Da se zovem Danilo

S vremena na vreme pomislim na Danila. Ne na kult oko njegovog stila, ni na neku od njegovih prica koje sam zaboravila cim sam ih procitala, sto bi, verujem, bilo u redu po njemu ako mu i ne bi bilo drago, ne , nista od toga. Pomislim na to kako je umro. I onda na tragicno-romanticno-apsurdnu sliku njegove zene kako mu nosi koricu hleba koju je ko zna gde pronasla i onda je da detetu na koje je naisla, jer je bilo gladno, jer je ceo grad, cela nacija od nebrojenih miliona ljudi umirala od gladi. I svaki put se naoblacim i cini mi se da cu svisnuti od jada.
Kad pomislim na to kako je umro od gladi, sledece je da pokusam da zamislim kako je to umreti od gladi. Ne mogu. Bolje je tako.
Razmisljam o smrti cesto. Svojoj, mojih dragih, nepoznatih. Svesna sam da u svakom trenutku neko nestaje, mnogo njih nestaje, i da pravila ne postuju izuzetke, i obrnuto, i da nema reda. I onda procitam poslednji email koji sam dobila, koji je u ovom slucaju poslovni, i u kome mi jedna osoba izlaze polise svoje firme i kako bi i njoj i meni bilo bolje samo da je rekla – zao mi je (ili nije), ne mozemo to da uradimo zato sto moj boss nece. Ne postoje polise, ni pravila, ni zakoni, nista zaista, jedino da hoces ili neces, i da cemo svi umreti. Izbor i smrt. Prihvatljiv paradoks, kratak i efektivan.

Isla sam na snimanje glave nedavno. Zabolela me je bila neobicno jednom, ja nisam bila lenja pa otisla od lekara i ona kaze – treba je snimiti, zaviriti unutra, otkriti sta krije. Dobro, slozila sam se, zbunjena takvom poeticnoscu. Bukirali su me nesto posle ponoci jedne subote. Rade 24 sata devno, jer nebrojene ljude u ovom gradu boli glava. Glavu su mi povezali da je ne pomeram, i pitali deset puta da li sam skinula sve metalno sa sebe, da li mi je neko ikada ugradio namerno ili zaboravio negde u telu neki metalni objekat, i na kraju sam pomislila sada vec povezana i unutar masine, kako sam moguce usled zaboravnosti izostavila neki ekser i masina ce eksplodirati sa mnom u njoj, i htela sam da podignem ruku, kazem im nesto i sprecim celu stvar, ali rekli su mi strogo da ne mrdam.
Snimali su, i snimali. Pola sata. Imala sam los dan te subote i pitala sam se lezeci sred magnetizma kakve mi je to fleke po mozgu ostavilo, i kako ce samo zbuniti lekare. Odmah zatim shvatila sam koja je moja dijagnoza – nije mi nista! Osim sto sam luda pa sam se slozila da ovde dodjem, i u ovaj sat. Napolju nema zive duse u okrugu od 500 metara i pre ce mi se nesto lose desiti kad odavde izadjem nego sto ce me moja glava izdati.
Mozda je vredelo proci kroz magnetno polje i dobro osvetljenu pustos usred noci da bih shvatila da mi nije nista! Ali to ne znaci da necu jednom negde umreti od gladi.

Istrcala sam na ulicu drzeci glavu rukama i prvi ljudi na koje sam naisla bili su pijani, i pricali glasno na mobilnim telefonima.

Pustiti nekoga da umre od gladi. Pa to je kao da neko uzme gumicu i obrise. Smisao, postojanje, sve reci, osmehe, slova, i na kraju, sebe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s