Pesme s juga: Na glavnoj ulici

 U Valandovu se nikada nije bog zna sta desavalo. Kako sam ja tada bila zaljubljiva i na dodir vetra, i uvek gladna uzbudjenja i inspiracije, svaki izlazak iz dvorista na putu do druge familije je budio nadu da ce uzbudjenje sleteti da se odmori bas u Valandovu, na putu negde jos juznije. Najduza ulica, kojom bih sa radoscu isla do moje tetke i njenih veselih cerki, je svaki put morala da izdrzi treptaj moje koze i prodorne poglede mojih radoznalih ociju, cijem tandemu nista zanimljivo, novo i uzbudljivo nije moglo da promakne.

Kod Bozicne cesme, gde se ulica mojih babe i dede ulivala u glavnu, i koja se, kao i sve glavne ulice odatle pa do Triglava u to vreme zvala Marsala Tita, i jos delila sudbinu ulica sveta u cestim, nepredvidim promenama imena, ja bih prvo svratila na gutljaj vode. U valandovskom kraju su mnoge reke i recice presusile tokom vekova, nestajale bez traga i glasa, osim plitkih korita koja su kasnije postajala staze i puteljci. Osim jednog izvora, kilometar-dva iznad poslednje kuce, koji se ukazivao ljudima izmedju dve tesno priljubljene stene, na padini brda. Koliko je u Valandovu vazduh bio vruc toliko je ta voda bila hladna. Nesto pre mog rodjenja je neko vazno gradsko lice odlucilo da se izvorska voda dovede cevima do grada za ljudsko uzivanje i okrepljenje, pa je tu rasipnicki tekla iz dve obicne metalne cevi, bez slavine, u snaznim mlazevima. Odlazenje po vodu sa Bozicne cesme sa bokalima ili omanjim kanticama je bio iskljucivi posao dece cim su mogla da teturajuci se izdrze tezinu zivotne vode, koja se prelivala i prosipala oko malih stopala, dok su se cesto menjale nazuljane ruke. Netaknuta i nepreradjena, voda sa Izvora je bila simbol bogatstva i svetle buducnosti na toj zemlji gde je sve uspevalo magicno, bez kise, svakog dugog toplog leta. Oko njenog izvorista ljudi su se okupljali vaznim praznicima, u prolece i jesen, u skladu sa kalendarima plodnosti. Drevne sile stvaraju zivot, i tu se ljudi ne bi smeli mesati. Osim kao gosti na slavlju.

Dalje niz ulicu prolazilo se pored pekare. I danas, kad osetim miris zamesanog brasna i kvasca, mekanih vekni oprljenih vatrom iz uzarene peci, na bilo kojoj ulici u bilo kom gradu, ja zastanem na trenutak, udahnem duboko i zapitam se da li je tu mesto gde bih trebala da pustim korenje.

Odmah preko puta je bio Penzionerski Dom, gde je moj deda provodio svoja prepodneva, kao i popodneva, premestajuci se jedino povremeno tik do Cesme, sa svojim stapom i par drugara. Dugi zivoti daju puno materijala za pricu. U toku dana, svako mladji od tri-cetrvt veka bi svracao do Doma Penzionera samo da bi se stalnim posetiocima nasao na usluzi, ili preneo vaznu poruku od kuce. A nekad i da bi se zatrazile pare za zvaku ili cokoladu, uz obavezno ljubljenje ruke. Uvece se ne bi palila svetla, bar ne ona sto isteruju mrak i povremeno su se organizovale igranke. Uz ceste kritike zvanicnih korisnika, koji bi u to vreme sedeli po svojim bastama, ili spavali.

Dalje na putu uvek bih zastala da pogledam najavnu tablu za bioskop. Postojale su tri glavne kategorije i svetske kinematografije cija su dostignuca bez izuzetka svracala u Valandovo. Hongkoski akcioni, indijske romanticne melodrame unjkavog pevanja i lelujavog plesa, i svedske seksi komedije. Hollywood je samo povremeno dolazio, a francuski najnoviji talas je svoje nemarno autorski strastvene moralne analize geometrijskih struktura trougla i slicnog obavezno slao u jedini bioskop u Valandovu, koji se vrlo nevalandovski zvao „Pobeda“. Strast se na jugu podrazumeva. Mozda se tu negde krilo znacenje tako neocekivanog imena bioskopa. Uz jedva cujni uzdah slegnula bih ramenima: isti film koji je igrao i juce.

Odmah zatim presla bih preko ulice i usla u jedinu poslasticarnicu u mestu, „Pelivan“. Lokalni specijalitet je bila kugla sladoleda potopljena u casu sa limunadom. Limunada nije imala mnogo veze sa limunom, osim limunske kiseline, koja se vec dugo nabavljala u prahu i lako rastvarala u vodi, uz dodatak secera. Ali ja to nisam tada znala, a sve i da jesam ne bi mi umanjilo uzitak i osvezenje. Bilo je jos eklera, tulumbi, krempita, sampita, baklava… Biranje je bilo skoro podjednako vazno kao i uzivanje. Svaki put, pred staklenim barijerom frizidera, ta ista a drugacija neizvesnost izbora. Ali gde svaki izbor podrazumeva uspeh. Sirupnih usana, jos tada sam mogla da potvrdim uz sleganje ramena: sa nekim porocima se radjamo.

Po izlasku usledio bi susret sa starim javorom na glavnom trgu. Sa leve strane je bila fotografska radnja. Tu je moja majka zapocela svoj let nekih davnih godina pre te moje setnje. Bar ja mislim da je tako bilo. Ona nije mnogo o tome pricala. Ali su mi drugi rekli da su njene fotografije cesto bile u izlogu, uramljene tankim okvirima od tamnog drveta, na pozadini od crvenog plisa, za reklamu usluga nadarenog lokalnog umetnika, kome je ona besplatno pozirala da bi ojacala krila svojoj ambiciji. I, na moje veliko i neskriveno zadovoljstvo, pricali su mi da se tu nasla jednom i moja slika, tik uz njenu, glatko zacesljane kose, oblih obraza i pozerskog dvogodisnjeg osmeha. Postojalo je cvrsto prijateljstvo izmedju moje majke i tog fotografa, kako se to vec desava kod ljudi kojima su snovi narocito puni zelja da otkriju svet van svoje ulice. U izlogu je i dalje bio crveni plis, ali su slike bile necije tudje, ne mnogo lepe.

Nista se narocito vazno nije desavalo na tom trgu, osim sto je imao najsiru raskrsnicu, pa su tu prolazili i na kratko se zaustavljali autobusi iz daleko bitnijih mesta od ovog izgubljenog na ivici mape, okupljali se lokalni besposlicari, ili bar prosli jednom u toku dana, i uvece se korzo okretao za jos jedan krug niz drugu po redu najvazniju ulicu. Ona se zvala po jednom od narodnih heroja iz jednog od poslednjih ratova. Izgleda da su zvanicnici svracali u taj kraj samo da bi promenili imena ulicama. Mada ima onih koji pamte posetu kralja Aleksandra nakon pobednickog Prvog svetskog rata, kojom prilikom je jedno selo u valandovskoj opstini, u koje su se bas tada doseljivali Srbi iz kamenom bogatih krajeva Bosne i Crne Gore ukljucujuci moje pretke sa oceve strane, dobilo ime Karadjordjevo. Ulice su se tada verovatno zvale na slican nacin. Selo je odavno promenilo ime, a ulice i vise puta.

Ukoso preko trga, kiosk sa leblebijama, semenkama, kikirikijem, crvenim usecerenim jabukama, zvakama. Par samoposluga, u kojima se prodavao sladoled na stapicu ili u mekanim kornetima, zaliven cokoladom na vrhu, sa koga bi se papirni omotac cepao spiralno, u jednoj dugackoj traci i sladoled vec pola otopio dok je sa njega spadao pokrov. Jos malo dalje, berbernica, u koju ja za sva leta u Valandovu nisam nikada nogom krocila, a verujem da je to bio slucaj i sa svakim drugim zenskim bicem koja su tuda prolazila generacijama. Odmah preko puta brice, tekstilna radnja, u cijem izlogu su bili razvuceni dezeni i boje od kojih se vrtelo u glavi. Zbunjena, nikada nisam mogla da vidim nesto sto mi se svidjalo, jer mi se sve pomesalo svaki put kad bih zastala, pa bi mi prosto laknulo kad bi mi pogled pao na jednobojni komad tkanja, izgubljen izmedju pruga, tufni i vijuga. Mada sam volela sve crveno. Kako mi je tetka obecala suknju po izboru, neodlucnost me je mucila, ali nisam se usudjivala da opet udjem u radnju. Osim sto bi se unutra obavezno zatekao neko ko me vec nije pitao prethodnih puta najcesce pitanje postavljano deci u Valandovu: „Cija si ti?“ i ja vazno, ali ipak pomalo stidljivo pominjala moju majku, ili babu (ovde, u okruzenju zena, deda nije bio tako bitan), ja zaista nisam znala sta hocu, a zadovoljstvo biranja sam vec bila potrosila na lepse stvari nize niz ulicu. Dok mi pogled ne bi zakacio komadic platna, bas kao izmisljen za mene i moju sanjanu suknju uz struk, sa slicem, i ja se uz osmeh, klimajuci glavom slozila da sam bas porasla od proslog leta, i kako vreme leti.

U Valandovu su deca uvek pripadala. Niko nije bio tu tek tako, niotkuda. I tako, prosavsi pored radnje sa materijalima nasla bih se pred kucom moje tetke, ispod njene terase sa kamenom ogradom, sa koje bi ona pricala sa prolaznicima ili komsinicom preko puta, i ako bi se na njoj zatekla bas tog trenutka docekala bi me ushicenom cikom, kao da me nije videla sto godina. I ja bih se stustila niz prolaz izmedju njene i susedne kuce, do kapije i ulaz iz baste, pa uz strme stepenice na drugi sprat i pala joj u zagrljaj. Bas kao i prethodnog dana, i svakog susreta pre toga. Tu su uvek bile i moje dve sestre, iste kao i njihova majka, i ja bih istog trena zaboravila da se ama bas nista uzbudljivo nije desilo na putu do njih. Osim toga, jos uvek mi je predstojao povratak kuci.

3 thoughts on “Pesme s juga: Na glavnoj ulici

  1. Izvinjavam se sto su price sa ovako losim prelomima. Ne znam kako da ih ispravim. One se prelazile sa kompjutera na kompjuter tokom godina, i sve sto pokusavam daje samo jos gore rezultate.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s