Toronto, Ontario

Mora da sam napravljena od dobrih stvari, razmišljam dok uzimam iz činije par trešanja. Njih dve vise zajedno sa istog čvora, svaka sa svojom peteljkom. Lokalno su odrasle, ovde u Ontariju. Imam slične jagode u frižideru. Ranije u gradu pojela sam sladoled od lavande i meda. Mora da sam.

Kad sam rekla svom ocu da ne dolazimo ovog leta, on je progutao svoju pilulu razočarenja, ja svoju krivice. To je svakodnevna terapija. Osim razočarenja i krivice, ima pilula plavih, belih, polu plavih – polu belih, i u bojama duge, i svaka je za nešto drugo. Mislim da me moj otac dovoljno poznaje i zna da živim na toj kombinaciji pilula i kvalitetne hrane. Ima gorih dijeta; ima svega goreg.  On verovatno ne zna ali prihvatio bi i tu dijetu, da ja prosto ne volim da se vraćam. Ne previše često. Ne uopšte. Kad dovoljno krugova prođe, i ja zaboravim, to je trenutak za jedno novo putovanje. I ja sam tada srećna.

Mr. Murdoch i ubica

Prvo se uz prozor lepila jedna muva. Danima se upinjala da izađe, pela se gore, zaletala, padala, ustajala… – bio je to srčan preformans u upornosti i uzaludnosti, dok je nisam ubila. Posle par minuta se na istom mestu pojavila druga. Potpuno identična onoj prvoj, što nije neobično kad su muve u pitanju: boja, veličina, zujanje, uvek isto, kao da nema malih muva, reumatičnih muva – ne, ili lete i zuje ili leže na leđima sa tankim nožicama u vis. Ova nije trajala koliko i ona prva. Dok sam otišla do WC šolje da bacim drugu po redu žrtvu i vratila se, po prozoru je svoj očaj širila treća. Tu sam zastala. Da li haluciniram – pitala sam se. Ako je uvek tu samo jedna muva, gde su one druge i kako znaju kad da izađu. Možda imaju gnezdo negde u prozoru, ili postoji rupa kroz koju ulaze. Možda zujanjem komuniciraju i kad ona prethodna zamukne, u brizi i panici druge se ohrabre i pošalju sledeću. Ako nisu hrabre onda su primorane. Sve što se da pomeriti sam pomerila, zavirila svuda i nigde prolaza ni kolonije za odgajanje muva. Zujala je dok i sa njom nisam završila. Kad se pojavila sledeća pustila sam je da živi neko vreme – halucinacija ili konspiracija, imam i drugog posla. Kod desete mi je ubistvo postalo rutina.

Prošlo je par nedelja u neobjašnjivoj pojavi muva. Sada su dolazile u parovima. Jednom ih je bilo tri. Sledeća tura nije izlazila dok sve prethodne nisu stradale. Kao bikovi koje puštaju u koridu, tajnim prolazom su muve ulazile u moj deo sveta i izazivale me. Ernestu se moj metod bez krvi na rukama ne bi dopao – ubijala sam ih isključivo sa papirnim maramicama. Verujem da posle nekog vremena mojoj uvežbanoj efikasnosti nije nedostajalo izvesne elegancije. Ovo je bila misterija koja je ostala podjednaka zagonetka kao i prvog dana. U misterijama ubice uvek imaju nekog šarma, ili su bar glavni likovi, tešila sam sebe. Ne jednom sam posumnjala da neko stoji iza muva. Nameravala sam da se požalim nastojnici zgrade, ali nije mi bilo svejedno da priznam šta se muvama dešava kad izađu pred mene.

Kad sam naletela na nju u prizemlju, i nakon što smo proćaskale o vremenu, rešila sam bila da predstavim sve kao misteriju kojoj nikako da pronađem rešenje. Ona se čak malo nasmejala i zajedno smo se čudile. Muve mi nisu puno smetale u suštini. Nikada ih nije bilo više od dve, jednog dana samo tri, a najčešće su se žrtvovale za svoju stvar jedna po jedna. Nisu ni zujale preterano. Čudom se čudila dobra žena koja brine o nama stanarima i onda se dosetila.
„Pitam se da li dolaze iz stana Mr. Murdoch-a,“ rekla je. „Jel’ znate da je umro?“
Nisam znala ko je Mr. Murdoch a još manje da je umro. Zatim sam se prisetila džentlmena na 10. spratu, po našoj liniji tri sprata niže. To je Mr. Murdoch. On i njegova Mrs. su ušli u jedan moj zapis pre nekoliko godina. Nju nisam videla neko vreme, pomenula sam.
„Oh, pa ona je umrla pre tri godine,“ objasnila je žena koja u svom poslu vidi ljude žive i mrtve iako joj u opisu pozicije to sigurno nije bilo navedeno. Ponekad su mrtvi dugo. Ponekad su umrli prirodno, ponekad ne baš, a rezultat uvek bude isti.
Zar je moguće da su prošle tri godine otkad je nisam videla, pitala sam se ćutke. Ja bih rekla ne više od šest meseci. Pa i njega sam videla u liftu pre samo nekoliko dana. „Kad je umro?“ pitam.
„Pre tri nedelje.“
Mr. Murdoch nije bio prijatan čovek. Nije bio ni neprijatan, prosto mi se nije sviđao. Nije mi se dopadalo kako me je gledao. Jednom me je uhvatio kako trčim uz stepenice, i od tada me je svaki put, ali baš svaki bogovetni put pitao jedno te isto – da li i dalje trčim. To moje trčanje mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo, izgledalo je, i davalo mu je dozvolu da odmeri rezultate tako zdrave aktivnosti, što bi on sa odobravanjem uvek činio. Ja bih rekla ’da’ i on je zadovoljno klimao glavom, pa me pogledao malo postrance. Kasnije je to postalo  redovno ’ne’ i tako već godinama, ali Mr. Murdoch nije slušao. Možda me je tako zapamtio, kao tog dana kad me je video, ili je mislio da ću se predomisliti i vratiti starim navikama, možda sam ga podsećala na nekoga. Niko više i ne pamti da sam trčala uz te stepenice, ja sve lakše zaboravljam, ali na Mr. Murdoch-a sam mogla da računam da neće zaboraviti.

Sada ga više nije bilo. Ko zna koliko je dugo živeo u zgradi. Shvatila sam da ja sama ovde živim predugo. Sa svojim fiokama manjim i većim, ova zgrada nije ništa drugo do mauzolej u kome se mladi parovi pronađu, rode decu, presele u kuće u suburbiji da tu decu podignu i kad ostare vrate se ovde da žive od penzije i ušteđevine. To je put kojim se ovde putuje. Neko će sa njima popričati u liftu, ili neće veće su šanse, izbegavaće da ih pogleda, i dan za danom, jedna za drugom, fioke se otvaraju i zatvaraju dok se jednom svetla u njima ne ugase, ili se uopšte ne upale.

Oh, bilo je jako ružno da sam ubijala tolike muve dok oko mene sve umire i samo od sebe. Takva arogancija, nedostatak respekta, čista obest, i te jadne muve. Odlazak Mr. Murdoch-a me je ispunio stravom. Ako su muve imale neke veze sa njim, možda je to bio poslednji pokušaj da u prelazu iz postojanja u ništavilo krene put neba, i nije računao na stanare sa viših spratova. Muve su bile moje žrtve, ali neću ni ja izbeći svoj red, ili će sve ići preko reda – to su jedine opcije, za ljude i muve.

Muve su prestale da dolaze nakon tog dana.

Rešila sam da istrčim jednu počasnu za Mr. Murdoch-a.

A Misanthrope’s Menu of Wisdoms and Clichés

It is difficult to make friends. The times when we were children and everybody was a friend change to still feeling like children and counting friends on your fingers.

It is easier to have men as friends. If things don’t work out you could always have sex. With women, well, you could always have sex with them too, technically.

As grown-ups, we say our „thank-you”s and please”s. The first we mostly don’t mean the latter we crave, but nobody listens anyway.

When we were little, everybody was concerned about us paying attention, learning and concentrating on what is important. As grown-ups, the world around us tries its hardest to undo all of the aforementioned. Except our friends and people we live with. They always think that we haven’t tried hard enough.

Since we were children, we’ve forgotten almost everything which without a doubt constituted the best times of our lives. As adults, we remember everybody that’s ever made us miserable. And continue to think daily, hourly, minutely, about those who are still doing it.

We rot in our own contradictions and although we all say that we love the Sun and fresh air, we continue to stay indoors, in the stale and shabby environments of our living rooms, just because of a few laws of physics. Which are very vague, anyway.

We learn from experience, as much as we used to when we were children. There is also theory. And then, there is compromise. We, with our overgrown egos, continue to sell ourselves short. The dollar-store effect.

The most typical thing you can experience as a grown-up is that you are always tired. And misunderstood. If there was a way of making us un-tired or better understood, it would still not make us satisfied. We, humans, are one bloody tired miserable dissatisfied lot.

And I haven’t even started on love. It is blind, dumb and has memory lapses worse than a surviving hippy. It’s been around since the beginning of time and it is the only old hag sought after more than a bombshell. It’s a cult, cross-pollinated with a devil’s affair.

We all fear death and believe in happy endings. In the end we all die.

As grown-ups, we value and teach wisdom to youngsters, to each other, our neighbours and across the nation, on video tapes, DVDs and in print, at an affordable price payable in three installments. We also look for cure for misery and every other illness. For that we get called on the phone at dinner time by people we don’t know who tell us that other people need us. If we are in need there is a different number to call.

And now… a grand finale? No such thing, sorry. Live and hope. The latter is not mandatory (well, neither is the first), but it still fools us into believing that things get better just because we want them to. Now, that takes faith.

Ples jednakih slabosti

Sajt je nudio tri opcije: ljubav, dating i erotiku. Bilo je više razloga zašto sam izabrala erotiku ali najviše je do toga došlo običnim procesom eliminacije.

Romantična ljubav? Nikako. Taj deo sajta se savijao od prekomerne težine laži koje su ljudi naslagali.
Ako i nisu bile laži nego istine, težina je bila jednaka. Ne postoji konstrukcija koja to može da podnese.
Nisam mogla da dopustim sebi da priznam ni tako anonimno da sve što želim je ljubav.
I anonimno, to je laž.
Nisam znala ni šta bih rekla.
Niti me je interesovalo da vidim šta su drugi rekli.
Taj deo sajta nisam ni otvorila.

Dating jesam, i odmah ga zatvorila. Fenomen te socijalne kategorije je verujem fascinantan za psihologe i sociologe. Mene podseća na šah. Dating ima jako puno pravila i strategija. Oni se svode na to kako da ljudi nadmudre jedni druge, postave se u vodeću poziciju, stignu prvi do cilja ili kraja, o sebi održavaju visoko mišljenje, lažu na pogrešnom mestu i iskreni su u najgorem trenutku, i dobar deo slobodnog ekonomskog tržišta međuljudskih odnosa mu je vrlo posvećen, i na njemu profitira na vrlo sumnjiv način. Na šah sam razvila ranu averziju. Dobar broj šahista dosta brzo izgubi iz vida onu najvažniju stranu i njegovu jedinu realnu svrhu – da je igra u pitanju. Oni kad kažu ’The Game’ to zvuči pobožno. Nema tu mnogo igranja i radosti. Ista stvar i sa datingom. A tu su i pravila. Batalila sam i dating i šah iz osnovnog razloga: ja sam odlučila još kao klinka da izbegavam pravila. I kršim ih, gde se mora silom. A i prevara se prihvata. Sve je prihvatljivo kad su pravila u pitanju, je moj fundamentalni životni stav. 

I tako je ostala samo erotika. Tu nema laži, mislila sam. Bar ne puno, i nema im sakrivanja dugo. Erotika je igra.

Usled tehničkog nesnalaženja prošlo je 24 sati između priključivanja i ponovnog logiranja. Tamo je čekalo više od 50 poruka. Oh, bila je moja reakcija na tako neočekivan razvoj. Ovo je baš uzbudljivo, mislila sam dok sam prolazila kroz poruke, čitala profile iza njih, gledala fotografije. Zatim sam ih pročitala još jednom. U međuvremenu je stiglo još dvadesetak. U sledećih nekoliko nedelja nekoliko stotina.

Na sajtu sam se zadržala mesec dana. Posle takve jedne edukacije postala sam ekspert u statistici, sociologiji, psihologiji naravno, i vrstan poznavalac modernog muškarca. A pokupila sam usput i koji uvid u sopstveno psihičko stanje. Previše po svim merilima za tako jeftino obrazovanje.

Saznanje da moja pronicljivost ima kritičan nedostatak – realnost kao dimenziju – je moglo da iznenadi samo mene, pretpostavljam. Recimo, ja se uopšte nisam dosetila da će ’erotika’ biti naseljena ljudima koje prosto hoće seks. Nikako. Ni to što znam da je grad pun usamljenih ljudi kojima je iznad svega dosadno nisam povezala sa erotikom. Ni to da su ljudi iz marketing departmana uspešne onlajn korporacije vešto izbegli sumnjive klasifikacije pa su umesto eksplicitnih reči upotrebili jednu koja kod izvesnih korisnika jezika izaziva pogrešne asocijacije mi nije palo na pamet. Ja sam zaista mislila da na takvom jednom mestu mora da vrvi od kreativnih tipova.

Tu moju naivnost je bilo lako zaboraviti kad sam na kraju bila višestruko nagrađena. Susreti koje sam imala – njih desetak – su bili zanimljivi, bilo kao igra ili test same želje za igrom, a neki trenuci antologijski. Stekla jedno kratkoročno prijateljstvo, jedno puno duže, ušla u vezu koja je trajala neko vreme na obostrano zadovoljstvo, vodila fascinantne razgovore više puta, shvatila da dok nisam voajer u bukvalnom smislu uloga posmatrača mi leži jako udobno, da one night stand treba doživeti jednom ali ne više od toga, bila vrlo zadovoljna da su metroseksualci pristojni ako ne uvek i zanimljivi, bar ta serija koju sam probrala, i potvrdila ono što sam već znala: i u seksu kao i u životu sam do sada imala daleko više sreće nego što sam sebi dopuštala da priznam.

Iznenadilo me je da su muškarci tako plašljivi tipovi. To bi se ovde reklo: socially awkward. Piše se o tome puno, ali je meni promaklo. Placebo efekat Interneta je fantastično pomogao, sada svi imamo dijagnoze i ništa ne boli. Hoću da kažem, od velikog broja muškaraca na Internetu koji traže seks, oni ga traže samo u njegovoj najnovijoj formi – onlajn. Posle nekoliko odgovora sa moje strane ’no, thank you’, morala sam da priznam sebi, po prvi put u životu i na mestu zvanom ’erotika’ (uzdah), da sam ja verovatno prilično konzervativna. To nije bio lak udarac. Kad mi je Martin jednom rekao to isto ja sam ga ismejala, i bila sam u pravu, jer je za njega bilo konzervativno to što nisam pristajala na njegove ideje, ali ovo – ovo je bilo vrlo neočekivano. Zar nije suština seksa dodir? I miris? I ukus? I pogled? I glas? Vrelina?

Kad mi se desetak njih obratilo rečima ’I am your Master’ mislila sam da je u pitanju humoristički pristup, ne baš sličan mom ali ja imam smisla za neozbiljnosti. Ne, oni su to ozbiljno mislili, stigao bi odgovor praćen naređenjem. Nije mi prethodno bio nepoznat termin ’sadomazohizam’, međutim kad se sitnim fontom pojave na monitoru reči ’I am your Master’ dok oko njih skakuću reklame ili pop-up poruke u kojima anonimci čekaju da poruče nešto seksi,  ti sediš u majici i odrpanim pantalonam i klatiš se u stolici, to zaista zahteva prilično živahnu maštu da bi zvučalo strašno. Ili erotično. Ili bilo kako osim glupo. Kad mi je kasnije bilo objašnjeno koliki broj žena ulazi u sadomazohistične odnose, i kroz šta sve prolaze, ništa mi više nije bilo smešno. Podsetilo me je koliko sam ja propala feministkinja kad je svet i dalje ovakav propalitet. Kao i da to što eterom plutaju poruke tipova koji se nude za gospodarske pozicije nema toliko veze sa naglom ekspanzijom sadizma među muškarcima, već je u pitanju – i dalje – široka rasprostranjenost mizoginije. Uzelo je jednog Amerikanca koji je udobno sedeo u Švajcarskoj dok mu je žena spavala da mi objasni neke stvari. On je voleo sadomazohizam sa obrnutog kraja, dobro je poznavao materiju i naravno, kraj dobrog života, bilo mu je dosadno.  

Iako sam beskrajno zabavljala prijateljice pričom tih dana, tokom svog meseca gostovanja na planeti Erotika imala sam jako malo seksa, erotike još manje, i na kraju sam se sasvim ozbiljno zapitala da li mi seks uopšte i treba. Dete sam već imala, i uprkos horskom pevanju da je seks prirodna potreba to je podjednako tačno koliko i ime onog sajta – samo dobro namešten showroom. Da li ja uopšte volim seks, pitala sam se dalje, i šta u njemu ima da se voli. Ili je dobar ili je loš. Češće je loš nego što je dobar. Onaj dobar je komplikovan i komplikuje život, ili život njega komplikuje; o onom drugom je bolje čitati iz vesti, ili knjiga, gledati filmove – i izbegavati.

U nastavku – nastavak uvek sledi, čudna stvar sa vemenom – bavila sam se različitim stvarima i trudila da postignem sertifikaciju ’I am my own Master’ uz usrdno zanemarivanje realnih životnih okolnosti, i zatvaranja očiju na nekim mestima. Da bi se nedavno desilo nešto.

Na jednoj baletskoj predstavi. Predstavu su činile dve koreografije. Prvi deo je prikazivao egzistenciju uličnih zabavljača, takozvanih buskers. Oni među šarenim svetom današnjice kombinuju prastare elemente nomadskog sa pažljivim doziranjem modernog – prilično unikatan eksponat. U baletskoj predstavi je sve to bilo predstavljeno kroz grupu mladih izvođača koji su bili jako dobri, ali zvezda među njima je bio jedan mladić koji je bio apsolutno prekrasan. On je bio ne samo izuzetno dobar u svojoj glavnoj ulozi, najlepši deo je bio koliko je on u tome uživao. Koreografija je prikazivala različite aspekte života: pripreme, performans, usamljenost, nesigurnost, okruženje sličnih u kome je nadmetanje deo svakodnevice, i onda je na sceni krenuo jedan pas de deux. Njih dvoje su trebali da pokažu onaj deo – seksualni, ljubavni, erotski. Išlo je to vrlo lepo, da bi u jednom trenutku ON prišao NJOJ otpozadi, ONA je bila u pokretu napred, kao da će otići od NJEGA; ON je spustio glavu dole, tik iznad NJENE ahilove pete i izgledalo je kao da će je ugristi – ali nije, ON je samo podsetio da zna; tu se ONA okrenula nazad ka NJEMU i ONI su nastavili svoj ples skupa. 

Taj njegov pokret je bio jedna od najlepših ilustracija erotike koju sam ikada videla. ON poznaje NJENU slabu tačku, i to nije ON, već ONA. Isto važi i za NJEGA. To je erotika; to je seks. Ples jednakih slabosti. Bilo je neobično sagledati tako nešto fundamentalno a da se svet nije protegao, ili štucnuo, zaustavio se na trenutak, bilo šta. Ja sam svejedno bila srećna. Volim svoje ideje naslikane velikom tehnikom, sve i da ih niko drugi ne razume. U ovome nisam bila usamljena. Bila na mnogim pogrešnim mestima, u pogrešnim trenucima, među pogrešnim ljudima  – to sedište je bilo jedno od najboljih u kome sam se našla poslednjih godina.

Na kraju su svi bili na sceni, da se poklone, i pridružila im se i mlada žena koreograf. Kad su se poklonili svi skupa, ona je istupila zajedno sa njim, svojom zvezdom i inspiracijom, poklonili su se njih dvoje, i ona je gledajući u njega, široko nasmešena i srećna, podigla njegovu ruku i poljubila je.  Promena uloga, priznanje slabosti jednako kao i demonstracija radosti. Možda je bilo do osvetljenja, ili ugla gledanja, ali bilo je tako lako videti tu paralelnu sveprisutnu auru erotike, senzornu, senzualnu, emotivnu, kao vid i sluh, i dodir, i sve. Na kraju – samo jedne misli, ničeg drugog – dobila sam svoju satisfakciju, i ona mene. Mala velika dobra stvar.

 

Noć kad sam izašla da vidim Anais i upoznala Džeka

Nisam nikad slobodna četvrtkom. Petkom ustajem rano. To se zove život sa svim priključcima i aplikacijama. Ne smeta mi. Za razliku od celog sveta ja imam previše slobodnog vremena.

U četvrtak sam bila slobodna i izašla sam da vidim Anais. Muzički festival je u toku. Počev od maja ne verujem da postoji slobodan dan u ovom gradu a da nije bukiran za neki od bezbroj festivala.  Ja češće imam slobodan dan i od samog grada.

Izaći četvrtkom je bio nov osećaj. Ne naročito lep, pomalo nelagodan, kao se da se ubacujem u tuđi raspored, uvlačim u tuđi krevet, izvlačim iz tuđeg ormana odeću koja nije moja… – istina je da mi se nije izlazilo. Ali nešto nalik obećanju je bilo u pitanju.

Na NXNE muzički festival sam naletela jednom prilikom pre nekolikog godina i to veče mi je ostalo u lepom sećanju. Očekivala sam nešto slično. Kad sam ušla u Czehoski, pokazali su mi da je show pozadi. Pozadi su na sceni bili jedna žena i jedan muškarac, sede na stolicama i muziciraju. Uzana soba ispred pozornice je prazna, sa izuzetkom tonskog tehničara i devojke koja pripada organizaciji festivala, a pozadi su publiku činili njih troje. To troje su bili sledeći muzičari na sceni. U pola deset ja sam bila jedina publika. Svako od muzičara ima po sat vremena, i Anais nastupa tek u 1.

Premeštala sam se sa jedne drvene klupe na drugu, gledala u umetnost na suprotnom zidu, ustala i otišla do devojaka koje naplaćuju ulaz. Na dužem potezu Queen Street-a ima još bar pet festivalskih scena večeras, ali nemam volje da sama hodam napred-nazad u četvrtak uveče a da ne znam kuda idem. Ili zašto. Hodanje duž ulica spada u moje omiljene aktivnosti; ne večeras. Devojke kažu da su čule da je par na sceni izglasan među najčudnije, i sledeći će biti bolji sigurno. Njih dvoje ne izgledaju čudniji od bilo koga, samo mi se ne sviđaju. Vraćam se na klupu da razmislim šta ću sa sobom.

Na sceni se smenjuju muzičari. Emma je sledeća sa svojim džentlmenima. Pre toga su poređali svoj promocioni materijal po stolovima. Folk music je pitoma muzika, lepo vaspitana, što su osobine koje volim, ali ne i dobar deo muzike. I Emma ima lep glas, kao i ona žena pre nje. Njih troje su došli iz Oregona da nastupaju na festivalu, svako svira po nekoliko instrumenata. Utom dolazi manja grupa – sledeći muzičari. Za njima dolazi i Džek. Seo je nedaleko od mene, nasmešio se u prolazu. Pitao da li su davno počeli. Nisu, odgovaram. On je došao da ih vidi, upoznao ih je bio prethodno. I on je muzičar i nastupa sutra uveče. Nudi mi svoju promocionu razglednicu. Sutra nisam slobodna, odgovaram. Sležemo ramenima. Ustaje, popriča malo sa drugima pa se vrati, i uvek seda na drugo mesto. Kako mi se sviđaju, pita malo kasnije. Little sleepy but sweet, kažem. On klima glavom. Da li je lokalni muzičar, pitam ga. Ne, iz Engleske je. To sam već zaključila po naglasku, ali mora da živi ovde – u Severnoj Americi? Ne, on je iz Engleske. Na turneji je ovde poslednja 4 meseca.

Džek je visok i mršav, strahovito mršav. I sa dva stola rastojanja između nas ja sam preterano uhranjena. Podseća malo na trenutno popularnog engleskog glumca. Ima oko 30 godina. Kako se organizuju turneje kad nisi poznat ili traženi muzičar, razmišljam dok se nastup na sceni privodi kraju. On ima propusnicu za celokupni festival i krenuće dalje. Jel’ sam došla zbog nekog večeras? Jesam, Anais Mitchell, ali ona nastupa tek u 1. On se smeši sažaljivo. Jel’ dobra, pita. Prvi put sam je čula pre dva dana. Najviše sam došla zbog simpatičnih okolnosti i koincidencija. Ustao je od stola opet i ja ga u nastupu iznenadne panike pitam ’would you mind if I tagged along?’. Tek je oko pola jedanaest i ne znam šta ću sa sobom do 1 sat. ’No, no problem,’ odgovara.

Na ulici je mrak i ima dosta ljudi. Pita me čime se bavim. Hemijom, odgovaram kratko. Razmišljam šta bih ga pitala. Ne pričam o sebi, i retko kada postavljam pitanja drugima. Sve moje konverzacije zapinju, ne samo ova večeras. Kad bi imali temu koja nas oboje zanima išlo bi lakše, ali Džek i ja živimo vrlo različite živote. Trudim se da nađem opravdanje. Trudim se najviše da održim korak sa njim; ima puno duže noge od mene.

Prelazimo uzduž Queen Street više puta. Ulazimo na različita mesta, ostanemo desetak sekundi i izlazimo opet na ulicu. ’Rubbish’, kaže Džek i meni je smešno. Ne pitam ga kakav je on, ili šta svira. Ustežem se, i zbog njega i zbog sebe. Našla sam se van svog elementa večeras. Nije uvek loše kad se nađem na suvom, ali večeras jeste. Nije čak ni loše, prosto jeste.

Džek ne živi nigde. Pre deset meseci je krenuo da putuje i nastupa, i planira da na taj način obiđe svet. Pita me gde ja putujem. U Evropu, kad mogu. Ne pita gde konkretno. Džek i ja ne zanimamo jedno drugog. Oboje smo ljubazni, nije neprijatno biti kraj nas, razmenjujemo kratke rečenice i komentare, i svi kraj kojih se zaustavimo na kratko nas gledaju sa većim interesovanjem – samo između nas dvoje nema ničega. On putuje sam oko sveta, to je razumljivo. Ja uglavnom sve radim sama, i to je razumljivo. On svoja iskustva pretvara u muziku. Ja svoja pretvaram u nešto drugo. Moglo bi se reći da svako od nas ima privatno mesto u koje dovlačimo žrtve i slučajne nalaze. Džek i ja smo sličniji nego što bi se očekivalo, i to nema nikakvog značaja. Svi ljudi su slični.

Ulazimo u jedan bar u kome se prodaju prženi komadi piletine da vidimo kraj košarkaške utakmice. Poslednja je u sezoni, i Lakers-i pobeđuju. Ima mlađih i starijih muškaraca; uz one prve sede njihove devojke. Ja sedim kraj Džeka. Ne moram da budem tu, i to je dobra stvar, ali nije dobro da ne moram da budem nigde. Mislim da nije. On mi poklanja svoj CD. Ja mu plaćam piće.

Vraćamo se u klub gde će nastupati sutra. Nasumice stupa u konverzacije sa ljudima u pokušajima da promoviše sebe, privuče ljude da dođu. Fascinira me da i dalje smatram samopromociju amoralnom. Možda je jedini razlog za to činjenica da sam ja loša u njoj, ali svejedno mi je neprijatno da gledam. Uzimam od njega jednu razglednicu i pružam je dvema devojkama koje mi se slatko smeše. Dođite sutra, kažem im, on će nastupati ovde. Osećam se korisnom, i lakše mi je.

Petak u 11 nije loše vreme, govorim mu na ulici. Biće ih puno više nego večeras. Najgora stvar na turneji su te prazne sobe, odgovara. Ako si muzičar, dobar ili loš, u praznoj sobi ne možeš ni da probaš da budeš dobar, pretpostavljam. Sve u takvoj sobi zvuči loše. On se nagledao praznih soba u Americi. Možda će neke devojke doći ako vole muzičare, ali teško je poverovati. Otuđenje, čija smo mi dobra ilustracija te večeri, nije produkt prinudne pasivnosti koja je od svih nas stvorila žrtve – u pitanju je aktivna nezainteresovanost.

Koji je grad bio najbolji od svega do sada, pitam. Montreal, ne okleva. Engleska je loša za muzičare, daje savet jednoj kanadskoj devojci koju je upoznao u Edmontonu, i koja je isto na turneji, sama. Amsterdam, Nemačka, tamo treba otići. Njega vodi put sledeće nedelje nazad u Evropu. Krenuće od Islanda, sa ambicijom da nastupa u svakoj evropskoj državi; trenutno ih ima 50, uključujući Vatikan i Monako. I 48 bi bio dobar broj. Ili 40. Posle toga Australija. Veliki je svet. No fixed abode, piše na njegovoj zvaničnoj propusnici za festival. Ne pitam od čega je otišao. Slomljeno srce je uvek dobar razlog.

Jel’ ona dobra, pitam ga kad smo izašli o devojci iz Edmontona. Nije, smeje se. Večeras niko nije dobar. Obišli smo desetak mesta. Muzika se deli na folk, u kome devojke pevaju same ili sa malim bendom, i bučni rock, popunjen mladićima. Okrećemo se već na vratima. Ulica je jedino mesto večeras gde nema pretvaranja. Da će biti tako nepodnošljivo otvoreno, to nisam očekivala.

Prošla je ponoć, bliži se vreme nastupa moje Anais. On će krenuti nazad u svoj hotel. Obično spava na nečijem kauču; hotelska soba je retka prilika za njega. Zahvaljujem mu na ljubaznosti i želim uspeh sa nastupom sutra. Tramvajem se vraćam u Czehoski, na kraj njene prve pesme.

Anais je bila dobra.

http://www.anaismitchell.com/

http://www.thejackstaffordfoundation.com/fr_ontour.cfm

Računam da ću zaboraviti

Oko 11 je zvala Jola. Posle desetak godina to je zvučalo ovako: Hi Ivana, ovo je Jola. Nadam se da me se sećaš. To je možda bio uobičajen početak, ali je pitanje sasvim na mestu – ja zaboravljam. Redovno i uredno, što je jedna od retkih prilika gde moj karakter pokazuje te vredne osobine: redovnost i urednost. I vrlo sam ponosna na njega zbog toga; potapšem ga povremeno po glavi i on se zadovoljno protegne.

Jole sam se setila. Ima topao glas, i bilo je nečeg pomerenog iz centra sa njom tih dana, toplina koja je išla dalje od glasa – na nekom nivou ne naročito bitnom to je Jolu sačuvalo od sudbine sa mojom pedantnom memorijom.

Jola je mene daleko bolje pamtila. Ispostavilo se da sam ostavila traga u njoj – ona je tada bila student – i navela mi je neke stvari (koje sam ja, normalno, zaboravila) sa kojima je moj ego mogao da naraste još dobrih nekoliko incha, taman da od mene napravi pristojnu ženu, ali nije. I ego se opametio i ne pomera se s mesta za prazne reči. Bilo je dana, ne poričem, kada su komplimenti mojoj pameti i talentima umeli da podignu duh i razgrnu oblake, ali desile su se u međuvremenu dve stvari: duh je nastavio da pada, bilo zato što je težak ili što podizanje nije bilo naročito vešto, i oblaci se i navlače i razgrću bez upliva ljudi pa ih je za te poslove bolje zaobići. I pamet je precenjena – da ubacim i treću.
Dakle, Jola, what is it that you want? Jola se izjasnila. Ona ima problem i veruje, ma kakvi veruje, ubeđena je da ću ja to bolje rešiti od svih skupa! Jer ja sam.. – okay, videću šta mogu da učinim.

Par sati kasnije zvala je Neda. Ona ima problem koji je u stvari moj. A nije ni samo ona imala problem – ona je posrednik između mene i drugih žena, potrošača moje robe, kojoj je jedina svrha da ih učini srećnim. Što znači da ja trebam da učinim srećnim sve njih. (Već kod samog slova ‘s’ prožme me iskreni užas). Problem je u jednom plastičnom delu. Deo je napravljen daleko odavde, na mestu koje se ne bez razloga zove Daleki Istok. Ne po mom dizajnu i zamisli, nema čak nikakve veze sa mnom osim što je pod prihvatljivim uslovima trebao da obavi jedan zadatak i ja sam ga iz tog razloga kupila, i sada mi javljaju da zakazuje. Od mene se očekuje da tu paniku u zemlji sreće rešim. Što pre!

Pogledala sam desetak plastičnih delova koje imam ovde – ništa im ne fali. Funkcionišu kako se očekuje. Čak ne vidim kako je moguće pokvariti ih, osim ako se baš zapne i sa velikim trudom, ili nezgrapnim rukama. Moraću da smislim strategiju pristupa ovom problemu. Jer, ispostavilo se, problem nije plastika već mušterija koju treba održavati u stanju perpetualne sreće, nešto kao mumificirane velikodostojnike i faraone. Verovatnoća je prilična da je problem nerešiv.

Uveče je zvala Sarita. Ona hoće ovo i ono, i ono i ovo, i još, ali pod njenim uslovima. Ti uslovi su neophodni, zato što ona ima mamu i tatu i muža i troje dece i premalo vremena i premalo para i ambiciozna je i ne postiže ako je njoj verovati i ima agresivno- abrazivan glas koji čujem i kad samo pošalje email. Sarita je predimenzionirana ilustracija čestog sindroma danas pod uticajem koga žrtva stalno nešto traži, traži, traži! Ona to što traži obično i dobije – da nije tako, prestala bi još davno i sindrom bi nestao: poof! Ali to nije problem, uprkos rešenju. Sticajem okolnosti naišla je na mene i sada s vremena na vreme mi traži ponešto, ne bez primesa svih drugih svojih potraženja. Sa Saritom ja imam problem.

Dan je počeo kao i svaki drugi, i završio se kao mnogi pre njega. Na početku sam bila vrlo pametna. Oko sredine, sa suncem u zenitu, bespomoćna. Na kraju, u zaključku i s mrakom, ispala sam glupa. Prosečan, običan, jedan dan iz života.

Računam da ću ga zaboraviti. Please.

Proizvoljno izabrane tačke A i B

Posle lekara krenula sam polako kući. Napolju je dan prekrasan, još jedan u nizu sličnih iz te familije. Posle susreta sa lekarima i naročito posle ponižavajućih pozicija kod pregleda sam uvek natopljena filozofijom kao nekom vrstom lekovite vodice. Prija, i ne može da škodi.

Kad sam stigla do raskrsnice College & Yonge ulica zaključila sam da imam vremena i mogu i do kuće da hodam, sada već veteran dugostaznih štenji po gradu. Yonge ispod Bloor-a se puno razlikuje od onog dela iznad. Dok Yonge deli grad na istok i zapad i završava tj. počinje na obali jezera na čijoj obali sedi ovaj grad, Bloor razdvaja downtown od ostatka. E pa u tom delu downtown-a na Yonge ulici između Bloor-a i Dundas-a na jugu, skupilo se neobično šarenilo urbanizma i sitnog kapitalizma, i toliko je toga nagurano i upakovano da kad bi se raspakovali downtown bi bio bar duplo duži. Ovako se utisak stiče da samo jedno dugme pukne na tako sapetom dupetu, sve će poleteti napolje – i azijske jedaonice sa jeftinom hranom, i pizza shop-ovi, sex shop-ovi i strip barovi, unisex frizerski saloni, radnje za prodaju kožne odeće među kojima ima fetiš komada, radnje sa obućom u kojima su štikle previsoke i vrlo šiljate, butici, knjižare, uramljivači slika i umetnosti, kafići i pub-ovi, specializovanje radnje za ljude svih orijentacija, i seksualnih i religioznih, i još puno, puno više, i sve to ne bez karaktera ali karakter nije naročito lep ni poželjan, ako mene neko pita, dok je arhitektura iznad sve te buke atraktivna, bar ona sačuvana iz davnina, što je veći deo jer vlasnici ne ulažu preterano u održavanje a oni koji iznajmljuju ne žele da plaćaju skuplju najamninu, i tako svi oni opstaju jedni sa drugima. I ulica je uvek puna ljudi. Ovako lep dan ih je izmamio još više. Oko 5 popodne su napolje izašli i oni koji su radili celog dana da krenu kući, protegnu malo noge, ili odu na piće i klopu.

Ja hodam polako. Ne žure ni drugi, ali meni je odjednom taj spori ritam mojih koraka najbolja stvar koja mi se desila unazad bar nedelju dana. Sve je u meni usporilo i ja sam za to vrlo zahvalna. Pravo je olakšanje da negde u meni kucaju redovnim ritmom mehanizmi koji sve ovo vode bolje od mene i brinu o sebi pa i o meni.

Prolazim kraj ljudi, ili me oni prestižu; do mene dopiru odlomci konverzacija, ili mi izrazi lica uđu u vidokrug i ja ih pročitam, kao kratke oglase lične prirode. Dvojica mladih muškaraca pričaju o biznisu i share-holder ubeđivanju. Oni su budućnost sistema. Jedan muškarac, prerano ostareo, mršav, mi prelazi put sa štapom. Verovatno je AIDS u pitanju; viđala sam slične figure i ranije i Church Street je nekoliko blokova odatle. It’s just fucking, ali nije nimalo jednostavno. Svako ko hoda tom ulicom i bilo kojom je proizvod slične delatnosti. Ne, nije jednostavno. Ulica je zakrčena automobilima. Na prelazima oni svi žure. Ljudi koji hodaju trotoarima nisu u žurbi. Jedan podeblji čovek silazi sa trotoara nespretno i umalo naleti na mišićavog biciklistu koji leti niz ulicu i baš je tada pogledao u zemlju. Da su se omašili je bilo pitanje delića sekunde. Sa svim automobilima oko njih, bar bi jedan od njih gadno nastradao, ali niko nije ni oklevao, i svi nastavljaju dalje putem svojih inercija i intencija. Dalje uz ulicu, trotoar je zakrčila manja grupa muškaraca koji su svi slični po ispupčenim stomacima i preko njih razapetih košulja i majica koje rade prekovremeno da ih održe obučenim. Oni prete jedan drugom. Normalno bih se uplašila takvih situacija, ja sam velika kukavica, ali endorfini fino posluju u mom kraju danas i ja istim tempom napravim prečicu izmedju jednog trbušastog koji preti da će razbiti nos jednom drugom isto takvom koji mu odgovara ‘yeah, pa šta čekaš’ i maše debelim rukama, izaziva ga. Nisam mogla da ih razlikujem i kad bi me policija stavila iza onog stakla za identifikaciju ako se sve to završi krvavo, ne bih umela da kažem ko je ko. Na par koraka od Bloor-a iz opšte kakofonije se izdvoji glas koji sam slušala par blokova unazad kako se dere na vozače i ko zna koga sve. ‘Hey, miss, what the fuck are you walking so slow for?’ Glas je tik iza mene i ponovio je to svoje još jednom pre nego što sam povezala da se možda obraća meni i da bih trebala da se okrenem da proverim iako mi je samo napred orijentacija savršeno odgovarala. Ni centimetar rastojanja iza mojih leđa su jedna dečija kolica i njih gura jedna mlada crnkinja, ne više od 18 godina, i dere se na mene. Ja stojim comfortably numb, i gledam je; čudno mi je zašto se tako ponaša. Pogledam sporim pomeranjem glave u levo pa u desno – ima puno mesta i za duplo veća kolica. Ona mi sada preti da će me pregaziti kolicima ako se ne pomerim. Kraj nje stoji jedan visoki mršavi dečak, njen brat ili otac bebi u kolicima koja će se za koji tren pretvoriti u bojno vozilo. Njena pretnja bi bila smešna i da nisam dobro raspoložena, osim što sam ja vrlo sitna i ona bi apsolutno mogla i da me gurne i povredi tim kolicima. A ja stojim u čudu otkud joj toliki bes, i njoj i onoj devojci od pre koju nedelju koja je jedva bila malo starija od nje, i ona se dere na sav glas, gledaju nas sada i drugi, a onaj dečak okreće glavu na drugu stranu. Ja krenem da se pomeram sporo jer nije lako premestiti toliki apsurd i napravim joj mesta i ona ne čeka, gura kolica preko mog stopala, ali nisu teška i ništa me ne boli; oni nastavljaju dalje i skreću na prelazu, ona komentariše da će me jašta pregaziti kad se ne sklanjam i tako sam fuckin’ slow, i ja krenem dalje putem kojim sam i išla, začuđena svojim tako prijatnim mrtvilom, i blago tužna nad njom, ali ne previše, to ću ostaviti za neki drugi dan.

U knjizi ‘Freakonomics’, koju je uz pomoć jednog novinara napisao ekonomista Steven D. Levitt, on pomoću statistike i ekonomske obrade podataka nudi nesvakidašnja rešenja ili bar poglede na društvene pojave koje obično prođu sa glazurom trenutno popularne političke klime i retko kada imaju veze sa pravim stanjem stvari. Jedno od poglavlja u knizi koje je najviše polemika zavrtelo se bavilo fenomenom iznenadnog opadanja kriminala u većim gradovima Amerike krajem 80-ih i početkom 90-ih, koji je bukvalno eksplodirao u prethodnoj deceniji i duže i pretio kolapsom svega urbanog i svetog i humanog sakupljenog velikom mukom do tada. Steven je obradio podatke i povezao stvari kojih se niko nije setio ranije i njegov zaključak je da nisu političari očistili korupciju u policiji ili se policija pojavila sa savešću, niti su građani postali hrabriji a kriminalci manje hrabri, već je novi naraštaj među kriminalcima koji uglavnom dolazi iz siromašnih slojeva i gradskih geta zakazao – usled legalizacije i dostupnosti abortusa. Drugim rečima, dobar broj budućih kriminalaca se uopšte nije rodio. U uslovima savremene ‘jednakosti’ ili kako se ovde zove ‘equal opportunity’ to je vrlo neprihvatljivo objašnjenje. U uslovima bogonaloženih – kojih se ne može izbrojati ovih dana – to je još manje prihvatljivo. Meni se knjiga jako dopala. Lepim stilom je napisana, što je kredit Stevenu, da je uzeo za partnera Stephena, koji ume lepo da objasni njegove koncepcije i podatke, i ono o čemu Steven priča je izuzetno zanimljivo. Konačno da neko priđe ljudskoj životinji kao životinji a bez milovanja po glavi – nije kućni ljubimac u pitanju. Nikako nije kućni ljubimac u pitanju.

Među ostalim stvarima u knjizi, Steven je analizirao i različite izvore i uzročnike smrti među mladim naraštajima. On i njegova žena su izgubili majušnog sina od jedva 3 godine, koji se udavio u bazenu, i Steven je pokazao statistikom da iako su sve smrti strašne i potpuno sprečive, veći deo dece se udavi u bazenima nego što pogine od vatrenog oružja. Potom sam se setila intervjua koji je on imao na ovdašnjoj nekomercijalnoj televiziji, sa voditeljem koji je pretpostavljam dobro znan intelektualac, i koji ga je pitao o knjizi, i Steven je vrlo zanimljivo odgovarao po ko zna koji put te godine kao deo svog ugovora da knjigu promoviše, i onda se Allan, intervjuista, dotakao te epizode o davljenju malog dečaka. Steven je pomenuo da radije ne bi o tome govorio, ali to nije sprečilo našeg kanadskog intelektualca da prekrši sve zakone uljudnosti i empatije i sledeći svoju novinarsku dužnost on je baš ubo prstom u tu bolnu tačku. Čudom sam se čudila Stevenu tada kako mu nije razvalio jednu preko lica, ili mu bar rekao – majmune nevaspitani – ustao i izašao sa seta. Sa Stevenom u mislima, shvatila sam da je vrlo verovatno da smo mi danas savremenici oprečnom trendu, jer ovde je u velikoj modi dvadesetak godina unazad da deca rađaju decu, naročito u geto formacijama, i novi kriminalci uveliko stasavaju. I ta dobra stara vremena abortusa i relativne bezbožnosti.

Iznad Bloor-a počinje bogat kraj koji se u tom delu zove Rosedale. Razlike su raznorodne, ali glavna među njima je odsustvo pretrpanosti. Monetarna veličina zahteva i druge veličine. Uspon je poznat, prijatan, malo mi je vruće. Skinula bih lanenu jaknu, ali ne mogu jer imam mrlju na majici. Uočila sam je tek nakon što sam je oprala, što je još jedan paradoks u nizu daleko većih i mislim da je ovo dobro mesto ako ne i najbolje da priznam – dosta više i sa tim shitom. Ne znam otkud mi ta žućkasta mrlja na majici, možda od breskvinog soka koji je curio niz bradu, ili niz ruku. U svim drugim sferama života postižem neki nivo pristojnosti ali voće jedem kao svinja. Srećom nije preterano vruće pa nije napor da hodam dalje. Vozila prolaze velikom brzinom. Neobično je da je sredstvo prevoza postalo ne način da se pređe od tačke A do one obično zvane B efikasnije i brže, ako je brzina potrebna,već je u pitanju nadmetanje u odnosu na sve ostale koji guraju među svojim tačkama. Brže stizanje je bitno u svega nekoliko situacija u životu i obično ima veze sa početkom ili završetkom istog, sve ostalo je pitanje taštine. U mom sporom stanju idealnog ekvilibrijuma u kome uživam jer neće trajati kao što ništa ne traje, uviđam koliko je ovaj grad napunjen agresivnim jedinkama, njih bezbroj iako neko može da kaže koji milion, ali to je prilično blizu moje procene. Nije naročito važno znati izvor te agresije, to bi bila samo još jedna beskorisna dijagnoza; činjenično stanje je to što jeste. Ne smeta mi danas, i ja sam neopisivo zahvalna za taj mali prekid rutine. Sutra ću opet krenuti sa brigom oko svega. Nakon što stignem kući, nakon što zapišem svoje misli, nakon što večeramo, nakon što slušam malo spore zvuke radija između 6 i 9, nakon što udahnem još malo ove fine spore metamorfoze koja čini život podnošljivim između njegovih tačaka, koje nemaju nikakvog značaja već su se tu zadesile kao sve što se zadesilo -sticajem okolnosti – i ja sam tu, evo ovde, i ne znam da li postoji mesto za mene, jer ja ga sama sigurno nisam napravila, ali dobro je da me niko uglavnom ne gura kolicima, i ne upire prstom i zahteva nešto pametno od mene, i uopšte je dobro ne morati ništa. It’s just fucking. Ne znam zašto se toga nisam ranije setila.