Podeli

Kupila nekoliko jabuka u piljarnici kod Kineza. Ta odrednica ‘kod Kineza’ istovremeno ne govori ništa jer su praktično sve piljarnice u vlasništvu Kineza ne samo u ovom širokom gradu već i mnogo dalje i odaje malu fascinaciju tom istom činjenicom da su sve piljarnice u njihovom vlasništvu. Nema puno farmera Kineza, recimo. Kako su se spojili, poljoprivrednici i trgovci a među njima posrednici i uvoznici, šta ih razdvaja, koliko kineskih familija stane u jednu piljarnicu – u ovim našim u kraju se svake nedelje pojavljuju novi likovi iza tezge – kad je ceo svet znao da je Kinezima bilo dopušteno da imaju samo po jedno dete (svi koje sam srela imaju bar dvoje ili više). Nije to velika fascinacija, ali svakog puta kad svratim da kupim voće i povrće ja se zapitam u kakav sam to čudni krug stupila. Od piljarnice do piljarnice, različiti ljudi, temperamenti, muzika, fizionomije, i svet pun tajni.

Danas sam kupila voće i povrće i na izlasku ponela i malo krivice. Do nedavno sam kupovala u drugoj piljarnici koja je samo jedan lokal dalje. Pre njih su tu bili drugi vlasnici, koji su mi u početku bili mrski zato što su primenili bili brutalnost nefer konkurencije na Anne koja je tu bila pre njih, ali kad je ona otišla (sa svoje privremene lokacije u vrlo tesnom prostoru dvoje vrata niže na puno bolju u drugom kraju grada) sledeća piljarnica je bila predaleko pa sam prešla preko bojkota kao preko male lokve na ulici i vremenom shvatila da nisu bili krivi ono dvoje mladih koji su vodlili biznis već majka po kojoj se jasno videlo da ne meša zadovoljstvo u svoju šolju čaja, i sada sa ovim novim koji su simpatični i odlično govore engleski, svi odreda i oni koji su prvo bili tu i ovi novi koji se pojavjuju svake nedelje, uvek pitaju kako sam i nasmeše se i ja se smešim, i tako vredno i brzo rade, uvek prijatni, ali ova najnovija piljarnica ima veći izbor i posle nekoliko meseci sam ipak odlučila da uđem i jednom kad sam ušla verovatno je celom svetu već dugo bilo jasno da lojalnost prema piljarnicama može da se pojavi kao koncept samo kod ljudi koji su relativno besposleni, a ja se sa time još pomalo borim iako dosta nevojno, i cene su niže.

Kod kuće sam raspakovala jabuke i ostatak, uzela jednu da operem i odmah pojedem. Uočila da ima mali ugriz. I druga jabuka ima jedan isti takav, treća ga nema. Shvatila da osim Kineza koji imaju tajni prolaz u podrumu iz koga prelaze direktno iz Kine u Kanadu (još ako je teleportacijom to je najbolje; vrlo je dalek put i direktnom vezom), sa njima možda dolaze i kineski pacovi, jer pretpostavljam da ovi lokalni imaju veći ugriz, ili su samo halapljiviji uz veće obilje hrane. Odsekla krug oko ugriza i zagrizla u jabuku. Razmišljala zadovoljno kako se nisam nijednom razbolela za sve ove godine koegzistencije sa pacovima u piljarnicama. Inspekcije daju restoranima, piljarnicama i drugim prehrambenim lokalima uverenja koja moraju da postave vrlo vidljivo, i boje jasno govore – zelena je prolazna, žuta opomena a crvene preptostavljam da zatvore, ali nikada nisam videla nijednu drugu boju osim zelene. Pretpostavljam dalje kako u ovoj godini 4 i po milijarde od postanka sveta pacovi znaju kako da se sakriju kad naiđu inspektori. Žive uz nas dugo, što nije loša strategija jer smo sigurno od početka bili rasipni, ali preživeti se moglo samo ako nisu glupi. Pojela svoj deo jabuke, nezasluženo veći. Zašto ne pojedu sve, pitam se dok pritiskam polugu na dnu kante za otpatke. Naučili se rasipnosti, možda ne mogu da se odluče kod tolikog izbora, ili obeleže one najbolje i računaju da se vrate pa se zaborave negde oko krušaka. Fascinantno.

Advertisements

Studija dva filma

Moderato Cantabile se može naći na youtube-u. In The Mood for Love, sa engleskim titlom, isto tako. Digitalni svet pun filmova i priča, koje naizgled bestežinski i bez zvuka pristanu uz anonimne dokove, istovare svoj teret, ili blago, i nastave dalje. Ove dve priče sam gledala u razmaku od nekoliko nedelja. Bez plana, jer da sam planirala ne bih.

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ona je bila temperamentna južnjakinja puna boja, pre Karmen nego Ingrid Bergman po svom prirodnom spektru, ali boje umeju da prevare. Za mene, iz razloga koje ne razumem sasvim, njen život i vreme su zarobljeni u monohromu. Čak i veseli filmovi crnobele kinematografije me podsete na nju. Oni ozbiljniji se transformišu u projekcije i potragu sa kojima se nosim danima posle.

Nisu samo boje. Praznina u ovim filmovima je kao treći čovek čija senka kontrastira još snažnije do kosti izbeljenu usamljenost. Ne znam zašto su svi ti evropski filmovi bili tako prazni kad su samo koju deceniju pre toga, tokom rata, i uprkos milionima žrtava, kadrovi uvek bili prepuni ljudi – živih, mrtvih, nacista, heroja… Kad se sve stišalo, odjednom su isplivala prazna mesta gde su nekada bili likovi, realni ljudi, ili život kakav je mogao da bude. Ali to nije moglo da ima efekta na one tek rođene i koji su stasali tokom decenija kad su svi žurili da zaborave. Ne razumem, kažem. Možda su u pitanju bili mali budžeti za snimanje. Ili… Decenija koja je za sva vremena razbila i sâmu koncepciju crnobelog sveta – ’70-te godine prošlog veka – nije promakla mojoj majci u svom šljaštećem ekstremu ali ona je već znala da je prekasno. Jednom kad u scenu uđe prekasno, boje su prve koje izađu, za njima sve drugo. I kad se okreneš nazad tražeći početak prekasnog, ili bar razumevanje, tamo je sve već izbeljeno, i ti u kadru stojiš sâma.

In The Mood for Love je sve suprotno monohromu. Da bi se toliko boja uguralo u svaku scenu morali su da ih dovoze sa sve većih razdaljina i da široka prostranstva kontinentalne Kine ostave u hroničnom crnobelom, bar za vreme snimanja filma. I uprkos najraskošnijem tehnikoloru, i tesnim sobama i ulicama na kojima živi previše ljudi, film je bolna studija o usamljenosti. Vrlo specifičnoj usamljenosti – usamljenosti žena. Kao i Moderato Cantabile. Ljubavne priče su pomalo neobične, ali to je prirodno pravo svih ljubavnih priča, i one su samo poslužile da uznemire površinu vode pod kojom se ništa ne menja. Ne kažem da neko drugi ne bi video  u ovim istim filmovima usamljenost muškaraca, što bi njihov jezik učinilo univerzalnim, ali moja majka nije bila univerzalna, i čak ne poznajem nikoga ko jeste, i univerzalnost najviše podseća na pijanstvo koje zamuti vidik i sve počne da liči zato što se ništa više ne vidi jasno.

Kad razmišljam o Maji iz vremena kad sam ja bila klinka a ona devojka, jasno se sećam jednog oštrog kontrasta toplim bojama juga: bilo je jako važno da se uda. Bila je vredna, dobar student i na vreme završila fakultet, i šta je drugo čekalo, na nju ili bilo koju drugu devojku? Jednom kad se udala, iz nje je izletela bila mala bela ptica, a ona je služila dalje ulozi verno i vredno, kako se i moglo od nje očekivati. Možda pamtim taj kontrast zato što sam već tada znala da to nikada neće biti moja ambicija, ali to je prečica i verovatno ne sasvim tačna. Istina je da ja nisam mogla puno da razmišljam o tome tada, i da sam samo osetila bila pritisak i stres kroz koje je Maja prolazila, ne samo u malom mestu na jugu, već bi je to pronašlo pod bilo kojim mestom pod suncem. Još pola generacije unazad je to isto pritiskalo moju majku, njene starije sestre pre toga…

Crnobeli filmovi me uvek podsete na moju majku. Ta sećanja uvek bole. Ne zbog toga što sam je izgubila rano – ja sam velika devojka i gubitak je deo ovog putovanja – već zbog kamere smeštene u njenom uglu koja nikada više nije videla poeziju. Iako je ona jednog dana izašla iz kuće kao što svako izađe iz kuće, izbora nikada zaista nije bilo. Taj prelaz, od topline doma do hladne budućnosti kojoj se ne može pobeći, je bio previše brz, šokantan. Zar može nešto da pripremi za budućnost bez budućnosti. Kad posmatram ženske likove u filmovima iz te epohe, očiglednost pogrešnog koraka ne znači da postoje pravi koraci, oni koji vode negde bolje. Odsustvo pravog koraka, praznina u ofisu mogućnosti je jasan obris tragedije pojedinca.

Filmovi su poezija u minimalizmu jednostavnih linija, u monohromu ili raskošnom spektru, i nepogrešivo podsećaju  da se u poeziji ne sme reći previše. Sve imitacije otpadnu, i sve se vidi. I pred tom slikom se uzburkaju emocije – ja dobijem poriv da se zavučem negde i ridam – ali ako se sve vidi, vide ga i drugi. U toj univerzalnosti nema puno utehe. Pogrešni izbori, usamljenost, prekasno… Sećanja na moju majku uvek bole. Nemam drugih. I kad je prepoznam u filmovima, ne znam gde je početak izdaje – u vremenu i kulturi koji su ih izneverili, nju i druge mlade žene, ili u meni koja je nisam sačuvala u punoj boji.

Čija si ti, mala?

U petak ujutro, na putu ka železničkoj stanici, osetila uzbuđenje koje me zgrabi pred svaki put, i nasmejala se takvom nepopravljivom entuzijazmu. Putovanje je bilo samo do Otave, što nije uzbudljiva destinacija naročito tokom marta, ali mnogo je bilo uzroka tom uzbuđenju, kao što je uvek slučaj, jer uzbuđenja puno govore o našoj prirodi. Tog jutra sam uživala u prijatnoj strani svoje prirode, i prepoznavanju nečeg esencijalno mog.
U nedelju ujutro, na putu ka drugoj železničkoj stanici, poseta je bila završena, i predstojao je povratak kući. To je isto nosilo malo uzbuđenje. Dan je bio sunčan, i polja oko Fallowfield prigradske stanice koja je na 10-15 minuta od glavne stanice u Otavi, uprkos snegu podsetila su na sliku kad sam prvi put čekala voz na tom mestu, i polja bila puna žita i mladog kukuruza. Neopisiva je lepota tih polja, koja nije neobična ali je opipljiva, blago pritisne duh toplinom, i nisam je uočila nigde drugo u okolini Otave, ili na putu od oko 500km do Toronta iako ima drugih lepih vidika. Polja su bila lepa i pod snegom, i stanica usamljena, moderne gradnje jednostavnih linija, sve je bilo čisto… i u tome se može naći puno razloga za naklonost prema jednom mestu. Vožnja vozom nazad je bila udobna, i često sam zatvarala knjigu da bih gledala kroz prozor. Bio je to zaista lep dan, iako hladan. Sigurno je bilo do prolećne svetlosti i lepo proživljenih prethodnih par dana. Bilo je uzbudljivo stići na stanicu u Torontu, izaći napolje, uhvatiti prevoz kući, gde ću biti dočekana od strane mačka lepljive dlake koji se uvija oko nogu odmah po ulasku, dok ja preskačem i manevrišem u pokušajima da izbegnem znacima mačje naklonosti koji se strašno lepe po pantalonama (rutinska scena svakog dana po povratku kući, uglavnom neuspešna).

Tu se putovanje završilo, i nastupila je blaga seta. Kasnije tog dana ona je postala malo dublja, u ponedeljak je pronašla svoj pravi nivo, i bila je tu do srede. Tipična koliko i uzbuđenje na početku putovanja, nije trebala da iznenadi, niti je bila naročito naporna, ali nije mi bilo pravo da se uopšte pojavila. Putovanje je bilo delom dužnost i zadatak; nisam videla bila finu damu u Otavi dugo, i obaveza nije bila naporna jer ona je fino društvo. Da sam, umesto da čestitam sebi na tako dobro obavljenom zadatku i prijatnom istupanju iz rutine, našla sebe nezadovoljnu je ličilo na neočekivan ulazak u neprovetrenu sobu. Ta, kao i sve druge sobe, je samo još jedna od mnogih stranâ moje prirode, ili svačije, jer emocije uvek polaze sa i vraćaju se toj jednoj uvek istoj destinaciji, nalik vozovima.

Jako volim odlaske. Povratak je napravljen od težeg materijala, i nije moja hemija; ona njegova tačka kad pokret prestane. Sve do tada je u lakim izotopima, jer to je pokret – izdanje sveta i mene u njemu kad je sve moguće, bljesak euforije i produžena tiha vatra zadovoljstva koja osvetljava put. Uglavnom zahteva promenu mesta, gradova, država, ili samo hod ulicom, a često je tok misli i njihova luda bezobzirna vožnja sve što je potrebno; ili je tako nekad bilo. To nije loša, ili naročito dobra strana moje prirode; izvor sreće u pravim okolnostima, i izvor nesreće koji nije lako ugasiti kod svih drugih, običnih životnih okolnosti.

Možda sam previše pričala, pomislila sam bila u jednom trenutku. I na tom mestu je seta izgubila svoju patinu i porvšni šarm, prestala da se duri, i pokazala pravo lice. Jesam, previše sam pričala. Razgovori sa finom damom su deo našeg lepog odnosa; ona se priseća priča iz dugog života i ja volim da ih slušam. Ponovila ih je više puta, retko se pojave nove, i mada zadovoljstvo nije više tako sveže, njoj su te price važne, i ako ih ne priča i drugima, možda će ono što sam ja zapamtila biti sve što će od njih ostati jednog dana. Priče su puno više razgovori. Upletu se sećanja novijeg datuma, epizode koje smo podelile zajedno, novi detalji o mladim životima koji nisu uvek puni radosti, kao što nisu bili ni kad su ti mladi životi bili deca jer tako se pišu životne priče – od radosti i tuge, i tu niko ništa ne može osim da ponekad stane malo po strani i sagleda sve sličnosti i nepodnošljivu draž jedinstvenog, i uzdahne. Razgovori prošlog vikenda su trajali dugo, u dobrom raspoloženju i kad su emocije bile teške i sećanja nepodnošljiva. Po povratku, kad je sve stalo i vratilo se u redovan kolosek stagnacije koja prolazi pod imenom ‘svakodnevni život’ ono što je ostalo je ukus prevare.

Ne znam zašto uvek nasednem. Zašto tuđe priče moraju da budu praćene mojim, kao da se njima plaća ulazak u privilegovani klub. Zašto kad drugi pričaju u svom detinjstvu, roditeljima, okolnostima izbora dobrih loših osrednjih, pričam i ja o svojim kad oni čak ni mene ne interesuju, i vraćam im se u retkim trenucima i samo kad nešto treba raščistiti i tu stanicu zatvoriti. Zašto se moj najprirodniji impuls kretanja napred tako lako zaplete u mreže razapete oko konvencija ili naklonosti i tako često završi negde pozadi, na destinaciji koja čak ne postoji, ne više. Kad drugi pričaju da je neophodno znati odakle dolaziš da bi videla kuda ideš, ja znam da je to besmislica. Svako zna odakle dolazi, i to može da posluži kao izgovor, povremeno utočište, ili materijal za priče, ali nije gorivo koje će ugrejati hladnu sobu. Ustati u novo jutro, zadrhtati od straha nad neobazrivom vožnjom vozača gradskog prevoza, posmatrati ružičaste oblake na nerasanjenom nebu, nasmejati se nad neočekivanom slikom iz Njujorka prošlog leta, osetiti plimu ljubavi kod pomisli na klinku… – to je život sâm, sada, i nikad više. Ostaće jednom rekord mog imena, mesta rođenja, adrese mojih boravištâ, školâ koje sam pohađala, i nijedna od tih činjenica neće biti tačna, nisu već sada, jer ja već dugo nisam ona. Samo ovo što doživljavam ovog trenutka, zapisano ili neizrečeno, je istina. Sve drugo je prepričano, izmišljeno, laž. A meni puno znači to malo istine što se može poneti sa sobom. Ne znam zašto ništa više nego što razumem svoje redovne padove u neistine, ali to je, pretpostavljam, jedna od onih igara među atomima bez većih posledica bilo da se vidi šta je sa druge strane ili ne. Možda ja ipak želim u taj klub, bar s vremena na vreme, to zvuči sasvim ljudski. Pa tako završim sa manjim slučajem sete i nelagodnosti oko neuspešnog učestvovanja. Niko ne bi primetio, mene malo žulja od nedelje do srede.

Dom u nebu

Skoro uvek uspem da uhvatim jedan trenutak po povratku kući u kome pogled iza otvorenih vrata, delom blokiran zidom i širi zahvat otvorenog prostora sobe i iza nje svetlosti i prozora usele toplinu u moj duh – ovo je dom. Ponekad mi promakne, uostalom svakog puta bez izuzetka sapliće me usamljeni mačak, ali to je tako lep trenutak, neverovatan začin koji od običnog stvori izuzetno. Trenutak je vrlo kratak (po osnovnoj definiciji) ali pravo je čudo kako uspe da prestroji formaciju dnevne mizerije i umora, i sve nestane, kao što pogled na pučinu instantno obriše sve i ostavi jedno uzvišeno međustanje pune praznine. Možda bi bilo isto tako da je ovaj dom bilo gde, ali on je već dugo visoko pod nebom, čak bih rekla u nebu, i to je jedno od mojih omiljenih mesta. Lista mojih omiljenih mesta nije mala, ili jeste, ne znam, nije ni važno kolika je, ali kako sa izuzetkom jedne, sve druge godine svog života ovde živim visoko u stambenim zgradama, imala sam prilike da se zbližim sa i kultivišem svoju naklonost ka nebu. A ona je direktno vezana za naklonost prema prostoru. Ja sam mala osoba – zapreminski, fizički, a i u prenosnom smislu – i lako stanem i u tesan prostor; nasuprot tome, ne volim gužve i plašim se ravnice otkad znam za sebe, jer je isto toliko dugo uvek bilo bar jedno brdo u blizini na koje sam mogla da se naslonim i odatle osmatram svet, ili se spremim za odbranu. Ali kako nisam – ispostavilo se – nikakav uspešan ratnik, osmatranje je postala moja glavna aktivnost. I za nju mi je neophodna ta mala kriva u vidnom polju; perspektiva uzvišenja. Živim u veštačkom brdu, ili sam ja jedno malo brdo, i to nosi vrlo pozitivne efekte.

Ostala je jedna slika u glavi od pre par nedelja, koja nije imala posebno lep vidik, ali bilo je u njoj puno lepote. Bila sam u jednom kafeu u subotu popodne, a subota je postala moj omiljeni dan (do nedavno je to bio petak predveče, i još uvek se blago nadmeću oko te milosti) jer sam sebi stvorila ritual oko najordinarnije stvari na svetu u urbanim uslovima koja se zove: caffè latte. Kako je Goca jednom unazad više godina rekla kad me je upoznala – ne piješ kafu, ne pušiš, vegetarijanac… kako si ti Jasnina najbolja drugarica! – ja sam razumela bila da nas drugi ljudi vide kao zanimljive ili nezanimljive, čudake ili obične budale, ali da ništa od toga nema većeg efekta na naš individualni doživljaj života. I da je taj doživljaj jedna od osnovnih zakonitosti postojanja, koje nas bacaju između pozitivnog i negativnog, sunčanih dana i olujnih nepogoda, i naučiti navigaciju na tom okeanu je jedina zaista bitna veština. Naravno, to što sam razumela nije značilo da sam postala kapetan ove beznačajne ljuske, odnosno, jesam kapetan samo ne nužno i jako dobar. Mala stvar, zaista (ne postati kapetan svog čamca, već otkriti latte sto godina nakon ostatka sveta), i ja u njoj jako uživam: svake subote pronađem novi kafé, ili se vratim u onaj koji mi se dopao prethodnog puta, ponekad pronađem novo mesto usput dok sledim obaveze. Moja narudžbina je uvek ista: single shot of espresso and extra foam, please. Ukus i misli, vidik… svaki put drugačiji.

Te subote su za stolom pored sedeli jedan sredovečni par i njihov prijatelj i pričali su vrlo elokventno; par stolova iza mladi muškarac je glasno pokušavao navigaciju svoje karijere i uspeha i sudeći po tonu njegovog glasa – što je bilo sve što sam čula jer nije bilo neophodno slušati šta je pričao – stvari su išle vrlo dobro, a ja sam gledala kroz prozor okružena tom neinvazijom tuđih života, i setila se iznenada jedne epizodeiz vremena kad sam imala 16 godina. Jedan dečak i ja smo se takmičili u plesu (ne pamtim kojim povodom). Vežbali smo bili par puta, rock’n’roll kombinaciju, i obukli smo se bili za tu priliku – ja u haljinu na bretele od crnog tila i satena (Madona joj ne bi zamerila) koju je sašila za tu priliku naša kućna prijateljica a on u blagu verziju cool dečaka, i sve smo izveli dosta dobro, ali osvojili tek drugo mesto (od moguća tri), i pošto to nije bilo sećanje kome sam se često vraćala puno detalja sam izgubila ali ostao je bio osećaj blagog čuđenja – da smo izgubili (mislim da pobednici nisu bili naročito dobri, a verovatno ni mi), a najviše kako je neobično i neprirodno takmičiti se u nečemu što je tako prirodan deo tebe, i da mi se to nije dopalo. Mislim da sam imala osećaj sve vreme da je to najpre smešno, a biti smešna sa 16 godina nije uspešna ilustracija dobrog raspoloženja. Ne bi bilo puno bolje ni da smo pobedili. Prosto je bilo nespojivo sa mojim doživljajem plesa, ili sebe. Nakon toga se taj dečak zaljubio bio, i ja nisam bila naročito strpljiva sa njegovim stanjem (ili ponosna na sebe zbog toga) što je dalje tu sliku degradiralo i odguralo u zaborav. Kako se desilo da je vreme ispusti baš nad tim krovom i tog popodneva u moje krilo, ne znam, ali eto je, i eto i mene, sa brkovima od kafe i mleka, i daleko je najbolje bilo da sam kroz to prošla bez žurbe, jedne lepe subote. Vidi kako je to bilo lepo, zaključila sam u miru.

Zatim sam sledeće subote sedela u istom kaféu, ali sa klinkom i na spratu niže, i misli su bile puno drugačije, pa i svetlost, i pričale smo, smejale se, ostaci pene na zidovima šoljâ i kašičice odložene pored, i negde na periferiji tog lepog doživljaja razmišljala sam kako mi izmiču koordinate plovidbe i da sam uprkos ambiciji da postanem kapetan u sjajnoj uniformi samo običan mornar, i da ne znam puno ali na nekim koordinatama to je dovoljno, i to je sve. I dalje pomno osmatram – more, ulicu, ili ljude. Kasnije tog dana je raspoloženje promenilo boje, i briga i strahovi su pristigli kao umorno društvo koje se drži redovnog rasporeda poseta. Oluje kojima sam izmakla dok sam ja bila klinka nisu propustile ovo dete, i tako nas sve kiše pokriju, i svi vetrovi protresu ovaj dom visoko u nebu, i kad mi zatreba da se naslonim na jedno brdo, ponekad ga nema. I od toga ne postoji strašnija stvar. Ne volim da život osećam kao akutnu inflamaciju. Ne volim puno toga, ali razumem da su trenuci u kojima prepoznam svoj dom u nebu sigurne luke i signali koji vode ka mirnim danima. Ova beskrajna pučina neba, sâm početak praznine ka kraju svemira, sve nepojmljivo rasuto u toj tišini… – savršena ravnoteža u nemogućem.

A Study in Contrasts

I am sitting on the couch in the soft red robe
Still flushed from the exercise;
the cool slick of the shower punctured
by body heat
– I study the contrast for a moment or two
Radio is playing a tribute to Artie Shaw
the most difficult of men
I am eating raspberries from a glass bowl
Small pool of water is all that’s left
I break the surface
– it is flat and nimble – looking for
the round affirmation of the fruit
Clarinet’s masculine cry touches
somewhere beneath my throat
Suddenly the room is full of love