Perigord

Nešto posle 1, jutro je prešlo neosetno u rano pariško popodne i ja sam prešla ulicu i vratila se na Austerlic stanicu u dogovoreno vreme za susret sa grupom. Već sam znala da ću biti jedina iz ‘engleske Kanade’. Ženeviv, Filip… predstavljanje je išlo u krug. Jedini poznati likovi su bili Geri i Kašif, iz distributerskog tima. Tako će ostati do kraja zajedničkog putovanja. Voz je imao starinski sistem kupea, i ja sam se našla sa grupom iz Kvebeka. Geri, koji je isto iz Kvebeka, odnosno dete Jermena koji su se selili poluizbegličkim stazama preko Evrope, rastao je malo u Parizu i zatim u Montrealu i obećanoj zemlji na severu, i tako postao bilingvalan, je sedeo do mene. Možda je to bilo odlučeno u poslednjem trenutku, jer on je verovatno bolje znao šta me čeka. Nisam odmah ni uočila, ali dva-tri sata kasnije, još uvek stotinak kilometara od naše destinacije, shvatila sam da me kompletno ignorišu. Možda su uvređeni što ne govorim francuski, pitala se.  Razumljivo je donekle. U Kanadi koncept dva zvanična jezika ne treba izjednačavati sa bilingvalnošću; to svi saznaju ubrzo po dolasku.  Za poslove na izvesnom nivou u državnoj administraciji i za političku karijeru oba jezika su neophodna, ali postati bilingvalan u Kanadi zahteva puno ličnog zalaganja i ambicije, i odnos prema francuskom je samo jedan od simptoma duboko ukorenjene  hipokrizije. Specijalni status Kvebeka, koji ozbiljno iritira sve ostale provincije, naročito one dalje ka zapadu, je stvorio i netrpeljivost prema francuskom jeziku, i tako školski sistem, koji je uvek veran portret društva (i antipod Dorijan Greju) i duboko umrežen u političke manipulacije, tretira francuski na dva načina: kao beskorisni rep, ili kuriozitet koji je dostupan ako su roditelji ambiciozni, ili iz Kvebeka. Uopšte je ovde odnos prema drugim jezicima vrlo opušten – pošto je dobar broj roditelja došao odnekud van ovog kontinenta, oni će učiti svoju decu. U školama postoje odseci za jezike (malo korišćeni), pa i francuski imerzioni program, ali vrlo je verovatno da veći procenat dece van Kvebeka govori kineski, na primer, nego francuski. I Kvebečani imaju svoje metode za tretman engleskog na njihovoj teritoriji, i tako su sva semena budućih sukoba uvek u dobrom stanju i čekaju dobru sezonu.  Ja sam uprkos par kurseva francuskog uvek ostala početnik, ali vežbala sam bila pred polazak, i obećala  Selin da ću pričati to malo što znam ma kako loše zvučalo . Ali kod takvog prijema – jedan jedini put nisu pogledali u mom pravcu, što je ne mali uspeh u prostoru od šest kvadratnih metara i gusto upakovanih šestoro ljudi – odlučila sam da to nije bila prilika za moj početnički francuski. Možda oni loše pričaju engleski, pitala se par puta. I odgurala i te misli. Kvebečki francuski je leteo oko i iznad mene, ponešto sam razumela, ostatak je bio samo nenaporna buka. Mi smo svi bili gosti francuske firme kojoj smo putovali u posetu, i kako posluju sa celim svetom verovatno su svašta viđali. Iako će ovako nešto biti teško naći i po zaostalim krajevima. Imam samo sopstveni šarm na koji mogu da se oslonim, podsetila sebe. I Gerija. On je već pokazivao sve znake prijemčivosti i trudio se preko svake mere da mi udovolji. Oh, ništa strašno, Geri. Ça va.

U razgovoru sa Gerijem saznala sam da je poziv bio upućen širokoj grupi klijenata, i niko drugi se nije odazvao. Ne znam da li to ide na sličan način i u drugim industrijama i regionima, ali poziv je uključivao plaćen let gostima i dolazak vozom, troškove smeštaja, kratku turu po regionu, posetu firmi i prezentaciju u ponedeljak, i povratak vozom u Pariz. Ja sam došla zato što niko drugi nije hteo, čak je izgledalo bilo da bi se moja šefica naljutila da nisam pristala (u klaustrofobičnom krugu mog poslovnog sveta važim za svetskog putnika sa uvek otvorenim pasošem). Tih dana sam razmišljala o jednoj konkretnoj mogućnosti promene posla i odbila sam bila u prvom mahu. U međurevemenu je put bio pomeren za kasniji datum, a ja sam odustala od novog posla koji je bio primamljiv najviše zato što bi bio izlaz iz tesne sobe u kojoj udaram u zidove i tavanicu poslednjih godina,  ne nužno i bolji. Nikada neću znati da li sam odluku donela pod uticajem želje da dođem u Francusku na nekoliko dana, ali i veće odluke su propale kod takvih iskušenja, ne sumnjam.  Radovala sam se bila putovanju kao malom i recimo bezazlenom nepoštenju koje će neko sigurno otkriti, ali nakon što je stigla avionska karta pa za njom i vozna, zaključila sam da je ovo jedna od onih besplatnih vožnji na koju treba krenuti bez ikakvog razumevanja ili poverenje u logiku sveta. Uostalom, oslanjati se na logiku je poslednja odbrana poraženih; ona nema širu primenu u poslovanju ili ljudskim odnosima. Iako nisam znala sve detalje (bila sam praktično u kompletnom mraku sve do polaska), bilo je lako pretpostaviti da su pozivi bili za visoke igrače a ja to nisam. Ali sve je bilo odlučeno bez mene, i ja sam praktično učinila uslugu mojoj šefici. A ako su moji saputnici bili važni faktori u svojim kompanijama ili u bilo čemu, onda je uzorak Kanade mojim prisustvom mogao samo da dobije na kvalitetu.

Brive-la-Gaillarde je omanji grad na jugozapadu Francuske. Pripada regiji Limousin, na korak-dva od oblasti Dordogne, koja se preklapa sa nekadašnjom provincijom Périgord, još uvek prisutnom u svesti njenih građana. Kad sam pitala Katrin sledećeg dana kako se ovaj kraj zove, ona je rekla Périgord, pa tako i prenosim. Objasnila je da postoji zelena, crna, bela i purpurna Périgord. Ja sam pristigla kompletno nespremna, ne samo zbog šturih detalja već i zato što sam radila histeričnim ritmom do sat-dva pred polazak na aerodrom, i sve je bilo novo. Ali ništa nije moglo da pripremi za susret sa ovim delom Francuske.

Sâm Brive sam jedva videla. Stigli smo sa poslednjim minutima sunca, vodoravni zraci žute svetlosti upereni direktno u prozore i neizbrisiv utisak dobroćudne igre koja se odvija u to doba svakog dana. Vožnja do hotela je pružila prijatan pogled na uređenu provinciju. Hotel ‘Crni Tartuf’ okružuje lepa bašta još uvek zelena u kasnom oktobru. I spolja i iznutra, tradicija je dobro očuvana, puno modernija od mnogih modernizama, što je jedan zanimljiv anahronizam našeg doba. Tradicije polako pokazuju svoje pravo lice, lice avangarde. Ko će bolje pozirati od destilata neprolaznih vrednosti u svetu koji je zatrpan hiperinflacijom ideja, vrednosti, koncepcija… sve već zastarele i pre nego što se osuše.

Sat-dva do večere, nisam spavala oko 40 sati, ali imam dobar ritam: ne bih mogla brzo, ali ovako mi leži. Istuširala se, raspakovala nešto od stvari, odlučivala šta da obučem i u tome uživala, i sišla u foaje malo pre vremena. Svi su već bili tamo. Katrin se pridružila Odri, obe prirodno šarmantne i nasmešene. Upoznala sam Nika, Vijetnamca iz Kvebeka, koji putuje sa majkom. Plus Kašif i Geri… bio je to početak lepe večeri. Šetnja do restorana, prijatno veče u gradu van turističkih staza. Ništa preterano, ni premalo, bez žurbe, ili inertnosti, a tako drugačije od onoga što poznajem. Nepuna dva dana unazad, moj običan dan u metropoli nije lepa uspomena, najviše izgleda neprirodno. Ova nestvarnost je čudna, ali prijatna. Ona iz koje sam izašla i u koju ću se vratiti i sa daljine i izbliza ima defekte kojima još uvek pokušavam da nađem ime. Možda je samo pitanje senzibiliteta. Uglavnom jeste kod dugih nepomirljivih sukoba.

Perigord je jedna od gastronomskih destinacija u Francuskoj. Ja sam mislila da su to svi njeni regioni, ali ovaj kraj je poznat po mnogo čemu, uključujući tartufe, foie gras, confit de canard, gâteau aux noix… kao veliki sladokusac ali i neznalica u gastronomiji,  ja sam tek početnik i u ovome. Ništa od toga ne umanjuje uživanje, naprotiv. Ukusi su ponekad kompleksni, treba se na njih navići, edukovati sopstvenu paletu, ali mora se probati. Moja dugogodišnja apstinencija u konzumaciji mesa je bila suspendovana za ovu priliku. Nije to bila velika avantura, iz predostrožnosti i obzira prema nesviklom stomaku, ali mora se probati. Slala sam redovne izveštaje klinki, koja je navijala iz daleka, i ujedno bila tužna da sve to propušta.

Susreti kultura za gostinskim stolom su dobre prilike za posmatranje ljudi, njihovih naravi i kultura iz kojih dolaze. Sa Kvebečanima je ubrzo postalo jasno da su oni došli na ovaj besplatan prekookeanski izlet iz gastronomskih razloga. Puno bliži francuskoj tradiciji, oni su sada iz prve ruke potvrđivali da legenda živi i dalje. I računali su sebe u poznavaoce, istovremeno superiorne u odnosu na nas ostale, ali i svedene na pravu veličinu u otvorenom obožavanju; neočekivana lekcija u skromnosti. Kašif, indijskog porekla i muslimanske religije, nije probao ništa van salate i morskih plodova jer meso nije bilo po halal tradiciji. On se držao vrlo ponosno, iako nenametljivo, ipak je to odricanje bilo iz religizonih principa. I ujedno delovao najjadnije. Nije bila samo religija; izgledalo je da je ta nedelja u Francuskoj (on i Geri su pre našeg dolaska bili na intenzivnoj edukativnoj sesiji, skupa sa distributerima iz ostatka sveta), naročito za francuskim stolom, bila lekcija u tome koliko malo zna o svetu. Nik, sa manjim problemom gojaznosti ali vrlo pričljiv gej muškarac koji često putuje u Evropu, je glasno izražavao svoje oduševljenje i brige oko efekta na obim stomaka. Ja sam verovatno bila najsličnija Niku, minus zabrinutost. Uostalom, ne verujem da je iko za tim stolom, i svakim drugim za kojim smo sedeli tog vikenda, bio zabrinut oko sopstvenog imidža ili efekta na posmatrače. Svako je na svoj način bio kao dete u gostima kod dalje familije koju ne poznaje dobro, željno da ostavi dobar utisak, ali malo važnih lekcija ostane u glavi kod susreta sa čudesnim. Za mene je taj susret tek predstojao.

U nedelju smo kretali u 9. Očekivao se lep dan. Jutro je bilo sveže, utonulo u maglu. Katrin i Odri su došle par minuta pre vozača i autobusa, iznajmljenim za taj dan. Tihe nedeljne ulice su vodile na put van grada, i tek je koji detalj pejsaža virio ispod maglenog pokrivača. Sedela sam napred, Odri je bila blizu na drugoj strani, Kvebečani pozadi su pričali. Iz ravnice je posle pola sata put krenuo uzbrdo. Vodio nas je ka pećini Lasko. Izašli smo na padini brda, u pitomoj šumi, kompleks koliba razbacanih okolo, drugi posetioci u porodičnim grupama već tu. Katrin je otišla da potvrdi karte i turu, mi smo se razmileli okolo, glasovi tihi u magli. Ja sam znala da turisti obilaze samo rekonstrukciju pećine, što mi je izgledalo kao odlično rešenje. Kraj jedne od koliba raste smokvino drvo. Kašif ne zna ni reč francuskog, i uglavnom se drži blizu mene. Pričljiv je i simpatičan. Pokušavam da objasnim u par reči susret sa smokvinim drvetom, ili bar svoj osmeh koji verovatno izgleda preteran za brdo u magli i blagu šumu kroz koju lutamo, ali ubrzo odustanem. I on ima svoje susrete, svako ih ima. Ovde nisam nikad bila, ali kao da jesam, oduvek.

Turu ekspertno vodi Fransoa. Rekonstrukcija je jako dobro urađena, i on objašnjava u zanimljivim detaljima otkriće pećine 1940. od strane nekoliko tinejdžera slučajnim padom kroz meko tlo. Dečaci su tek posle par ekspedicija  otkrili crteže, i svesni da su pronašli nešto nesvakidašnje, rešili su bili da pećina ostane njihova tajna zauvek. Zavet nisu prekršili, ali ih je u školi čuo bio nastavnik kako pričaju među sobom, i tako je svet nahrupio u tiho trajanje praistorije posle sedamnaest hiljada godina. Posle rata su sledili turisti, kojih je bilo i po hiljadu na dan. Samo deceniju kasnije šteta na slikama je postala vidljiva i početkom ’60-ih pećina je zatvorena za javnost. Uprkos smanjenom broju posetilaca, propadanje se nastavilo. I kraj velike brige i zalaganja, neizvesno je da li će prezervacija biti uspešna jer su s promenom vlage i temperature u pećinu sa ljudima ušli i lišaji i fungi, i oštećenja se šire. Fransoa nije govori o tome puno, već objašnjava ukratko ono što se zna o tehnici slikanja, i o ljudima koji su slike stvorili. Teorije da su ljudi živeli u ovim pećinama su odbačene, živeli su kraj reka. Ovo su bile njihove katedrale, govori Fransoa, i njegov monoton glas koji istu priču ponavlja mnogo puta na dan odaje veliku dozu ponosa i fascinacije koja nije izgubila ništa na intenzitetu. To se ne može potvrditi, jer nema praktično nikakvih ostataka koji mogu da daju bližu ideju o životu tih ljudi, ali ideja je lepa i on očito u nju veruje. Kao i da to nisu bili primitivni pra-ljudi. Slikarske tehnike pokazuju umetnike koji su slikali sa velikim trudom, zalaganjem i talentom. Jasan je stil, simetrija i proporcije, boje su sve mineralne uključujući crnu jer su umetnici verovatno dosta brzo otkrili da duže traju od pigmenata organskog porekla. Taj nivo sofistikacije i inteligencije ukazuje da su to bili ljudi jednaki nama, samo na početku istorije. Poruka koju prenosi je jako lepa, i u toj replici pradavnog sveta ništa manje moćna po efektu. Na drugi kraj smo izašli nakon 45 minuta, u blistavo oktobarsko jutro i poslednji tragovi magle istopljeni kao šećerna vuna. Sa brda se pružao jasan pogled na dolinu, sa njenim parcelama, putevima i bojama jeseni. U autobusu je tiho dok silazimo nizbrdo, svako sa svojim utiscima.

Put vodi dalje, ne znam kuda, ali pogled kroz prozor postaje sve lepši, iako se činilo da to nije moguće. Ja sam putovala ovakvim krajem, tamo na dalekom jugu mog detinjstva, i možda se zbog toga ovakav pejsaž urezao kao primalna impresija prirodne lepote. Ili je veza puno dublja, jer u ovakvim dolinama su prvi ljudi zastali, prekinuli nomadsku egzistenciju, i time promenili svet svih sledećih generacija; učili i živeli od zemlje i na zemlji, izgradili civilzacije, i rušili ih, kamen po kamen, ali prvo se gradilo, uvek se prvo gradilo, to je merilo ljudskog duha, ne destrukcija (to može svako, od zemljotresa do običnog kućnog mačka). Ushićenje kao topla radost, ničim zaslužena, i zahvalnost za lep sunčan dan, Katrin i Odri i njihovu nedelju, priliku bez ikakve logike koja me je dovela ovde da ovo doživim. Prolazili smo kraj usamljenih kuća i njihovih bašti, praznih njiva na kraju sezone, jablana, puteva oivičenih drvoredima kojima su prolazile kočije koji vek unazad, danas automobili, možda neko biciklom… Kakva prekrasna zemlja.

Ubrzo smo stigli u jedan grad. Kad smo zastali i otvorila se vrata, i ja se našla kraj Katrin, pitala sam ‘Koji je ovo grad?’. ‘Sarlat,’ odgovorila je (nečujno ‘t’). Prepoznala sam bila već kod ulaza, ali sada kad smo bili napolju, i prešli ulicu pa krenuli malo dalje, znala sam gde sam. ‘Ovo je Raj!‘ rekla sam glasno, ali ne znam da li je čula. Svako zna šta voli, i ja volim stare gradove, i lepe pitome krajolike, i more, i divlje krajolike, i njie to ništa novo ili neobično, ni za mene ni za ljude, ali naći se na mestu gde se ta ljubav podigne iz rezervoara čamotinje i tihih osećanja, ta transformacija bivstva u trenutak kada živiš ono što voliš – to je jedina spiritualnost dostupna mom mentalnom sklopu, i zovem je ‘spiritualnost’ zato što moje dimenzije u tom stanju prerastu moje materijalne granice i osećam se kao mekani džin nabubreo na svim mestima i baš debeo od sreće, eterični klobuk i tanko drvo, i kad slučajni prolaz kraj izloga pokaže da sam još uvek ovo, uvek izmami jedno začuđeno – oh? Ali to prosto nije važno, ništa drugo nije važno, jer sve je na svom mestu, baš kako treba. Da ću to doživeti u kratkoj poseti Perigord provinciji nisam očekivala.

Taj vikend je bio početak raspusta za francuske đake i neki praznik uz to, i kod tako lepog vremena, bilo je dosta turista u gradu, ali nesumnjivo njih ima uvek u tom kraju. Ručak u staroj gostionici, dalja šetnja ulicama vodi ka mestu susreta sa našim vozačem. Čeka nas još jedan deo puta. Château de Beynac. Put do zamka je jednako lep kao i sve prethodne deonice kojima smo prošli tog dana, ali svetlost se menja jer jesenji dan je kratak i sunce je na zapadu i polako silazi ka horizontu. Videti zamak iz ravnice je neverovatno impresivno; stoji kao gigantski vitez na ivici grebena, urastao u teren tokom vekova. U podnožju je selo sa kućama pripijenim uz strane litice i strmim ulicama. Zamak je iz 12. veka i protok vremena nije omekšao njegove grube crte, niti je modernizam ovde kročio, osim kao konzervacija istorije. Vidik na dolinu i reku iz zamka je direktan poziv na avanturu. Oh, kako je to biti ptica! ‘Koja je ovo reka?’ pitala sam Katrin. ‘Dordogne’, odgovorila je.  Ali ja sam znala i pre toga. Setila sam se bila dela na početku ‘Kolosa sa Marusija’ Henrija Milera kada pred put u Grčku i marsejsku luku odakle kreće, on odlazi da poseti regiju Dordonje. To je kratak deo, ali njegovi utisci vanvremenske tihe lepote su ostali u meni, i kao ko zna koji po redu posetilac ovog kraja stojim na mestu i gledam u neopisivu lepotu za koju se nadam da će trajati uvek, sve dok je definicije ‘uvek’.

Put nazad je kao prepolovljena voćka nara iz koje su se prosula zrna na sve strane. Prolazimo kroz sela i male gradove, kraj drugih zamkova, preko reka, i  pokušavam da uhvatim bar neki od tih vidika jer bih htela da podelim sa klinkom, i prosto zato što je nemoguće ne pokušati, sve dok baterije opstaju u elektronskim uređajima i svetlost traje. (Svi pokušaji su ispali mutni).  Kad su i jedni i drugi istekli, smirila se na sedištu i zaspala.

U hotelu smo imali sat vremena do večere. Uz Odri i Katrin, dolazili su i direktori prodaje i marketinga. Večera je bila u hotelu,  servirana i ukusna kao u vrhunskom restoranu. Razgovori lako teku, ali svi smo umorni nakon utisaka tog dana i tiši nego prethodne večeri. Sledećeg jutra odlazimo u posetu firmi. Zgrade su moderne i svetle. Prezentacije su praćene turom, i zatim opet dolazi ručak. Serviran u improvizovanom prostoru u foajeu, sa stolovima prekrivenim belim stolnjacima, i timom majka-i-sin koji su obezbedili ručak, fino serviran, kreativno prezentiran, ukusan i raznovrstan, i koji ne žuri.

Mnogo je utisaka sakupljeno tog vikenda. Lepota kraja je iskustvo koje ću čuvati sa sobom kao pozivnicu do sledećeg puta, jer vratiću se sa klinkom, da i ona doživi i upozna Perigord. Jako je bilo zanimljivo posmatrati Francuze. Katrin i Odri su radile praktično celog vikenda, od ranog jutra do kasne večeri. Ni u jednom trenutku nisu bile ništa manje od vrlo šarmantnog društva, strpljive kad bi se raštrkali na sve strane, i uspevale da se ipak drže programa i rasporeda. Na izjave zahvalnosti za njihovo vreme i društvo, rekle su da su i one uživale, jer u svakodnevici ne stignu često da obiđu sva lepa mesta u regionu. Dvojica direktora koji su nam se pridružili u nedelju uveče i bili naši domaćini i vodiči u ponedeljak, su kroz običan tok konverzacije tokom ručka pomenuli njihove radne dane, koji su od ranog jutra do kasnih večeri, što sigurno ruši stereotipe o Francuzima, kojih bar ovde ima više nego puno. Kasnije te nedelje imali su nove goste, iz Japana. Pre toga će biti na Kongresu u Parizu, koji počinje sledećeg jutra. Konkurencija i globalno tržište imaju puno sličnosti sa gladijatorskim nadmetanjima; Francuzi ne odaju utisak teškog napora, ali jasno je koliko ulaganja ide u ovakve posete i pokušaje da se stvore trajni odnosi sa klijentima, u istraživanje i razvoj, u korake daljeg rasta… Firma je osnovana pre tri decenije, i rastu planirano, gutaju rizike i poraze, guraju dalje, drže se samostalnosti u industriji u kojoj velike korporacije gutaju manje igrače,ali nije samo to: osnivač je organizator fonda za mlade preduzetnike u polju biotehnologije; žele da ih privuku u taj kraj, pospeše dalji razvoj i procvat… Puno utisaka, i neizbežna poređenja sa svetom koji znam. Ali on je još uvek udaljen nekoliko hiljada kilometara i bilo je lepo otvoriti se dobrim idejama u tim okolnostima. Te ideje nisu nove, samo ih je lepo videti da i dalje vode ljude koji mogu i trude se da urade dobru stvar. Ako se nisam osećala postiđenom na početku, sada jesam. Ne znam da ću uspeti da ostvarim neki veći promet za njihove proizvode kroz moj posao, ali probaću. Ne samo iz zahvalnosti za gostoprimstvo i velikodušnost, već zato što jako cenim principe koje su predstavili. I njih nije lako održati, ili sačuvati, kao što ništa nije lako, ali voditi se njima je vredno truda.

U vozu nazad ka Parizu opet sedim sa Kvebečanima, plus Geri. On više nije zabrinut za mene; ja sam i pre susreta sa njima dobro uvežbala isključivanje okoline kao ambijetalne buke. Negde na pola puta raspakovali su zalihe koje su poneli sa obilnog ručka. Francuske kobasice i hleb. Imaju čak i nož. Seku kriške, dele među sobom (meni ne nude). Prisećam se da sam kao klinka gledala balkanske putnike u balkanskim vozovima koji su jeli kobasice i hleb, mislila kako je to primitivno. Ovi ljudi su nevaspitani, i primitivni. Običan balkanski seljak, ili bilo koji, nije ni jedno ni drugo, iako ima i takvih. Takvih ima svuda. Lepo je odlaziti i lepo je stići. Izlazak na peron stanice Austerlic, pozdravljanje sa Kašifom i Gerijem, Nikom i njegovom mamom, koji se svi vraćaju za Kanadu sledećeg dana. ‘Nice to meet you,’ kaže jedna Kvebečanka izneanda, za njom druga, pa onda Kvebečanin, za njim još jedan… Da nisam bila tako iznenađena verovatno bih se nasmejala. Klimnula glavom i krenula ka taksi stanici. U taksiju gledala kroz prozore u svetlosti Pariza i noć – kakvo prisno i blisko prisustvo, tok magičnog i strašnog, spleteno gusto tkivo postojanja, kakva sreća biti u ovom trenutku i ovde, ili negde drugo jednako dobro, živeti.

IMG_4286

IMG_4288

IMG_4293

IMG_4297.1

IMG_4335.1

IMG_4349.1

IMG_4356.1

IMG_4361.1

IMG_4363.1

IMG_4366.1

IMG_4370.1

IMG_4374.1

IMG_4380.1

IMG_4386.1

IMG_4389.1

IMG_4409.1

Mobile Phone Imports November 2014 632.1

Mobile Phone Imports November 2014 645.1

Mobile Phone Imports November 2014 649.1

Mobile Phone Imports November 2014 650.1

Mobile Phone Imports November 2014 659.1

Mobile Phone Imports November 2014 660.1

Mobile Phone Imports November 2014 663.1

Mobile Phone Imports November 2014 664.1

Mobile Phone Imports November 2014 680.1

Advertisements

Gde putujete danas

‘And I can’t stand middle-aged women, including myself,’ obraćam se doktorki koja sedi nasuprot. Pitala je da joj dam detalje o svom životu a ja sam to razumela kao dozvolu da olakšam sebi. Ona pokušava da razume da li je moj ekstremni zamor posledica isključivo stresa ili ima i drugih osnova. Smeje se uprkos strogoj etici. Smejem se i ja, i ostatak posete je ćaskanje.Ja se već osećam bolje. Odnosno, osećam se sjajno. Imam slobodan dan, napolju je lepo vreme i posle nje ceo grad je preda mnom. U takvim okolnostima i u njenom simpatičnom društvu lista mojih životnih dostignuća zvuči čak sasvim pristojno. Na primer, na pitanje da li sam srećna, odgovaram da mimo posla koji je brutalna okupacija moje egzistencije i pokriva bar 80% teritorije, što je puno gore od Francuske tokom onog gadnog rata, nemam razloga da se žalim. Nikome ne polažem računa, idem gde hoću u svoje slobodno vreme, radim ono što volim, ili ne radim ništa što isto volim, pa sam dodala i priču o mojim latte ekspedicijama subotom koja joj se jako dopala… ‘Pretpostavljam da sam već prešla granicu zdrave osame i odgovaram definiciji recluse, ali činjenica je da je meni puno zabavnije sa sobom nego sa ljudima koje znam. Klinka je jedini izuzetak, i to ne uvek.’  Ona se opet zakikoće. Znam da uprkos njenoj profesiji čiji je dobar deo posvećen slušanju jadikovki, ona zaista pokušava da razluči da li negde u svemu tome postoji i materijalni razlog za nezadovoljstvo i umor, i po svemu sudeći sa mnom je sve u redu, bar sa te strane, ne mogu da prospem po njoj sav intenzitet mog nezadovoljstva koji se može zavesti u folder ‘middle-aged’. Ali iskustvo je sveže i ne dâ mi mira. Kao i uvek, najviše sam nezadovoljna sobom.

Sredovečne muškarce ne trpim oduvek. Za to je zaslužan moj otac. On je tada tek bio na pragu tog životnog perioda, ali meni je kao i svi odrasli izgledao metuzalemski star. Izuzetak su bili bake i deke, međutim kad sam još malo poodrasla, shvatila sam da je jedina dramatična olakšica starih ljudi u njihovom skorom randevuu sa Smrću. Inače su ostareli gadovi u odnosu na redovne gadove, na primer, bolji jedino proporcionalno broju zuba koji su im ispali. Dobri ljudi su moji najveći heroji. Velikodušni, lojalni, suzdržani, pažljivi… Koliko ih ima, ne znam, i svako ko je imao sreće da sretne bar jednu od tih osoba mora da računa sebe u dobitnike. Netrpeljivost prema sredovečnim ženama je novijeg datuma.

Svi muškarci i žene koje znam se mogu uračunati i bez zvaničnog testiranja u natprosečno inteligentne i obrazovane. Sazreli kroz svoje izbore i okolnosti, a naročito kroz protok vremena koje ne daje nikome ništa na popust, sredovečni ljudi su neizbežno žalosna grupa. Snobovi, kalkulanti, zamrljane ne-naročito-verne kopije mlade estetike, neočekivano štrče u golom eksterijeru škrtog pejsaža koji nema ništa drugo da ponudi. To su privatni lomovi kojima su prethodile godine samoobmane, i retka su životna iskustva koja ih mogu prevazići po traumatičnom efektu. Da se zasnivaju na gomilama laži je subverzija čija analiza ne zahteva veliku pronicljivost, ali neophodan uslov za korak u bilo kom pravcu van te čudesne zemlje laži je poštenje. Da tako malo ljudi posle toliko godina življenja ne razume koncept poštenja je kompletni šok za mene, na primer. Iz drugog ugla – ako se niste sreli sa poštenjem do sada, ovo je najgore moguće vreme za takav susret. Odložite do starosti. Odložite do večnosti. Razgovori o neuspešnim brakovima koji traju 20+ godina, projekcije mladih ambicija čije slepilo traje i kad su sve vitalne funkcije presušile, duhovite opaske kratke pauze ili vesele razglednice za važne datume u godini kad se svi potrude i izvuku malo starog šarma, samoobmane vremenom promovisane u vitezove samozaštite… I svi razgovori neizbežno završe na deci. ‘Jedino što zaista želim je da se dobro uda, za pristojnog momka.’ I ja to isto želim. Naći dobrog životnog partnera je tema svih filmova i pesama i knjiga, i proizvode se nesmanjenim kapacitetom. Kabasti prtljag iluzija je neophodno probušiti sa malo realizma. ‘Ako je suditi po savremenim trendovima, do 35. godine života bar pola njih će biti alkoholičari.’ Implikacije te prilično sigurne projekcije je bolje prećutati. Realnost je neočekivani makro iza ugla u dobrom kraju. Ova deca, naša deca, će proći istim ulicama kojima smo i mi. Sva talasanja su samo blagi vetar nad debelom močvarom koja nije videla veće promene u poslednjih stotinu hiljada jedinica vremena. Da niko ne želi da gleda u tom pravcu je razumljivo. Da imam taman dovoljno tolerancije za samo jednu sredovečnu ženu – sebe – je razumevanje čije posledice će doneti samo više osame. I can live with that.

Izlazak iz medicinske zgrade je svež korak u mogućnosti slobodnog dana. Kako sam objasnila bila mladoj doktorki – the only dilemma I really have is, where do I want to go today? Ja sam bila ponešena obećanjem sunčanog prolećnog dana, a ona je razumela koliko je mogla iz svoje perspektive mlade žene. Za mnom su u zgradi ostale tri epruvete krvi na osnovu kojih će neko izbrojati aproksimaciju propasti. Napolju je dan blag kao Mediteran u avgustu.

Na College Street-u je vozač nakon što smo se svi popeli u tramvaj objavio da zbog radova na ulici ruta skreće već na sledećem bloku, i ulazi u najzakrčeniji deo downtown-a. Imala sam dobro sedište i nakon površne kalkulacije zaključila da dan ovako lep može da se potroši bilo gde i ništa mu neće oduzeti na lepoti. Zakrčenje u Chinatown-u je bilo ozbiljan test, ali pogled ka nebu i povremeni skokovi na sedištu kao reakcija na temperamentalnog vozača nisu ništa ozbiljno za ovakvog životnog veterana. Još uvek sam mislila na scenu koju smo videli na kratkoj relaciji duž Bay Street-a, gde smo prošli kraj minijaturne lokacije ‘Uncle Tetsu’s Japanese Cheesecake’ i dugačke linije ispred radnje, koja bi mi skroz promakla da sam izašla ranije. Misterije urbanog života nisu nikad nerazmrsive, ni naročito duboke, ali pojavljuju se u različitim bojama, i to je prijatan entertainment.

Tramvaj je posle duge i neopisivo spore vožnje stigao do ugla Ossington i College ulica. Izašla sam dobro raspoložena. Negde u tom kraju je bio café čije ime nisam zapamtila, ali da ću ga naći malim uličnim manevrisanjem na istok ili zapad je bila dobra strategija. Istočno duž College ulice, prošla sam kraj otvorenog prozora jednog lokala u kome je sedela gomila sredovečnih Portugalaca. To nije bila gomila kraj koje sam želela opet da prođem, ali kad sam par koraka dalje pronašla kafić sa porukom u izlogu da su se preselili na drugu loakciju u sasvim drugom kraju grada, i nakon kratkog razmišljanja rešila da se okrenem i krenem na zapad jer su sve migracije vredne truda u poslednjih nekoliko stotina godina vodile na tu stranu, ponovni susret sa besposlenim Portugalcima je bio neizbežan. Najbolja strategija je izbegavanje pogleda. Portugalci, Grci, Indijci… sve etničke grupacije odgovaraju istom opisu – u nekom neodređenom davnom teškom vremenu imigracije, oni su svi došli iz velike bede, sa malim zavežljajem, i uz veliki trud i zalaganje nakupovali nekretnine u svom kraju koje im sada omogućavaju da besposleno sede radnim danima u kafeima, i i baštama kad vreme dovoljno otopli, porede priče o uspehu i posmatraju prolaznike. Koliko su ta vremena mogla da budu teška, ne znam, jer nekretnine čak i kad su straćare ne mogu da se kupuju od imigrantske plate neobrazovanih nadničara, ali sve te mitologije žive i cvetaju već generacijama, i ništa im neće nauditi, ni vreme ni logika.

Malo dalje na zapad slučajan pogled uvis je pročitao ‘Slow Room’. Odustala od dalje ekspedicije na zapad. Unutra je latte pravio jedan malo poguren, prerano ostareo momak loših zuba. Tavanica je bila ornamentalni podsetnik boljih dana, na zidu je bio istaknut poster lajt motif  ’25 m/hr’, a na ulicu je gledao preparirani vepar. Prostor je bio tako mali, neophodno se stvorila mala intimnost između bariste i mene kao jedinog posetioca. Kad je niz ulicu prošla devojka blede kose, on je objasnio da je to Petra Glynt, najzanimljiviji muzičar u gradu. ‘Da li si i ti muzičar,’ pitala sam. Jeste, naravno. Kroz zvučnike je dopirao vintage Dylan, ja sam listala strane lokalnog magazina, David je pitao malo o meni, malo pričao o sebi… Zapisao je svoje ime i Petrino, i ja sam obećala da ću ih potražiti na Net-u. Petra je umetničko ime, objasnio je. Odakle, pitao se. Srednjeevropsko, nemačko, mađarsko, ponudila sam objašnjenje. Možda je asocijacija na Peer Gynt dramu. Ona je učila opersko pevanje, dodao je. Napolju su prošla dva zanimljiva karaktera. Dečačić od dve-tri godine koji je hodao unazad, pao, zamislio se nad tim neuspehom i nastavio dalje gledajući ispred sebe. Jedan mladi dežmekasti salesman, zategnut u odelu i košulji živih boja koji se smešio svima i nosio debeli svežanj promocionih papira. Uskoro sam i ja izašla na ulicu. Obećala Dejvidu pre toga da ću mu reći sledeći put kad svratim kako mi se dopada muzika, njegova i Petrina. Na sledećem bloku sustigla sam malecnog klinca koji više nije hodao unazad. Sada je vrludao trotoarom i mahao rukama kao avion, a ispred njega je hodala mlada žena i pokazivala mu kako. Otkrivali su svet, njih dvoje. Kad sam ih prestigla, sledeći je bio salesman. On je često zastajao sa svojim svežnjem i pokušavao da uđe kroz sva vrata na ulici. Neka su bila zaključana. Volim da prestižem ljude na ulici. Tako ih vidim bolje, ili ako nisu vredni zagledanja, vredan je prostor koji se otvori preda mnom jednom kad izađem iz tog zakrčenja. Na uglu Dufferin ulice rešila sam da sačekam tramvaj. Nisam žurila, ali nije ni tramaj. Pola sata kasnije njega i dalje nema, ja sam toliko zurila u nebo i usamljenog galeba koji je povremeno presecao bele police oblaka da je svako ko me je i samo pogledao u prolazu sigurno pomislio da mi fali više od pogleda u nebo, ali to jeste moja dijagnoza – nedostatak neba običnim danima – i krenula sam dalje ulicom svojim nogama. Posle nekoliko blokova opet stala da sačekam. Ni tu tramvaj nije žurio, ali se konačno pojavio posle još desetak minuta. Koliko zapadno idete, pitala sam vozača. Do High Parka. To mi je odgovaralo.

Kad smo se primakli High parku, pitala sam gde bi bilo dobro da siđem. Na sledećoj stanici je petlja, i tu je najbolji ulazak u park, odgovorio je. Ali ja ne želim u park, rekla sam. Vratiću se kad ozeleni, sada bih htela samo da prođem malo kroz kraj. Nisam nikad prišla sa ove strane. Mislim da je razumeo. Bio je to sredovečni muškarac indijskog porekla, navikao na neprekidni tok putnika. Izašla sam na uglu Indian Grove ulice. Hodala na istok do Roncesvalles avenije. Na uglu prešla u svim pravcima – prvo na jug, zatim se vratila, pa na istok, i tu zastala – pre nego što sam odlučila da pređem opet na jug i sednem i pojedem nešto u malom lokalu na uglu. Palačinku sa spanaćem i izmrvljenim feta sirom. Opet ušla u tramvaj. Na nebu je jedan galeb jurišao na bele rešetke neba. Isti onaj? Zatim mu se pridružio još jedan. U tom razmaku od par kilometara našao je svoj par.  Možda oni to bolje rade, ekonomiju parova. Već u neolitu to su bile stare vesti. Silazak u metro, i vožnja na istočnu stranu. Izvadila knjigu iz tašne. Priča se završila taman pre nego što je voz krenuo preko mosta. Uloga pisaca je da iskorače na ivicu, i ne zastraše publiku previše. Ako su ivice izmišljene, bolje je za publiku, ne znam za pisca. Volim da gledam kroz prozor na tom mestu. Ne vidim ništa, ali sve mi se čini jasnijim dok stubovi držači brzo promiču. Završila malu obavezu i zatim se vratila preko mosta pešice. Nije pogled toliko lep, sigurno ne sada kad još nema ni traga zelenilu, ali most je lep. Hodala dalje, sada već malo umorna. Ušla u metro na glavnoj raskirsnici. U vozu su ljudi umorni nakon celodnevnog posla. I ja sam umorna; hodala satima po lepom danu. Stigla kući. Iza mojih prozora počela je kiša.

Smokvino drvo

Savina je obećala bila prošlog leta pred put da će fotografisati  i za mene. Ona voli fotografiju, i obzirom da je odrasla uz roditelje intelektualce koji su oboje bili fotografi-entuzijasti, verujem da je dobar fotograf. Vrlo je brzo shvatila šta ja volim. Možda sam pričala o tome, verovatnije je da je ona obraćala pažnju. Nije vrlo pričljiva ali ništa joj ne promakne. I tako zna da volim stare gradove.

Grad u kome je ona odrasla, Burgas, je na obali Crnog mora. Grad koji ima sve, objasnila je. ‘Pa zašto ste došli ovde?!’ prozaično pitanje koje je izletelo pre nego što sam razmislila mi je verujem oprostila jer je uhvatila bila moje pravu reakciju, onu koja je i na sam pomen lepog grada na obali mora transformisala i mene i dan pa i one koji su se našli dovoljno blizu.

Fotografije je donela bila nedelju-dve nakon što su se vratili, ogranizovana kakva jeste. Mesec dana kasnije sam uhvatila trenutak, setila se i ona je otvorila bila folder. Posle svega nekoliko kadrova bile smo prekinute. Ja sam zatim zaboravila. Mislim da sam jednom pomenula da još uvek čekaju, više da bih istakla kako je to žalosno stanje stvari. Ona me je podsetila da im ništa neće biti, i da ih vreme neće dotaći.

Danas je Melisa svratila do nas, odsnosno da vidi Savinu, ali kako ona i ja sedimo licem u lice i deli nas jedan beli poluzid (dizajn naše šefice), vrlo brzo sam shvatila da Savina pokazuje fotografije svoje dece. Melisa je postala majka prošle godine i transformacija je pomalo komična ali vrlo lepa – od dosta praznoglave, sujetne mlade lepotice postala je opsesivna mama puna ljubavi, topline i radosti, i deli svoju novopronađenu ličnost sa svima. Zaobišla sam zid da im se pridružim. I shvatila da su fotografije iz foldera koji je Savina donela bila prošle godine, za mene. I bile su vrlo lepe; porodično putovanje i prekrasni predeli, stare ulice, peščane plaže, i smokvino drvo.

Kad je Melisa otišla i ja se vratila na moju stranu, kroz okrugli prosek u poluzidu (isto dizajn naše šefice), ja sam dobacila posle nekoliko minuta, dovoljno glasno da me čuje, ali sam govorila i sebi – ‘Slikala si i smokvino drvo.’ Smešila se dok sam prebirala u mislima kroz lepe uspomene koje je podelila. ‘Ne sećam se da sam ti rekla koliko ga volim.’ I zaista, ne pamtim da sam pričala o tome.  ‘Nisi,’ odgovorila je. ‘Ali ja sam slikala smokvino drvo za tebe. Mi imamo jedno i ispred naše zgrade, ima ih svuda, ali tebi bi značilo da ga vidiš. Znala sam da ćeš ti prepoznati kako miriše letnji dan.’

Skoro godinu dana taj folder sedi na jedva metar od mene kroz beli poluzid, i u njemu čeka smokvino drvo samo za mene. I drugi fragmenti lepog starog grada, koje je Savina uhvatila, željna da mi pokaže svoj kraj, jer zna da ću ja razumeti. Uvek je gužva na poslu, ali ne baš tolika; bilo je čak i tihih dana. Ali ja sam zaboravila. Kakav divan gest, sazreo još dublje prolaskom vremena i mojom nebrigom. Kakav prekrasan dar, došao niotkuda, ničim zaslužen, kao proleće, ili ljubav, sreća… Možda je Savina samo htela da kaže ‘hvala’. Na svoj način, neupadljivo. Nema na čemu da mi zahvali, ali negde sam nešto rekla, ili joj pokazala kao moguće, i u njoj je to ostalo. Kao što miris smokvinog drveta ostane sa tobom jednom kad prođeš jugom.

Zašto čaša vina?

ili dve.

Kad zastaneš na crvenom i osetiš nervozne ruke u stomaku koje lome jedinu dobru i solidnu tablu tvog dana jer moraju. Prisila je tako snažna, da imaju glas i glasne žice nadjačale bi gradsku buku i muzičara na uglu i njegovu verziju pesme Black Sabbath benda koja mu ne pristaje a ne pristaje ni bendu više. Ili kratku komparaciju jutarnje vožnje u gradskom prevozu kad i vožnja i jutro mirišu na noć vozača i poodnevne kad je mizerija sazrela i niko ne prepoznaje svežinu raspoloženja koje je jednom prošlo ovim putem. Te nervozne ruke.  I bude ti žao ruku, i sebe, naročito stomaka koji nije ni znao da je jedan njegov deo bio iznajmljen kao stovarište za table dobre ili loše.

Dok hodaš ulicom vidiš sebe kako se savijaš u konveksno klupko i plačeš. To je naporna slika. Sve što ima veze sa plakanjem ti pada teško, kao lomljenje debelog stakla. Uložen trud poništava zadovoljstvo rekreativne destrukcije. Ima onih koji plaču rekreativno i terapeutski, i ima onih koji ne umeju.

U kratkim pauzama između jada i samosažaljenja vrelo besa radi svojim neuporedivim ritmom. Šta bi od tebe napravilo ubicu, pitaš se. I okreneš glavu na drugu stranu, jer se ne pitaš. Uopšte.

Čija sam žrtva, pitaš retorički. Iako znaš da retorika zahteva publiku i važnost koju ti ne poseduješ. Sva tvoja pitanja su egzistencijalna.

Mačak. Prede na podu srećan. Trenutna iluzija. Trenutak olakšanja. Sad ću, odgovoraš na njegova gladna mjaukanja. Gladna svega. Ti, on, svako.

Kao i svaki ljuibtelj asketizma znaš da je razlika u ponudi, ne u želji.

Poslednjih godina stičeš i druga znanja. Na primer: razlike ne poseduju lojalnost. Premeštaju se po potrebi čije poreklo nije savim jasno, ali nije neophodno istraživati duboko. Nema dubine u ovome.

Trenutak poraza. Nije tako strašan, zaista. Prodala bih dušu i sve što imam za jedan dobar trenutak. Kupaca nema, i ponuda je besmislena jer ne posedujem ništa. Sipala čašu vina, dodala dve kocke leda. Zadovoljstvo nije obavezno, ja samo želim predah.

Evo ga. Nikad lepšeg susreta.

Hello.