Prica o Banetu

Ovo je prica o Banetu. Vazno je rascistiti to na pocetku, zato sto ce se sigurno desiti u toku price da citaoc pomisli kako je prica u stvari o meni. Ali kad se budu obrisali svi delovi za koje sam se zalepila, ostace prica o Banetu. Zasto je to na kraju price vazno? Videcemo. Na kraju.

Bane i ja smo skolski drugovi. Ispravnije bi bilo reci da smo isli zajedno u razred, jer se ja ne secam da smo se druzili. Ako cu biti dosledna, priznacu i da se ja u stvari malo cega secam. A evo i zasto.

Na samom pocetku gimnazije, nakon intenzivne i razorne bolesti koja je odbacila izigravanje analiza i lekova i pokazala svoje pravo lice nesto ranije te godine, umrla je moja majka. Sve se tu zavrsilo, i price i pesme i muzika i ples. Za ilustraciju – ovo sto koristim svih godina nakon te porodicne tragedije nisam ja, niti su ovo moje ruke i lice, nego trake isecene iz jedne krpe. Krpa nije bila ni krpena lutka pa da se tu traze neke alegorije, vec prosto dvodimenzionalna krpa, a trake se razmestaju nekad ovako nekad onako, i nikad da se sastave u nesto trajno.

U Boru, gde se sve ovo odvijalo, i Bane se rodio, ja sam se nasla sticajem okolnosti. Moja majka nije nikada zavolela Bor, i njen zivot u njemu je bio jedna preduga poseta, tragicno okoncana. Medjutim to nije bio razlog sto ga i ja nisam volela. Moj otac se, na primer, odlicno snasao u Boru. Stekao je prijatelje, bio zadovoljan poslom, i nije se tako lose ni zivelo. Ja sam od nas troje imala najvece sanse da iskreno zavolim grad. Odrasla u njemu, prve ljubavi, prijateljstvo za ceo zivot, seks… sve se to desilo u Boru, ali dzaba. Bor je bio neoprostivo nelep. Bilo je u njemu lepe dece, i lepih dana, itekako lepih ljubavi, ali toga ima svuda. Da sam ga volela oprostila bih mu bila hendikep nelepote. Da je bio lep mozda bih ga i zavolela, ali ostajem neubedjena. Od sve dece koja su tamo rasla, neka su znala da ce otici iz Bora, neka o tome nisu razmisljala, ili nisu zelela – ja sam morala. Boru nije bilo najgore sto nije bio lepotan, van turistickih ruta to nije bilo bitno, i mozda on zaista nije uopste bio kriv, ali ja u Boru nisam mogla da disem. 

Posle brojnih upetljanih i iskidanih traka koje cu ostaviti za druge price, uspela sam u svom naumu. Ne samo iz Bora nego i iz zemlje u kojoj se on nalazio sam otisla. Ispostavilo se da mi je disanje bilo otezano i van Bora, sto je moguce bio obican slucaj hipohondrije, ali svako koga je snasao i najobicniji slucaj te muke zna da u njoj nema niceg obicnog. I tako se desilo da sam otisla u svet. U Bor nisam nameravala da se ikada vratim, a i svracanje mi nije padalo na pamet. Jedino bi se desilo ponekad da sanjam da sam opet u Boru, i probudila bih se oznojena, guseci se.

Odlaskom iz Bora desilo se jos nesto. Pocela sam da zaboravljam. Ne odmah, niti je bilo planirano, i dugo nisam znala kako se desilo. I sta je tu toliko cudno – pitala sam sebe jednog dana. Spustila se zavesa na jednu predstavu, pozoriste je pokupilo krpe, trake i zakrpe, i preselilo se negde drugo. Ali ja sam sasvim ozbiljna. Brisanjem iz memorije, moj zivot u Boru – i bilo gde osim ovde, u ovom trenutku – ne samo sto nije postojao, vec je podjednako mogao da se desi i nekom drugom. Izolovane slike i detalji koji bi se pojavili povremeno su bili izvor razmisljanja, emotivnih epizoda, ili samo izmamili blagi napad melanholije, i sve je obavio oblak cistog misticizma. U takvom izdanju Bor mi vise nije smetao. U takvom izdanju zivot i ljudi mi svuda manje smetaju.

Svratila sam nekoliko puta – moj otac jos uvek zivi tamo – ali samo na dan-dva. Razmaci izmedju tih svracanja su se brojali u godinama.

Tokom jednog od svracanja desilo se nesto neocekivano. U gimnaziji sam, uprkos svezem mirisu zemlje sa groblja na 7. kilometru (sve se u Boru iz nekog razloga zvalo u kilometrima), pronasla utehu u gomili srednjoskolaca kojima sam bila okruzena i koji su grupno udahnuli malo zivota u moje nesrecne trake. Paradoksalno, periodi iz gimnazije spadaju u najlepse borske uspomene. Kojih je malo. I lepih, i uopste, uspomena. Bilo je dobrih ljudi u mom zivotu u Boru, kojih se ja samo maglovito secam.

Pre sedam godina, vest o mom dolasku je stigla do Radmile, pa od nje krenula dalje i sire, i okupila grupicu skolskih drugova. Zeleli su da me vide. To me je jako iznenadilo. Iako sam retko, ili skoro nikako, razmisljala o Boru, vremenom se stvorilo ubedjenje u meni da su i drugi ljudi ostvarili uspeh u zaboravljanju, ako ne bas jednak mom, onda blizu. Susretu sam se iskreno obradovala. 

Zivot, svet ili sudbina, nije bio naklonjen Boru u medjuvremenu. Raspad i dezorijentacija celog jednog drustva i njegovih vrednosti, bombe, inflacije i strahovi su od nelepog grada napravili tuzan, zapusteni grad. I kad me je najvise gusio, Boru nisam zelela nista ni nalik na ovo. Bilo bi mnogo lepse da je napredovao u medjuvremenu i postao velegrad, ali ni ja nisam postala velelepna institucija hodajuci svetom u lose smestenim trakama, pa smo nas dvoje mozda pronasli nesto zajednicko, konacno. 

Bilo je leto; susret je bio dogovoren u basti jedne kafane za koju svi znaju, kao sto je to obicno slucaj sa kafanama. Ja sam ipak pitala gde je, sto je bilo pametno – zavrsila bih na drugom mestu. Kako i prilici, dozivela sam sok odmah na pocetku – nisam mogla da im se setim imena! Nekih jesam, ali neka ni uz najsurovija uvijanja mozga nisu dolazila. Mislim da niko nije uocio – nadam se da nije – ali se u meni neocekivano probudio stid. Moj savrseni plan zaborava se na delu pokazao kao surov, sebican i nelep. Nije bilo u pitanju sto godina samoce, ne znam sta jeste, i prekasno je bilo za izgovore. U tih prvih sat vremena susreta jedino je bilo vazno da se setim imena ovih ljudi koji su dosli da me vide. I doneli mi poklone, njih dvojica. Na ivici emotivnog preobrazaja koji postidjenost ume da donese, popila sam par pica, i raznezila se. Nastavljajuci svoje zivote u Boru, moji drugovi su u svojim kucama ostavili jednu sobu samo za uspomene. Ja sam ponela malo kad sam krenula, i veci deo toga kasnije dodatno i utopila. Malo sam pricala, slusala, posmatrala i prisecala se uz njihovu pomoc. Nakon sto sam se provukla kroz situaciju sa imenima posvetila sam se analizi efekta vremena na jednu generaciju. Oni su gledali mene, i ja njih. Nista nije bilo kao pre, ali tu nije bilo iznenadjenja.

Bane je dosao te veceri. Iznenadio me je. Nisam ga ocekivala, i njegovog imena sam se setila. Nije bio topao. Sa drugog kraja stola, i kroz naocare, Bane je posmatrao sa otvoreno seksualnim nabojem. Licio je na glumca u francuskom filmu. Oni su retko kada zgodni, ali se ponasaju kao da je najnormalnija stvar na svetu da je kamera bas na njima, i sledi ih, robuje im ili sta vec kamera radi da bi postigla zeljeni efekat, i tako iz filma u film. Od komedije do drame, i izmedju. Sedeo je, pio, oslanjao se na sto i sklanjao od stola, upucivao komentare, sa dozom samozadovoljne nonsalancije koja je vukla, cimala i ukazivala na sebe. Sporim razgrtanjem pokusala sam da se setim Baneta.

Nije imao u gimnaziji to sto ima sada, u ovo odelo je izrastao. Ali je imao verziju za decake. Samopouzdan, svojeglav, i sklon lakonskim odgovorima sa dahom cinizma, Bane je bio kompetitivan, odlican djak. U krugu njega, mene i nekolicine drugih, birao se najbolji djak u generaciji. (Ne, sigurno bez mene. Ja sam samo zelela da odem iz Bora.) Bane je, iz ovog ugla gledano, prosto bio bezobrazan. Nije bio jedini – generacija dece sa kojom sam rasla je imala eksplozivnu mesavinu ambicije, inteligencije i britkog jezika, ali posle toliko godina visprena deca su samo oble, vece ili manje glave u razredu, okrenute tabli ili pozadi, redu klupa iza njih – zamrznute u lepoj slici. Posle toliko godina Bane nije vise bio decak ali je zadrzao nesto od te bezobrastine kojom odise mladost. Na kraju susreta mi je poklonio tri tanke knjizice, i poljubio na nacin na koji me je i gledao.

Sa tim knjizicama pocinje prava prica o Banetu. 

Uzivala sam u citanju. Ako i zaboravimo gimnaziju (posto ja jesam, najvecim delom), dobila sam neocekivano priliku za jedno novo poznanstvo – sa svojim drugom iz razreda. Kroz njega, neocekivano bar tri puta vise, poznanstvo je obuhvatilo i Bor. Jer Banetov Bor je bio lepo mesto za odrastanje, glupiranje, zaljubljivanje, radjanje dece, i druge zivotne nepodobnosti. Efekat njegovog dozivljaja, istovremeno blizak i stran, je bio u tolikoj meri neobican da je postao uzbudljiv. Nije to bilo prvi put da sretnem nekoga ko je voleo Bor. Jasna ga i dan-danas voli, ali njoj bih oprostila i gore stvari. Bane je, slicno maniru za tim stolom pre sedam godina, svoj posao izveo mangupski lukavo. Kroz price i pesme iz svoje intime Bane nije pricao o Boru, nego o sebi. Neko manje samopouzdan i francuski bi me odbio i ja bih vec kod trece strane sklopila knjigu broj 1. Ali Bane je odrastao onako kako je obecavao.

Putem prirodnog protekcionizma – zbog tih zajednickih godina i povlastica stecenih na taj nacin – sve sto je Bane pisao bilo je i moje. Moje, kao vlasnistvo. On je ostao u Boru, kao sto ljudi koji grade svoj zivot od uspomena, stabilnosti, malo brasna i vode, grade i sve drugo. Ja sam otisla, bez igde icega, ili ikoga, i da ne bih bila nigde, osim u ovome sada. 

Da bi se bolje razumeo sklop senzacija koje je citanje tankih knjizica izazvalo, treba zamisliti svetlu ucionicu u gimnaziji sa tridesetak srednjoskolaca, podnosljivom grajom, profesorkom engleskog koja im je i razredna, uz to vrlo lepa mlada zena, koja predsedava nad oblakom erotizma sto svuda neizbezno prati sedamnaestogodisnjake, po pravu prirode sebicne do bolnog egzistencijalizma, i u takvom jednom gnezdu biohemije i nadobudnih mislilaca, sudariti dva paralelna sveta. Ili tri, pet, trideset. Cija je klupa davala najbolji pogled? 

Nigde se nisam pronasla u Banetovim pricama i pesmama. A trudila sam se, skoncentrisana na uspomene koje ne pamtim, i imena kojih se ne secam. Vredelo je probati, tesila sam sebe, ipak smo isli u isti razred. Daleko gore je sto nisam prepoznala ni bilo koga drugog. Bilo da je menjao imena ili ne, sigurno nije menjao aktere i dogodovstine. Izopstena iz Bora svojevoljno, ili tacnije, izopstenjem Bora, ja sam neocekivano pronasla  Baneta i njegove reci, i racunala na njih da je sve bilo tako kako je on ispricao. Neugodna situacija. Ili bi takva trebala da bude. Ali nije. Sedeli smo u istoj ucionici kroz godine skolovanja, trpeli iste profesore, i jedni druge, i stvorili jednu trajnu familijarnost. Da sam sve zaboravila o Banetu, on je moj skolski drug. Da Bane nikada vise nije cuo o meni nakon sto sam istrcala iz Bora na svoj zivotni maraton, ja sam bila jedna od nekoliko devojcica u III-5. Skupa, mi smo prosto deo istorije sveta. Ili jednog malog grada.

Posle jos jednog susreta i dve druge knjizice, mnogo filmova odgledanih u medjuvremenu, i secanja na stranputici, pronasla sam ono sto sam trazila. Sa kratkim izletima van, Bane je ceo svoj zivot proveo u Boru. Sa ili bez Banetovih prica, Bor nije lep. Ali Bor ovde nije vazan, samo je otezao prevod. Bane mozda zna francuski, a mozda i ne.
Medjutim
ako je ovo prica o estetici
metafizici uporednih svetova
egoizmu prezivljavanja
kinematografiji i jos kojecemu
kako objasniti da u jednoj rupi u svemiru
decak odraste voljen u tesnom stanu
upozna i oseti znanje
uspeh
emotivne uspone i krize
pikanje lopte
basket i majcinu kuhinju
price iz starina
sviranje gitare
zakone mehanike
gradjenje puteva
socijalizam i krah socijalizma
rat
nemastinu
ljubav i ocinstvo
knjizevnost
kritiku
i jednu esencijalnu potrebu
kao sto je stvaranje neceg trajnog
i pretopi sve to u lep zivot?

Work of art
Skulptura
I da je niko ne dira.

15 thoughts on “Prica o Banetu

  1. ..посвећено драгима који нису ту

    Inside a Silent Tear

    Inside a silent tear
    I have a silent dream,
    That sometimes sails across
    The patterns of my mind…

    For silence follows me,
    And dreams shores dissapear,
    And than I find myself
    Inside of silent dream…

    Sometimes I’m not too much
    To hide the emptiness,
    To lose the loneliness
    I’m not the laughing kind.

    I’m always finding love
    Where it’s not ment to be,
    What is reality
    And can it be defined?

    When you’re a fool like me,
    It’s never really clear
    And it’s all
    Inside of silent tear.

    * Autor je Carmen McRae, teksta nema na guglu pa je zapisan rukom sa snimka i nekompletan, sorry.
    Ali ima jedna druga verzija, piše da je prati flautista Hubert Laws:

  2. Bane, to da ti pricas francuski je jako bitan deo ove price 🙂
    Videcemo se u avgustu. Klinka i ja polako dobijamo putnu groznicu.

    zelena, to je apsolutno tacno, i zbog toga se prica i zove po Banetu 🙂

    Gorane, hvala na ovako lepom poklonu. Posveticu mu paznju veceras, kad bude malo tise oko mene, sad sam u guzvi a za ovakve stihove i muziku potrebna je tisina.

  3. Divno je ovo, Gorane, hvala najlepse. Kako je to divna umetnost stopiti stihove i muziku, i onda dolazi onaj vrhunski deo od koga sve zavisi – izvodjenje. Performans.
    Svi mi pricamo o istim i licnim putevima kojima smo prosli, na istim mestima i u istom svetu, i mozda je sve ovo samo pitanje jedne cudne nostalgije.
    Hvala i za stihove uhvacene rukom.

  4. Prica o Banetu je fascinantna. Zivot, nije morao bas da ide tim tuznim putem,ali znas das se ti ne pitas. Boli(dotakla mi je srce, otud upotreba ove reci) me ta tvoja tuga.
    Baneta poznajem kroz njegove napisane reci i on je stvarno Veliki! Ova tvoja prica je samo upotpunila moju sliku o Banetu.
    Zao mi je da ne govorim francuski pa da ga propitam :mrgreen:
    ( Toliko poziva sam dobila da posetim neke drage ljude u Boru,zamisli sve nas tamo 😆 )

    (*propustila sam puno tekstova, krecem sa citanjem „od odmah“. Skupila se opet neka tezina na mojim plecima i nikako da je se resim, razvlaci se kao zvaka na asfaltu i iscrpljuje, ali nadam se , nadam…)
    Veliki pozz

  5. Drago mi je da ti se prica dopala. I hvala za razumevanje. Da, znas da se ne pitas.
    Bane ne znam da li je Veliki ali francuski jeste, ispostavilo se, pa se ti pripremi za susret 🙂
    On je napisao svoju pricu o meni, tako je to bilo uradjeno originalno (njegova ideja), koja je naravno lepa, romanticna, duhovita i mnogo opustenija od ove. Blago becacima, sta drugo reci. Ali je dzentlmenski rekao da mu se svidja i ova koja je njemu zapala 🙂

  6. ‘Inside of Silent Tear’ је, btw, мени страшно важна песма. Једна од надражих. И док сам читао прву трећину твог текста сместа ми се сама у глави укључила. Текст јесте о љубави, али је више рефлексиван, музика није блуз али је сетна. Песма је једноставно страшно тужна, превише тужна да би постала евергрин – зато о њој и нема пуно на нету.
    Уживо сам је слушао даавно, певала је на бгд џез фестивалу Carmen McRae и још пуно сличних балада. Био је то веома касни концерт али је дворана била препуна и побожно претиха.
    Неки сличан доживљај можеш очекивати ако одеш на концерт Мелоди – црни глас звучи топлије и са далеко више боје од белог, али боја срца и љубави према певању је иста код обе 🙂

  7. Da, taj refleksivan ton je ono sto joj daje posebnu dimenziju. Blues bi napravio od pesme nesto sasvim drugo. Vrlo tuzna, da. Refleksija ponekad putuje sa rezignacijom, ali samo ponekad. Mnogo vise je to kad posmatras sebe u ogledalu i samo klimnes glavom. I kad pevas, pevas o tisini, samo je obojena razlicitim bojama.

    Lepo iskustvo na tom festivalu. Melody ovde dolazi u okviru Toronto Jazz festivala, i nabavila sam kartu! U ponedeljak je koncert. Razumem o cemu govoris u poredjenju glasova.
    Ta dvorana nije prevelika, sto mi je vazno, i jedva cekam!

  8. Priča se zove Upotreba cvajga i ovih dana je objavljena i na papiru, i to u književnom časopisu „Riječ“ iz Brčkog.
    Možete je pročitati na ovom linku: http://kisobranblog.com/?p=216

    Mislim da u paru obe priče izgledaju još bolje nego pojedinačno.
    A na Ivanin komentar mogu samo da dodam: blago devojčicama.

  9. Evo, Bane je to lepo uradio umesto mene. Cestitke na objavljivanju!

    Ja sam u guzvi danas i stici cu tek veceras da pogledam sve bolje i odgovorim duze.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s