Tri dana u Palermu

Sećanja na prethodna putovanja počinju da liče na mitove. Naročito kad sam umorna. Dijarama imidža i osećaj sačuvan verno iz trenutka doživljenog tada i na tom mestu me preplave kao što samo spoj željenog, nemogućeg I fantastičnog može. Gde bilo i bilo kada. I moji povremeni napori da napišem putopise koje nisam stigla (unazad dve godine) liče sve više na pokušaje stvaranja mita. To mi se jako dopada. Ako su stare civilizacije ostavile mitove kao tragove svog postojanja, moj neočekivani i privatni silazak u mitologiju izgleda kao prirodna gravitacija.

Palermo je melanholičan grad. Ovaj grad, i ostrvo koji su se približili tik uz vrh čizme Italije, su prošli kroz brutalnost i Renesanse mnogo puta. Obnavljati se nakon nekih iskustava zahteva puno i od divova. Posledice bombardovanja od strane Saveznika u II svetskom ratu još uvek stoje, sada skoro sedam decenija stare. Korupcija i kriminal nakon rata su se pobrinuli da ne bude obnove. Siromaštvo i beznađe su ružičasti snovi imigrantima iz Afrike koji brodovima naleću na ostrvo svakodnevno,  jer reč ‘Italija’ na svakom jeziku sveta označava lepotu a lepota je uvek obećanje, prokleto blagosloveno neprevaziđeno obećanje.

Usred jula 2011. dani su mogli biti vreliji, ali nisu. Tog leta neke želje su se ostvarile, neke nisu. Mi smo se našle bile u Palermu po planu sklopljenom daleko odatle, ali mogle smo da budemo i negde drugo. Klinka je želela još koji dan na plaži, a mene je zavela bila knjiga kojoj sam tada čitala poslednje stranice, i po njenim uputstvima mogla sam da slažem nekog neupućenog da sam već bila ovde. Knjiga je nastala bila daleko odatle; Lampeduza je veći deo života proveo van Sicilije. Nostalgija, porodična predanja, zapisi, istorija… I on je od njih stvorio jedan destilat u kome je svako mogao pronaći deo sebe.  Mi smo se vratile bile u hotel ‘Garibaldi’ a u knjizi je Garibaldi poslužio bio svojoj svrsi, i hodao je ostatak života kao legenda. Pod blagougodnim svetlom revolucije, u novoizgrađenom stakleniku nicao je moderni sistem, snalažljivost još uvek nova disciplina nestrpljiva da joj se aristokratija skloni s puta, hipokrizija je s pravom očekivala dobru poziciju. Daleko gore kataklizme su prošle mediteranskim ostrvom od tog doba, pa je maestralni lament knjige našao svoju ulogu svedenu na privatan izvor melanholije u leto 2011. Meni taj otrov ne treba nabavljati sa strane, ali bilo je lepo – ja sam popunila neka prazna mesta, knjiga me je terala da na svakom koraku poredim epohe i neprolaznost ljudskog ponašanja. Ovo poslednje prepušteno sebi tone sve dublje, u optimizam i očaj jednako, velike planove i realnost. I kad realnost često menja unifomu, što je neizbežno – njoj uvek neko nudi novu uniformu. 

U Palermu zakrčenih ulica, sa palmama koje se njišu na blagom vetru, i južnim svetlom koje pada sa plavog neba bez oblaka, takve misli se vrte po glavi, ali nisu jedine. Lepo je hodati duž ulica sa fasadama nekad blistavim nekad oronulim; gledati svet, i on nekad blistav i lep, nekad oronuo. Možda najlepše od svega je da dodir sve te istorije i savremene tragikomedije ostaje samo periferija mog života, mog iskustva.

Klinka je bila zabavljena kratkom turističkom turom koju smo izvele još prvog dana, i procenila je osenčenu i rashlađenu udobnost hotela ‘Garibaldi’ kao oazu. Posvetila se bila svojoj knjizi, i bila je voljna da istraži Palermo sve dok avantura nije zahtevala negaciju komfora. Kod istupanja je bila velikodušna – mama, ti slobodno idi sama, ja sam okay. To nam je bilo najlepše leto do tada (i svako prethodno je ponelo taj superlativ), i da nije sve išlo po planu nije imalo većeg efekta na naš doživljaj. Poučene životnim iskustvima sakupljenim tokom te godine od kojih se brzo sazreva i kad si klinka i kad si mama, shvatile smo da nam sasvim odgovara da ne idemo po planu ili bilo kakvoj drugoj nacrtanoj stazi. Da nam je jako lepo kad radimo malo jer to malo nas toliko ispuni da postane nemoguće i zamisliti da bi bilo mesta za još, je postalo amblem naših putovanja. Nije postojao jedan dan na svim našim putovanjima da smo mi u njemu ostale prazne. Na Siciliji smo to jasno sagledale (klinka prva, i ja za njom).

Doručak u hotelu ‘Garibaldi’ pamtimo i danas. Bilo je nečeg posebno važnog u ritualu kojim započne dan na tako dobar način. Nakon toga počinjao je dan, i vodio nas je nekad ulicama oko hotela, a nekad dalje i ambicioznije. Ja sam donela bila puno preporuka odštampanih ili označenih u par turističkih knjiga, ali naša poseta Palermu nije bila turistički ambiciozna. Mi smo lutale, nekad sa okvirnim ciljem, najčešće bez njega. Lutanje nas nikada nije izneverilo – nova blaga su uvek čekala negde usput.

Preko puta hotela uzdizala se impozantna i prekrasna zgrada teatra Politeama. Naći senku na trgu i posmatrati fasadu, ma samo baciti pogled na kupolu naspram neba je bilo dovoljno da pogura dan ka magičnom. Palermo je pun palata, istorije, propadanja, i pun je života. Još od normanskih kraljeva iz 11. veka, a i dugo pre njih, ovaj grad su gradili i rušili, osvajali, pripajali, oslobađali, i njegovi kontrasti starog sjaja, urbanog dizajna i mediteranske patine neizbežno vuku ka lamentima. Ljudi požive tek koju deceniju i dobar deo svojih života lamentiraju nad svojim promašajima i uspesima jednako, kako ne bi gradovi stari hiljade godina, i u njima muzika i toplota nebrojenih života.

Na par koraka od nas prolazila je Via Ruggiero Settimo, koja se jednim krajem nastavljala u Via della Libertâ sa njenim ekskluzivnim fasadama i buticima, a drugim je u prolazu kraj Massimo teatra postajala Via Maqueda, jedna od glavnih ulica Palerma. Via Maqueda se zatim ukrštala sa Corsom Vittorio Emanuele i tu je bilo srce grada izgrađeno početkom 17. veka u punom sjaju baroka kao jedan od prvih evropskih primera planiranog urbanizma. Piazza Vigliena, popularno znana kao Quattro Canti, je delila stari grad na njegova četiri kvarta, ali sam trg je bio ispunjen do vrha značenjima i simbolizmom, od strana sveta do svetica-zaštitinica svakog ugla, nimfi i fontana, finih državnih zgrada i velikih kraljeva… – sve se to pročita obično pre nego što se stigne do trga. Danas, a verovatno i dugo godina unazad, trg je zakrčen ljudima, vozilima i naročito turističkim kočijama. Sa takvom koncentracijom konja i kočijaša jedva se šta vidi od lepe barokne gradnje, i najkoncentrovaniji je zadah konjskog urina.  Dok kočijaši glasno nude svoje usluge, konji deluju jadno iako su dobro negovani i okićeni. Beda i sjaj, nikad jako udaljeni jedno od drugog, kao i uživanje u trenutku i mračne misli u glavi. Pokušala da zamislim sudbonosnu scenu u Torinu i Ničea. Danas se takve scene ne dešavaju, pokušavam iz suprotnog ugla, životinje imaju bolju zaštitu. Valjda i ljudi. Eto napretka. Svejedno ih pratim podozrivo. Klinka me je odvukla dalje. Palate, katedrale, crkve, ljudi, svetlost i miris života, i ja se opet smejem. Mene je najlakše kupiti, ponavljam klinki.  Smejemo se skupa i slikamo, nije ni važno šta, važno je uhvatiti svetlost.

Kad se krene od hotela na drugu stranu naiđe se na Via Roma. Ona je običan urbani bulevar osenčen drvećem na koji zaluta tek poneki turista. Tu smo jedne večeri sele da večeramo. Restoran je imao nekoliko stolova na trotoaru i izgledao kao da je oduvek bio tu. Kao što svaki grad ima takve kafane, bistroe, tratorije, i sva ta mesta koja podržavaju urbani život tek odnedavno zasluženo obeležena statusom pravog bogatstva jednog grada i kulture. Naručile smo bile Spaghetti alla Norma, što je popularna pasta na Siciliji sa plavim patlidžanom i paradajzom. Mi smo već u našem kratkom vremenu tamo shvatile da nam ne treba dalje traganje za boljom. Rikota sir, i njega vredi pomenuti, ali svako ko zna o dobroj hrani razume da su dobri sastojci neophodni (podrazumevaju se inače nema ni priče o dobroj hrani). Čudo se desi u onom kratkom vremenu pripreme kada kulinarstvo pokaže svoju prirodu kao jedna od univerzalnih umetničkih formi. U umeću da od praktično ničega stvore hranu da prste oližeš, ljudi odvajkada manifestuju kreativnost kao singularno bogatstvo ljudskog duha. I ta manifestacija se ponavlja iz epohe u epohu, iz ulice u ulicu, širom sveta, od kuća, stanova, udžerica, do rupa i trendi lokacija.

Mi smo uveliko uživale, pričale, smejale se kad mi je klinka skrenula pažnju na dvoje ljudi udaljenih par metara od nas. Prvo je došao bio on i seo za sto za dvoje. Zatim je desetak minuta kasnije došla ona, i sela za sto za dvoje. Oboje su sedeli okrenuti u istom pravcu. Njegov sto je bio iza njenih leđa.

‘Kad bi se okrenula, sedeli bi skupa,’ šaputala je uzbuđeno klinka. ‘Vidi kako su sami, a izgledaju kao idealan par,’ nastavila je.

Zaista, izgledali su kao da bi bili idealan par. Oboje lepi na onaj način moguć jedino kod italijanske lepote koja podrazumeva da svet počinje od lepog i prirodno teži ka stanju bellissima. On je poručio bio obrok i vino, ona je uzela samo espresso. Sedeli su opušteno, naučeni na prostor u kome su sami, i ispunili su i prostor i vreme malim diskretnim ritualima.Mi smo gledale, i šaputale, ali nisu obraćali pažnju na nas, ili jedno na drugo. Kad si sâm, ostati na toj ravni te najbolje čuva od nepozvanog.

Dugo smo bile pod utiskom tog susreta koji se nije desio. Kako je moguće, pitala se klinka, nekad glasno, nekad se videlo da razmišlja o njima. Kako je moguće da se magija ne desi, ili se desi? Niko nema odgovor na to pitanje, ljubavi. Jedino je važno da se dešava. Uglavnom dođe nepozvana.

Pizzeriu Italia smo tražile po preporuci iz turstičkih knjiga. Verovatno najbolja pizza na Siciliji, bilo je zapisano. I dopalo nam se bilo da nisu tvrdili superlativno, jer moguće je bilo da postoji negde iza ugla neko još neotkriveno mesto i unutra peć koja peče još bolje. Očekujte dugačke redove, bila su dodata upozorenja, ali mi smo to izbegle tako što smo stigle rano, tek što su otvorili, gladne i voljne da probamo dobru sicilijansku pizzu. Kraj nas su seli turisti iz Londona, mladi crno-beli par, koji su prisluškivali nas i mi njih (što spada u osnovne turističke aktivnosti, nikad ne znaš šta ćeš otkriti) i posle par minuta se smejali skupa i otvoreno. Kad je klinka blaženo punog stomaka nakon najbolje pizze koju je ikad probala (proklamacija objavljena glasno) dodala da jedva čeka doručak sutra!, svi koji su bili u dometu su prasnuli u smeh, uključujući nju. Oni nisu znali da je već prvog jutra doručak u Hotelu Garibaldi  postao magičan obred za nju, ali nas dve jesmo i nazdravile smo bile u to ime. U pizzeriji nas je posluživao jedan zanosno lep tinejdžer 18-19 godina star, koji nam je na sve što smo poručile donosio povrh – Limoncello, biscotti, ekstra dezert… Sigurno je bilo vidljivo kako smo prijemčive i on je velikodušno dodao uživanju.

Poslednji dan je bio vruć i lutanje se tokom ranog popodneva pretvorilo u traženje senke. Sedenje na terasi kafea na Piazzi Marina na koju smo nabasale nije pomoglo kad smo shvatile da suncobran pod takvim suncem ne nudi stvarno olakšanje, samo malo zakloni. Za predah je potrebna prava hladovina, od drveća ili zgrada. Brzo smo popile hladno piće i prešle do parka koji je bio senovit. Čim smo ušle unutra shvatile smo da smo se našle u parku kakav nikada nismo videle. Giardino Garibaldi je šuma od jednog drveta. Sâmo drvo je kao gledati stvaranje bajke pred tvojim očima, ili stvaranje sveta. Ficus macrophylla u ovoj bašti je najveće drvo u Evropi i star je 150 godina. On neprekidno raste i od njegovih grana nastaju nova stabla koja dalje rastu. Tako je stvorio šumu usred tihog trga i među lepim fasadama Palerma. Doživljaj te lepote i magije je bio tako moćan i neočekivan, klinka je jedva progurala iz stisnutog grla da ona obožava ovo drvo i da je ovo mesto nešto najlepše i najluđe što je ikada videla, i izjavila je doživotnu ljubav Ficusu macrophyllu. Ona zna za moju ljubav prema drveću otkad je bila mala i to joj je uvek bilo simpatično. Uvek pažljiva ako vidi neko drvo posečeno da mi o tome ne kaže, ili mi skrene pažnju kad vidi neko mnogo lepo, sada je po prvi put razumela da se ljubav prema svetu tako intimno i najprirodnije prepliće sa ljubavlju prema drveću. Ja sam tek kasnije povezala sličnost sa Pandorom iz filma Avatar (a jesam se setila Tolkina odmah), ali čak i tako raskošna mašta izbledi pred susretom kao taj koji smo doživele poslednjeg dana u Palermu.

Dugo smo vremena provele u senci moćnog drveta, zagledale ga, pipale, slikale, sedele na njegovim mnogobrojnim korenima i ispupčenjima i gledale ga, gledale i dalje u neverici. Zatim smo krenule dalje, jednom tesnom ulicom na kraju trga, koja je vodila na drugi trg, i druge ulice, i kad smo se opet malo umorile, naišle smo na jedan još tiši trg. Na trgu je bio samo jedan kafé. Tek na svakih nekoliko minuta bi neko prošao. Sele smo bile pod suncobran i naručile dva kapućina. Setila sam se bila Mihajlovih reči da je u Italiji i najgora brlja od kafe bolja od kafe bilo gde na svetu. Nisam poznavalac ali nemoguće bi bilo otići sa Sicilije a da nismo probale. Najbolji kapućino na svetu, neoborivo! složile smo se. Kako je to bio divan dan. Lutale bile po tihim krajevima, nailazile na takve lepote i podelile skupa. Kakva sreća! Stvarati od takvog materijala sećanja, mitove, ili svet.   

 

003_01

006_04A

022_20

013_11

018_16A

021_19

025_23A

026_24A

010_08

008_06

020_18

022_20

023_21A

003_01

004_02

006_04

009_07

010_08

012_10

026_24

003_01

023_21

024_22

Advertisements

2 thoughts on “Tri dana u Palermu

  1. Фантастично путовање, фантастичан текст и фотографије по обичају – мора бити на вел’ком под хитно (ако већ није, зашто није:-) Зар је већ прошло 2 године? Касниш, Ивана 🙂

    Чувена сицилијанска песма је у мало блескастој тенорској верзији, далеко од Луис Приме и Радмиле Караклајић: домаћи пандан текста ове песме је ћери моја бекрији, дал’ да те дам… а ова одговара да хоће бекрију, он ће да је воли 😦

  2. Super je spot! I smesan i lep. Razvukao se osmeh preko celog lica, i odmah bi da krenem do aerodroma, iz ovih stopa (lenjih).

    izasla sam iz forme, priznajem. Dve i po godine, vecnost jedna. A tako je lepo vratiti se u te dane putovanja. Pa jos popricam malo sa klinkom: ‘ Jel’ se secas kad smo ono…?’ A ona kaze: ‘Secam se, naravno. Samo nije bilo tako, nego ovako’ 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s