Oktobar 2007. – oktobar 2022.: 15 godina ovog bloga

Deset godina sam moguće propustila, ne pamtim kako. Petnaest nije bilo moguće ignorisati. U mojim godinama profesionalno iskustvo se meri u decenijama (bar 2+ u istom polju); zanemariti da usred borbe za opstanak i/ili napredak (standardno idu u paketu, neobičan par) i sve što uz to ide, da sam uspela da održim blog o nevažnim stvarima kao refleksije i opservacije ljudskog postojanja po strani svega bitnog je nemali uspeh – i ne bi bilo fer.

Prva reakcija je bila da se osećam krivom jer poslednjih četiri, a možda i pet godina od tih 15, vrlo retko pišem. Ne samo zato što su dragi a nepoznati ljudi poslali poruke u mraku interneta zabrinuti da sam OK, i da im nedostaju redovne  razglednice iz ovog uma, krivica dolazi sa mesta koje zna da je tokom niza godina pisanje bilo verni ađutant opstanka. Opstala jesam, čak se i napredak u karijeri desio, i ja sam postala vrlo zauzeta. Negde usput sam počela da sumnjam da su vrlo zauzeti ljudi često puta neverovatno lenji; za sve van glavne aktivnosti koja okupira najveći deo njihovih dana nađu izgovor. To sam pročitala bila nedavno kao prostu definiciju, i odmah se prepoznala.  Drugo lice tog odurnog osećaja krivice je svest da mi je pisanje očuvalo jezik. Ja sam kompletni outsider u odnosu na savremena dešavanja u kulturi i politici zemlje koje više nema i iz koje dolazim (slično stojim i sa ovdašnjim), ali jezik je nešto drugo. Jezik je identitet sa korenima dubljim od nedavne istorije; pretpostavljam da je nemoguće za jezik da bude genetski izraz pojedinca, ali možda je epigenetski? Dakle, ulenjila sam se i nemam puno toga da kažem više, ali jezik ne želim da predam zaboravu i vremenu.

Prilično van forme, razmišljam poslednjih dana kako označiti ovu godišnjicu. Šta sam naučila za tih petnaest godina, na primer?
Nisam mogla da se setim ničega. Nije baš dobro za ego, ali ja se i dalje natežem sa nekim konceptima za koje sam mislila da su osnovni i koji se prevaziđu sa godinama i iskustvom. Oni to možda nisu – osnovni, ili bazični – ali ta iluzija je preživela. Da se ljudi muče sa dilemama i sumnjama koje su imali kao mladi ljudi i u zrelim godinama je poprilično razočarenje. Ali do tog saznanja svako mora da dođe sam. Ne verujem da postoji razočarenje koje se može izbeći preporukom. To je njihova inherentna priroda i poreklo, u vrelu emocija koje nas sve čine sličnim – sa istog mesta svako krene na put samo svoj.
Uostalom, didaktika nije imala nikakvu ulogu u genezi ovog bloga.

Zatim sam pomislila kao bi retrospektiva bila daleko bolja opcija.  Za početak: ovaj blog sadrži 827 objavljenih tekstova.
To uopšte nije malo. Neka se njih 27 raširi preko poslednjih nekoliko suvih godina – 800 tekstova… Magna Karta je proslavila bila 800 godina nedavno, i na nju su Englezi jako ponosni. Ova mapa mog duha i srca sa 800+ tekstova, gravura koja daje portret malog, običnog života u tihom kutku globalne mreže satkane od miliona drugih malih, običnih, ili neobičnih, života – ovo je dostignuće. Ovo je uspeh. Najviše zato što mislim da su svih 827 tekstova vrlo pristojni, poneki među njima čak nose sentiment i poruku koji se mogu smatrati univerzalnim.

Ne mogu da kažem da imam omiljene. Mislim da su svi putopisi dobri. Došli su na krilima lepih sećanja i euforije. Onih natopljenih melanholijom ima možda više nego što bih volela da izbrojim, i zato i ne gledam na tu stranu. Ima i onih koji su obeležili poniženja. Krišom bih verovatno probrala među onima gde se humor razmetljivo izgurao u prvi red. I svaki drugi gde sam se osećala dobro (ili bih dopustila sebi malo sažaljenja) kao ameba koja posmatra i komentariše na teme svetske i kozmičke bez većeg napora ili angažmana praorganizma. I možda je to bila najvažnija funkcija ove privatne sobe vidljive sa ulice čak i ovako sporedne: oprati sa sebe prljavštinu ljudskog iskustva, ili utrljati miris lepog doživljaja da potraje još samo malo duže – to je sve što sam ja radila tokom ovh petnaest godina. Verujem i vi.

2 mišljenja na „Oktobar 2007. – oktobar 2022.: 15 godina ovog bloga

  1. Draga, poštovana Ivana,
    poput mnogih, ne jednom, zapitala sam se gde ste, kako ste, zašto nema Vaših pretoplih, predivnih opservacija na temu života.
    Jutros, divan početak, Vaš text. Predobro, poslednja dva pasusa masterpiece.
    Molim Vas, ne budite lenji (to su Vaše reči). Oglašavajte se , delite sa nama trenutke lepe, pa i ružne . Komplikovano je sve ovo što se život zove, efemerno, uz
    vaše textove, ne preterujem, bar za trenutak, jednostavnije i lepše.
    Veliki, veliki pozdrav i ČUVAJTE SE!

  2. Draga Zorice,
    Dirnuta sam preko svake mere. Hvala za ovako tople reci. Od srca.
    Razumem sve sto kazete. I Vi, i drugi dragi ljudi koji se povremeno jave.
    Neverovatno je kako smo vezani i ovako razasuti. Podeliti ovako jednu kap magicnog, ma kako efemernu, i efekat je mocan eliksir.

    Budite dobro, i ja cu probati sa ove strane.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s