Jedna mala primorska

Leta 2007-me provele smo nedelju dana u Rovinju. Nije cak bila ni puna nedelja, jedva sest dana. Taj ekstra dan, sedmi i poslednji dan u jednoj nedelji,  je dodao neocekivanu paletu celom iskustvu, i mozda zbog toga ta kratka nedelja ovako dugo i sporo putuje. Smesta se negde, ili mene namesta. Mozda je samo bio u pitanju kompleksan ukus, nov na jeziku. Bilo je to prvo putovanje na koje smo isle same. Odrasle smo tokom te nedelje, svaka na svoj nacin, a da nismo ni primetile.

Apartman sam nasla putem Interneta a bukirala uz pomoc prijatelja. Taj prijatelj zasluzuje da bude opisan: divan je. I njega sam upoznala i bukirala kao prijatelja preko interneta, ima tome vise godina, i kad smo klinka i ja stigle na aerodrom u Ljubljani, cekali su nas skupa on i njegova zena da nas odvezu u Rovinj. Od dana kad sam ucila geografiju sveta i racunala da geografiju rodne Jugoslavije znam u prste sam puno toga zaboravila, i nisam shvatila da je Rovinj od Ljubljane dosta udaljen, cemu nije pomoglo ni cvetanje novih drzava na telu jedne prisilno usmrcene i post-mortem raskomadane, iako nove drzave u svojoj sustini znace novi pocetak, sto uglavnom u daljem razvoju iznevere, ali sve to nije bilo ni najmanje vazno dok smo sedele na zadnjem sedistu nekog finog evropskog automobila kome ne mogu da se setim imena, i u mraku klinka mislila svoje misli a ja svoje vrtela oko neodoljive cinjenice da su ovi ljudi u sedistima ispred nas stranci koje po prvi put srecemo i velikodusni na nacin koji me dovodi do suza, mene koja placem kao Bas-Celik – retko.

Kad smo stigli u Rovinj, oko 10 uvece, i do nase rezidencije odsetali po kamenim plocama starog mediteranskog grada vukuci prtljag, nije se puno toga moglo videti osim veselih turista i gostoprimljivih lokala, ali apartman nije bio nista narocito, i gospodja Nevia, sto je, ispostavilo se, italijanizovana verzija naseg imena Snezana ili Snjezana, je definitivno izazivala nepoverenje, ono intuitivno koje se pojavi u prisustvu ljudi ostecenih zivotom ali i sopstvenim nemarom, sto zacudo nije imalo nikakvog negativnog efekta na nas, i nasi pravi domacini, oni iz evropskog automobila kome ne pamtim ime nisu otisli dok nisu bili ubedjeni da smo zadovoljne smestajem, ostavili nam mobilni telefon i brojeve na kojima ih uvek mozemo naci – i dve ogromne, ali zaista masivne krempite, sveze pristigle sa Bleda, tog dana napravljene i pokupljene, da nas docekaju pravom dobrodoslicom na obalama severnog Jadrana. Za one koji nisu culi za cuvene bledske krempite, one kojima su preci doputovali iz vojvodjanske ravnice nekih davnih dana i sada privlace ljude iz celog sveta na obale lepog alpskog jezera, mozda ce biti dovoljno ako kazem da su carobne. Ukus – da!, izgled – apsolutno, ali ove su bile izabrane sa paznjom za nas, i putovale su celog letnjeg dana preko jedne male sveze srednjo-evropske zemlje da bi nas docekale. O tome govorim, a to, bojim se, nije svakome dostupno.  

Kad smo se probudile u ponedeljak, otvorile zaluzine na terasu i pogledale napolje – bio je ponedeljak kad smo se zaljubile u Rovinj, jednu malu zivopisnu tacku na obali Jadrana, sto je, za puriste i beznadezne mediteranske zaljubljenike, samo jedan veliki zaliv Mediterana. Bila je to kombinacija pogleda na krovove starog grada, bilo je i do ugla pod kojim je sunce padalo izjutra, sigurno, i onda je dosao onaj deo kad smo spustile pogled na poplocanu bastu podno terase, delom zaklonjenu zelenilom mediteranskog drveca koje, kao i ljudi u tim krajevima, cesto ne raste preterano u visinu, ali oblikom, bojom, i aromom pa i oblikom listova inspirise na autenticnu lepotu koja je ista svuda po svetu ma kako da se razlikuje bas po tome, da je lokalna, i treba doci i videti je na njenom izvoru. A u basti su se vijali jedna crna macka i jedan crni pas. Nije tu bilo puno zestine, naprotiv, vise su se edensko-avgustovski valjali po kamenim plocama; macka je nezno i bezobrazno grebala cupavog crnog terijera po nosu, i terijer je strpljivo i odano odgovarao neznim. Prava prijateljstva se kao i prave ljubavi prepoznaju po kolicini neznosti. Svako moze da bude surov. Ali pokazite neznost, vi, raznorodna bica plave planete – ako umete.

Kad smo izasle na klizave, uglacane kamene ploce ulice, bile smo vec prepune utisaka a jedva da smo ista videle. Spolja nas je osvojila nasa ruzicasta kuca koju ni unutrasnje crnilo g-dje Nevie nije uspelo da naruzi, i koja je dom crnoj macki i crnom psu, a na nas je sada cekala ulica, pa grad, i vrlo blizu, na drugoj strani bilo je more.

Svakog od nasih sest dana padala je kisa. Ne znam da li je neko posvetio dovoljno paznje lepoti primorske kise. Nema lepse. Nije nam promakla obzirnost ove tipicne istarske – sipila je tiho, milozvucno, teska po svojoj vertikalnoj liniji najkraceg pada, klizila sa krovova i gusto-zelenih listova drveca i nikad nam nije ukrala ceo dan. Ponekad smo imale prepodne za plazu, nekad popodne. Kamene ploce na ulici su bile nemoguce klizave, sto bi u svakoj drugoj beznadezno civilizovanoj drzavi zahtevalo osiguranje pre izlaska, ali ovde se moglo ici bosa. I zaista ima necega darvinskog kad bosi, mokri prsti zgrabe stari kamen urastao u ulicu, pregovor svoje vrste, faustovski takoreci – ja bih da uzivam hodajuci po vama, postovani, i nemojte mi slomiti vrat, prosim. Neke hijerarhije vredi postovati, zna se ko je ovde stariji i dugotrajniji.

Za kupanje smo probale kamene ploce, ili hodale dugo, dugo do bolje plaze, ogrebale se na podvodnim stenama, upoznale se sa jednim galebom, bio je mlad i ne toliko gladan koliko nezajazljiv sto je najveca odlika mladosti, posmatrale kormorane kako tik uz nas rone za ribom, mirisale borove ugrejane kasnim avgustovskim suncem, zavijale tesnim ulicama i smesile se turistima italijanskim, holandskim, engleskim, pricale ekavstinu na pijaci, narocito sa staricama iz unutrasnjosti, koje su donosile smokve, breskve, dinje, i davale nam vise nego sto smo platile, i popile casu istarskog crnog i limunadu sa muzem i cerkom gdje Nevie, koji su bili i lepsi i zivopisniji od nje. Popele smo se trosnim drvenim stepenicama na toranj crkve koja je stajala na vrhu brda malo iznad nase ruzicaste kuce, i ne znam sto mi je to trebalo, osim sto volim da gledam svet iz perspektive galeba, i uvek zaboravim da svakom usponu sledi silazak koji me je drzao u neizvesnosti do kraja da li cu stici do dna ili cu sleteti bez krila, ali sledila sam klinku jer ona to bolje radi od mene i ispalo je sve kako treba. Sto je inspirisalo jednu nemu poemu zahvalnosti prekrasnom plavo-sivom nebu iznad Istre i gustom moru ispod njega. Ne postoji nista vece, ni velicanstvenije od to dvoje, zakljucila sam kad sam stigla u prizemlje.

Jele smo najbolju pizzu u pizzeriji Roma. I videle istarske fjordove u sumrak, probale cudne skoljke neprijatnog ukusa kad su nas nasi domacini, oni pravi,  jedne veceri vodili na posebno mesto, dobro znano i lokalnima i sire. Padala je noc sporo, i svetlost je u uske zalive sipala snopove svetlije i tamnije, kao da je u pitanju igra izmedju oblaka, ili neba i zemlje.

Kao sto to obicno biva, svi smo bili u pravu po pitanju nase gazdarice – prevarila nas je. U petak uvece, nakon sto smo se vratile sa izleta u Veneciju, saopstila nam je da cemo morati da izadjemo u subotu umesto nedelje. Uradila je to kao da je nesto boli. I dok sam joj placala izgledalo je kao da je boli, i nije izgledalo da ima efekta na nju sto su se po sobi vrzmali veseli crni pas i nestasna crna macka i znala je da ja znam da nas laze, svejedno je ona uzdisala kao da se nesto tesko smestilo negde unutar nje i vuce je ka mizeriji, Paklu, cemu vec,  a ona nema snage niti volje da se opire, i sve to jako boli. Mozda i  jeste, ko zna. Podsetila me je bila na jednu moju tetku, koja je u 70-im postala mnogo bolja nego sto je bila u svim prethodnim decenijama svog zivota, pa sam zakljucila da i za ovu gospodju zarobljenu nekom teskom mukom usred prelepog istarskog gradica ima nade.

Prva stvar koju sam uradila u subotu ujutro je bila poziv u pomoc putem kodiranog mobilnog, koji je bas za tu priliku lezao na stocicu kraj kreveta. Subota je osvanula sa dovoljno sunca da ispari kisu svih prethodnih dana, iako je to bila zaista lepa kisa, da pomenem jos jednom i nije nam ni najmanje smetala, i mi smo celi dan provele na plazi, a predvece je po nas dosao ljubazni vitez u evropskom automobilu kome i dalje ne znam ime. Koliko je to bio prekrasan dan nema svrhe opisivati, ali moram opet da pazljivo preskocim cinjenicu da smo u Veneciju isle na jednodnevni izlet prethodnog dana, prvi put za moju klinku, i sto mi ona nece oprostiti jer zna da se tako ne ide na magicna mesta na ovoj magicnoj planeti koja nije znala sta ce je snaci dok se kuvala u svemirskom trbuhu svemirske vrhovne majke jer ipak se sve na ovom svetu radja pa i takvo cudo kao ovakva planeta ili Venecija, ali klinka je od tog popodneva uspela da napravi avanturu a ja sam samo gundjala, i opustila sam se jedino tokom pola sata dok smo se vozile gondolom, i nas gondolijer je definitivno bio najzgodniji u tom delu Venecije, sto nam je pruzilo izvesno zadovoljstvo, jos smo uspele da ga ubedimo da zapeva, jedno tri note cuvene ’o sole mio’, sto je sasvim dovoljno ako nekome zapadne da bude nemuzikalni Italijan, i kad smo izasle oslonjene na ljubazne ruke pomocnih gondolijera zakljucile smo da se ova poseta ne racuna, samo nas je zagolicala, jer mi cemo doci opet Veneciji kad smo spremne, i to ce biti poseta vredna cele knjige.

Iz Rovinja smo otisle srecne posto znamo da cemo se vratiti, u rashladjenom automobilu, koji je mozda bio Peugeot, kao i Heinz-ov na Korzici godinu dana kasnije ali nije potvrdjeno, i zaista, slova podsecaju na Pegaza, sto je fina simbolika, ne i neophodna, i koji nas je odvezao u jedan istarski gradic u unutrasnjosti, odakle se videlo more na horizontu kao pomalo nejasna, zamesana linija neba. Tu smo bile ostavljene same, u apartmanu sa celokupnim komforom, i glavnom ulicom iza ledja koja je podsecala na glavne ulice svacijeg detinjstva, sve dok je to detinjstvo ukljucivalo usnule gradice po strani svih desavanja, a narocito po strani istorije.  Moje jeste. Mozda je iz tog razloga to vece bilo izuzetno lepo, i lokalno stanovnistvo gostoljubivo, ljubazno i anonimno kao akteri iz filma u kome nema niceg drugog osim teske nostalgije. Klinka nije imala puno pomoci i signala po kojima je mogla da se ravna osim mojih dubokih uzdaha – ovo je prosto prekrasno, ljubavi. Ne verujem da cemo ikada opet doci u taj gradic, ali ostale smo budne kasno te veceri, gledale italijansku televiziju, mazale se gelom od aloje po opekotinama od kasnog avgustovskog sunca, i smejale se kao da smo zelele da u stanu ostane eho nasih glasova.

Ujutro sam zapocela sa citanjem knjige Milana Kundere o nekom nevaznom decaku iz srednje Evrope, koji je sudeci po pocetku izrastao u nezadovoljnog, ili nesrecnog muskarca, sto nije isto, a kad je onaj subotnji vitez dosao po nas, vratila sam knjigu na policu, zatvorile smo uz nesto napora prtljag, i bile smo spremne za novi dan i novu avanturu.

Iz Istre smo neosetno presli u Sloveniju, uz finu muziku i rashladjeni enterijer onog evropskog automobila za cije me ime nema svrhe pitati. Putovali smo zaobilaznim putevima ka Ljubljani. Nedeljom tokom leta to ima smisla, ali ne i za nas koje zivimo jako daleko od tih brda. Kuda god da su putevi vodili, bilo je zeleno, zivopisno i lepo.

U Ljubljani smo setali. Kako je to bilo fino popodne. Vrbe su se nadnosile nad rekom, vreme savrseno suncano i ne previse vruce, grad na ivici vazne Evrope, mozda nesvestan da je dovoljno i vazan i lep bez ikoga da mu to govori, sapuce, i laze, jer svaki grad ima jednu veliku vaznost u sebi, a ona se oslanja iskljucivo na to da se u njemu neko rodi, prozivi vek i umre, i on, grad, je partner u igri, izlasku i spomenik, jer ljudi cine grad i on njih, neko nekoga uvek pamti, tako to ide vec puno vekova, ali cesto se zaborave ljudi u vaznim i nevaznim gradovima, i lepo bi bilo ako se na to tokom sporih setnji podsete. Rucak u lepoj zasencenoj konobi, zamagljeni schweppes bitter lemon u letnjoj basti, setnja kroz park i izlozba fotografija na otvorenom, dan polako odmice ka veceri, i mi ka kraju putovanja i aerodromu po unapred ugovorenom rasporedu letova.

Rovinj 1

Image005_6

Image022_23

Image021_22

Image023_24

Image015_16A

Image033_34A

Image035_36A

Image020_20A

Image021_21A

Image024_24A

Scenario

Dvoje razvedenih ljudi – razvedeni jedno od drugog – zive u nekoj vrsti simbioze kojoj za opstanak ne treba onaj drugi, i kao simbioza moze da postoji jedino medju ljudima jer bi se u svim drugim uslovima zavrsila brzom prirodnom smrcu ali u ljudskim crkava godinama i mrcvari i nikako da odumre – dakle film je prica o dvoje ljudi koji su se razisli jer su od pocetka bili pogresni, ali nakon sto su se razisli ispalo je da nisu. Nastavili su da zive blizu, iz razloga da imaju zajednicko dete a deca se ne mogu podeliti ni po pola ni drugacije, i kako svi kazu da detetu trebaju oba roditelja, ovo dvoje su se prihvatili zadatka.

On je slab, uzlazno i silazno nestabilan, sto u okolnostima jednog tipicno ljudskog zivota znaci da se nekad trudi da bude bolji a odmah potom se oda putovanju do dna najkracim mogucim putem. Svoju slabost mrzi kao slabu nogu, recimo – svi je vide. Ona je jaka, i posto se to isto vidi, kao jaki listovi na jakim nogama – on je zbog toga mrzi. Njena stabilnost se svodi na trud oko sto manje padova na neravnom zivotnom putu.

Dva fundamentalno razlicita organizma mogu da opstanu u simbiozi, cak je pozeljno da budu razliciti – x i y – sve dok od toga oba imaju koristi. Ovo dvoje imaju neke koristi jedno od drugog, iako to ne bi voleli da priznaju, ali su fundamentalno nezavisni organizmi kojima je simbioza bila pogresan korak. Cilj simbioze, opisan prethodno, je da se podigne zajednicko dete u okolnostima koje se ovih dana i dalje zovu ‘moderne’ iako je i postmodernizmu vec odzvonilo. Zajednicko dete je prvo izgubilo staromodnu porodicu a potom zapalo u modernu simbiozu. I sve to iz najboljih namera. Cak ima i prave pozrtvovanosti u celoj stvari.

Kako to sve izgleda na obicnom primeru za obicne ljude? Lose. Dvoje ljudi koji su bili kompatibilni u onome gde je biologiji jedino bitno, su uspeli da proizvedu potomka. Kad se to cudo desilo, kao sto je izgleda slucaj sa svim cudima, pokazalo se da su cuda i dalje neverovatna kao sto se za njih oduvek prica, ali i da neverovatno komplikuju zivot. Ono sto se moglo obaviti zatvorenih ociju je odjednom dovelo do situacije koja nije mogla da ispadne dobro cak i da je sve prethodno bilo obavljeno otvorenih ociju. Naime, ni on ni ona nisu znali nista o podizanju dece. Nijedni on i ona to nikad i ne znaju. Podizanje dece je otvorilo oci i na drugim mestima. Kao, recimo, da se on i ona fundamentalno ne slazu ni oko cega. On hoce desno, ona hoce levo. On se brzo umori (sa slabom nogom), ona je sa takvim nogama gradjena kao trkac na duge staze. Ako ga vuce, on ne voli, ako ga ostavi pozadi, ni to ne voli. Ako ga vuce, ona ne voli, ako ga ostavi pozadi, oseca se krivom. A ako stoji uz njega u mestu, pocne da cupka i nervira ih oboje.

Kad su se konacno razisli, slozili su svoju novu simbiozu sa koordinatama: on tamo, ona ovamo. I svima je laknulo. Nije dugo proslo kad su shvatili da sa rastojanjem dolazi efekat amplifikacije. Sve ono sto se prethodno ispoljavalo u manjoj ili vecoj meri usled uzanog, deljenog stambenog prostora i vazduha je sada, u uslovima gde mogu slobodno da disu i drze se striktno selektivnog simbiotickog poslovanja obracanja paznje na zajednicki interes zajednickog deteta, procvetalo u svoju pravu prirodu, i ovo dvoje su verovatno po prvi put zaista videli onog drugog pravim ocima – otvorenim/zatvorenim i onim trecim. Sve se sada pokazalo onako kako jeste: jako lose. Tu su isto shvatili da kod potpisivanja simbioze nisu gledali small print. A on kaze: u staromodnoj porodici se trpi svasta, na malom rastojanju; u modernoj se trpi sve to isto samo puno vece, i rastojanje ne igra nikakvu ulogu. Tu se krije neverovatna demokraticna priroda cuda – kad se promeni svet, promenis se i ti sa svetom. Cudo u rukama je kao oruzje u rukama. Sve od sinematografski fotogenicnog gorile sa koskom mamuta koji je i ne znajuci zapoceo moderno doba (i doba dubioznih simbioza) oruzje oznacava dve stvari: destrukciju i napredak. U uslovima – on, ona, ono – to znaci da ce on i ona verovatno unistiti zivot potomku, da nece na tom mestu stati vec ce unistiti zivot i jedno drugom, da ce im potomak vratiti bar u nekoj meri ako ne i dovoljnoj, da ce potomak kao sada vec jasno definisan on ili ona uci u neku slicnu simbiozu kad i njemu dodje vreme, jer sustina zivota nije da bude neunistiv ili sacuvan ili vrlo fino odgajen, kreativan i lep – to su sve tekovine raznih modernizama – vec samo da bude ziv, i 
Ovo je univerzalni scenario za jedan univerzalni studio, ne neophodno onaj istoimeni, i njegova nadmeno univerzalna bitna tacka je da ne mora nikad da bude snimljen – film su vec gledali milioni.

Melody

Tokom dana mi je skoro uvek ukljucen radio, podesen na dzez stanicu koju zovu najvecom, najboljom i sta-ja-znam-kako-jos-velicanstvenom u Kanadi, a i sire (ne ustezu se), koja je usla u neke od mojih tekstova kao i u moje usi, jer nekad inspirise a nekad i nervira, ali postoji nesto sto mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i sto je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obracam paznju, i odjednom – zaustavim se. Nekad je muzika u pitanju, nekad glas. Ali svaki put kad se desi, to je za mene jedno pravo malo cudo. Cime god da sam zauzeta u tom trenutku – poslom, mislima, ocajanjem – ja sve to prekinem, i odslusam celu stvar. Kad se zavrsi, prenem se kao da sam se probudila u drugaciju realnost, i obavezno slusam naculjenih usiju da cujem o kome se radi, samo sto je neretko slucaj da su oni predstavili umetnika na pocetku tog seta, i tako ja ostanem izgubljena u misteriji slucajnog susreta sa takvom lepotom.

Identican scenario se desio kad sam prvi put cula Melody Gardot. Promakla mi je jednom, pa je proslo mozda mesec-dva, cula sam je opet – i umalo da mi promakne jos jednom! Ovaj drugi put me je zatekao u energeticnoj fazi, pa sam se bacila na google, i nisam odustala sve dok je nisam pronasla!

Sto je sve bilo samo uvod. Zivotna prica Melody Gardot, koja je jedva dovoljno stara za tako jedan ozbiljan termin ‘zivotna prica’ osim ako se neko zove Arthur Rimbaud, je od onih koje verujem da zasluzuju najvece postovanje ako se ostave po strani i o njima ne prica previse, vec se ona zavoli ili ne kao muzicar i umetnik. Ali prica ne moze da se ostavi po strani. Ne zato sto su ljudi gadno radoznali, sto jesu, ni sto vole da se osmehuju nad pricama o cudima i uspesima, sto isto vole, vec zato sto je prica anticki vanvremenska, i pogadja negde gde je meko, i gde boli. Svakoga.

Prica pocinje u trenutku kad je Melody u svojoj rodnoj Filadelfiji vozila bicikl sa svojih svezih 19 godina, i u nju se zaleteo i efikasnoscu tenka je udario jedan dzip.  Melody danas kaze mudro da je sve moglo da bude i daleko gore. Da je pala samo 1cm dalje ne bi bila ziva.
Prezivela je – ali kako. Nepokretna od struka nanize, skoro potpuno slepa, izgubila je bila  moc govora ako ne i sposobnost zamisljanja govora, ali kako je to osmisliti reci u svojoj glavi a ne biti u stanju da ista izgovoris jer je tvoj mozak izgubio sposobnost govora – to niko ne moze ni da zamisli. I ne treba. Sa tako izlomljenim telom i nervnim sistemom skoro podjednako izlomljenim, Melody je krenula sa sporim oporavkom. Kako sada ima 23 godine, koliko god da je oporavak trajao, svaki dan je morao biti dug kao godina u Paklu.

U jednom trenutku su njena majka i ona otisle kod lekara koji je predlozio terapiju muzikom. Rekao im je da je muzika jedan od malobrojnih metoda (ili pokusaja) da se u ostecenom korteksu mozga ponovo uspostave nervni putevi i mostovi, i kako je Melody svirala klavir odmalena i nastupala ponekad u barovima da zaradi za dzeparac, on je verovao da tu mogu da postignu izvestan napredak.

Melody je naucila ponovo da govori, a naucila je i da pise muziku, i da peva. Ona i dalje najcesce hoda sa stapom, zivi sa hronicnim bolom, sa kojim joj nekim danima pomazu samo intenzivne terapije, nosi naocare jer je osetljiva na svetlost, i verovatno nekim danima i govor predstavlja mucenje – ali ona peva. Stil svoje muzike i instrumente bira po kompatibilnosti sa svojim ekstremno osetljivim mozgom, koji kaze da mu gitara smeta, ali zvuk akusticnog basa je sjajan, prija.

Nastupa cesto na dzez festivalima. Doci ce krajem juna u Toronto, a nakon toga tokom jula i avgusta ce nastupati po Evropi.

Na video klipovima nize ona je lepa, talentovana mlada devojka, sa dubokom toplinom koja ne bi mogla sama po sebi da oda kakva se zivotna prica tu smestila, ali kad je toplina prisutna, onda sve drugo moze da zacuti.

p.s. Opet problemi sa youtube linkovima. Postavljam par drugih u nadi da ce bar njen glas moci da se cuje.

Univerzalno sareno

Dok nisam u cetvrtak popodne videla jednu minijaturnu kinesku devojcicu od oko 4 godine, sa kosom u repicima, u sarenoj bluzi i jos sarenijim pantalonama, nisam shvatila kolika zelja zivi u meni: zelim takve jedne pantalone – iste takve! Zeleno-belo-magenta-aqua-plava i jos toga, sve psihodelicno zamesano u stilu sare-vijuge-cvetici-leptiri i jos neki oblici koji se vrte, i sve je to stalo na malo platna preko malih nogu, a na dnu je svaka nogavica imala po jedan karner. Kad sam spazila te pantalone zastao mi je dah, ili mi je uzletela dusa, ona koja se smestila u prostoru izmedju grla i stomaka,  podigla se sa sedista da radi neku smesnu akrobatiku u vazduhu od radosti i srece, ali nisam puno obracala paznje jer sam sve vreme gledala u pantalone i zamisljala jedan veci model na sebi, sa sirokim nogavicama kroz koje duva vetar, i pri svakom koraku shumi kao more. Ispred svakog izloga i ogledala bih zastala, da imam takve jedne pantalone, i kao sto zedni automobili i nezasite masine na pumpnim stanicama napune svoje masine, tako bih i ja svoju tim urnebesnim bogatstvom boja. Shvatila sam – zivopisne pantalone za sitnu decu su kodirane razglednice dobre volje. Rekla bih da celokupna sitna deca nose neki kod, i to ne onaj prenosni, genetski, koji im nece mnogo dobrog doneti. Jer nije lako shvatiti gde lezi problem dok umorni pogledi ne padnu na kratke noge u sarenim pantalonama. U monohromatskom svetu monohromatskih zivota, vremenom sve dobije prefiks ‘mono’. Mono-volja, mono-bezvolja, mono-voli-me, mono-ne-voli-me, mono-cinizam-kao-posledica-zivota, mono-ne-mogu-vise, mono-nemas-izbora, mono-garantovano-pravo-izbora, mono-hronicna-nezadovoljstva, mono-uzajamno-nerazumevanje, mono-tonija-eksplicitne-dosade, mono-distorzija-realnosti, mono-vakumiranje-praznine, mono-zarada/mono-karijera blizanci, mono-teizam-licnih-interesa, mono-litno-neverovanje-u-bolje-sutra, mono-samo-jednom-se-zivi… mono-who-cares!

Naocare bi verovatno bile prakticnije od pantalona, jer bi se vrlo brzo zakrcili trotoari ispred izloga i svih drugih reflektivnih povrsina, a i druga mesta gde bi se ljudi previjali i gledali u svoje pantalone, citali polako, sricali sa njih poruke dobre volje. I ne razumem kako se niko u manufakturi sociva nije dosetio tako proste stvari i ubacio negde unutra – mora da je prosto, ako su napravili onaj teleskop (kome treba baciti krpu preko ociju) koji lovi druge budale po Svemiru, sa kojima ce nase budale ratovati nakon sto im prvo posalju lepe slike nase lepe Zemlje, ali ostavimo to buducnosti – elem, ne razumem kako se niko nije dosetio da ubaci obican kaleidoskop u sociva i onda ih deli po ulicama, i obrisu jednom za svagda monohromaticne tendencije kod ljudi koje ih neizbezno vode ka slepilu.

Intimno, zajedno

Otvara prvu stranu, vidi svoje ime i smesi se. Cita polako, reci nezgrapne na njenom jeziku ali ne okleva, pobrka koje slovo povremeno, i kaze znacenje sa znakom pitanja – nagadja vise nego sto zna – ili pita da prevedem. Kod svakog prevoda se smesi zadovoljno. Svidja joj se. Odlazi na prvu stvar.
„Mmmm…“ izgovara dramaticno, i krece sa citanjem, polako, pruza mi priliku da ispravim i prevedem ako mi klimne glavom i pogleda me znacajno. Smejulji se. To je iz pesme, objasnjavam, u kojoj Dinah Washington to radi maestralno.
„Ah, zbog toga znaci,“ opravdava izbor. „Decaci“ su joj tek smesni. Ali privlaci je poznata rec – asfalt – i onda zastane kod linije „prefinjeni hod moje majke“. Prevodim. Klima glavom, razume. Dodajem – znas da je moja mama bila jako lepa. „Znam, naravno,“ klima opet glavom i ne skida pogled sa stranice, i vise nista ne pita. Polako sklapa knjigu i odlaze je na stocic. Na TV-u se odvija program za malu decu i ona uziva. Svaka na svom mestu, cuvamo sve sto se sacuvati moze.

Mmmm…

Ms. Dinah Washington peva
Mad About the Boy
I ja zazmurim kao da pred sobom imam mikrofon
I pozelim da svi muskarci opet postanu decaci
Mmmm…
Vazduh mirise na vanilu
i biber na mom jeziku
Zene tope asfalt sporim koracima
u crno-belom filmu svacije mladosti
Prefinjeni hod moje majke
po ulicama mog detinjstva
Ko ga jos pamti osim mene
Seksepil za vecnost
A mogla sam se zvati kao ruska lepotica
ili holivudska diva
Zauvek ce ostati misterija
da li bi u Americi leta ’69-te
southern belle Balkana
ostavila muza
i otisla da okusi slobodnu ljubav

 Ja bih

Jedna druga Gloria
je jednom rekla da ce, kada ostari
nositi mini suknju i dobacivati lepim decacima
Ona je Amerikanka, oni uvek izmisljaju
i vole da budu u centru paznje
Ja ne znam sta zelim
uhvacena u nistavilu izmedju dve kulture
i sa nasledjem kome dugujem
ovu mesavinu mizerije i radosti
Neko je negde uvek budan i sabira moje dugove
Ne, nista ne priznajem
samo razmisljam da li ce jednom neko
i ove ulice pamtiti moj
prefinjeni hod
Mmmm…
Too much jazz

Nista alarmantno

Bila je nedelja predvece, lep prolecni dan, i ja iznenada sama. (Ja sam skoro uvek sama, ali je ovo palo u vreme kada nisam, pa je ispalo neplanirano). Nakon sto me je klinka, uz pomoc drugarice i njene mame i par daleko vaznijih argumenata, ubedila da ostane i prespava kod njih u kuci, ja sam se zaputila ozelenelom tihom ulicom sporo ka Bloor-u, nasoj drugoj po redu glavnoj ulici, i zakljucila da je sasvim u redu sto je sve ispalo ovako, jer lepo je biti napolju i hodati ozelenelom tihom ulicom ka Bloor-u.

Kako sam se priblizila Bloor-u, videla sam baste pune ljudi na obe strane ulice i jedan red koji je zavio iza ugla. Tu odmah je jedan stari bioskop, repertoarski, u kome se prikazuju filmovi van trenda, opskurni festivali, kultna ostvarenja, i svasta jos, a inace ga pamtim po tome da zimi nema grejanja. Posto su se planovi za vece promenili, resila sam bila da pogledam sta se daje te veceri da je privuklo toliku paznju. U gradu se trenutno odvija festival dokumentarnih filmova, jedan od mnogih filmskih festivala u ovom gradu, koje ne obilazim iz dva razloga: zaboli me glava kad mi na dve velike strane sitnim slovima izbace naslove dvesta ili trista filmova o kojima nista ne znam i ja trebam da izaberem, i jos – nemam s kim da idem. Hocu da kazem, neko bi me mozda i nagovorio da izaberem filmove, samoj mi to ne uspeva. Ali kad sam se vec nasla tu, otisla sam na pocetak reda da pogledam sta je na programu i da li vredi stati u red. Nije vredelo. Film je bio o nekoj svetskoj bedi, i nije isao uz tako opusteno nedeljno vece. Tu sam odlucila da nastavim da hodam po Bloor-u, jer ne predaleko odatle su cak dva bioskopa, svaki sa vise sala, i sa nesto srece naletecu na nesto sto bi mi prijalo, i bas pred pocetak predstave.

Kod prvog bioskopa je opet guzva i red. I tu se daju dokumentarci, ovog puta jos gori izbor – kako deca nestaju negde na mapi sveta, ili rade dok ne izdahnu, ili nesto slicno  iz svakodnevnog repertoara naseg lepog sveta. Bojim se da me festivali nece videti ni ubuduce. Treci bioskop ima redovnu lazljivu holivudsku ponudu, i samo jedan film koji je upravo pocinjao, i…nije mi se dalo. Prosto mi nije isao uz tako lepo raspolozenje.

Nimalo obeshrabrena, krenula sam kuci. Kad sam vec isla neplaniranim putevima, spontano skretala ovde ili tamo – sve sto volim – ovo je bio dobar pocetak maja, i ja cu se izgleda vratiti u staru formu – zakljucila sam.

Od cele ponude dokumentarnog festivala meni se dopao jedan, i davao se u cetvrtak u 1 popodne. Usred radnog dana, ali ja sam fleksibilna, nezavisna, sama sebi krojim vreme i konopac o kome visim, i obavezno cu otici.

Nisam otisla jer sam odjednom dobila puno posla. Ali subota je obecavala – neki veseli bend je svirao na jednom mestu gde nisam dugo bila, a za njima su neki nadobudni klinci vrteli ploce i pustali neki beat, sto nisam vec dugo cula, i obavezno cu otici.

U subotu su se promenili planovi jer sam zaboravila na neke obaveze. Okay, nista od toga nije vazno, ni neki veliki propust, ali vazno je da se ja vracam u formu – govorila sam sebi.

U petak je klinka isplanirala da provede vece i spava kod drugarice kojoj je nedavno bio rodjendan, i ja sam neocekivano slobodna. Osvanuo je divan dan i ja sam vec od jutra znala sta cu sa njime. Nakon posla idem u Distillery District, jedan od mojih omiljenih delova grada, i idem polako. Prvo cu hodati, pa cu uci u tramvaj, pa izaci ranije i opet hodati, ponela sam i aparat, prolece je svuda u gradu, cak i fasade izgledaju kao da su procvetale od lepote, i celog dana sam se smesila zbog od takvih planova. Prosto sam videla sebe kako uzivam.

Planovi su se drzali sve do 5:15, kad sam izasla, i shvatila da je iznenada zahladilo. Dan je i dalje bio suncan, ulice pune ljudi, ali moj garderobni izbor od tog jutra nije pruzao dovoljni izolaciju od hladnog daha neba i resila sam da ne vredi muciti se. Otisla sam kuci, odlucna da mi to nece pokvariti raspolozenje.

U subotu pre podne sam racunala da cu krenuti malo ranije, spustiti se jednom dugom setnjom do kraja u kome treba da pokupim klinku, i usput prodjem kraj jedne zgrade koju vec godinama nameravam da fotografisem, i koja je neobicno lepa, misteriozna, i volela bih da joj se malo divim, za sta je subota odlican dan, jer verovatno nece biti previse ljudi okolo da mi smetaju.

Svojom krivicom sam izasla kasnije nego sto sam planirala, otrcala do metroa, zgradu videla iz daljine, i klinka je jos zakasnila na cas francuskog.

Cinjenica je da se vracam u staru formu, ali ispada da za formu nema mesta. Sa time nisam racunala. Pomerio se svet u medjuvremenu, ili se savio ovde, izduzio tamo – ne znam sta je u pitanju, ali moja forma nikako ne staje. Ne znam ni kako je to moglo da se desi tako brzo, da se iscasi svet, ili moja forma izgubi formu, sta je to, mozda nekih sest meseci, sto god da je – nesto nije u redu. Ne zelim novu formu. Ne zelim ni da menjam matricu: spontanost je uvek bila bolja nego celokupni entertainment apparatus ovog sveta. I ta stara forma mi stoji tako dobro, nikad mi nista nije stajalo tako dobro. Odjednom…mozda i nije bilo odjednom, ali desilo se nesto. Ne bih, naravno, da pravim veliku dramu od toga, moze sve i ovako – upali se TV u vecernje sate, za kompjuterom uvek ima mesta, ceka me brdo knjiga, a koliko tek materijala imam za pisanje, poslovi tek nemaju kraja, ako nemam drustva TV je pun likova, serijali su kao familije na odredjenom zadatku, i ponasaju se predvidljivo i meni nikada nije dosadno sa sobom – i vreme prolazi. Bez ikakve forme ili formalnosti.

NIsta alarmantno, samo uoceno – novi vremenski uslovi, izgleda.

Festival

Prosli vikend je bio biblijskih razmera za moj nervni sistem, koji nije ustajala bara jer je neubicajeno sklon olujama, ali se svejedno odvija u obicnoj casi, pri cemu bi mu bilo bolje da je ustajao u takvim uslovima, a bilo bi bolje i meni.

Sve je pocelo u subotu uvece kad sam dozivela ponizenje. Nije to osoba koja ga ja nanela ni nameravala niti je shvatila sta je ucinila, ali ona me je ne samo ponizila vec i duboko povredila. Obzirom da je poslovni odnos u pitanju, uvek vazi ona dobra stara ‘it’s not personal, this is only business’. Nije personal sve dok se ne desava tebi, u tome je jedino ta izreka tacna, i leksicki i psiholoski. Dakle, svako ko je izgovara je neoborivo u pravu. Kada jasno kao po mapi sledim put razmisljanja te osobe, mogu jedino da je podrzim da radi pravu stvar – gleda svoje interese, i cak nije ni bezobzirna u tome (kakvih ima) – i steta je sto ja ne mogu to isto, ali ono gde se desio los spoj u subotu uvece je da sam shvatila da se ja u tom odnosu daleko vise trudim. Previse. U medjuljudskim odnosima to spada u daleko najvece greske. U mojim je cesta, cak redovna, i greska takve vrste se uvek, ali uvek skupo placa. Toliko skupo da ja spadam medju najsiromasnije ljude koje znam. Uvek se trudim na pogresnim mestima, i onda platim da me puste da izadjem. 

U noci od subote ka nedelji sam sporo lizala svoje rane i okrenula svu frustraciju prema sebi, a povremeno je i do klinke stizao zadah takve jedne stare povrede. U nedelju je osvanuo Dan Majke. Neko ima ovakvu, neko onakvu, ali majku svako ima. Cak i kad je izgubi, svako je ima. Ima jedno mesto u grudima, ili iza glave, mozda na ledjima – ne znam gde je, mozda svakome drugacije, nije anatomska stvar – kao portal, recimo, gde ulazi jedino cisto savrsenstvo (a portal uglavnom zjapi prazan). Mozda je muskarcima to na nekom drugom anatomskom delu pa su zato izmislili Oga, ne znam, ali za mene je oduvek bilo posve jasno. I drugim danima je tako, medjutim na Dan Majke mogu samo da potvrdim da sve sto zelim je da moje dete odraste i prozivi svoje vreme na svetu u dobrom zdravlju i veselju, ali meni je potrebna majka. Ili Majka. Ne znam kako bi se klinka osecala kad bi shvatila da je njena mama jedna tuzna adolescentkinja koja nikada nece sazreti dalje od univerzalne potrebe za univerzalnom majkom – da, bas onom koja opere od problema, rascisti shit uljucujuci univerzalni kome je jedina univerzalnost u tome da ga se nagomilalo, i – sada dolazi najvazniji deo – dâ utehu.  I nije mi jasno kako to da kad svako ima majku ona svima nedostaje. Mozda bi se ljudi daleko bolje slagali kad bi se religije slozile da je Og – She. U tome smo svi jednaki – potrebna nam je Majka. Jedno kolektivno priznanje u ime svih nas koje bi stiglo i do Meseca, podiglo tamo malo prasine, i izgubilo se negde u mraku i tisini Svemira.

Nedelja je prosla lose za jedan praznik takve univerzalnosti. U ponedeljak se dan vukao, zapinjao, ali priblizio se kraju, na cemu mu treba cestitati. Uvece je stigao Stefan. Na jednu noc, prespavace na kaucu, i ispricati nam sta se sve desavalo otkad se nismo videli. Ne znam zasto mu se klinka i ja toliko radujemo kad je Stefan pun tuznih prica. U stvari znam – on je dobrodusan, veseo boem, filozof i po zvanju a ne amaterski kao sto je veci deo stanovnistva – ali kakve su to tuzne price bile…ono sto je ponedeljak i uspeo malo da zaceli se otvorilo kao da je neko ostrim noktima bas tu nasao da zagrebe.

Medj’ svajcarskim Alpima, na cuvenom jezeru, zivi njegov sin. Upoznale smo ga klinka i ja kad je dolazio sa svojom devojkom pre nekoliko godina – pametan, fin, lepog osmeha – majka ga je sama podigla i izgledalo je da je to uradila kako treba. Od tada je Theo odustao od studija medicine, proveo par godina igrajuci se na kompjuteru 24 sata dnevno, i mrzeci svoju majku (a i oca, ali njega manje, obzirom da je on gledao svoja posla i uglavnom se drzao po strani). Pa zasto! – pitam ja sokirana, a klinka cuti zbunjena, jer ne zna da li dobro cuje ili sta uopste cuje. Misli da ga nije dovoljno volela, sveo je Stefan tuznu pricu na sustinu. Kad je nakon razvoda napustila Svedsku, otisla je roditeljima u Svajcarsku, da joj pomognu da podigne sina a ona se posvetila karijeri. Posto je zavrsila elitne skole po Evropi i Americi prethodno, takva ambicija nije dosla iznenada. Theo se medjutim nasao u jednom trenutku u pogodnom stanju da svede racune, i on je to tako izracunao – ona ga je sebicno odvojila od svega sto bi bilo dobro za njega, i radila sve sto samo njoj odgovara. Znaci – nije ga volela. Pa je zato Theo odlucio da upropasti sebi zivot, kao osvetu majci kojoj nije dovoljno stalo. Za razliku od one recenice gore, unistiti sopstveni zivot da se osvetis nekome ko te nije voleo dovoljno nema ni logike ni smisla, ali se stalno desava. Tragedije su redovno glupe price.

Kad sam se u noci od ponedeljka ka utorku probudila oko moje pouzdane cetvorke, jedino o cemu sam mogla da razmisljam je Theo i njegova prica. Ispostavlja se da je portal obicna rupa. Ne bas obicna – bezdan. Svako ce vuci neku rupu kroz zivot, po cijim ivicama ce povremeno biti srecan, ali ce sve pre ili kasnije u tu rupu upasti i nestati u dubokom crnilu, a taj sto rupu vuce ce svoje dane i ognjiste svejedno uvek praviti bas oko nje. Ne nekoliko metara dalje, nece se setiti ni da ozida mali bedem oko nje a zatrpavanje niti krpljenje, zasivanje takvih rupa nisu vestine kojima su ljudski prsti vicni. Pretpostavljam da ima razlicitih rupa (ne samo po velicini) a znam i da ima onih bez rupe, ali sve na koje sam do sada nailazila su uvek bile jedne iste vrste – univerzalne, takoreci. Nedovoljno ljubavi.  Posto se radjamo bez svesti i znanja, ili iskustva, i ljubav se uci i oseti po prvi put kad se i desi, otkud ljudima tako razvijen instrument za merenje ljubavi? Kako se ispostavlja, drugi ljudi uglavnom nisu puno srecniji, pa ni poredjenje tj. zavist ne moze da bude pouzdan izvor takve jedne fundamentalne disfunkcionalnosti. Hocu da kazem da je apsolutno nespojivo da kad ne znas sta je ljubav, pa naucis zato sto ti je neko, uglavnom majka, pruzi u jednom periodu zivota, ili stalno, pa te povremeno i drugi ljudi vole, manji ili veci broj njih – kako je uopste moguce da umesto zahvalnosti sto si spoznao ljubav, ti, ja, svi, osecamo bes, jed, i bezdani jad, jer je nemamo dovoljno? I za to uvek nadjemo krivca. Nekome je to majka, nekome otac, i drzava se javlja ponekad, ili on sam. To je bila jedna strana jastuka. Na drugoj sam shvatila da se rupa verovatno probusi sama, kada prvi put vazduh udje u pluca. I svetlost zaslepi oci. Miris udari u nozdrve. Glasovi alarmiraju usi. I dodir probudi ljubav u svakoj novoj zveri. U ostatku zivota ce zver imati dovoljno vazduha, Sunce se redovno radja, svet mirise sa njom ili bez nje, i to sve radi bucno, ali ce biti sve manje dodira. U jednom obicnom zivotu ce svega biti, samo dodira sve manje. Culo sa apstraknim imenom ‘ljubav’ je osudjeno da zazivi na kratko, a potom sporo i dugo umire.  

I tako sam produzila vikend i slavlje oko Dana Majke, sto je apsolutno zasluzeno. One su arhetipske tagicne junakinje – iza svakog prozora ce se naci jedna od koje je sve krenulo. Ne jedan dan, to zasluzuje festival.