Business as Usual

Osvrt na jednu temu na blogu b92 od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra – who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena – da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti – vrstan je poznavalac zenske prirode – i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Kao mamu 12-godisnje devojcice presrecu me price koje ona donosi iz skole vec nekoliko godina i zbog kojih vristim i van rupa.

 Recimo, vec u prvom razredu (sto je ovde jedva 6 godina) se cesto culo medju devojcicama ‘you are fat’.

 Par njenih drugarica su izuzetno mrsave. Ja sam ih imala u kuci i videla da jedu bukvalno tri rezanca spageta. Okay, rezonovala sam, neka deca su bas izbirljiva. Uskoro zatim sam saznala da to nije zato sto ne vole moje spagete. Brinu da se ne ugoje. One su na dijeti. Obe devojcice dolaze iz vrlo obrazovanih cak bogatih kuca, stabilnih, roditelji deluju posveceno do linije razmazenosti i male ne pate od nedostatka samopouzdanja u komunikaciji niti im fali ambicija.  

Jedna druga devojcica svoju majku zove ‘fat cow’. Majka je krupna visoka zena a devojcica je mrsava, i cupa sa svoje podlaktice dlacice jer misli da je dlakava.  

Jedna ima problema sa spavanjem. I kaze da nekad ustane i uzme gutljaj alkohola (ili dva) da je opusti. Najverovatnije je prosto gladna. I tacno, tesko je zaspati kad si gladna. Dobar deo dece po Africi i Aziji ima slican problem.

Prosle godine je jedna prica u skoli bila veliki uspeh: devojcicu u 8. razredu (13 ili 14 godina, neke napune 14 tek u prvom srednje) je presreo neki tip i dao joj svoju poslovnu karticu – call me, I am a model scout. Klinke su sve bile izuzetno impresionirane. Moja prva reakcija je bila da ga treba uhapsiti. Ali, mama, zar bi ti zaustavila uspon buduceg supermodela? Pa one najuspesnije su u rangu nacionalnih heroja!  

Pre neki dan, kupujemo patike i posmatramo jednu malecnu od 5-6 godina koja je dosla s tatom: ne te, kaze tati, ljubicasta je boja ove sezone.

Sva ova deca su lepo vaspitana (kad ne zovu majke debelim kravama), umeju da vode fine razgovore sa odraslima i veselo se druze jedne sa drugima. Ako se vec prica o modelima – mogle bi, svaka od njih, da budu model za kampanju na temu koliko je ovo drustvo idealno za podizanje pametnih, samosvesnih devojcica.   I to nije netacno. Roditelji, narocito mame, se nevidjeno trude da ih podignu i od njih stvore neprobojne nepobedive zasticene pancirnim oklopima buduce zene jer znaju sta ih ceka: niza plata, tapsanje po dupetu, makaze za secenje ambicija, pornografija, anoreksija, bulimija, materinstvo, prekratki dani, stakleni plafon i staklena cipelica, reklame za kosu, zube, oci, obraze, i obrve, trepavice, usne neizbezno, vrat, grudi, struk, stomak, o dupetu smo vec pricali, noge – ah! noge, stopala, nokte, a stikle imaju svoj zaseban departman…i sve ono sto je njeno ce biti ili preveliko ili premalo, tako ce joj govoriti sa svih strana. Sa svih strana. A tek kad se zaljube…

Pre ili kasnije, mame na svojoj katedri protivofanzive uoce da ih niko ne slusa. Zacute, razmisle i prestroje se. Ako tako stoje stvari, onda cemo drugacije, kazu sebi. Iz svih oruzja iskljucivo p(lj)uca da su naj-naj-najlepse i naj-naj-najbolje, prati se porast nogu redovnije od stock marketa (duzina izmerena odmah po rodjenju je informacija koja ponosno kruzi medju familijom), i otvaraju novcanik da 1. pokazu koliko je debeo, bez dna – zapamti, trazis jedan iskljucivo takav; i 2. kupe sve sto je neophodno za rejting i poziciju u prvim redovima.  Mame koje su to radile od pocetka su daleko ispred njih – kakve su one propaliteti od mama bile do sada!

Medju ovom generacijom devojcica jedan broj ce u nekom trenutku zagaziti u anoreksiju/bulimiju ako je po statistikama, ali vecina ce ostati na granici. Umesto dijagnoze dobice celozivotne neuroze. Cenu ce placati i one same i svi oko njih. Forsirana infantilnost, kupovina cipela od $500 ili $1,000, gde ce se trosak nadoknaditi tako sto ce manje jesti – ionako su na dijeti 20 godina – dugovi, bankrotstvo, terapije, permanentna glad…  Kad nastupi smena generacija, one ce popuniti vecinu uloga i pozicija namenjenih zenama i odande siriti svoja iskustva i svoj uticaj. Svoje devojcice ce podizati jedino kako umeju (videti primere iznad).

Sto se tice samih manekenki – devojcice u pubertetu koje izdzikljaju na preko 1.70m ce najcesce biti mrsave, kao i decaci, jer organizam brzo raste. One ne moraju da gladuju da bi postigle mrsavost. Kad rast uspori i stane, zavisno od zivotnog stila i metabolizma, taj ram ce se polako popuniti – uobliciti. Ili bi trebao.  

Ove devojcice su idealne za potrebe modne industrije iz vise razloga. Nije im toliko tesko da odrze nisku tezinu; jako su mlade i povodljive – a legalno je koristiti ih; uprkos izuzetnoj mrsavosti njihova lica ne izgledaju iznurena; mnoge medju njima su ili androgine ili asociraju na Lolitu, ili i jedno i drugo, sto je sve vrlo trazeno.

Zar je i ovo pitanje ponude i potraznje? Naravno, sve je pitanje ponude i potraznje.   

I tako dalje. Business as usual.

Visokoprofitna industrija sa visokoprofitnom profesijom kao manekenstvo ima neverovatan appeal. Sex appeal, bilo bi pravilno reci. Nisu klinke seksi vec obozavanje, pare i prestiz. Protiv te kombinacije – neodoljive za verovatno 99% populacije – ne postoji nacin uspesne borbe. Ili prevencije. Koruptivna moc medija je, i kad se o njoj najgore govori, potpuno potcenjena. U menadzmentu medijske korporacije ne mora da postoji nikakva zavera, ili izrazena mizoginija, dovoljno je samo postovati prvo pravilo biznisa: the paying customer is king.    

To sto ce vrlo mali broj modnih poduhvata doseci nivo globalnih brendova kao sto ce i mali broj devojcica postati vrtoglavo placene supermanekenke nece spreciti mnoge hiljade da pokusavaju, kroje, siju, smrzavaju se na lokalnim pistama ili u izlozima, gladuju pred nastup jer su im rekli da je haljina malo tesna na kukovima i to nije look koji dizajner zeli. When a tree falls in the forest does anybody hear? Mora da se zezate – kome treba jedno drvo? Kad se cela suma posece pedeset industrija zadovoljno trlja ruke.

Jedan sasvim pristojan broj ce imati sasvim pristojnu zaradu (i bez naslovnih strana Voga) – od sitne decice koja poziraju za razlicite kataloge do sada vec sredovecnih modela koje poziraju za magazine 50+ ako ne sire – ovo je vizuelno doba. Da li je posao lak ili nije je nebitno – on vazi za easy money.

To sto neke od njih obole, navuku se na droge ili tragicno okoncaju – to se zove kolateralna steta. I to nikome nije bila namera. Nisu imale srece, to je sve. Vrlo cesta pojava u ljudskim poduhvatima. I Zlatne Groznice su uzimale svoj danak, pa i danas krvavo kostaju dijamanti, smaragdi i ostale sjajne kamencuge. Hell, cokolada je postala valuta za lokalne siledzije. A ljudsko meso ima dugu istoriju kao roba. Ovo danas je samo malo ispoliran vid Zlatne Groznice. Izmedju gramzivih/neuroticnih roditelja i povodljive dece sa jedne strane, i svih onih koji su na drugoj – korporacije, izdavastvo, fotografi, make-up artists, frizeri, krojaci svih vrsta, publicisti, i nebrojeni drugi (medju njima bar pola zaposlenih su zene) – modna industrija je veritabilni rudnik zlata (i izvor bazicnih prihoda) za jako veliki broj ljudi. I legalna je pa tako i drzave profitiraju.

 Nije ni usamljena. Izmedju samo kozmeticke industrije i modne industrije, to je veliki broj milijardi dolara u pitanju, i stotine hiljada zaposlenih, a pokriva polovinu stanovnistva od 5 do 95 godina prakticno. Svi oni ce profitirati kad jedna devojcica od 7, 8, 9 godina pocne da se oseca ruznom, ili debelom, ili nedovoljno seksi. Da, one u tom dobu vec sve znaju o ‘seksi’. Modna industrija, magazini, TV serijali, filmovi… svima je stalo da nauce jer – deca su trziste. Na njima se najjasnije vidi tajna veza: trziste = zrtva. Cak i da ne gledaju TV, ili im roditelji pokriju oci kad prolaze kraj novinskog standa, dovoljno je proci ulicom – sve se vidi golim okom. Sklonista od kise i vremena na autobuskim stanicama nose reklame: na jednoj strani devojcurak od najvise 17 godina polugola reklamira ekskluzivne muske satove sa napucenim usnama, a na drugoj elitna privatna skola za devojcice pokazuje neki jad i cemer u Africi uz slogan koji poziva roditelje da upisu svoju cerku kod njih jer – the world needs her. Kako su samo u pravu.

Sta uraditi? Legalno komplikovane drzave Zapada su nemocne. Sat vremena nakon sto recimo Spanija donese zakon protiv mrsavosti/mladosti modela zatrpace ih najskuplji advokati iz najjacih firmi po svim mogucim osnovama, a istovremeno ce sve druge nacionalne ekonomije trljati ruke vrlo, vrlo zadovoljno. Da svi zabrane, pet minuta kasnije ce krenuti black market u nekom vidu.

Jedini motivator promene je ozbiljan gubitak profita za velike igrace. Ako bi, na primer, jedno pet miliona zena pokrenulo class action suit protiv najvecih modnih kuca, i uspele da nadju dovoljno sposobne i agilne advokate za tako sta (oni najskuplji su vec bukirani) – to bi mozda imalo nekog efekta. Ali bi predugo trajalo.

Ima i elegantnijih resenja. Na primer, privatni poziv Carl Lagerfeldu od strane trenutne ruling queen of high society koja kaze: „Caaarl, daaarling, dosta je bilo ove sharade. Ja drzim u ruci dokument koji kaze da ce svaaaka morati da daa 10 miliona dolara u dobrotvorne svrhe i potpisan je od strane mojih pet stotina naaajboljih i naaajbogatijih drugarica ako budu kupile od tebe i jednu jedinu krpu ponovo – one, i njihove naslednice i udaaavace do petog kolena – sve dok ne prestanes da punis piste anoreksicnim klinkama koje su mladje od moje unuke. That is sooo passe. Ta-ta!“   

Voila! Ostaje samo problem trgovine decom i mladim zenama. I pay equality, naravno. I child labour.

Terapija za bluz

Budite dobri sa svojim navikama, ne znate koliko vas kostaju. Na primer, bluz – pitanje navike. Navike organizma, navike ponasanja… Bluz ima svoju artisticku komponentu (nije neophodna) i dovoljnu versitilnost te biohemijsku podlogu da moze da prevari i najbolje u ubedjenju da je u pitanju maratonska partija saha sa daleko superiornijim protivnikom, pa ako nisi dobra ili ne mozes da pobedis mozes o njemu bar da pevas, ali je cinjenica da je on ipak samo losa navika. Ako je nekome bolje od toga moze da se kaze i da je posledica losih navika i losih izbora. Ne bi me iznenadilo da ima onih koji ga se ne bi odrekli nizasta – ima ljudi svakakvih, neretko ozbiljno patoloski ogrezlih – ali bluz ume da dosadi. Moze da bude i gore, na primer kad se bluz sagleda u neromantizovanoj verziji.

Jedan od mojih redovnih bluzeva je post-vacation blues. Nije tu u pitanju povratak iz idilicnog okruzenja u ovaj grad. Ovaj grad je cist, funkcionise verovatno bolje od vecine gradova, ima puno zelenila i fine arhitekture a nije ni dosadan. Ima nekog udela u tome i obican umor, sigurno. To dolazi od samog putovanja, ali bi takav bluz trajao krace. Glavni razlog za bluz je sto ja sa svakog putovanja donesem novu odluku da promenim svoj zivot. To ne znaci da je moj zivot los. Ali ono sto je lose, i postaje sve gore, su moji mehanizmi nosenja sa onim delovima zivota koji nisu dobri. Tj. ne idu po mome.  Ovo moze da zvuci kao da sam ja razmazena manja ili veca klinka. Ako tako zvuci, to onda znaci da citalac ne zna mnogo o zivotu, ili se nije susreo sa jednim vec neko duze vreme. Tj. mrtav je.

Ako su mehanizmi ikada bili neophodni za nesto – to bi bilo to. Nosenje sa tokom stvari, zivota, ljudi, koji ne slede nas plan, ideju, motive. Moze da se tu pomene socijalizacija, civilizacija, pa ni kanalizacija nije losa ali ona je vec konkretan primer dok su ove prve dve samo opste tracenje slova, medjutim ja nemam daha ni podloge za generalizacije. Moj primer je meni vise nego dovoljan a cesto i previse.

Nosenje sa tokom stvari, zivota, ljudi koji ne slede… – je pitanje kontrole. Ne nad drugim ljudima niti svetom, vec nad onim pojavama (u koje spadaju ljudi i svet) koje uticu na nas, tj. mene. Pitanje kontrole nad svojim zivotom je fundamentalno politicko pitanje, a i filozofsko, o mentalnom i fizickom zdravlju da ne pocinjem. Meni je stiglo u obliku feminizma dok sam bila klinka, bas tako negde uzrasta moje klinke sada. Tada je moja mama rekla vrlo jednostavno i precizno: moras da zavrsis skolu i budes ekonomski nezavisna, jer to je jedini nacin da imas kontrolu nad svojim zivotom – i ja sam shvatila vise instinktivno nego inteligentno da je ovo najvaznija lekcija mog zivota. U periodu dok sam isla za tim ciljem, sve je funkcionisalo manje-vise pristojno, ako se zanemare emotivne traume i tragedije, i imala sam kontrolu. Kad sam stigla na cilj tj. kad sam trebala da uberem plodove svog truda, stvari su pocele da poprimaju jako drugaciji oblik.  

Ekonomska u ekonomskoj nezavisnosti se pojavila kao pridev sklon velikim oscilacijama i promenama. Na primer, shvatila sam da nista ne znam o ekonomiji, imenici koja gura pomenuti pridev. Znala sam ponesto o kapitalizmu, socijalizmu pa uredjenjima koja su bila na snazi pre toga, ali to nije ekonomija. Okolnosti su isto postale bitan faktor, na koji nisam racunala. Naime, mislila sam da ce se slicica sloziti vrlo lako, i lepo kad joj ja obezbedim sve dobre i probrane elemente. Ocito, tada jos nisam razumela konceptualnu umetnost. A ni modernu – uopste, razumevanje umetnosti je ostala prilicna misterija. Nisam racunala ni na ekstremne situacije, kao sto su emotivne veze i materinstvo. Okay Ivana, rekla sam bila sebi tada, ako ne razumes, to te nece zaustaviti – naucices pa ces razumeti. I tako sam se vratila onome u cemu sam dobra – ucenju.

Jos uvek ucim. U tom visegodisnjem procesu postojala je uzlazna kriva – dok sam ucila sa nadom da cu nauceno uspesno primeniti – i silazna – tokom koje sam (iz)gubila nadu.

U uslovima mog perenijalnog bluza, vratile smo se kuci koja je ostala u istom stanju kao kad smo krenule na put. To je znacilo kutije na sve strane, nezavrseni poslovi ostavljeni u zurbi, milion stvari koje nemaju svoje mesto pa stoje raseljene gde su se zatekle, decija soba u koju se ulazi sa kacigom na glavi, moja soba u kojoj se vec na dovratku okrecem na peti…’kao da je pala bomba’ obicno kazu za takve pejsaze. Yeah, but it didn’t kill the sheriff.

Kad pomenem sa izvesnom dozom humora da mi je zivotni san da imam spremacicu, humor je tu samo da bi me podrzao da ne zaplacem a ne da bi se sagovornici ljubazno nasmesili – da, da, ko ne bi voleo jednu. Ali ja bih i sekretaricu. Treba samo pogledati papire na mom stolu.  I spremacica i sekretarica su mi potrebne. Obicno kazu da treba samo nauciti – spremanje, organizaciju, samopouzdanje… Ucenje je savladavanje manje ili vise kompleksne vestine. Ni pranje vesa ni sredjivanje kuce pa ni organizacija radnog stola ne spadaju u kompleksne vestine. Ljudi koji to ne rade dobro imaju drugih problema. A samopouzdanje uopste i nije vestina.

Prvu nedelju po povratku provedem u rasciscavanju loma i pripremi terena za bluz. On obicno krene u drugoj nedelji.

Perspektiva je sve, to sam naucila iz umetnosti; perspektiva na sopstveni zivot tokom putovanja je jako drugacija od one kad se zivot gleda izbliza. Svetlost je drugacija. Putovanja su ostvarenje uspesnog planiranja (ona koje ne idu po planu se obicno zovu ’nocna mora’). I na stranom terenu, u novim uslovima, kontrola nad svojim zivotom tokom putovanja je iznenadjujuce visoka. Prostor ostavljen za iznenadjenja se zove ’avantura’ i obicno izgleda lepo na fotografijama. I avantura je uplanirana. Svakodnevni zivot, iako svakodnevan tj.r edovan tj. poznat, je daleko tezi za planiranje i kontrolu. On je prvenstveno okovan navikama. Od dobrih do losih, navike su podelile teren – moj zivot, tvoj, svaciji – i one drze kontrolu. Ne postoji teza stvar na svetu od menjanja zivota. Odnosno, postoji – kad ga neko drugi promeni za tebe, i napravi gorim. I takav se brzo naseli navikama.

Ovo nije buna protiv navika. Kao analiza situacije u kojoj je davno izgubljen smisao, cilj je u pronalazenju smisla. Naime, navike bi trebale da sluze meni a ne ja njima. Nisu navike ni invazija iz outer space-a. Vecina (onih losih) se javila kao reakcija na nevesto zakrpljene neuspehe. Vecina neuspeha je bazirana na osnovnim promasajima pojedinca tj. mene. Osnovni promasaji pocnu da se javljaju vec u osnovnoj skoli. Skola sluzi mnogo cemu – vazna drustvena institucija – ali posto se svi boje da ona ne postane oruzje indotkrinacije, ona ne indoktrinira, i to joj je veliki minus. (Kad indoktrinira, uvek je to pogresna indoktrinacija). Decu treba uciti ekonomiji i umetnosti, kao i o efektu okolnosti i prevazilazenju prepreka, ali ih prvenstveno treba iskoristiti u eskperimentima. Ne kazem da se to vec ne radi i da se na deci ne eksperimentise sa politickim ciljevima, marketinskim kampanjama i nacionalizmom, ali to su sve oruzja omasovljavanja istog problema (koji ja vec imam).  Eksperimenti o kojima govorim imaju za cilj da otkriju za sta su ta deca nadarena i gde se kriju njihovi afiniteti. Usmeravanje takve vrste nije pitanje izbora –sigurno ne roditelja, njima nikako ne treba dati da biraju, ni drzave, niti crkve – niti se ostavljaju trendovima u ekonomiji i kretanjima na trzistu. Sama deca najcesce nisu svesna svog potencijala i kako pokazuje visehiljadugodisnja istorija, baciti ih u drustvo gde ce ih pregaziti ekonomska (ne)zavisnost i okolnosti kao svojevrstan oblik savage art-a nije nacin da se potencijal iskoristi, vec da se deca iskoriste.  Na primer: klinac sposoban za mid-mamangement ce biti odlican mid-menager, sto nije nimalo lako i cak je jako tesko svakome ko za to nema smisla ali svejedno gura usled hijerarhijskog sistema. Screw hierarchy, je poenta. Sposobnost daje rezultate, hijerarhija ih lazira.

Nazad na osnovne promasaje – pa, njih ne bi bilo kad bi pojedinac sledio od pocetka ono sto mu lezi. To u startu znaci uspeh. Uspeh u startu je najbolji moguci start.

Ne znam da li neko vodi istrazivanja te vrste (a da ljudi ne lazu kod testiranja) koliko ljudi je zadovoljno svojim zivotom/profesijom i zadovoljstvo nije komparacija i.e. ’moglo bi da bude i gore, ili bolje’. Kako se uopste doslo do toga da je zadovoljstvo postalo komparacija? Srela sam nebrojeno ljudi koji, recimo, u svojim 30-im, 40-im upisuju razne ’alternativne’ skole koje se uvek bave nekom terapijom. Oni bi, naime, voleli da pomazu drugima, da ih lece od nezadovoljstva, bolesti, loseg zivota, i u procesu izlece i sebe. Neki do toga dodju nakon nervnih slomova, neki pre. Za pravog terapeuta treba zavrsiti medicinu, koja je i skupa i dugotrajna i oni, vrlo moguce, uopste nisu za to. Terapeut kome treba terapija? Hm. Obavezno su pre toga radili u ’sistemu’, ili ’korporaciji’ kako se sistem zove ovih dana. Kad ljudi popunjavaju sistem, onda su te alternativne terapije masovna pojava. (Za redovne terapije je potrebna dijagnoza a koja bi ovde dijagnoza bila primenljiva – can’t do it anymore?) Kad je sistem oblikovan oko toga sta ljudima treba, onda ima mesta i za kompleksan sistem i za ljude. Od onih gore-pomenutih terapeuta retko ko je stvarno dobar i tako alternativan (alternativa obicno ulazi u igru kad nista drugo ne valja – oh, dear).  Osim toga oni neprekidno pricaju o tome da su ’konacno nasli sebe’. Ako treba ici na terapiju (ili je davati drugima) da bi se neko pronasao, mozda nije na odmet probati prvo google maps i google earth?

Ja ne nameravam da postajem terapeut nikom drugom, bavim se iskljucivo sobom, ali setila sam se jutros kratke liste mojih ’alternativnih’ profesija. Njih su mi naime propisali drugi, ne kao terapiju vec su preporucivali da bih za njih bila dobra, a bazirano na onome sto su oni videli. Lista ima svega tri profesije, i preporuke su dosle sasvim nezavisno i spontano. Ja se nijednom od tih profesija ne bavim. Kolika je verovatnoca da su ti ljudi bili u pravu? Nista manja od verovatnoce da cu i ja na kraju zavrsiti u nekoj alternativi. To se ponekad ovih dana zove i ’niche marketing’ ali to je tek bullshit.

Ono sto mi oduzima najvise vremena je smisljanje kako da promenim svoj zivot, navike, bluz, ocistim kucu, uhvatim kontrolu nad svojim zivotom kad sledeci put bude ovuda prolazila, nabavim spremacicu i sekretaricu, materinstvo me tek salje u spazmodicne napade inspiracije… Moja profesija je menjanje mog zivota, i ja sam u tome losa. Therapy, anyone?

Pitanje izbora

Jutro je bilo kao savrseno sklopljen mozaik. Svetlost punog intenziteta, nepomucena zagadjenjem, sazima celokupnu magiju kasnog leta u sebi. Temperatura se vratila u sigurnu umerenu zonu kad se ljudi pokrivaju. Kazu da je sinoc bio prvi mraz, i vazduh je svez. Raskosno zelenilo drveca i bilja pokriva sve. Moja cula registruju parametre i njihov performans na putu da pokupim klinku od drugarice i potom je odvedem na cas francuskog. Kuca u kojoj zivi porodica je na nekoliko koraka od jevrejskog hrama koji je impresivno monolitna zgrada strogih zidova i delikatnog imena: sveti cvet. Na srpskom je konstrukcija malo nezgrapna, ali ime ne ide uz zgradu na bilo kom jeziku i neophodno je zamisliti veliku ljubav prema Bogu. Ovog jutra to je sasvim moguce. Ispred zgrade uvek stoje dvojica muskaraca iz osiguranja. Ne znam da li je bilo napada i pretnji na hram, ili su oni tu iz predostroznosti. To je tuzna slika. Osim sto njihovo prisustvo podseca na istoriju, sadasnjost i verovatnu buducnost, simpaticno je sto su uvek tamnoputi. Simpaticno u smislu koji je vrlo lako rastaviti na sastavne delove i onda ih baciti – nekorisno sve u svemu. Ali ovog jutra, sto je subota ujutro, reke ljudi se slivaju prema hramu. Deo njih ceka da udju unutra a puno ih nastavlja nize niz ulicu Bathurst. Mozda je tamo jos neki hram, blizi se i Yom Kippur a sigurno ima i drugih razloga za slavlje. Pokupila sam klinku, cekamo autobus, i gledamo ljude koji kraj nas prolaze.

Mladi judi sa starim ljudima, stari ljudi sa starim ljudima, i mladi sa mladim. Isecci konverzacija se cuju u prolazu. Mladji bracni parovi bez dece, malo stariji sa jednim detetom, pa jos stariji sa dvoje ili troje dece. Zene su uvek vitke i lepe. Muskarci u crnim odelima drze svoje zene pod rukom. Jedan tata hoda sa minijaturnom devojcicom i da bi dohvatila tatinu ruku ona se istegla i iskrivila pa tako balansira i skoro visi na ruci, ali svejedno sama hoda po dugackoj ulici, naspram svetlosti koja ih crta kao jedan vecni motiv koji gledamo i klinka i ja zanesene prizorom. Niz ulicu se slivaju reke automobila, zakrcena je prakticno iako je neradni dan, ali svi strpljivo prolaze. Od autobusa ni traga, kasnimo ali je tesko otici odatle sa tako fascinantom povorkom ljudi koja iznad svega ima smisla. Mozda ih je sve izvelo napolje to jutro. Bila sam tu ranije subotom ujutro ali nikada nisam videla tako nesto. Otisle smo na cas drugim putem. Na putu kuci razmisljala sam o razlicitim varijantama da provedem dan, jer ovakav dan se ne javlja cesto i sve vise je licio na gomilu para koje mi je neko tutnuo u ruke – evo, casti se necim lepim.

Dan sam potrosila gledajuci u njega kroz prozor. Bacala pogled na sat redovno, pravila planove i menjala ih, sa zadovoljstvom belezila da dan odmice sporo, sto znaci da nema izgovora a ima vremena, da bi se dan kao i svaki drugi zavrsio, zavio u mrak, i sunce otislo ka Aziji.

Ne pamtim kad sam osecala ovoliku krivicu poslednji put. Ne prema sebi, vec prema ovom 19. septembru 2009. godine koji ce uci u anale kao jedan od najlepsih dana ikada vidjenih, savrsena umetnost od dana sklopljena u radionici posebne vrste – i ljudi koji sve imaju ne mogu da se pohvale posedovanjem ovakvog jednog dana, jer to nije pitanje posedovanja vec on dodje kao dar – i koji sam ja odbacila kao da ne znam sta je lepota, i jos gore – ne umem da je cenim. Ako bi se postavilo pitanje izbora u zivotu – vazno pitanje kod definicija jedinke – od razlicitih izbora koje je svako sakupio na vecu ili manju gomilu pred sobom tokom svojih zivota, meni ostaje da gledam u najveci: kako sam dosla do ovoga?

Svrha odlaska

Srela sam Bobana posle 15 godina. Ima sedih u kosi i u bradi, linije na licu asociraju na kanjone. Nije bio lep tada, a sada nije vazno.  Cula sam mu prvo glas – nije se promenio. Trebalo bi povremeno pricati sa ljudima kroz zatvorena vrata. Ili slusati zatvorenih ociju. 
Tih godina mu je trebala usluga – ja nisam htela da mu ucinim. Snasao se negde drugo.

Srela sam Gorana posle 5 godina. Njemu nije trebala usluga tada – meni jeste. Ucinio mi je. Ili mislim da jeste.

Srela sam Gocu posle tri meseca. Setila se maceta koje mi je donela bila jednom davno. Ostavila je otvorenu torbu na podu, i mace je izaslo samo, drhtavo i nesigurno. Zamjaukalo je uplaseno, proslo dnevnom sobom, zamaklo u kuhinju i sakrilo se iza frizidera. Setila se zato sto oni sada imaju jednog razmazenog macka i svi ga vole.

Srela sam i Vesnu, posle tri godine, mozda i deset. Ona nije bila lepa tada, ali sada izgleda dobro. Nesto je mucilo tih dana sto je sada proslo.

Bilo mi je drago da ih vidim, ali ne i da oni vide mene. Ljudi koji ovde dolaze retko razumeju svrhu odlaska. Oni sami se cesto vracaju, mozda zbog toga. Ne i ja.

Tri fantasticna semena lavande

Razmisljam o sopstvenoj kreativnosti i kako je to jedna od strana mog intelekta koje nisu tako lose prosle u okolnostima jednog zivota, dugog toplog shit-a i slicnim medijima. Znam da se kreativnost smatra za nesto posebno, i ne bih o tome. Ja je ne smatram ni posebnom ni opstom. Prosto, kao sto imas dve ruke, ako si srecan, i dve noge pa usta, nos i oci, ako si vrlo srecan, imas nekad i kreativnost, koja je vise pitanje igrarije, i za nju ne treba biti srecan. Ima kreativnosti svakakvih – neko je dobar sa rukama, neko sa nogama, neko i sa rukama i sa nogama, a neko ima i dobro oko, pa uvo… – kreativnost ume da uposli, sto joj je najveca prednost. Cak bi se moglo reci da je jos uvek nedovoljno istrazeni lek protiv lenjosti, koja je jedna od najgorih ljudskih boljki, a neistrazena je zato sto se ne moze staviti u pilulu i prodati, iako su jedno vreme mislili sa psihodelicnim supstancama da su naisli na pravu stvar i kako ce svi postati genijalni umetnici, ali bojim se da je to bilo, kao i mnogo toga danas, bar u ovom delu sveta, usled fundamentalnog nepoznavanja osnovne nauke od strane siroke javnosti. Blage veze nemaju o osnovnim postavkama sveta, i tako veruju u vrata percepcije i druge demencije, samo malo drugacije upakovane. Naravno, vrlo je moguce da bas u ovom trenutku dok ovo pisem, neko je negde smislio i sada strpljivo ceka patent pre nego sto izbaci na trziste kao iz daljinskog topa pilulu koja ce na svakih 6 sati golicati kognitivne i kreativne kriske mozga pa cemo tako svi biti genijalci. Sa nekoliko decenija zakasnjenja, ali vredelo je cekati i sve ove milenijume.
Pitam se samo ko ce nam prati carape kad do toga dodje, ili bar cena pilulama dovoljno padne da svi mogu da ih uzimaju uz obrok. Ali bi pre toga svi trebali da imaju dovoljno za obrok, zar ne? Ne, ne, nisam htela o tome.

Ja nisam genijalna ni u cemu; iako volim pridev ‘fantasticna’ on nije primenjiv na mene, sto me ne sprecava da ga koristim, u cemu je i jedino uzivanje iza toga prideva, ali postoji nesto u cemu sam dobra, i ja u tome nalazim veliko zadovoljstvo. Ja sam, naime, osoba od ideja.

Ne pamtim kad je krenulo, nije ni vazno, meni je jedino bitno da ne prestaju. Nedavno sam shvatila koji je mehanizam odgovoran za moje ideje, i nakon sto sam malo otplakala, malo se ismejala, laknulo mi je – ne moram da brinem, nece nikad presusiti. To se zove ‘brain fart’. Kad nakon silnih potresa, kataklizmi, uspona pa padova koje mi donose moje neuroze (od kojih jedan deo dodje ovde u obliku proze) naidje period tisine, meni iz mozga, kao evakuirani jadnici neke provincije pod naletom uragana, pocnu da naviru ideje. To ume da bude neverovatno intenzivno – prava orgija ideja. I bukvalno. Opiju me takvom silinom, ponesu, uzdignu na visoke vrhove Euforije a masina u glavi prvo prede, pa zabrekti punim kapacitetom, pa se usijaju metalni delovi a oni mekani otope od miline, i neuroni mahnito salju podatke jedni drugima, kalkulacije, seme, prezentacije, diplome/zahvalnice koje ce mi stizati sa svih strana, razrade se svi detalji, ispeglaju prepreke, napravi i biznis plan, i da mi je u tom tenutku okupljen neki krug finansijera, razbila bi ih i zapalila nastupom koji nikada nisu videli do tada, i neizbezno posaljem sebi i holografske slike buducnosti – jer uvek stignem do savrsene buducnosti – pre nego sto sistem pregori. I ja padnem mrtva umorna u san, ili stupor. Proces obicno traje izmedju sat do vise sati, nekad i nekoliko dana, sa sve manjim intenzitetom kako vreme prolazi, naravno – nije neiscrpna zaliha opijata tj. ideja cak i u zapaljivom mozgu kao moj.

Zanimljiv deo tek sledi: te ideje nikad nisu lose. Kad se buka stisa, prasina slegne, i ja se malo oporavim, naidje jedan period refleksije i lamentiranja, takoreci melanholicno post-dionizijsko svodjenje racuna i placanje stete, u kome posmatram te svoje ideje – lekovite otpatke otrovnog uvrnutog bioloskog procesa, i zamislim se dobro nad cinjenicom kako je svet jedno neverovatno tracenje resursa. Nije to dobra stvar, zamisliti se tako nad necim sto je prosto guranje prsta kroz talas u moru i filozofiranje o vecnosti jer ti ne preostaje nista drugo a rano je za umiranje, ali meni ipak bude zao. Pa kad bih bila stabljika lavande, neko bi se govece ocesalo o mene, da mu malo zamirise, prodje mu glavobolja ili ga ne muce buve toliko, a kao ljudsko bice ja mogu da:
1. verujem u Boga
2. verujem u sebe
3. verujem da cu se ponovo roditi i da cu u tom zivotu da

1. verujem u Boga
2. verujem u sebe
3. verujem da cu se ponovo…

Da su moje ideje kao samo jedno seme lavande, onda mi ne bi bilo toliko zao. Da su kao dva semena, to bi bilo jos bolje. A kao tri… – eh, da sam tri semena lavande.

Lula i ja

Sreda usred nedelje, života i dugog toplog leta. Ljudi u ovom gradu previše rade, piju, gledaju TV, dosađuju se, zameraju jedni drugima. Kao i svi gradovi, predstavlja kontradikciju same sebe. Kao što i sve što ljudi stvore predstavlja uvek kontradikciju u njima samima. Poriv da ispruže ruku i dodirnu nekog oni najčešće završe uvrtanjem tuđe ruke, čupanjem kragne na kaputu, grčenjem prstiju od stezanja i utezanja, zatezanja, grabeži.

Sedim na visokoj stolici, za okruglim stočićem, srčem kroz cevčicu mešavinu leda, ruma, kokosa i još nečega, i posmatram ljude oko sebe. Ima ih jedva deset-petnaest, već sam ih sve pregledala i ispitala između treptaja, i to više puta. Besna sam na njih, besna sam i na sebe, ali tu već ima razloga. Na primer, što sam došla.

Moja strast za kockanjem sa satima u jednom danu neće izaći na dobro, i druga generacija ružičastih sandala me pomalo žulja. Animirani muškarac, pet stolova od mene, jede, ustaje, prošeta okolo, spušta se nazad, vrti na stolici, gleda oko sebe. Smeši se kao riba sa debelim usnama iz DreamWorks produkcije i provlači prste kroz kosu svakih dvanaest sekundi. Brojala sam. Prvo provuče četiri prsta, pa ih raširi još više i onda rastrese plavu tanku kosu. Sve to primećujem gledanjem iz ugla, da mi ne uhvati pogled i priđe bliže sa tim vlažnim usnama. Pola sata kasnije sedi za stolom tik ispred mene. Sada ga posmatram otvoreno, nema ničeg drugog. Oh, Lula, šta ja radim ovde?

Smeši se u mom pravcu malo manjom frekvencijom od rastresanja kose. Po pokretima bi se reklo da je sklon svom polu, ali možda je zbunjen po pitanju seksa. Tom pojavom se niko ne bavi ozbiljno, nema u tome para. Visok je, vitak, i nezgrapan kao iščašena životinja. Dugačka majica bez rukava pokazuje previše kože – to stoji dobro jedino Brando-esque tipovima koje je Priroda vajala dobro raspoložena. Kreće se kao da mora i ne ide mu najbolje. Jedna je stvar kad ribe u filmovima za decu i odrasle pričaju sa mešovitim američkim naglascima, ali izaći na suvo je odseći granu evolucije na kojoj sediš, tj. isušiti baru u kojoj plivaš, tj. obična glupost kao… kao i sve ovo. Nikoga još nema na sceni, ja sam pogledala na sat hiljadu i jedan put i sreda se ne miče. Šta ako je ovo poslednja sreda na Zemlji? Šaram nezadovoljnim očima po crvenim zidovima, crvenim kineskim lampionima i u rukama obrćem čašu. Volim graciozne muškarce. Imam jednog na umu. Poslednja misao u poslednjoj sredi na svetu? Kakva patetika. Šta će pre ubiti svet – odurni brak gluposti i pohlepe, ili će pokleknuti od overprodukcije patetike? Ima nade za moj tim.

Odjednom sa moje desne strane dopre glas: „This is a great place, don’t you think so?“ Oh, Lula, ispustila sam ga na trenutak i eto šta je uradio! Gledam ga izbliza, nije ružan, ni neopran, i gađenje koje izaziva u meni je osvežavajuće, kao Schweppes sa kininom. Možda ću večeras počiniti savršeno opravdan zločin, jer stari kanon lepo kaže: ribama nije mesto na suvom. „Why don’t you join me?“
Širok osmeh razvlači vlažne usne i on deluje zadovoljno. Inicijativa ubija muškarce, zar ne? Niko nije kriv.

Seo je tako mrtav i pun samopouzdanja na praznu visoku stolicu sa leve strane. Pa je odmah ustao i otišao po svoje pivo, vratio se i nasmešio, jako, jako zadovoljan sobom. Hmm, viša srednja klasa, možda još malo viša. Novac je uvek uzrok samopouzdanja kod muškaraca. Afera izmedju muškaraca i para je starija čak i od najstarije ženske profesije na svetu (najstarije po muškom dogovoru, predanju i naklapanju). Šta je došlo prvo, kokoš ili jaje? Money, Lula, honey, don’t play silly! Onda kupiš i kokoš i jaje, i sve drugo što ti ne treba. Nagađam profesiju, pisac, možda novinar? Niko drugi ne razbacuje reči kao surreptitious bez veće potrebe. Naročito ne sredom uveče. Piše za novine i korporacije, političare, ima kuću u blizini. Možda ima i unutrašnji život, i u njemu najbolji roman veka, koji čeka. Nasmešila sam se postiđena. Svi imamo podjednake šanse, neko će ipak večeras umreti, on, ja ili sreda.

I gde je Jesse?! U medijskom materijalu piše da je jedinstven glas, moderni trubadur koji godinama prelazi prašnjavu širinu kontinenta, i kuje svoju umetnost od tvrdog materijala civilizacije, potvrdio je i Tom Waits. Možda se ukrca krišom u teretne vozove, sedi na ivici otvorenog vagona i dok mu noge vise tik iznad metalnih točkova on posmatra narandžasto-žutu pustoš kako prolazi monotonim ritmom, i prebire po gitari i unutrasnjoj pustoši – tako ja još uvek, posle svih ovih godina, zamišljam neuništiv duh Amerike. Woody Guthrie je narodni heroj, Bob Dylan patrijarh jedne generacije u jedinstveno američkom stilu ‘papa was a rolling stone’, Jesse je njihov naslednik, kažu još u printu. Ako ovo čekanje potraje utopiću se u vremenu, baš kad je riba izašao na suvo. Upravo mi priča kako je kupio Jesse-ev CD i sluša ga već nedeljama neprekidno, jedva čeka da ga čuje uživo. Pokazuje mi prstom, eno ga pozadi, otišao je malopre da se upozna sa njim, krenuće uskoro, ne brini. I tu se nasmeši sa razumevanjem. Liči malo više na ljudsko biće sada, ali šta ja u stvari čekam, Lula?

U tom trenutku se svetla na pozornici upale i izađe punačka žena sa dvojicom punačkih muškaraca. The opening band. Posle pet pesama i sitne priče koju istresam iz ušiju, dolazi drugi band, njih četvorica plus Crazy Rick. Oh, Lula, ja sam rođena hiljade kilometara odavde, tamo još uvek nisu načisto šta je mitologija, a šta istina, i ko je kriv kad se kamen otvori i proguta ljude bez razloga, i stigla sam ovde da slušam blue-grass/green-grass, what-freakin’-colour-grass?! – ovaj trenutak je sve što imam, prilične su šanse da mi je poslednji, a ja sedim uz muškarca koji je riba i slušam jednog drugog u kaubojskim čizmama, i one su jedine na sceni sa karizmom i od živih i od neživih tvari, dok Got-No-Mercy Rick u velikim čizmama i velikom šeširu zavija u mikrofon i cima metalne žice gitari na kojoj je nesto nažvrljano, nečitljivo odavde… Svaki ubica, čak i nesuđeni kao ja, preklinje u stvari da mu neko prekrati muke. Riba oseća očajanje u meni kako se nadima i valja kao talas prljave, gorke vode, i upućuje mi pogled ohrabrenja „Be patient, Jesse is worth the wait“. Okrećem glavu, još će mi postati simpatičan, i onda ću ga ubiti sa zadovoljstvom!

U dva minuta do 11, Jesse se penje na scenu. Na drvenom podu je Yamaha oslonjena na metalni stalak, stolica, dva mikrofona. On donosi svoju gitaru i usnu harmoniku. Reflektori u plavom i belom osvetljavaju muškarca srednje visine, srednjih tridesetih, crne kose i malih zulufa. I on ima kaubojske čizme, ali ove tek vire ispod otrcanih denim pantalona; nije im do pokazivanja. U pozadini vise tri teške zavese od baršuna vezane po sredini, iza njih je tanko belo platno. Sklad između plavih i belih zavesa, crnog poda, nauljenog i glatkog od korišćenja, i usamljenog muškarca na bini se stvorio iznenada, jer nije bio tu protekla dva sata. Kao da je sigurna ruka prešla preko nereda i sve složila na pravi način. Jesse izgleda kao neko… kao neko po kome bih mogla da pređem prstima, da osetim kako se to radi, složiti sve na pravi način.

I onda je započeo prvu stvar. Oh, Lula, Jesse se zove kao otpadnik i junak iz lepih priča, spada u tipove koje žene vole, i vidi mu se! Da je voljen i da je voleo. Korišćen život i korišćen muškarac. Ima glas koji se trošio i davao, za jeftine honorare, poluprazne dvorane, bez publike, i postajao teži sa svakim iskustvom pa te sada obgrli, i pritisne, na osetljiva mesta, i čvrsta, i nikad nije grub, čak i kad boli. Zamisli samo, ovako je sigurno bilo u šezdesetim, kad je Dylan nastupao gde god su ga hteli, povremeno čujem Mick Jagger-a iz vremena kad još nije previse lagao, Woody još uvek živi u ovoj Americi, svakome trebaju heroji, i ja se prisećam kad mi se poslednji put činilo da ću pući jer mogu sve!

On priča između pesama, tople ljudske priče, iste kao i one koje peva, pesnik i pripovedač, lutalica i baraba – ne, nije baraba. Nema više od dvadeset ljudi ovde, uključujući one bedne muzičare s početka. Ovoliki grad i samo nas grupica sedi u plavo-belom mraku i ja znam da ću napraviti poplavu. Udaviće se čak i ovaj riba kraj mene, ovako ozarenog lica, baš je smešan. Smešimo se jedno drugom i ja odgovaram na njegovo likovanje da je bio u pravu, Jesse je bio vredan čekanja.

Prošla je ponoć davno, Jesse peva poslednju stvar, pa encore, i onda silazi sa bine. Stala sam ispred njega i ništa nisam rekla, zagrlila sam ga samo. Ostali smo u tom jednom trenutku taman toliko dugo da osetimo i sklad i nemir, i ja sam šapnula thank you. I onda sam otišla. Riba je rekao nešto za mnom, Jesse je zaustio da kaže ali je odustao, i nisu me stigli, Lula, i ja sam tek lutajući pesnik. Ali videćemo se opet, ti i ja.

Efekat mrlje

Ovo je moj grad, shvatila sam juce. Mozda ima nekog simbolizma u tome sto se desilo bas na raskrsnici Yonge & Bloor koja se smatra nezvanicnim centrom grada. Mozda je vazno i to da je juce bio vrlo lep dan – idealnih 24 stepena, neprekinuto plavo nebo, povetarac je duvao nezno, ulice su bile pune ljudi, postuju se  pravila saobracaja, i osecaj je bio jedne potpune lagodnosti. U tom trenutku je klinka pomenula jednog decaka njenog uzrasta sa kim smo u Srbiji pricale o razlicitim temama uz obostrano zadovoljstvo i koji je na rastanku rekao da ce ubediti mamu da dodju da nas posete. Njegove radoznale oci pune iscekivanja je klinka prenela na sve sto je gledala oko sebe, i pitala me ali najvise sebe glasno razmisljajuci, da li Toronto lici na Beograd. Visoke staklene zgrade, na primer. Ima ih sada vise, grade se na Novom Beogradu, ali ne toliko puno i nisu tako visoke kao ovde, ne jos. Veci deo Beograda je stari grad, zakljucile smo, i drugaciji je. Ona ne bi htela da se decak razocara ako ispadne da svi gradovi lice. Nece se razocarati, jer dolazak u jedan novi grad je uvek otkrivanje novog sveta. A on je jos mali, i pruziti mu priliku da otkriva nove svetove je uzbudljivo i lepo. Svaki grad je drugaciji – ne cine ga samo zgrade i lokalne i vece uprave koje odredjuju ciscenje i sirine ulica, gradnju, broj drveca i poreze, vec ljudi koji tu zive.   Oni se povijaju i dovijaju sa razlicitim politikama i bolovima odrastanja a potom bolovima starenja, ali izmedju tih ozbiljnih tema i velikih planova uvek im ispadne sto slucajem sto namerno i neka kanta zivopisne boje pa ofarba i zamaze malo oko njih, i eto duha grada u apstraktnim mrljama. Negde to gaje kao umetnost ili sluzi za turizam, ali i tamo gde nisu tako ekstrovertni ima puno slika koje vredi pogledati.

Kad smo se prosle godine vratile posle Korzike i Pariza, grad mi je bio tudj i durila sam se dugo. Posle Srbije i Grcke, bilo je dobro vratiti se. Razloga za to ima puno, i nisu svi sa one strane okeana. Glavni razlog je putovao sa nama, i boravi u mojoj glavi. Jos je malo osamucen, od dugih putovanja, vremenskih zona, napornog rasporeda, emocija, a verovatno i od udarca u glavu tokom saobracajnog udesa. Glava nije bila razbijena, svi smo dobro prosli kako je moglo da bude, ali ja vec vise od dve nedelje hodam sa crveno-ljubicastom velikom mrljom ispod desnog oka, pa ne mogu da zaboravim, i tako obelezena sam bar pedeset puta ispricala pricu o tome sta se desilo – i ne mogu vise.  Mrlja ne boli, a druga bolna mesta polako zaceljuju, i nista od toga nas nije sprecilo da prodjemo svuda gde smo htele ili mogle usled kratkog vremena, smejemo se, ili plivamo. Ali mrlja je odjednom dobila na vaznosti kad smo se vratile kuci. Dok su me u Evropi svi zagledali i retko ko je pitao sta se desilo iako izgledam kao da me je neko pretukao, tamo mi nije smetalo, jer to nisu bili moji gradovi i u njima nemam nikakvu odgovornost. U ovom gradu je mrlja odjednom postala jako vazna iako polako bledi. Dok hodam istim zustrim ritmom, drzim glavu visoko, smesim se i ponasam kao i uvek (uglavnom i zaboravim da je tu dok ne prodjem kraj nekog ogledala), jasno mi je da odajem utisak samouverene zene, sto i jesam. Sa tom mrljom ispod oka, samouverena zena ostavlja sasvim drugaciji dojam. Samouverena zena koja ima los dan, samouverena zena koju nesto boli, samouverena zena koja ne zna gde su joj ni samo ni uverenje tog dana, tuzna samouverena zena ili bilo koja druga – to moze. Ali samouverena zena sa mrljom koja reklamira pretucenu zenu prolaznicima – to je vec druga prica. Jasno mi je da razliciti ljudi razlicito citaju apstraktne mrlje, ali nema niceg apstraktnog u mrljama ispod oka za hiljade zena, i ne zelim da nosim mrlju koja na bilo kom jeziku moze da kaze ‘everything’s fine’. There’s nothing fine about it! Juce smo usle u prodavnicu sa sminkom i ljubazna prodavacima je zakamuflirala koliko je mogla tu ljubicasto-crvenu mrlju, kupila sam par stvari koje cu debelo slagati na kozu svakog jutra dok mrlja ne prodje – svaka druga zena, samouverena ili ne normalno ima takve sitnice ali ja nisam do sada sto mi je, shvatila sam, veliki propust – i klinka i ja smo obe izasle vrlo zadovoljne.  Ona je testirala efekat sminke sa razlicitih distanci, i vrlo dobro izgleda sve dok se ne pridje vrlo blizu, a i tada izgleda daleko bolje.  Ovo je moj grad, i u njemu je moj deo u slikanju njegovog duha da budem samouverena zena bez mrlje ispod oka. (Mislim i da je klinka sada jako ponosna na mene.)