитељска, пак, лепо кажете Ивана и sarah, па треба децу удавити њоме, осмесима и погледима, ситном и честом пажњом а без ичега заузврат. Е ту је, сасвим сигурно, ћуп злата са краја дуге

  9. Ma babe i dede su neophodni i jako vazni – sve dok su dobri, i slusaju nas, bar donekle 🙂
    Kad odgajas decu bez celog sela da pomogne shvatis koliko je to tesko, ili cak nemoguce. Jer deci treba to selo. Ako nije ono rodovsko, naci ce ga negde drugo. Sto opet otvara milion drugih problema i briga..uh.
    Ali ovako one-on-one stvaraju se jako bliske veze sa decom, drugaciji odnosi. Ne ispadne uvek sve dobro, ali kad su ljudi stabilni i posveceni, valjda. Nadam se. Svi ucimo na zadatku, zar ne? 🙂

    Hvala tebi na pozitivnom prisustvu.

    Lepo ste to srocili, pa jos cirilicom, dobija bas epsku dimenziju 🙂
    Imala sam neke misli ovih dana o ljubavi, volela bih da mi se vrate i da zapisem ali malo sam na sve strane. Mozda preko vikenda.
    Sve to nemajuci pojma, naravno, jer kad bi upola tako dobro znali kako se predstavljamo, i svet bi na nesto licio. Ovako… srecni smo sto imamo nase cupove, zar ne? 🙂

    Pozdravljam vas oboje.

  10. Jebote. I ovo mi je probudilo brdo emocija i ideja (ne sumnjam da si vec skapirala da citam szakasnjenjem (ranije komentare ne citam, zelim nepomucen utisak postova)), a nadam se da ne remetim previse ritam zivota bloga)), tim pre sto sam trenutno polupijan, i u tom stanju mi je teze da zaustavim bujicu misli koje bih mogao da ispisem, posto ne zelim da komentar bude duzi od tvog posta.
    Ogranicicu se na sturu izjavu o dva jaka utiska.
    Iznenadjenje spoznajom neceg o tebi i kolicinom sagledanih i precizno izrazenih zivotnih istina .
    Moracu ovo opet da procitam kad budem bio trezan.

  11. Ne smeta blogu vracanje unazad, naprotiv, on je verovatno jedini koji moze da podnese putovanje u svim pravcima. Bojim se jedino da ne uhvatim sebe da se ponavljam (ili me vi uhvatite, vi koji citate) to bi bilo, onako, pateticno 🙂

    Procitala sam i ja opet tekst. Jeste, pun je svega.

  12. Novo citanje, ovaj put u treznom stanju.
    Vrtim neko razmisljanje oko ideje da je jedan od razloga za taj univerzalni osecaj nezadovoljstva kolicinom/kvalitetom primljene ljubavi u univerzalno nedovoljno razvijenoj ljubavi prema sebi, i nacinima kako se ona pokazuje.

  13. Mozda jeste tako, ne znam. Tu lezi i opasnost savremenog drustva, bar ovog zapadnog od tamo neke tacke, gde se sada posvecuje velika paznja sebi i ‘razvoju’ sebe, pa i ljubavi prema sebi, ali uspesi su katastrofalni. Gomile samozivih, nezrelih ljudi, koji sede zajedno i placu, ili traze prosvetljenje.
    Ja sam se vec doticala takvih tema ranije, gde se ljubav uci, osim ove koja se oseti na pocetku zivota i onda se zagubimo. Ljubav se uci u porodici, uci se i iz knjiga i filmova, iz svega, a ako se sve svodi na ekonomiju kojoj sam dala ime pre neki dan, onda je to i kvalitet onoga sto se nauci.
    Onaj pravi kvalitet, vredan, koji vecina dobije na kratko, na pocetku zivota…to prosto nije dovoljno. Ni kao lekcija ni da traje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s