Ljudska priroda X i umorna kazivanja

Jedan telefonski poziv i mnogo razmišljanja. Duboki otisci u ušima; neke pojave sa zubima vole da grizu uši.

Ničeg neobičnog u samom pozivu – osoba sa kojom radim me je zvala da nešto pita. Nije dugo trajao. Nakon razgovora tražila sam razlog. Ni tu nije dugo trebalo – on se sam pokazao. Odjednom je bio dominantna postavka u mojoj dnevnoj sobi. Ona nije najveća među sobama ali nije uopšte mala, i ovaj razlog je tu ležao kao masivan kamen, agregat svega i svačega tvrdog i nataloženog.

Žena X je pričala sa mnom kako uvek priča – neiskreno. Nije prvi put da neko tako sa mnom priča, i ne mislim da je preterano reći da verovatno postoji instinkt upozorenja a u vezi sa preživljavanjem koji registruje takve stvari iako je to ipak noviji development da su ljudi takvi gadovi jedni prema drugima; u neka vremena početka su morali da sarađjuju da bi preživeli, kao i sve društvene životinje, ali je preživljavanje već dosta dugo isključivo uslovljeno akcijama drugih ljudi pa bi evolucija požurila više nego obično u takvim ekstremnim uslovima, pretpostavljam.

Ne znam zašto je neiskrena. Dugo se poznajemo. Ja njoj nisam pretnja, naprotiv – ima od mene koristi. Ona mi je nanela štete, ali imala sam i ja koristi. Na takvom jednom računu dugog poznanstva i saradnje ima svačega, od čega bi veći deo bilo bolje zaboraviti. Ali ne mislim da objašnjenje za njenu neiskrenost leži tu. Najverovatnije je da objašnjenja nema. Bio jednom jedan trenutak, koji je pretegao na tu stranu, i to je to. Od tada stvari idu putem ponavljanja, kao i većina ljudskih odnosa. Ona nije neiskrena samo sa mnom, to su česte situacije kod nje. 

Ne krivim je iako je osećaj neprijatnosti realan i upozorava kako i treba: u prilici koja će možda doći a možda neće, ona bi me zgazila sa nešto unutrašnje borbe, pretpostavljam a možda i bez oklevanja, ali ishod bi bio isti, za mene; borba bi bila više zbog nje same, kao i svaka borba te vrste. Pošto sam upozorena, ako se ne sačuvam na vreme, ko će biti kriv? Ah, takva pitanja vode u lavirint iz koga se uvek izlazi na loše adrese.

Ne krivim je jer sam lenja da krivim bilo koga. Ne krivim je i zato što je moguće da sam i sama neiskrena ponekad, ili sa nekim ljudima.
Nisam sigurna da jesam

nadam se da nisam

ali ne mogu da tvrdim. Ne krivim je jer upiranje prsta je najgori sport među ljudima, iako neverovatno omiljen. Ne krivim je najviše, rekla bih, zato što mislim da ta neiskrenost nije bila izbor koji je ona napravila među sjajnim izborima. Iza neiskrenosti stoji mnogo toga, ali nijedan razlog nikada nije daleko od straha. Komični deo u ljudskoj tragediji dolazi od toga da su situacije u kojima se treba zaista bojati za sebe u suštini dosta retke, bar za nas raštrkane po severozapadnom delu planete. I strah je evoluirao. Sada ima sopstvenu korporaciju koja prodaje sve i svašta. Od straha da nećeš imati šta da jedeš – koji ide po bagatelnoj ceni bednicima u tužnijim krajevima ispod Ekvatora – do straha da ne izgledaš lepo ili ti kosa izgubi sjaj utorkom, da profit nije dovoljno visok, da kuća nije dovoljno velika, da automobil nije dovoljno nov, da tvoja deca neće imati sve to samo još veće, da ćeš sve to izgubiti… – uz strahove se dobro prodaju i druge stvari, kao frustracije, trendovi i sl. Nema moćnije korporacije od ove, iako joj korporacija iluzija ide za petama i koristi sve napretke i dostignuća koja je ona etablirala. Nije lako ni korporacijama, kao što se da videti na ovom jednom primeru; one su tek pune strahova i briga.

Da li su strahovi trenutno na tržištu realni, smešni, mali, veliki ili nikakvi, je promašiti suštinu i tržišta i robe. Najveći deo stvari na tržištu nikome ne treba. Njihova vrednost dolazi od toga kako ih kupac doživljava. Sa strahovima je formula nenadjebiva, kako bi rekao Goran. Svakome su njegovi strahovi realniji od svih drugih ljudi oko njega. I neopipljivi, oni imaju i masu i oblik i verno su društvo i nezaobilazno prisustvo.

Umorila sam se od njene neiskrenosti, verovatno je to razlog za ovoliki tekst. Taj umor dolazi praćen drugim umorima, kojih se nakupilo usled nakupljenih situacija. Kao recimo ova razmišljanja bez kraja, koja nikome ne pomažu i nemaju nikakvog efekta. Odnosno, ja se osećam zbog njih nekad bolje nekad gore, ali daleko bi bolje bilo za mene da provodim više vremena na čistom vazduhu.

5 thoughts on “Ljudska priroda X i umorna kazivanja

  1. Да, за тебе би свакако било боље да више времена проводиш на ваздуху, а и ми, твоји читаоци, бисмо чешће уживали у понекој од твојих фотографија оних усамљених објеката – имаш чудесан осећај за кадрирање, и све до једне делују тако природно, као да су једино тако и могле бити снимљене.
    Не замери на мало шале (оно око ваздуха 🙂 , дотакла си врло! осетљиву тему: неискреност, и далеко од дотакла; веома, веома су ми убедљива твоја размишљања. Па сам се и сам добро почешао по глави и одмах ми се јавнуло колико често будем неискрен на послу: саопштаваш некоме да услед нужног смањења броја извршилаца добија отказ, пошто немаш срца да му кажеш да је, просто, нерадник.. лако му је доказати колико пута је изостао са посла без да се јавио, али нагла суза у ромском оку погађа као стрела, и знаш да мисли да је то због боје коже. Па, како њему да објасним да сам расист једино у смислу да сматрам како су црнци супериорна раса када се ради о музици или спорту, да сам се уверио како су Јевреји супериорни у умешности зарађивања новца?
    Још горе је са онима којима ниси дао отказ, већ ниже звање и плату услед пропуста које си дебело измерио, па тек онда тако одлучио: они остају на послу и истрајно те мрзе пошто су уверени да си им учинио небеску неправду. Па зар треба нацртати некоме да је послао пола тоне робе више и да је услед тога могао и да се сруши авион? На такве косе погледе пуне мржње одговарам неискреним климоглавом.
    О личним темама да и не пишем овде. А колико само искри избија из предивног појма искрен, колико само џингбелза звони из појма sincerely?
    И са колико свеколиког разочарења одише мирис неискрености. Да, ненадјебиво. Наравно

  2. Oh, pa eto, moram da priznam da ne pamtim kad sam nesto fotografisala poslednji put. Lepo je da si me podsetio.
    To sa kadriranjem sam naucila od OMD-ija. Kad smo u par navrata putovali on je najveci deo proveo u slikanju, i kad sam videla kako su dobre fotografije ispale od toga pocela sam da obracam paznju. On ima fantasticno oko a ja sam shvatila da je sto se mene tice svo umece u tome da sve dok slikam nesto sto je lepo, ne moze da ispadne lose 🙂
    Ali volim te usamljene objekte, to si fino uocio. Prosto ih tako jos bolje vidim.

    O neiskrenosti… Mnogo stete ljudi nanose jedni drugima na takav nacin. Na poslu, u porodicama, svim mogucim drugim odnosima koje imaju. A opet, nisu u pitanju lazi, jer svako ce slagati nekad ili cesce. Kad to postane druga priroda takoreci, onda je to zaista lose. Pred samim sobom se zagubimo a tek pred drugima.. Ne znam ni kako pocinje, ali u punom razvoju je u pitanju neiskrenost i sa sobom i sa drugima. Odnosno, pocinje od strahova, nema tu neke preterane mudrosti.
    Ovo sto ti navodis su samo komplikacije tipa savremenih perverzija zvanih poslovanje. Strasno.

    Zamislim se cesto nad time kako su zene infamous kako puno lazu. Well, provedi ti hiljade godina istorije u okolnostima gde ti opstanak zavisi od kompletne neiskrenosti 24/7, i onda ti se pojavi neko i pocne da upire prstom – zasto lazes? Zasto si ti budala, trebalo bi da svaka odgovori, ali nece da budu iskrene, dzaba sav trud i prozivanje.
    A zamisli da krenu sa istinom… uh 🙂
    Zamisli da svako krene sa istinom…. uuhhhh :))

    Inace sam jednom prilikom shvatila da je budalA pogresna rec i da joj je pravi oblik: budaL. Mislim da je apsolutno savrsena u tom obliku 🙂

    A opet… steta je velika koliki smo budali svi od reda.

  3. Dobra analiza straha. Dobar je strah-pokazuje da, zapravo, nema čega da se plašimo 😉 A ljudi lažu, često bez bilo kakve potrebe. Jednostavno, lažu po navici. Lažu čak i u situacijama kad bi više koristi imali da kažu istinu. I svjesni su toga svega-a opet slažu.

    Interesantno je to 🙂

    Pozdrav 😉

  4. Upravo tako, Milko, lazi postanu nacin zivota i o njima se ne razmislja preterano, a kad se bas mora, pronadju se nove lazi i za to.

    I ja nalazim takve stvari interesantnim, kao i bezbroj drugih stvari, ali kad su u neposrednom okruzenju umeju da postanu vece od tih sitnih stetocina i parazita. Treba se paziti, nema druge.

    Pozdrav i tebi 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s