Gram i gram i po

Uselili su se nedavno novi ljudi u broj 1410 do nas. Oni pre njih nisu tu dugo živeli. Minimum zakupnine za stan je godinu dana; možda su ostali i dve – vreme brzo prolazi. Ne pamtim kad su ušli, i nisam primetila kad su izašli. Bili su tihi ljudi, pristojni, uvek su se javili u hodniku i liftu. Da imamo nove komšije sam čula bila od klinke. Ona deli jedan zid svoje sobe sa njima. Nije ih srela bila još ali su se zvuci promenili i ona ja zaključila da su novi ljudi uselili svoje živote pored nas. Jednom je u prolazu pomenula da su glasni.

Zatim je jednog jutra rekla da se nešto čudno dešava u tom stanu. Probudila je bila buka svađe, zvučalo je kao da nisu samo dvoje, ali ženski glas se jasno čuo, i bacane su bile stvari, ili su ljudi padali po njima, kuče je histerično lajalo… – klinka je bila preplašena. Imala je izraz dečje bespomoćnosti pred svetom, one istinske osude sveta za njegova zla, pred kojima za njih postoje samo dve jednako nevoljne uloge: da budu žrtve, ili svedoci.

Možda je moja reakcija odrazila bila moj strah i bes, i to je dodatno uplašilo. Moj predlog da zamenimo sobe nije prihvatila, ali je pristala da sledeći put ako je opet tako nešto probudi pređe u moj krevet na kome ima mesta i za nas i za Flojda, umesto da leži u mraku bespomoćno. Podsetila sam je da je zvati policiju građanska dužnost, i da je bolje prevariti se nego biti u pravu.

Kuče je glasno i nervozno, stalno laje, pomenula je bila jednom. Ništa više nije čula nalik toj noći, ali uvek se čula buka, i bila je nervozna pri pomenu komšija. Jedne subote, dok je čekala na lift a ja stajala u vratima, što često radim kad je ispraćam, iz stana do nas je izašao muškarac, visok, malo povijenih ramena, i kad je čuo glasove bacio je polupogled ka meni preko ramena  – Hello, rekla sam, on je promrmljao odgovor – i pridružio se klinki ispred lifta. Vrata lifta su se otvorila i ušla je prvo ona, ukrućenog koraka, on za njom.

Pre par nedelja je bila svedok događaju koji nije želela da opiše. Nazvala ga je seksualnim aktom bez pristanka, tihim glasom, nije ni gledala ka meni. Bila je duboko uzdrmana, i plašila se skoro jednako moje reakcije, koliko je i očekivala da uradim nešto. Moj povišeni glas, nervozna gestikulacija, sve brži govor koji se jedva razume… – poznati su joj simptomi moje panike. Mrzi ih, i onda brine još više. Blisko poznanstvo sa užasom nije razvilo u meni jače bedeme, niti stvorilo heroja. Nisam takav materijal. Za panikom sledi bes. Da sam nešto veća tukla bih se u fajt klubovima svakog vikenda. Ne poznajem drugu osobu koja za svaki gram straha poseduje gram i po besa.

Prva stvar koju si trebala da uradiš i koju moraš da mi obećaš da ćeš uraditi ako… – prva stvar je da me probudiš, rekla sam jasno, čistim slogovima, gledajući je sa pritiskom u očima kao da će ispasti. Ja ću zvati policiju, ne moraš ti. Pozivi su anonimni. I oni uvek dođu. Obećaj mi, insistirala sam. Obećala je. Napisaću pismo menadžmentu, rekla sam joj dalje. Nada da će neko nešto uraditi je otvorila široko prozore u njemim lepim očima i samo se još jasnije videlo koliko je povređena. Popričaću sa Džoom večeras. Džo radi u policiji, i jak je, pouzdan, smiren… potreban-nam-je-Džo, je izreka u ovoj kući kad ne možemo da otvorimo teglu, ili odvrnemo sijalicu. Potreban mi je bio da donesem pravu odluku oko najbolje i najefektnije akcije tog dana. Uradićemo nešto jer ovo je nedopustivo i ne može da se nastavi, rekla sam.

Bilo joj je malo lakše.

Džo je bio kod kuće te večeri. Čuo je kad sam stigla i odmah pokucao na vrata. Obično pričamo u hodniku, ali zamolila sam ga da uđemo unutra. Ispričala sam mu šta se dešava. On je čuo i od drugih stanara. Beverli, koja živi sa druge strane lifta od broja 1410 ih čuje bar koliko i klinka i kaže da je užasno. Džo ih čuje kad prolazi hodnikom… Njena majka živi ovde, i kuče je njeno, rekao je. Da li si ih videla? pitao je. Nisam. Odnosno njega jesam, s leđa. Klinka ga je opisala kao ‘creepy’. Da li misliš da je bolje da im napišem pismo prvo, i upozorim  ih da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo, pitala sam. Složio se. Možeš da napišeš u ime stanara, predložio je. To mi je izgledalo kao dobra ideja. Sastaviću nešto večeras i pokazaću ti, rekla sam. Ti pogledaj, i Beverli, ko god misliš da treba, recite da li je u redu, i sutra najkasnije ćemo im ga dati, razvijala sam plan, odjednom milion tona lakša jer još neko učestvuje u nošenju tereta.

Sve je bilo obavljeno po planu. Sledećeg popodneva, po povratku s posla odštampala sam pismo, stavila ga u kovertu, napisala #1410 i stavila kraj njihovih vrata. Bila sam malo postiđena dok sam pokušavala da bešumno priđem vratima, ali svest da živimo kraj nasilnih ljudi je ostavila priličnu pustoš u mom i inače zagađenom svetu, i da sam uopšte osetila stid je bio kuriozitet.  Kakav idiot, razmišljala sam dok sam se vraćala našim vratima.

Pitam klinku s vremena na vreme da li čuje nešto. Ništa, odgovara. Odahnemo, i ne pričamo više o tome. Podsećam je da je pismo bilo upozorenje, i ako ga ne ispoštuju, sledeća reakcija je pismo menadžmentu ili poziv policiji. Ne pričamo o tome ali nadamo se iz sveg srca da će se iseliti. Tu su tek koji mesec, to je uzaludna nada.

Prošlog četvrtka je klinka bila kod oca, i neko je pokucao na vrata. Beverli. Izvinila se, i zamolila da uđe ako može. Njih dvoje se svađaju opet i ona nema gde da se skloni u njenoj garsonjeri. Da li si ih čula, pita me. Nisam, odgovorila sam. Ušle smo u klinkinu sobu i stajale tiho. Nije se ništa čulo. Možda su prestali ali Beverli je bila toliko uzrujana, ponudila sam joj da sedne i opusti se. Ja sam odrasla u kući u kojoj je bilo puno svađa i nasilja, objasnila je. I ne mogu da podnesem kad čujem i samo nagoveštaj nečeg sličnog. Rasplakala se. Sedela sam kraj nje na kauču, ponudila koju reč utehe. Gram i gram i po. Podsetila  je da je sledeći korak napisati pismo menadžmentu. Ili zvati policiju ako je zvučalo kao da je bilo nasilja. Imamo i noćni security, podsetila me je. Nasmejale smo se kad smo shvatile da nemamo njihov broj i da nikada prethodno nismo mi pomislile na njih. U ovoj zgradi smo uvek imale osećaj sigurnosti. Dobro je i da je Džo tu, preko puta. I kad nije, znamo da nije daleko. Osećala se puno bolje kad je otišla.

Danas sam ušla u lift pun ljudi. Jedna žena sa malim dečakom u rukama, jedna starija žena, jedan stariji muškarac, svi nepoznati, i jedna žena koja živi u zgradi. Neko je već pritisnuo bio broj 14 kad sam ušla. Pre nego što je lift zastao na prvoj destinaciji, zapitala sam se ko od ovih ljudi živi u broju 1410. Nije bilo sumnje da neko među njima putuje ka broju 1410. Na 4. spratu su izašli ono dvoje starijih. Ova žena sa malim detetom?! Ona je izašla na 11. To je ostavilo poznatu ženu koja tu oduvek živi. Bila je tu i kad smo mi došli, klinka veliki kolut u mom stomaku. Živi sa roditeljima, oni su rumunski emigranti, ona je ovde odrasla, što su lake dedukcije kad neko govori bez naglaska. Samo smo jednom razmenile koju reč, kad je jazavičara zamenio pekinezer, i ja izjavila saučešće povodom izgubljenog ljubimca i čestitke za novog. Nije izgledalo da je stidljiva, pre neizainteresovana, flegmatična po prirodi, sada već u 40-tim. Pomislila sam kao poslednju odbranu da je možda pritisla pogrešan broj.

Da li sada živite na našem spratu, pitala sam. Da, odgovorila je. U kom broju, nastavila sam, osetila osmeh kako se sklapa i povlači. 1410, odgovorila je, izraz na licu svojstven strancima kojima ste prišli previše blizu i shvatili da ste videli nebrojene ljude kao oni, kolone ljudi kao oni, i svako među njima samo prazna ugašena ljuštura, i oni vam sve to čitaju na licu. Nisam ništa rekla. Vrata su se otvorila, izašla sam bez ‘doviđenja’, ona za mnom. Prošla sam kraj broja 1410, ona je odsečnim pokretom odlepila komad papira koji je neko ostavio na vratima kao poruku, rezak zvuk cepanja papira soundtrack egzekucije flegmatične siluete koju sam godinama viđala u uglu lifta.

Stigla sam do naših vrata, otključala, ušla unutra i shvatila da ne dišem. Zatim sam počela da urlam, previla se od gađenja i odvratnosti, nemušto, nečujno, dok klinka iza ugla dovikuje pozdrav, radi domaći.
Nakazna nedovršena čudovišta    i njihova kućna silovanja   obračuni taloga   fermentirana nezahvalnost  godine mržnje  godine jeda  godine izjeda   smrad   smrad  sredovek  razjed   nečovek  nežena
Nasula čašu vode u kuhinji, uzela pilulu: gram i gram i po.

Advertisements

4 thoughts on “Gram i gram i po

  1. Čitam kako to ide u normalnom (da li?) svetu, pismo stanara, pa menadžmentu, pa policija, redosled, logika… Poređenja radi, Beograd, ili obronci Beograda, prošla decenija, ne menja mnogo ali… Dakle, ćaletov kolega, dva sina u pubertetu, bez majke, istina nije im išlo baš najbolje, bilo je urlanja svako malo… No, komšija na spratu, koji to nije mogao da trpi, lepo je jedno predvečerje zazvonio na vrata i kada je nesrećni kolega otvorio, bez reči ga je zveknuo čekićem u glavu. Jedva je preživeo, do kraja života deformacija čeone kosti. Onaj je već izašao iz zatvora i vratio se u zgradu.

  2. Потресна прича. Управо зато никада нисам подносио оне филмове којима на уводној шпици стоји да су снимљени по истиниом догађају. Сасвим је са друге планете оно када прљави Хари из свог магнума звекне метак у чело лошем момку (већ онај чекић у чело из горњег коментара је мање пријатан, пошто је истинит – знам да се ја на тако нешто не бих одважио; но такве су овде биле 90-те, хвала Хорхе).

    Насиље има свој мирис, односно смрад. Осетио сам тај смрад пар пута у животу, у младости – и мада сам у џепу уредно носио патент нож, као уредни поштовалац Џемс Дина (‘Бунтковник без разлога), био сам довољно разумна кукавица да се чак ни не потучем.

    Међутим, о насиљу у породици, браку, не знам шта бих рекао – то је ваљда нешто најгоре, мада нас је пре пуно деценија ‘Ноћни портир’ Л.Кавани, који додуше не говори о браку већ о насиљу per se, упозорио да такви односи могу бити далеко од једносмерних. То би, можда, могла бити бар некаква малешна утеха за твоју клинку. А жртви насиља, уместо грам-грам и по, може преостати оно из филма ’21 грам’ (тежина коју тело изгуби када умре и душа напусти тело).

  3. horhe, gde god je ljudi, izgleda da je normalan svet nemoguc. Kakva stravicna prica. Tragedije svuda oko nas. Previse.

    Gorane, I ja mogu da pogledam akcioni film, I ne smeta mi, ali sve sto pridje blize, I zalici na obicne zivote ili ih izvrne u nesto ekstremno… to je za mene nepatvoreni uzas. Kad su price ovako, uz nas… ne znam sta da kazem. U pravu si da su odnosi tako nastrani puno kompleksniji nego sto bi iko zeleo da zamisli. Prema ovoj zeni ne osecam sazaljenje. Nasilje prema bilo kome je neprihvatljivo, ali ne dam sazaljenje. Klinka i Beverli su zrtve I to ne prastam.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s