Neučestvovanje

U lift je ušla Olja. Uvek popričamo tokom vožnje od jedanaest spratova. Nismo simpatične jedna drugoj, ali to ne predstavlja problem priči od jedanaest spratova. Obično su teme deca (kako brzo rastu), život (prevrtanje očima na realnost), promaknu i druge, ali hvala Gospi za decu, ta nam je najbolja. Tog dana sam bila pod utiskom raznih vektora sopstvenog života (iako se radi samo o jednom), i setila se njenih roditelja koje sam srela bila tog jutra, i misli koja se tada stvorila.

‘Svuda idu zajedno,’ rekla sam i nasmešila se. ‘Baš je simpatično’, dodala sam. Moglo se pričati na temu, u onom smislu da je hodati kroz život skupa jednom kad su već našli svoj par verovatno najbolja od malo opcija koje se nude ljudima. I ne viđa se tako često među parovima. Nauče na taj način kako da budu jedno sa drugim, kako da preskaču ili zaobilaze prepreke, podele terete, ili se prosto naviknu skupa pa su umesto jednog dvoje. Nisam imala želju da celu tu priču podelim sa Oljom, nije ni morala od toga da postane priča, ali ona, budući njihov potomak, je zaslužila bila da podelim svoju pozitivnu impresiju, i tako istupim iz konvencije naših programiranih razgovora od 11 spratova. U stvari je u pitanju bio samo impuls, nepromišljenost takoreći.

‘Ah,’ odgovorila je Olja sa priličnim dramatičnim talentom. ‘Jeste, idu skupa. Ali nije to sve tako ružičasto,’ nastavila je.

Ne sumnjam da nije ružičasto. Ružičasta je rezervisana isključivo za specifične industrije, i pokušati ugurati je negde drugo je na granici dobrog ukusa, moguće i ilegalno. Neko upravo kupuje prava na korišćenje ružičastog, ako već nije. Ni Olji nije lako da su roditelji samo sprat niže i pomažu oko dece a ona za uzvrat mora da trpi i kad je netrpeljiva, mada je teško zamisliti Olju da išta trpi. Krupna žena, ima veliki glas i njen stav je jasan i kad ne priča – uvek je u pravu.

‘Ništa nije ružičasto,’ rekla sam pomirljivo i slegla ramenima, s nadom da će to završiti priču. Ali ostalo je bilo još nekoliko spratova do kraja vožnje.

‘Ljudi misle kako je u braku super,’ nastavila je, sada već u stilu uvežbanog oratora. Koliko je rekla, još celu jednu vasionu je ostavila nedorečenom. ‘Evo, Zoran i ja, toliko smo već godina zajedno – Bog’te – veruj mi, ponekad mi je svega previše.’ Gledala je malo ka meni a malo uvis, ka tački daleko van lifta, onoj iz koje je sve jasno, i na dlanu. ‘Uvek neki problemi,’. Opet ka meni. ‘Nemoj da me pogrešno razumeš, ima dobrih strana, ali nije uopšte ružičasto.’

Utom su se otvorila vrata kaveza, i ja sam zamakla uz jedno ‘Ćao’. Nisam ni izašla kompletno kad me je sustiglo razumevanje (uvek kasni!) – ona je meni davala savet. Budući da zna dovoljno, odnosno nije me dugo videla ni sa kim, i na osnovu mog komentara o njenim roditeljima, a moguće i bez njega, Olja je zaključila da ja gajim veliku čežnju za brakom. I uz nešto dobrosusedske volje, iz svoje duboko in(f)icirane pozicije, bilo je fer da me upozori: da se ne zanosim mislima ovakvim ili onakvim. Da nisam bila tako zatečena (i da mi je Olja simpatičnija) verovatno bih se nasmejala. Ali to nije bilo sve (neverovatno je koliko se dobro poznajemo sa ljudima koje srećemo isključivo u liftu): Olja je bila ubeđena da joj zavidim. Jer tako putuju saveti – iz pozicije onoga ko je gore, onome ko je dole. Znam, jer sâma često dajem savete. I volim poziciju gore. A woman on top, što bi se reklo. Tako mi i treba, završila sam sa tom pričom već uveliko na ulici. Dan je bio lep.

Koji dan kasnije gledala sam jedan film. Pre njega su bila snimljena dva, koji nisu možda osvojili univerzalnu ljubav publike i kritike ali jesu voljeni širom sveta. Uvek počinju rečju ‘Before’. Sunrise, Sunset, i sada im se pridružila Ponoć. The Midnight Hour, Midnight Oil… ima puno obrada na temu ponoći, postoji i Lun, kralj tamnih noći, i sve to ne ispuni ni prvi otkucaj (im)pulsa mraka i moći koju on drži nad bićima koja eto slučajem, upornošću i iz dosade lutaju između svetla i tame od svoje volje a uvek progonjeni nekom mukom. Imaginacija, bez sumnje, je neophodna za takvu jednu zavrzlamu. (Uz biohemiju). U filmu se dobar deo toga odvija tokom dana, i dolazak noći se i ne primeti, ili da uopšte vreme igra ulogu. Dvoje protagonista su u braku, možda je to razlog. Za njih je vreme stalo. Stagnira. Uzgaja penicilin. U prethodna dva filma, vreme je igralo jednako veliku ulogu kao i akteri – nisu ga se mogli najesti, željni jedno drugog dok su sile života i avionske karte pretile da ih razdvoje. U trećem filmu, kada su imali sve vreme sveta skupa (budući u braku), nisu više obraćali pažnju. Vremena napretek – svega previše. I kod takvog obilja, univerzalna glad vlada.
Nezasitost? Verovatno.

Film je izneverio prva dva u serijalu, što je velika šteta. U ovom poslednjem, glumci uopšte ne glume. Gledaoci su vezani silom navike da ne odlaze pre kraja i posmatraju dvoje ljudi sa uspešnim karijerama i ne naročito uspešnim emotivnim životima kako na početku srednjih godina kroz skriptiranu konverzaciju svode svoja iskustva i sve čega se dotaknu uprljaju. Oni to ne vide – misle da im je stiglo već prljavo. Poslato na njihovu adresu, sigurno greškom.I zbog toga su besni. Posledice tog besa su uglavnom kratkotalasne – razaraju lokalno, porodično.

Sredovečni ljudi čine većinu populacije na planeti. Granice srednjeg doba, i donja i gornja, su u neprekidnoj fluidnoj relokaciji, iako je trend definitivno usmeren ka pomeranju naviše sa jasnom težnjom produžetka mladosti i što kasnijem početku starosti. Za to postoje dobri marketinški razlozi, i psihologija, ali granice ne treba postavljati po ponašanju ljudi. Realno je to negde između 30 i 60, što daje prostora svakome da pogura granice i dotera kako mu odgovara. Sve i da nisu većina po brojevima, daleko su najuticajnija grupa. Imaju najviše love, najbolje pozicije, mobilnost – kao i sve suprotno, i u toj konfrontaciji su jako dobar primer za posmatranje svega najgoreg što ljudska priroda ume da iznedri. Potpuno je moguće da kad bi ona mlađa kao i starija grupa imale sve to isto, bile bi podjednako loše. Poenta sa ljudima se izgleda vrti oko toga da ako dobiju priliku, za dobro ili loše, svaki izbor će ispasti loše. Kod dobrog, vremenom će ga pokvariti, kod lošeg, nikada neće oprostiti.

Sredovečni ljudi su većinom u braku, prelazu iz jednog u drugi, pokušaju da uđu u klub…  i dobar deo vremena im ode na te aktivnost. Slično je i sa lovom. Brak i lova daju jednačinu uspeha. Sve ostalo se na neki način uklopi, ili štrči sistemom zalepljenog krpelja. Susret sa Oljom, pa zatim sa filmom me je podsetio na vreme kad sam bila dete, posmatrač sveta iz pozicije bolno izložene i ranjive, i ujedno privilegovane nedostatkom iskustva. Iskustvo, kako se jasno vidi po ljudima, pokvari i najbolje primerke. Na osnovu brakova koje sam tada viđala, moji zaključci nisu bili da ja to mogu bolje, već da uopšte ne želim da probam. Probala jesam, u labavom stilu legitimizovanom popustljivim sistemima ovog dela sveta, i za taj neuspeh, kao i za svaki drugi, uspeh i neuspeh, zaslužni su jedino (sa)učesnici. Pa kad Olja kaže da brak nije lak, uprkos providnosti njenog saveta koji niko nije tražio, jedino što se u meni probudi je još veća netrpeljivost. Jer Olja se žali, kao što se svi sredovečni ljudi žale, na brakove, posao, decu, život, i ako dobiju i samo kap podrške, istisnuće i celih pet litara i zatim će se smestiti u zasedu da sačekaju sledeću žrtvu. Ljudi imaju brakove koje zaslužuju, i živote kakve su stvorili od blata i shit-a. Tu nema mesta iznenađenjima oko ishoda. Molotov kokteli od samoživosti, samosažaljenja, hipokrizije, i gadosti u čija porekla je bolje ne zalaziti, ljudi pune ulice, prevoz, preduzeća i naslovne stranice svakog dana. Svaka prilika za detonaciju je samo mali odliv kipućeg viška. Gledajući sve to, i sâma deo parade, ne znam da li više osećam stid ili odvratnost. Jedina stvarna želja koju imam je za neučestvovanjem.

 

Advertisements

Ćutnja

Le Silence de la mer je knjiga objavljena 1942. u Parizu. Autor, Jean Bruller, je bio deo Otpora i objavio je pod pseudonimom Vercors. Knjiga je odmah postala hit podzemnim putevima. Predstavljala je za brojne ljude fundamentalni duh Otpora. Drugi svetski rat u Francuskoj i danas izaziva polemike i kontroverze (i u Francuskoj i van nje), i neka, sve je otvoreno polemikama i kontroverzama, kako ne bi bilo tako nešto kao ljudska priroda u uslovima rata. Zanimljivo je – i jako teško – samo pokušati razumeti bilo koga ko je prošao kroz najgori užas rata ikada stvoren na Zemlji (Prvi svetski) i 20 godina kasnije našao se u još gorem. Iako teško da su komparacije bilo koje vrste primerene kad su ratovi u pitanju. Engleski prevod se pojavio u Britaniji 1944. a TV adaptacija je igrala prve večeri kada je obnovljen BBC TV program nakon rata, 7. juna 1946. U Francuskoj je 1949. izašao  film koji je režirao  Jean-Pierre Melville (Melville je isto pseudonim, nom de guerre, koji je kasnije zadržao, kao i Bruller svoj pseudonim Vercors). To je bio Melvilov prvi igrani film. Kasnije je stvorio slavu u film noir žanru. I knjiga i film se smatraju francuskim klasicima.

Ništa od ovoga nisam znala dok nisam slučajno naišla na noviju verziju filma, francusko-belgijsku koprodukciju snimljenu za TV iz 2004. Volela bih da vidim i onu prvu, i naručila sam knjigu sa Amazona, ali malo oklevam. Ova verzija koju sam gledala mi je prirasla za srce i ne bih želela da je poredim, što bi bilo neizbežno. Možda je moguće ispričati priču bolje, ili drugačije, ali meni nije potrebno. Sve je već rečeno.

Priča se odvija u gradiću na obali Francuske. Nemački oficir je smešten po pravu okupatora i izboru svog ađutanta u kuću u kojoj žive starac i njegova nećakinja. Oficir je frankofil, i kompozitor iz vremena pre rata. Govori francuski i obraća se ukućanima uljudno, objašnjava svoju želju da vidi prirodni i neizbežni spoj francuske i nemačke kulture (što je bila nacistička propaganda iz tog doba), ali niko mu ne odgovara. Njih dvoje uzvraćaju kompletnom ćutnjom. Uprkos tako jednostavnoj postavci i sveprisutne ćutnje puno se toga dešava, i film je dirljiv, lep, human i dostojanstven. Takve kvalitete nije lako naći ni u uslovima mira, sigurno ne u ovom našem vremenu, a u vreme rata, i to stvoriti samu priču tokom rata, izgleda prosto neverovatno. I povrh toga, ono što možda najviše iznenađuje je da je knjiga u svojoj suštini anti-ratna. A pojavila se 1942. u okupiranoj zemlji. Niko nije mogao da zna, možda ni da zamisli, da će Nacizam biti pobeđen. (Čudna stvar je da ima puno onih i danas koji još nisu čuli – it got the shit kicked out of it, morons!) Smrt je bila bliža od sopstvene senke, ne samo za partizane i Jevreje. U priči, nemački oficir nije čudovište, i Francuzi nisu heroji. Do kraja oni svi naprave izbore za koje misle da su im jedino dostupni, i zatim se tih izbora drže kao jedinog oslonca u vremenu kada sve izmiče kontroli i poimanju. Visoko moralna priča, romantična o ljudskom duhu, i naklonjena njegovim zabludama iako ga ne može sačuvati od posledica. Ne pamtim kad sam videla lepši film.

Link vodi na verziju (u nastavcima) sa engleskim titlom. Za one koji razumeju francuski, ima i verzijâ bez titla.
http://www.youtube.com/watch?v=SdttS51uWs4

 

Ostani do kraja

U Francusku Alijansu sam stigla taman 5 minuta pred početak, što sam mislila da je sasvim dovoljno, čak je bio priličan uspeh jer kako sam žurila i koliko kasnila..
Unutra je bilo zakrčeno ljudima. Na to nisam računala. (Ovde moram da preporučim svakome kome zatreba susret sa civilizovanim pristojnim ljudima da svrate do najbliže Francuske Alijanse. Oni prosto slede drugačije satove i obrasce ponašanja. Ni previše brzi ni previše spori, ljubazni i zaista željni da pomognu: inspiracija za pravljenje ljudi – preporuka svakome ko se prihvati tog posla sledeći put). Dakle, bilo nas je previše koji smo pokušavali da uđemo u galerijski prostor za to veče pretvoren u Café Piaff – prostor je već bio pun. Iako je objavila bila nekoliko puta (na francuskom i engleskom) da su rasprodati, niko se nije pomerio, i fina osoba tanka sa tankim naočarima crnog okvira je nestajala i pojavljivala se, užurbana i željna da nađe rešenje. Ali šta se može učiniti, pitala sam se, i razmišljala da odustanem i izađem. Samo šetnja ulicama bi bila prijatna opcija za to veče, možda bih se setila još nečega usput. Ali nisam mrdala. Mali broj ljudi je izašao, a novi su pristizali. Niko se nije bunio, a par njih, oni stariji, su pokušavali na prevaru svojih godina da uđu unutra. Ni oko toga se niko nije bunio.

Posle dobrih 20 minuta, madam koordinator nas je obavestila da je apsolutno nemoguće ugurati još jednu osobu u salu, i da je jedino što može da nam ponudi da pratimo performans iz biblioteke. Nisam tačno znala šta misli, jer koliko sam pamtila, biblioteka je bila jedna soba tu iza ugla – da li su imali TV ekran na kome smo mogli da gledamo direktan prenos? To je bilo previše hladne tehnologije za intiman nastup koji je već imao previše ljudi. Pomislila opet da je možda bolje da izađem. Ali čudna stvar se dešavala sa kinetikom te večeri. Nije mi se izlazilo odatle, ili nisam želela da se protežem oko odluke. Umesto toga, pratila sam ostatak ljudi u biblioteku. To jeste bila soba ne naročito velika kako sam zapamtila, sa zidovima punim knjiga, staklenim stolom u sredini koji je uzimao dosta mesta, par kompjutera, nekoliko stolica – obična dnevna soba. Kad smo mi ušli unutra, soba je već imala ljude. Malo se razredila gustina u odnosu na onu u foajeu, ali bilo nas je previše i za biblioteku. Niko se nije bunio, i oni stariji su našli nekoliko ekstra stolica i smestili se. Par dečaka tinejdžera (u FA je uvek bilo lepih dečaka tinejdžera koji su pomagali i bili vrlo fino vaspitani, skrenula sam bila klinki pažnju nekoliko godina unazad) su se kretali između i kroz gužvu i pomagali gde je trebalo pomoći. Između bibiloteke i sale su bila jedna uzana vrata, od onih koja klize u stranu, u zid, i sada su bila otvorena. To je bila jedina tehnologija za pogled na predstavu. Ostala sam da stojim, malo iskrenute glave i iz te pozicije videla se pozornica. Ostaću par pesama, toliko će biti izdrživo, rešila sam. Ubrzo sam shvatila da su ljudi koji su već bili u biblioteci bili muzičari i zvezda večeri, privlačna žena u 30-im, u običnoj crnoj haljini, bosa u mrežastim hulahopkama, elastičnog lica kao iz animacije ili pantomime. Ona je preuzela na sebe da bude domaćica neočekivanoj navali u biblioteku. To je trebala da im bude garderoba za nastup te večeri. Pričala je brzo na francuskom, rekla par reči i na engleskom i kad je pitala da li ima ovde nekoga ko je samo anglofon i pogled prešao preko mog lica a da me nije oktrio, niko se nije javio, i ona je dalje nastavila na francuskom. Da nisam razumela nije predstavljalo nikakav problem.

Par minuta kasnije izašli su na malu pozornicu i performans je počeo. U biblioteci se brzo posedalo na pod, između nogu stola, stolica i ljudi. Zatim je došla jedna trudnica, kojoj je dežurni dečak za bibiloteku doneo stolicu iz dodatnih zaliha, i mada je izgledalo da uopšte nema mesta, mesto se napravilo u sredini i ona je udobno sela.

Prošle su dve pesme i počele su da me bole noge. Otići ili ne, pitala sam se i naginjala odlasku. Zaobišla trudnicu, preskočila više nogu, i našla mesto na podu, stisnuta između velikog staklenog stola i svih ostalih. Odatle su se videla leđa onih koji su se zgurali ispred mene, po strani ljudi koji su stajali, videle su se i knjige na policama ali u mraku naslovi nisu bili jasni. Muzika se jasno čula i glas je bio lep. Pandora, tako se zove pevačica. Šansone su se nizale jedna za drugom, uz pratnju harmonike, gitare i kontrabasa. Komentari između pesama su bili duhoviti, jer publika se smejala, uključujući biblioteku. Osim mene. Ja nisam razumela, ali zvučalo je kao da bih se i ja smejala. Na mestima naročito lepe i prepoznatljive melodije, glasovi su se pridruživali u pevušenju, u sali i u biblioteci jednako. I moj među njima.

Neki ljudi su odlazili tiho. Dobar broj njih je još uvek stajao. Sa svakim odlaskom, mi smo se tiho razmeštali da nam bude malo udobnije i napravimo mesta za nekoga ko se možda umorio. Nimalo ne smeta što se ne vidi pozornica. Nasuprot meni je sedela jedna mlada devojka sa tako slatkim licem, smešila se dobroćudno i ohrabrujuće. Verovatno je i moje lice nudilo sličnu refleksiju. Kao autsajder, ja puno znam o pripadanju. Na podu u biblioteci u petak uveče osećala sam se bolje i bliže. Bolje i bliže i toplo. Bolje i bliže i toplo i jedino sam žalila da klinka nije došla sa mnom. Posmatrala sam ograničen svet iz moje tačke na podu. Otvor vrata je delimično zaklanjao krupan sredovečni crnac koji je tu sedeo na barskoj stolici otkad smo ušli. Na drugoj strani je bila njegova žena, zgodna sredovečna crnkinja u tesnim džnis pantalonama koje su joj lepo stajale. Ona se naslanjala na klavir, zatim je sela na pod. Ispred trudnice je sedela na podu njena drugarica. Kraj jedne starije žene stajala je devojka koja se nije nijednom nasmešila. Kraj one simpatične koja je sedela nasuprot meni je bio jedan par najviše godinu-dve stariji od klinke, oboje lepi kao sa reklamnih panoa, a prisni, i među sobom i kao deo našeg impromptu sveta. Niko nije privlačio pažnju na sebe. Svi smo pomno slušali i kad smo menjali malo poziciju utrnuli, to je bilo strategijski i humano besprekorno – niko nikome nije učinio mesto ili vidik gorim. Povremeno se neko išunjao do foajea da uzme čašu vina. Oni koji su platili ulaznice su dobili i čašu pride, besplatno. Svaka sledeća, kao i za nas koji smo uživali u koncertu besplatno, cena je bila niska – $5.

I onda je krenula Non je ne regrette rien. Kao da se sa stolica i sa poda, iz cele zgrade, vinuo uvežbani hor. Ne samo refren, glasovi su pevali uporedo kroz celu pesmu. Pandora, koju više nisam jasno pamtila sedeći tako u polumraku i sva u ušima ali je njen glas stvorio sliku vrlo jasnu – strastvena, topla, životna, smešna, nesigurna, hrabra, ljudska, njen glas i muzika materija prosuta povrh svih nas – je davala sve što je imala. I uz nju lepi horski glasovi, spontano, iz srca. Bibiloteka nije zaostajala. Dve žene naročito, jedna je stajala, mlađa, druga je sedela, starija, su isto pevale svime što su imale, njihova anonimnost neosvetljena i po strani, u našoj biblioteci. I muškarci su pevali. Himnu životu, oni pevaju himnu životu, shvatila sam. Prelivalo se iz svih nas, sigurno i na ulicu. Edit Pjaf, jedna od svetaca slomljenog 20. veka u kome se previše toga izgubilo, razotkrilo, je ostavila u nasleđe ono što likovi veći od grumena zemlje ostave – svest o prolaznosti koja u najboljim trenucima jednako kao i u najgorim dâ utehu. Ovo je bio moj najbolji trenutak od leta.

Zatim se sve ubrzalo. La vie en rose, opet svi pevaju. Milord, svi… U biblioteci se peva, tela se kreću, izlaze kad se poslednja pesma završila, svi se protežemo kao probuđeni, ali encore se traži, ne – zahteva, i očekuje, iako se sada već pobrkalo malo oko granice između performansa i publike, što se desi ponekad u intimnim prostorima nesumnjivo. Ja sam toliko utrnula da ustajem, i iz moje nove tačke se kroz vrata vidi polovina uokvirene slike na zidu koja daje jasnu refleksiju Pandore. Osvetljena belim svetlom, u njenoj crnoj haljini i sa tim elastičnim licem i velikim očima, ona možda ne bi preuzela na sebe odgovornost za to magično veče, ali za učešće da. Da. Kao i svako od nas. Mimo refleksije vidim u publici jednog zgodnog muškarca koji je nesumnjivo visok, inače ga ne bih videla. Puno se toga dešava i puno opaža, a mi svi  samo pevamo. I tapšemo, jer želimo da se veče produži. Jedan muškarac u biblioteci koji je stajao sve vreme vidi da stojim po strani i pozove me da stanem ispred njega i pratim kroz otvorena vrata završne note na sceni, da ne propustim kraj, ali ne vidim ništa iz te pozicije, previše je ljudi ispred mene. Ja sve vidim u refleksiji, dobacim mu i vratim se nazad. Aplauz odjekuje, ljudi ustaju, i sve se pomalo smešalo. Muzika je prestala ali ceo prostor bruji od glasova, emocija i doživljaja. Ljudi polako izlaze, ja sam našla slobodnu stolicu. Krenuću uskoro, ali nigde ne žurim. Ustanem i priđem bliže vratima. Na sceni su muzičari odložili instrumente, pevačica prima cveće i zagrljaje od ljudi poznatih i nepoznatih, i zatim joj priđe onaj zgodni muškarac koga sam videla prethodno. Jeste visok. Zagrlio je i smestio buket crvenih ruža u njene ruke, ljubi je po licu. Ona je tako uzbuđena celim doživljajem, priča brzo, ljubi ga, svi pričaju, smeše se. I onda se on spusti na kolena na pozornici. One velike oči se rašire kao velike šolje, i ona se zbuni, okrene, ustukne, on ustane, uhvati je i pritisne čvrsto uz sebe. Ja sve pratim kroz pantomimu, i da razumem predaleko sam da bih čula, ali svi mi koji smo još tu, i blizu i dalje, razumemo šta se dešava. Muzičari se vrate svojim instrumentima, i krene opet La vie en rose. Ovog puta publika peva umesto nje, svi stojimo i tapšemo, Pandora ga grli, i on nju, i uhvati je za ruku, stavi prsten na domali prst dok ljudi pevaju i tapšu, još se sve to izmeša ali je sve vidljivo, transparentno kao što jedino jeste, uvek, i zatim ga ona odvuče sa scene, kraj nas, u biblioteku i negde iza, gde će možda pronaći trenutak sami.

Sva lica nasmešena tim delom istorije dvoje ljudi koju će oni sačuvati, nastave da se smeše jedni drugima, zadovoljni da su bili tu, za još jednu strofu života.

Na ulici je veče prijatno za sredinu novembra. Ispred mene hodaju onaj sredovečni crnac i njegova žena, pribijeni, drže se za ruke.

Moje misli su slobodna deca

Moje misli su slobodna deca
Kad podignem težak teret
– iz bilo koje godine postojanja –
otkači se grumen besa ispod ruke
i rebra
one se okupe i dobacuju
razjarene, na korak od
Armagedona progutaju široku zonu
detonacija nemerljivih decibela
dovrši posao
i one navijaju za mene
urlici su vrhovi koje vidim čujem
i smeh, neko se među njima smeje
Kad ga ispustim
bace se u orgije olakšanja
sa jednakim žarom
i slave sa mnom
pobedu = poraz kao najbolje
predloge za permutaciju
vrednosti veverice vrhova vernosti ver…ver…vere
Nevidljivi drugovi
izdajnici
osvetnici
ljubomorni savetnici
moje misli su gorući cvetovi lave
koji ne poznaju sezone
i otvaraju se neprecizno
često u nevreme
svuda, istovremeno, uvek
ni ne znaju da cvetaju
recimo da vole da budu
gde i ja
i kad je hladno
ili gladno
(druge deskripcije nepotrebne)

Rodbinski nedovoljno udaljene
Reči u garnizonima
solidnih barikada
svakodnevnih ugovora
slede usvojene zakone discipline
i socijalnih dužnosti:
Ako… ako… ako
Reči imaju zastavu
državu
i paketić za preživljavanje u uslovima
krajnje nedoslednosti
Misli su divljač u lovištima
za dobro situirane reči
ali koje nisu situirane
te prijemčive
smrdljive privilegovane naslednice
iz kaste emancipovanog vrha (r)evolucije
(Podmetnute imitacije)
Kad ih nahvataju dovoljno
(misli)
uvešće kontrolu
i obeležiće ih za lakše prepoznavanje
da neka ne promakne
One naročito talentovane
će dobiti pažljiv prevod
i krasiće svaku promociju
Reči

Uvek propustim da ih upozorim
Ja, izvor (kakav – takav) svojih misli
često nesposoban posrednik
Deca Prirode su moje misli
Ni zvezde nemaju slobodu
od zakona
i svakoga
Volim detinjstvo
mrzim detinjstvo
volim X
mrzim X
i ravnodušnost se prihvata
– samo ništavilo ne postoji!
Moje misli su slodobna deca
Ali retko izađem na paradu sa njima
Nisam više dete
kažem sebi
i nasmešim se dobroćudno
da sakrijem strah
One ga transformišu
u spektakl i sinematično čudovište
i ne stignu da dovrše
jer ih podsetim da budu dobre
Negde u meni postoji sećanje
na dobro
i ja ga zloupotrebljavam
Nadam se da će me neko opisati
takvim rečima
, objasnim i one su tihe
trenutak-dva
Šteta, dobaci neka iz zadnjeg reda
sa Rečima smo samo familija
Moje misli
ta slobodna deca
su najbliže što znam o početku ili kraju
i radosti

Čujem priča se o revoluciji

Nisam pomno pratila, ali poslednjih par decenija osim plišane češke, koja je zvučala kao privatna (i skupa) sesija u budoaru obloženom tapetama od istoimenog materijala, reč ‘Revolucija’ se javljala samo po opskurnim blogovima i kod par evropskih filosofa-marksista. Ovi poslednji su podsećali na specifičnu vrstu kućnog ljubmica koje ovde zovu ‘lap dogs’. Bezopasni su, bez izuzetka glasno kevću, i žive udobno i neurotično dembelijski razmaženi od strane razmaženih vlasnika.

Zatim su poslednjih godina krenuli otpori raznih vrsta, uglavnom lokalizovani oko okupljanja uticajnih političara iz uticajnih zemalja kojima teret upravljanja sveta po fer principu izgleda teško pada ako je suditi po tome kako izgledaju. U neka davna vremena, siromašni na ulici su se lako prepoznavali po odeći, i bili su mršavi, uglavnom gladni. Odeća je bila skupa i ona prefinjena proizvod vrhunskog zanatstva, a hrana je zavisila od vremenskih uslova i nameta, i uglavnom se slivala u bogate kuće. Danas se i bogati i siromašni slično oblače zahvaljujući masovnoj prozivodnji koja je usput izazvala smrt dobrog zanatstva, i bogati i siromašni su debeli jer ima hrane i skupe i jeftine, i napretek, i teško se može razlučiti ko je bogat a ko siromašan na prvi pogled. Vidi se ko je mlad, ili lep, visok, nizak, crn, beo, ali i te granice se brišu uz velika ulaganja i profit. Velike nade se polažu na produžetak života, mladosti, i život koji vredi živeti tj. život u kome se ima sve.

Nada ovih dana putuje u ekskluzivnom društvu. Prati je ekipa vrsnih profesionalaca, od telohranitelja do publicista, imidž konsultanata, i naravno, money. Drugim rečima, iako se priča da nas (ljude) je nada održala u nepodnošljivim okolnostima, to je primitivni marketinški trik koji sada izgleda prilično zastarelo, kako i zaslužuje. Život se održava vodom, vazduhom, hranom, i kakvim takvim funkcionisanjem organizma. Održava se i zato što se nije lako samoubiti. Nada se pametno pomerila sa teme održavanja na budućnost, gde je polje mogućnosti neuporedivo šire. Svake sezone lansira se novi trend, i biznis obećanja cveta. Nije bilo sumnje da će nada postati brend, i ko to nije razumeo na vreme moraće da sačeka sledeći krug, inkarnacije, doboša, izbora…

Endemske inflamacije otpora na ulicama potiv polisa ovih i onih obično završe sa krvavim nosevima, hapšenjima, i dosijeima, moguće i čipovima ugrađenim u probrane troublemakers, čisto da se ne povrede negde u svojim adrenalinskim erupcijama, jer neko to mora da plati – ambulantne ekipe, previjanje rana, krpljenje noseva i slično.

Kad su šarmantni momci iz ‘Occupy’ revolucije dali novu definiciju građanskog otpora i ozvaničili u psihologiji sveta brend poznat kao ‘1%’, ispalo je da su oni mala grupa ne naročito šarena. Iako su za sebe verovali da predstavljaju svet, svet nije želeo da ga oni predstavljaju. Odnosno, neko je hteo, neko nije hteo… U graji se pokret završio i sada se na Wall Street-u turisti slikaju na mestu originalnog nastanka.

Kad ljudi pričaju o jednakosti, ljudi uvek pričaju o različitim stvarima. Kad pričaju o svemu, ljudi pričaju o različitim stvarima. To je neko sigurno znao odavno, pa je stoga sloboda govora bila strogo kontrolisana. U međuvremenu je dobila novi imidž, sloboda govora, i funding pa se oslobodila, i ljudi sa njom. Sada svi pričaju, i uvek pričaju o različitim stvarima. To potvrđuje jednu stvar: dok kontrola govora ima svoju svrhu, vrlo konkretnu, sloboda govora ga nema. Možeš ali ne moraš, i verovatno nećeš.  Sloboda govora se smatra jednim od najvećih dostignuća civilizacije. Sve što ima veze sa slobodom je u istoj vreći. Problem sa slobodom je dok je nema. Jednom kad je imaš, shvatiš da se sloboda ne može imati. Sloboda nije nešto.

Kod jednakosti, na primer, uočava se trend da se ljudi uvek bune kada neko drugi ima ono što oni nemaju. Ili imaju ali ne u tolikoj meri. Nikad se niko nije pobunio oko toga da on ima više od drugih. Kad današnji revolucionari elaboriraju oko toga da 1% populacije poseduje 90+% svetskog bogatstva, oni zahtevaju da se to bogatstvo podeli pa da svi imaju jednako. Kad bi oni (svako) spadali u tih 1%, verovatno bi odbili da dele. Zašto ne podele to što imaju sada? Ima puno njih koji nemaju ni desetinu od toga. Kap u okeanu? Pa okean i jeste sastavljen od kapi. (U kome su se u međuvremenu odomaćile silne ale. Kapi sigurno nisu to očekivale kad su krenule da prave okean.)

Šta je to što ljudi imaju? Privatna svojina u nekretninama i kešu znači da se može jesti skuplja hrana, putovati skupljim prevozom, nositi skuplja odeća,  kupovati šira ponuda robe i usluga. Ponekad se kupi bubreg, ili srce, kupuju se i robovi, ali to su novi tendovi još uvek ne tako rašireni. Ima ljudi koji imaju bolje poslove, od kojih se ne navuku boleštine i trovanja, iako se boleštine uglavnom navuku pre ili kasnije. Ima ljudi koji imaju izbora. Po nekoj složenoj matematici izgleda da oni iz 1% imaju neuporedivo više izbora od svih ostalih. Da li to znači i da oni provedu daleko više vremena birajući, pošto su im svi ti izbori dostupni, ne znam, ali ono što znam je da dok nemanje izbora jeste velika muka, praviti izbore je čisti užas.

Suština revolucije je da promeni svet na način da svakome bude dobro.

Suština revolucije je da ne bude glupa. Inače neće promeniti ništa.

Suština revolucije je promena.

Promena pronađe svakoga, sa ili bez revolucije. Revolucija samo zabrlja stvarnost. Ne krivim je. Organizovana politika, organizovana religija, organizovani kriminal… Od takvog trojstva uopšte disati je revolucija. Tendencije ljudi da naprave shit od svega moraju da pronađu svoju protivravnotežu negde.

Revolucija je impuls pristojnosti. (I kad se svede na to da svi hoće iPhone, najnoviji model). Impuls je kratka električna varnica. Pogled ka nebu. Lice okrenuto suncu na zimski dan. Revolucija je govor koji ne mora da bude slobodan. On postoji, unutrašnji glas, prisni sagovornik, zagovornik dela.

Čujem pre neki dan za novi pokret. Osnovan spontano i bez adrese. Opstaje. Sledi premisu ‘pay it forward’ što je dosta banalna verzija religioznog koncepta ali pojaviće se možda neko sa boljim imenom, ako je ime neophodno. Učini dobro delo i ne zadržavaj se, nastavi dalje. Okay, koncept  nije nov, ali kao revolucija jeste nov. Učini nešto dobro za druge, i ne mešaj se dalje. Ne nagovaraj, ne pridikuj (dobro delo nije davanje saveta) i ne pričaj o tome. Zavet ćutnje kao krajnji domet slobode govora? Uh, daj Gospo.

Suština revolucije je akt. Učini nešto.

(To ćeš verovatno zažaliti).
(Ali to je epilog).

Veštački raj

U magičnom kraljevstvu (republički uređenom već neko vreme) daleko odavde…

Rez         Ništa nam se ne dešava ovde. Jedino daleko odavde. Ako se nešto i desi ovde, vrlo brzo upadne u krizu svakog lošeg izbora, i istog mesta.

Rez         U magičnoj republici koju hiljadu milja na jug, stvari su uređene po strogom i kontrolisanom protokolu. Magija je tu zvanično za decu, ali se i odrasli primaju. Venčanja, profesionalne konferencije, susreti asocijacija od mid-menadžmenta kratke ambicije do internista dugih karijera, popune kalendar van sezone. Sezona je neobičan termin u magičnom svetu. Implicira protok vremena, a magija je moguća jedino kad sve stane.

Rez         Soba je prostrana, niske tavanice. Sa svake strane je još jedna, ista takva. Kao ćelije u saću, naslagane su jedne povrh drugih, jedne do drugih. Dugački hodnici vode od jedne do druge sobe, račvaju se, i kod svakog raskršća postoji znak koji kaže gde je lift i gde mašina za led.  Jedina druga orijentacija je slediti brojeve soba na vratima. Među njima sigurno postoji beskonačno. Može se provesti život hodajući tim hodnicima. U hodnicima se sreće osoblje koje radi u magičnoj republici, od ranog jutra do kasnog popodneva, i povremeno drugi gosti.  U celom kraljevstvu/republici postoje dve kategorije posla:
1. Manuelni, i tu su uposleni imigranti.
2. Uslužni, sa pričom, tu su uposleni studenti iz obližnjeg koledža.
Svi se smeše. Uočljivo je da nedostaje cela jedna kategorija ljudi obično zvanih menadžment. Oni sigurno rade svoj deo posla van granica magičnog. Za to postoji dobar razlog bez sumnje. Ali se njihovo prisustvo oseća. Sve košta. Puno.

Rez         U magičnom kraljevstvu dani su puni dešavanja. Deca već stignu uzbuđena. Mame i tate im kupe kostime princeza i drugih popularnih likova zaštićenih kopirajt zakonima sledećih hiljadu godina (nema krize u magičnom svetu) i uplate za ručkove i večere sa princezama. Asfaltirani putevi su vijugavi među zelenilom da produže putovanje do destinacija i uvećaju iščekivanje inače nema nikakvog razloga za krivine, zemlja je kompletno ravna. (Eh, kad bi ovo bila Zemlja).  Postoji i jezero. Dobilo je ime Buena Vista. Pogled na jezero, i pogled od jezera. Oko jezera su fasade. Fasade izgledaju kao da je jedina svrha njihove gradnje da budu fasade, ne i građevine. Kao fasade, neko ih redovno pere i kreči tokom noći jer sledećeg jutra kad grane sunce (uvek grane u magičnom kraljevstvu) one blistaju jednakim sjajem. Iznad jezera se povremeno vinu mostovi, a po njemu i pod mostovima plovi brodić. Površina jezera je mirna i ravna kao staklo. Neprobojna je voda, iako jezero mora da je plitko. U magičnom reč ’dubina’ nije poznata. Refleksije neba, noći i vatrometa koji se odvija svake večeri dodaju magiji. Neprobojna je magija. Poluostrvo na kome je smeštena magična republika nije široko, dugo je do hiljadu kilometara, ali tu, u sredini gde je izgrađen magični svet, svako je odsečen. Kažu oni koji su dolazili prethodno da je teško iznajmiti automobil, jer magija ne želi nikoga da pusti da iz nje izađe.

Rez         U magičnom kraljevstvu se ništa ne dešava. Restorani su otvoreni ili zatvoreni. Kroz prozore se vidi dan ili noć. Foaje je uvek osvetljen i iz fontane oko labuda uvek žubori voda. Ima puno fontana u magičnom kraljevstvu. Uvek neko ide u pravcu ka kome se pogleda. I uvek je sve prazno. Sloj magije je toliko debeo na ovom mestu da se pod njim ne zna da li iko diše. Da li uopšte treba disati. Jedino je važno gledati. Videti ovako nešto je posumnjati da se išta ikada stvarno videlo.
Rez         Magija je pokušaj bekstva iz realnosti. Iza svakog pokušaja stoji promašaj. Ne i ovde. Posle više decenija, i uprkos konkurenciji sa temama iz životinjskog carstva, ribolova, konkurentnih filmskih produkcija i korporacija, ovo je ipak ime koje na svim jezicima sveta znači magično. Dizni. Ljudi putuju izdaleka da bi doveli ovde svoju decu. Neke od njih dovode deca, ili unuci. Ako sve to propadne, ostaju konferencije. Tako svi pre ili kasnije dođu ovde. Tako sam ja došla ovde.

Rez         Jednom kad se dođe, niko ne zna kakav će efekat magija imati na njih. Na mom primeru je jasno da ja nisam dobar primer. Ni moja koleginica sa njenom još svežom dozom tipičnog istočnoevropskog skepticizma (za koji je dobro da nikome drugom u svetu nije važan, inače bi svet bio very blue). Kad nismo bile na konferenciji i hvatale beleške, hvatale smo jedna drugu kako odmahujemo glavom i mrmljamo. Uveče sam padala u krevet iscrpljena. Jednom sam napravila grešku i uključila TV. Infekcija se proširila puno dalje od granica magičnog kraljevstva, zurila sam u ekran i smenjivanje slika na njemu. Svet osnovan na percepciji čula je laž. Svet osnovan na kapitalu i njegovom posedovanju jednaka laž. Sve je laž. Zato postoji pretvaranje. I adikcije. Ljudi misle da je to što gori u njima potreba za istinom. Nije, samo generička nezadovoljena potreba.

Rez         Magično kraljevstvo nije samo magija, ima i materijala u gradnji ali ga svako vidi drugačije, toliko sam razumela. Zašto ga ja vidim drugačije, pitala sam se. Ili ona. Jedne večeri smo moja drugarica skeptik i ja sedele za večerom sa kolegama iz prijateljske firme. Oni su nas pozvali na večeru u restoran u kome smo večerale dve prethodne večeri i svaki put poručile isti obrok. Nije izgledalo da njima smeta magija. Dolaze na konferenciju četvrti, peti put, ili više, zaboravili su broj. Istroše se i magija i averzija na magiju posle dovoljne repeticije. Amerikanac, Francuz i Kinez sede u italjanskom restoranu u Disney World-u –mogao bi biti početak vica, ali oni svi žive u Nju Džersiju. Florida i Dizni su destinacija u odnosu na Džersi, reklo bi se. Ali ova trojica su svetski putnici, naročito Francuz. Rade u uspešnoj firmi koja se probija svetski. Francuz putuje široko. Pun je priča, puno pije, i neverovatno je ružan. Prišla sam bliže. Ako ga zamolim, možda će mi pokazati put odavde, napravila sam plan. Odmakla se. Neobičan je nedostatak volje u magičnom kraljevstvu. Kinez je dobar muž. Uočila sam to o Kinezima. Posvećeni su svojim brakovima i poslu. Amerikanac, Karl, planira da se penzioniše ovde blizu i ima babu Slovenku. Priča o tome kako je posetila bila Sloveniju kad je bio mali, tamo ’50-ih ili ’60-ih, i kako je bilo ružno, prljavo i svi su joj tražili lovu. Priču sam čula prehodno, verovatno ću još koji put. Karl se čudi i posle mnogo godina pričanja iste priče koju je prvo pričala baba Slovenka a sada on održava u životu. Moja koleginica se čudi kako ne reagujem. Jugoslavija je bila pojam dobrog života za njih (u Bugarskoj) i zna da je Slovenija bila primer za novine. I Francuz potvrđuje da su oni imali visoko mišljenje o Jugoslaviji. Drago mi je da ja neko pamti po dobrom jer njeni građani se nisu pokazali posebno zahvalnim, ali priča je Karlova i njegove babe, i nema veze sa mnom. Ne znam šta ima veze sa mnom.

Rez         Krevet je udoban ali loše spavam. Strah, to je razlog. Preplašena sam. Nisam očekivala ovakav efekat magičnog kraljevstva. Mislila sam da će mi biti smešno, u najgorem slučaju. U magičnom kraljevstvu  najgore je imati kreditnu karticu prekoračenog limita, sve ostalo najgore je lične proizvodnje (kao i svi prekoračeni limiti uostalom).

Rez         U subotu je konferencija završena oko podneva. Napolju je vruće i sparno. Vegetacija izgleda jednako nestvarno ali jeste živa. Drveće i palme rastu iz tla, zagledale smo izbliza. Nema vetra, ni dašak, i koraci se jače čuju. Svetlost i nebo postoje iznad svega ovoga. Blago njima. Nas dve hodamo stazom kraj Labudovog hotela pa preko mosta do Delfina. Toliko su masivni da je neophodno redovno overiti sopstvenu materijalnost. Prozori su bezbrojni minijaturni monitori. Hodamo dalje praćene staklenim pogledima.  Sve je uređeno kao što uređeno mora biti, inače magije ne bi bilo. Možda je to – u svetu danas, red i mir su magične konstrukcije. Večiti sunčani dani, palme i nepomično jezero… – ovo je kao uz filma WALL-e! uzviknula sam. Gleda me. Mora da si gledala film – u njemu su ljudi napustili Zemlju koju su upropastili, i opstaju negde u Svemiru u lažnom svetu gde je sve lažno, od fasada, do hoda, radosti…’ i malecni robot naiđe na zakopane emocije čovečanstva pa se zaljubi kao što se niko nikada nije zaljubio. Nisam objašnjavala taj deo happy end-a, neka pronađe sama šta se desilo. Distopije koje prozvode u svojim filmovima, kao i magična kraljevstva, Amerikanci baziraju na onome što znaju. Ovo je njihov svet. Neko drugi verovatno to radi drugačije. Svaka priča je naličje ili odraz. Trećeg nema.

Rez         Ona je otišla u subotu popodne. Ja sam otišla do bazena. Volim da budem u vodi. Topli zagrljaj neba na golim ramenima je uteha kakvu dugo nisam primila. Ispod suncobrana delim senku sa ženom koja je tu zbog iste konferencije. Te večeri imamo gala. Ona izgleda lagodno na ligeštulu. Podseća na nekoga. Iz jednog drugog filma, Up in the Air. U njemu poslovne žene koje putuju imaju prolazne afere sa poslovnim muškarcima koji putuju. Svi putuju, i sve se kreće. Žena iz filma je bila jako dobra. Izgleda da je i ova dublerka sasvim prirodna u svojoj ulozi. Nema bolje glume od prirodnosti.

Rez         Ponela sam bila dve-tri letnje haljine. Kasni septembar na Floridi je vruć, ali haljine ne pripadaju ovde. Još čuvaju miris Evrope. Obukla pantalone i baletanke, imam još jednu čistu bluzu. Oprala majicu za sledeći dan u lavabou i ostavila je da se suši kraj peškira. Gala se odvija u istoj dvorani gde je bila konferencija. Potpuno je preobražena malim izmenama u dekoru i osvetljenjem. Izgleda prijatno i odjednom osećam olakšanje da nisam više sa mojom skeptičnom drugaricom. Ovo je bilo dovoljno naporno iskustvo i bez takvog društva.  Hrana je lepo izložena, stolovi su prekriveni belim stolnjacima. DJ pušta koktel fine pop muzike, i svi su lepo obučeni. Mi smo svi radili u magičnom kraljevstvu. Napor je ovde i zvanično zabranjen pa se nije videlo, a evo i nagrade. Spazila sam jedan prazan stočić za dvoje. Spustila tanjir, otišla po čašu vina. Kad sam se vratila, prišao je jedan muškarac i pitao da li može da mi se pridruži, ni on nikoga ne poznaje ovde. Ima topao autralijski naglasak i simpatičan je. Došao je na konferenciju iz daleka, i nije sam, ali izbegava svog kolegu kad god može. Njemu je ovo druga poseta magičnom. Ima podjednake utiske mojim. Da li si uočila kako nema komaraca? pitao je.
Da, da, pomislila sam kako je to neobično. Ali sa svime što je neobično…
Ceo ovaj kraj je močvara. Na nekoliko kilometara odavde, bazeni ispred kuća su kompletno prekrivani mrežom protiv komaraca, a ovde nema ni jednog jedinog, nastavlja. Ima intenzivan pogled brze inteligencije, skače sa predmeta na predmet i provodi godine u vezivanju propuštenih niti.
Uprkos poznavanju hemije, znamo da ovo sa komarcima nisu čista posla.
I galebovi, nema ni jedne jedine ptice, nastavlja kad smo izašli kasnije da prošetamo. Kako im je uspelo da se oslobode galebova? čudi se. To je apsolutno nemoguće.
Ja volim galebove, sležem ramenima. Odsustvo ptica delom objašnjava uporan osećaj strave i neprirodnosti. Da on daje imena strahovima je malo olakšanje.
Otpor na magično opstaje u njemu i kod druge posete. Niko mi nije verovao kad sam se vratio u Pert da je Dizni ovakav, rekao je. Kako će tvoje kolege reagovati?
Neću im ništa reći, odgovaram.

Rez         Puno se smejem. Znam da mi sijaju oči. Uselila se radost u mene tako neočekivano. Konverzacija teče prirodnim tokom. Obišli smo predele oko dva hotela, nastavili stazom pored fasada, preko još jednog mosta i kroz veštački gradić. Sada se vraćamo ka hotelima. Odjednom želim da su staze puno duže. Nešto pre kapije zastajemo. Sa jedne strane je bar sa video projekcijama, na drugoj strani je bar sa duelom dva klavira. Ispred stoje ljudi i puše.
Kako je unutra? Pitamo jednog muškarca.
Super zabavno, odgovara.
Mi nismo Dizni fenovi, objašnjavamo. Dodajemo da smo iz daleka, iz pristojnosti.
Mi smo iz Sarasote (na Floridi) i dolazimo jednom mesečno. Moja žena mnogo voli Dizni. Nauživa se. Stvarno je dobro unutra, ne zamera nam.
Ulazimo.

Rez         Bučno je i prisno. Dva koncertna klavira na pozornici i ogledala oko njih jedva prate dvojicu pijanista koji sviraju, pevaju i orkestriraju publiku. Svi učestvuju, vitlaju flašama piva, glume da drže mikrofon, ima i profesionalaca među njima, kojima je to redovna smena, da animiraju publiku, ali ne izgleda da im teško pada. Gospo, kako je ova Amerika neodoljiva. Toliki jad i beda sakupljeni kao kašikom s vrha zagađenog sladoleda, bačeni ovde da propadaju, rađaju se, opstaju, i stvaraju ovu muziku kojoj je nemoguće odoleti. Svima je lepo. U uglu vidimo društvo sa venčanja, trećeg tog dana. Mlada je u venčanici tesno pripijenoj i sa dubokim izrezom i spreda i pozadi, plus rezom po strani haljine koji ide visoko i pokazuje vitke mišićave noge, i grudi deluju neprirodno, plus njeni pokreti uvežbano senzualni – mlada je porno glumica, zaključuje moje društvo. I mladoženja je iz iste industrije, dodajem. Kao i ostatak društva. Vidi se po tome kako su lepi, mišićavi, i dobro uigrani sada sve slobodniji prilično pijani i dobro raspoloženi. Ravnotežu njihovom ponašanju daje grupa do nas, koji izgledaju kao da su pristigli iz nekog hrišćanskog kampa, i izbegavaju da gledaju u njhovom pravcu. Posmatramo, smejemo se, pričamo, pevamo skupa sa gomilom, i nosi nas radost tako neočekivano humanizovanog iskustva. Svako lice ima svoje distinktne crte, jasno se vidi, svako jedan svet.

Rez         Fina lagodnost između Australijanca i mene je bila više nego što smo očekivali, ili mislili da možemo da stvorimo, isprani redovnom sumnjom da magija postoji. Na mostu između Labudovog i Delfinovog hotela poželeli smo jedno drugom laku noć. Zahvalnost je teško izraziti. Lako je reći pogrešnu stvar, banalnost se uvuče kao agent realnosti… Hvala posluži.
Kako istisnuti kap magije iz veštačkog raja?
Ljudi. Neophodni su ljudi.

IMG_2517.small

IMG_2519.small

IMG_2521.small

IMG_2508.small