Početak i prave linije

Poslednjh meseci upala sam u trenutno globalno najprepoznatljivi koncept: startup. Samo dok sam povremeno čitala prethodno o košnicama, inkubatorima i drugim magičnim kotlovima u kojima su ključale ideje, hvatala me je bila nervoza. Ceo svet vri. Svi bi da naprave evereste love, i da to bude brzo. Odmah zatim će krenuti da prave još više. Neki kažu da je sve to da bi svet postao bolje mesto. Ako oni to misle, verovatno je tako. Ali nervoza bi svejedno brzo prerasla u anksioznost, pa i blagu paniku, kao i svakog puta kad bih se našla blizu nekoga sa gargantuanskim apetitom. Ništa ne može zasititi nezasitost. Ali na takve finese, bile one i fundamentalne, niko ne obraća pažnju. Svet vri, i svima je povišena temperatura. Možda su slične groznice vladale kad je ono bio otkriven Novi Svet pre nekoliko vekova. Novih Svetova nema na vidiku sada, ali je tehnologija tu, još bolja stvar: stvara čuda ni od čega.

Noelle sam upoznala bila pre nekoliko godina. Ona je genijalna, što se inteligencije tiče, i ima nekih psiholoških mrlja, ali ko ih nema. Njen novi partner je simpatičan, prilično genijalan i on, a mrlje se još ne vide jasno, i zbog toga mi je vrlo drago. Razgovori su krenuli dosta sporo i obazrivo, bar sa moje strane, ali nekoliko nedelja kasnije okliznula sam se i evo padam već dobar broj meseci, ubrzanje sledi običnu fiziku, bar onu koju znam. Kad povremeno uhvatim svoj odraz u nečem iole reflektivnom, okrenem glavu na drugu stranu. Možda oni još ne vide, ali ja i vidim i znam da ne postoji startup na svetu koji ima ovako neentuzijastičnog člana u svom timu. Klinka isto vidi, i održala mi je lekciju prošle nedelje: mama, ovo je Šansa. Rekla je još gomilu dobrih stvari – vidi kako ona to dobro ume, razmišljala dok sam je slušala, osetila čak i ponos, ali se brzo povratila i obećala da ću dati sve od sebe.

Moj deo je dosta periferan, ali svejedno zahteva učestvovanje. Puno toga je zanimljivo, i imam faze vrlo dobre energije kada čitam satima, i ideje naleću, i novi talas mejlova krene, i razmišljam istovremeno kako nikada nisam imala dobar tim, a to je baš ono što sam uvek želela. I ovo dvoje su dobri, i puno se trude. Što ne znači ništa, ni sada ni za koji mesec ili godinu. Prosto je sve tako, i ne samo sada. Ono drugo lice ne želi da priđe previše blizu. Pokušala sam da kažem klinki da nisam zaista negativna, pre neubeđena. Svesna sam da je ovo prilika, i potrudiću se, ali istovremeno sam zahvalna da ne zavisi sve od mene. I ne zavidim mojim partnerima. Ja ću razočarenje lakše podneti, nije mi prvi put. Nisu ni oni stranci sa tim licem života, ali veliki trud nosi i velika očekivanja. To su teški tereti.

Obećala sam da ću sakriti sve te i slične sumnje. Nikome ne koriste, uostalom svako ih ima. Ideje nisu nove, realizacije su pitanje brzine, i svako uči u letu.

Uzbudljiva vremena. Ne želim zaista da učestvujem. Verovatno sam uplašena. Osećam se kao prevarant i da predstavljam nekoga ko uglavnom nije tu. Ovaj svet je drugačiji od onih koje znam. I mada neće biti zaista drugačiji, bar se nešto dešava. I klinka misli da je sve ovo vrlo kul.

Za solo ptice

Pre nekoliko nedelja našla sam se bila na glavnoj stanici metroa, Yonge & Bloor, koja u svako doba dana ima muzičare. Violončelista koji je svirao tog dana mi je poznat. Sretala sam ga više puta, na toj stanici i jednoj drugoj. Azijac, stine građe, obeležen nečim čiji skript ne bih želela da čitam. Violončelo u njegovim rukama živi život samo jedan, on povremeno ispusti jauk, ohrabri ga da ništa ne ostavi za sledeći put,  jer ovo sada je uvek jedan jedini put – i efekat na obične ljude ume da bude dramatičan. Tog dana nisam žurila, i pustila sam bila jedan voz da prođe. Stajala na najboljem mestu u toj dvorani niske tavanice i širokog pojasa. Zatvorila oči. Suze naviru lako ovih dana. Zvuk je bio tako jasan, prekrasan. Setila se onog široko publikovanog događaja od pre nekoliko godina kada ja Džošua Bel nastupao incognito u metrou u Vašingtonu.

Članak se čudio bio kako praktično niko nije zastao, svega par ljudi -i deca, koju su vukli roditelji u susret početku dana, obdaništu, školi… Ona ista deca, uvek pri ruci ilustracija iskonskog ljudskog duha, njegova suština, pre pada. Zvuk u metrou tog dana je bio tako savršen. Da je na njegovom mestu bio Džošua Bel, verovatno bi svi mi bili samo koju milju bliže Raju, iako nije bilo neophodno. Niko ko je prošao tog jutra zakrčenom platformom u vašingtonskom metrou nije mogao da ne čuje Džošuu, njegov kristalan zvuk, i intepretaciju.  Možda je Džošua očekivao da če se oko njega stvoriti ogroman krug, i da će aplauz zatresti betonske zidove i tavanicu, da će vozovi usporiti… Ako je bilo tako, to samo znači da su Džošua i njegov friend tom prilikom izabrali da zaborave da cena umetnosti nije ulaznica, ili broj prodatih ploča. Danak umetnosti, danak životu, je sposobnost da na svom mestu, kao solo ptica, prepoznaš svoj bol, i tuđi bol, i među njima pronađeš tanku liniju koja vodi uvis. Kratak neonski bljesak: ka nebu!, ništa više. Izlaza nema, i da to svako prepozna je jedino ‘hvala’ koje je Džošua zaslužio, kao i naš lokalni maestro.

Godina je bila povremeno dobra, povremeno neizdrživa. Bilo je i drugih pre ove, biće ih još. Svi smo tu, iako ljudi koje znamo polako nestaju. Drugi dolaze, i to je dobar račun. I svetovi nestaju. Od toga se niko zaista ne oporavi, i na to se može jedino slegnuti ramenima i ući u metro pre nego što se vrata zatvore. Granice svega se pomeraju, i vidici otvaraju na pejsaže uvek iste. Ono što su naši roditelji započeli, mi ćemo samo nastaviti. Ništa dobro od takvih nespretnih pokušaja nikada ne ispadne, i to je sve što imamo.

Uteši me. Na koncertu pre dva dana muzika je bila još jedna ulaznica u svet kojim hodaju senke pravih ljudi. Nikada niko nije izgubljen sve dok je nas. U ostatku vremena vlada neobično jak osećaj da gubim sebe. Dok mi je ranije takav prospekt bio privlačan, više nije. Umorila sam se u ulozi sopstvenog neprijatelja. Dala sam joj sve što sam mogla. Iznenada otkrivam da ćutanje sa sobom nosi sve znake najboljeg prijateljstva. Ni solo ptica ne leti sama.

Želim vam godinu u kojoj nikada nećete biti daleko od kuće, svog pravog doma. I da će ulaznice koje vas tamo odvedu uvek biti dostupne.