Dreamer

Vredelo je izaci. U „Supermarketu“ je izbacivac/prodavac karata rekao da smo dosli na pravo mesto, jer veceras je José James tu, i otvoreni su do 4 ujutro, i on je jazz senzacija… – tako veliki covek a uzbudjen kao devojcica, zakljucili smo moj friend i ja da mu u toj kombinaciji treba verovati. Nasli smo mesta, kupili pice, doneli sebi stolice i smestili se zgodno. DJ je bio sjajan i mesto ima fin oblik potkovice u tom delu, kao da grli pozornicu, ili su mozda linije prave samo sam ih ja malo iskrivila da bi stale u ovu pricu, ali svaki put kad odem tamo ja vidim potkovicu. Onda su se na pozornicu popeli muzicari koji nisu morali da budu muzicari, izgledalo je kao da su radoznalci iz publike. Smestili su se za svojim instrumentima: keyboard, bubnjevi i bas gitara. Za njima se popeo jedan momak sa New York Yankees kacketom, majicom sa likom Barack-a Obame, pantalonama koje malo vise otpozadi, i uzeo mikrofon. Nije izgledalo da mu je vise od 17-18 godina. Sve na njemu je govorilo i pevalo hip-hop. A onda je poceo da peva. Glasom koji je bar dva puta veci od njega, stilom za koji mu treba bar duplo vise godina, smekom koji verovatno ili imas ili nemas, ali pomaze ako si Sinatra, i to samo Frank of the Sinatras, pa ni to nije dovoljno, jer ovaj glas je tamniji, i mora da je na ulazu pisalo 19+ samo zbog tog baritona koji ne bi smeo da se pusta publici u tako malom prostoru jer ima opojna svojstva, i bocka po kozi, i vlazi oko ociju, i lize po vratu, i nize, i – kako je moguce, pitam se, da sreca sama odlucuje kad ce se pojaviti a kad nece, pa me uvek iznenadi, i ja zaboravim da se zahvalim.

Jazz muzicari sviraju sa drugim jazz muzicarima. Ponekad se sakupe tek tog popodneva, ili prethodne nedelje. Ne znam kako to rade a da se ne smrznu na sceni, ali valjda ne obracaju paznju na publiku vec samo jedni na druge. Sa ovim momkom koji kaze da je prvi put u Torontu nastupaju dvoje lokalnih muzicara – pijanistkinja koja je izgledala kao da mu je profesor muzickog, bubnjar koji lici na Napoleona, onog iz istoimenog filma sa dinamitom za prezime – a basista je izgleda dosao sa njim. On, basista, se poluizvalio na zavesu iza ledja, ispod koje mora da je bilo nesto cvrsto inace bi pao jos kod prve stvari, neobrijan bar nedelju dana, sa dugom cupavom kosom kao hippie iz one generacije koja ne pripada ni boomer-ima ni x-erima, i najvise emocije koju pokaze je da povremeno napuci usne. Izmedju njih, u centru, stoji ova neverovatna pojava koja je jos uvek decak, a ocito nije, i peva kao sto je Marvin Gaye recimo mogao da peva. Jer je rodjen bas za to. I decak ima potpunu kontrolu. Ali nije grub, arogantan, suvisan, smesan. Uziva, skatira, free-style-ira, peva o svemu, i uvek se vrati ljubavi. „Dreamer“ se zove njegov prvi album. I tako ga zovu oni iz publike koji ga poznaju od ranije. Pristaje mu. Prekrasan je. Prekrasan je. Prekrasan je.

http://www.myspace.com/josejamesquartet

http://josejamesmusic.com/index.htm

 

5 thoughts on “Dreamer

  1. stvarno dobar glas, tako prijatan…pomislih kao sto si i rekla, hip-hop , koji bas i ne volim…ali ovo je jazz…zanimljiva muzika

  2. Drago mi je da ti se svidja, iskro! I can’t get enough. Na myspace linku ima jedna stvar ‘Equinox’. To je John Coltrane stvar, i ja ne mogu da je se naslusam.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s