Prica bez kraja

Pisala sam juce o necemu, pa to i objavila, i onda je sto mojom greskom sto greskom sistema post nestao. Pozalila sam se i rekli su da ce pokusati da ga nadju negde, sto je vrlo lepo od njih. Ali to je bilo jutros, pa sumnjam da ce od toga biti nesto. U folderu imam pocetni deo teksta, ali ne secam se kraja, i ne dira mi se vise u to. Danas sam u stvari jos uvek pod utiskom petka (taj nestali post je imao veze sa petkom). Pricala sam jutros sa klinkom, izvinila se i ispricala joj neke od stvari koje su ostavile utisak na mene.

U jednoj istoj sobi, i na jednom istom poslu su dve zene. Jedna ima muza koji dobro zaradjuje, ima i bastu u kojoj uziva, i dolazi na posao jer kaze da i u tome uziva. Vrlo je penusava. Ne znam kakva je u braku, ni sa bastom, ali na poslu je losa. Nekompetentna, nezainteresovana, osim za caskanje, jos je i bezobrazna. Jasno je svima stavila do znanja da joj posao nije potreban, da svima cini uslugu svojim prisustvom, da se nece truditi ni crticu vise, i da mogu da je slobodno otpuste. Bilo mi je vazno kao naratoru price i mami da objasnim klinki da bez obzira iz kojih motiva radis neki posao, vrlo je vazno da taj posao radis dobro. To je pitanje morala i odgovornosti. Jos sam joj objasnila sta je infantilizam – kad odrasli misle da se ponasaju kao deca a u stvari su zadrigle baba-roge od kojih treba bezati sto dalje jer ce se jednog dana toliko naduti da ce puci, i ona se tu nasmejala, valjda zamisljajuci bilo koga od odraslih koje poznaje kao decu i shvatila da je to prosto glupo – pa sam podcrtala da je to vrlo cest izgovor sa kojim ce se sretati u buducnosti.

Druga zena u istoj sobi i na istom poslu je vrlo cudna. Nosi ime po jednoj planeti, ali meni je jedna druga asocijacija pala na pamet kad sam je srela prvi put i cudila sam se ko bi normalan nazvao svoje dete po elementu iz Mendeljejevog sistema, ali cudni roditelji cesto radjaju cudnu decu, i osim toga planeta je vruca, prva do Sunca, i mozda ima u tome vise smisla nego sto sam ja videla. Ona je na poslu vrlo kompetentna i odgovorna, zivi sama, i slika. Posto od toga ne moze da zivi, ona radi ovaj posao. Taj posao nije puno placen. Za dzeparac verovatno nije los; za prezivljavanje, placanje racuna, nabavljanje hrane i slikarske opreme, da ne pominjem i druga zadovoljstva u zivotu koja mora da ima svaka osoba pa i cudna, nikako nije dovoljan. Juce sam saznala koliko ona konkretno dobije kao platu. Nedovoljno. Cak i za nekoga ko moze da naslika svet daleko lepsi od ovoga. Jako me je rastuzilo to saznanje. Dodatno se stidim sto sam na taj nacin, da ona i ne zna (neko je podelio tu informaciju sa mnom), usla u njen privatan zivot. Radost pred drugima obicno nije problem, ali se ovakvih stvari stidimo. Bar je ovde tako. Valjda zato sto je neuspeh nezvanicno najgora kletva koja moze da te sustigne. (Zvanicno nemaju kletve.)

I tako sam klinki dala dve ilustracije zivota koje se manifestuju iz veka u vek, epohe u epohu, i sanse da se to promeni su nikakve. Ali to nije bilo sve. Ona prva je, iz principa – sto bi moglo da iznenadi nekoga da su inkompetentni ljudi principijelni ali eto, zivi i uci i ono sto te ne interesuje da naucis – trazila nesto sto je rekla da joj pripada. Izgurala je bez problema i dobila je nagradu. Ne narocito vrednu materijalno, ali nagrada stoji kao velika pobeda inkompetencije nad svim ostalim. Cak i ne stoji, nego se gorostasno gura nad svime i gura mi prste u oci, nos, usta, vuce me za zube i jezik, a i drugima, posto sam celu pricu cula odmah izjutra cim sam usla u tu sobu. Tada jos nisam znala za zenu sa imenom planete. Nagradu inkompetenciji treba slaviti, sad kad sam je izvukla iz usta, ociju, nosa i usiju pa mogu da razmisljam, jer dobiti nagradu je samo po sebi vrlo kompetentna stvar – bravo! Devojku sa cudne planete, kao i devojcicu sa sibicama, treba smestiti u neku poucnu pricu. Kao na primer: zavrsi skole, budi pametna i gledaj svoje interese, i nemoj nikada da dopustis da se nadjes u takvoj situaciji; mozak je zenino jedino oruzje, ne slusaj budale koje ce te ubedjivati drugacije.  

Ova prica ne samo da nema happy end vec uopste nema ni kraj.

Advertisements

2 thoughts on “Prica bez kraja

  1. Mnogo tuzna, zelena. A kad je pomnozis sa ko zna jos koliko slicnih… Ne znam zasto neko ne napravi neke kapi za oci kojima svaki dan ubacis sebi po kap ruzicastog. Kad vec leka nema, onda neka placebo vlada.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s